ВОЈНА НАУКА, ДОКТРИНА и ЛИТЕ-РАТУРА

ВОЈНА НАУКА, ДОКТРИНА и ЛИТЕ-РАТУРА, систем публиковања и коришћења научних знања о суштини и садржају рата, војске, ратне вештине, војних наука и ратоводства. Обухватају научне и стручне радове, правила, приручнике, монографије, историографску и мемоарску грађу и друге радове с војном тематиком. Почеци модерне војне литературе, науке и доктрине у Србији везани су за Први српски устанак, током којег су за потребе организације и обуке новоустановљених јединица регуларне војске објављени Учење са војничким цртежима (Бг 1808) и Војени устав (Бг 1813), као збирка војних правила и прописа. Крахом Првог српског устанка настала је готово полувековна празнина у развоју војне мисли у Србији. Тек средином XIX в., у моменту када је Кнежевина Србија почела систематски да ствара модерну оружану силу, почела је нова етапа у развоју домаће војне литературе, пре свега радовима Матије Бана којима је постављена теоријска основа ратне вештине у Србији. У недостатку искустава аутохтоне војне теорије и праксе у почетку је акценат стављан на преводе стручних текстова са француског, немачког и руског језика, који су се тицали различитих питања тактике, организације и употребе артиљерије и изградње и одржавања фортификација. Покретањем војностручних часописа Војин (1864), а потом и Ратник (1879), започео је рад на прикупљању оригиналних радова. Касније су се појавила и оригинална дела чији су аутори настојали да на бази познатих достигнућа страних армија и објављених дела страних аутора заснују српску војну доктрину. Основама ратоводства бавио се генерал Јован Анђелковић, а војном географијом и историјом генерал и академик Јован Мишковић. Пишући о стратегији, тактици, топографији и употреби артиљерије, генерал Димитрије Ђурић је учинио велики корак ка упознавању српског официрског кора са савременим тенденцијама у развоју војске и ратне вештине. Генерал Јован Драгашевић, покретач и главни уредник листа Војин, претежно се бавио војном географијом. Написао је неколико приручника о војној географији и више анализа војногеографских особености Балканског полуострва. О организацији српске војске, о поређењу њене организације са организацијом савремених европских армија, као и о особеностима војног развоја суседних земаља, писао је генерал и угледни политичар и државник Сава Грујић. Војвода Живојин Мишић је сабрао своја предавања из стратегије на Војној академији и објавио их као посебно дело Стратегија: вештина ратовања: са засебним атласом слика / предавања на вишој школи војне академије од 1898--1904 године Живојина Р. Мишића (Бг 1906), које је имало изузетан значај за усавршавање вишег командног кадра српске војске. Уобличавањем савремених војних искустава за потребе развоја војне теорије и праксе и критичким сагледавањем минулих ратова, посебно српско-бугарског (1885), као и писањем пешадијских правила, бавио се потпуковник Станојло Стокић. На страницама часописа Ратник објављен је велик број чланака и краћих расправа који су се бавили различитим аспектима и проблемима ратне службе, организације и употребе пешадије, артиљерије, инжењерије и коњице, изградње и одржавања фортификација и комуникација, као и низом правила и прописа којима су нормативно уређиване те области. Посебна пажња је посвећена анализи васпитања и обуке војника, те улози војске у држави и друштву. Војвода Петар Бојовић је писао о методама и начину васпитавања и обучавања војника, а потпуковник Тодор Павловић, који је поред завршених највиших војних школа докторирао и педагогију на париској Сорбони, написао је дело о односу друштвеног развоја и развоја оружане силе (1910). За време балканских ратова (1912--1913) и I светског рата (1914--1918) нису објављивана значајнија војна дела, сем различитих упутстава, правила и прописа којима су детаљније регулисани поступци јединица у нападу и одбрани, понашање војске на војишту и у позадини, организовање снабдевања војске у рату, рад санитетских органа и поједини аспекти примене начела међународног ратног права у конкретним ратним ситуацијама. Истовремено, и у Црној Гори су се јавили зачеци војне литературе објављивањем неколико војних правила, прописа и упутстава којима се уређивала област организовања војске и њена употреба у рату без темељнијих студија из области ратне вештине.

У Војсци Краљевине СХС/Југославије оснивањем Војногеографског института, а касније и Војноисторијског института, уз развој мреже војних стручних и теоријских часописа и система војног школства остварен је знатан напредак у бављењу разним видовима војне литературе, науке и доктрине. По завршетку I светског рата и формирању нове југословенске војске обновљен је рад на пољу систематског уобличавања ратних искустава. Основну карактеристику војне мисли настале у периоду између два светска рата представљало је инсистирање на искуствима из I светског рата и ослањање на достигнућа француске војне теорије и праксе, што је посебно било изражено у уџбеницима и приручницима из стратегије и тактике, као и низу доктринарних докумената. Такав начин сагледавања стратегије је посебно био видљив у уџбеницима стратегије генерала Милана Раденковића и Љубомира Марића, као и у различитим приручницима тактике насталим између 1922. и 1931. аутора генерала Александра Димитријевића, Димитрија Живковића, Петра Арачића, Драгутина Живановића и Лазара Милосављевића. Дела из области тактике ослањала су се на доктринарна начела прокламована у Привременој ратној служби (Бг 1922), која је уз мање измене и допуне представљала препис Ратне службе (Бг 1911). Радило се о шематизованим упутствима за класични маневарски и позицијски рат. Генерал Владимир Цукавац је на бази искустава I светског рата сачинио шири синтетички приказ позицијског начина ратовања под насловом Рововска војна (Бг 1927). Сличне тенденције су, уз извесне изузетке, испољавали и чланци и расправе објављени у часописима Ратник, Пешадијски гласник, Артиљеријски гласник, Коњички гласник, Инжињеријски гласник, Војноекономски гласник и Војносанитетски гласник. У годинама непосредно пред почетак II светског рата почели су се појављивати чланци и размишљања активних и пензионисаних официра који су се својим погледима на различите аспекте ратне вештине, доктрине, стратегије, тактике, питања употребе и организације ваздухопловства, формирања и организовања ваздушнодесантних јединица, али и формирања и употребе оклопних јединица у савременим ратовима, супротстављали окошталим схватањима већег дела тадашњег југословенског генералитета, који је своје ставове о тенденцијама развоја ратне вештине заснивао на искуствима I светског рата. У објављивању радова у којима се инсистирало на савременом сагледавању тенденција развоја ратне вештине посебно се истицала редакција приватног војностручног часописа Војни весник, чији је оснивач и дугогодишњи главни уредник био бригадни генерал Драгољуб Динић. Сем тога, генерал Милан Раденковић, иако поборник француских доктринарних начела, реаговао је на некритичко преузимање француских статичких доктринарних начела у делу Наша тактика (Зг 1925), у којем је указао на то да се француска начела не могу потпуно применити у условима потенцијалног југословенског ратишта. Нова Ратна служба из 1936. задржала је предратну идеју о маневарском начину вођења рата, али је предвиђала и тешње садејство између различитих родова војске чиме је учињен значајан доктринарни искорак, али је његова реализација у пракси изостала. Објављен је и већи број дела о организацији, изградњи и одржавању система фортификација. Сва објављена дела о проблематици сталних и пољских фортификација била су под јаким утицајем схватања о позицијском начину ратовања. Иако многобројна, разликовала су се само структурално, али не и концепцијски. О карактеристикама система пољске фортификације у периоду 1924--1938. писали су генерали Драгош Ђелошевић, Владимир Талић, Душан Божић, Никола Аранђеловић, Лазар Милосављевић и Милан Поповић. Посебан допринос развоју војне географије дао је генералштабни пуковник Живадин Јовановић у делу Војна стратегијска географија (Бг 1924). Пуковник Јовановић је, у складу са општеприхваћеном позитивистичко-геометријском стратегијом линија и праваца у односу на граничне фронтове Југославије, приказао војногеографске карактеристике југословенске територије. Уџбеник Војна географија (Бг 1935), аутора генерала Косте Ђорђевића и Драгутина Живановића, био је више физичкогеографски приказ југословенске територије, него приручник из војне географије. Питања организовања система логистике у модерним условима нису често разматрана у војној литератури Краљевине Југославије. Опсежније дело о раду интендантске службе у савременим ратним и мирнодопским околностима објавио је генерал Милутин Николић под насловом Оперативна интендантска служба (Бг 1933). Посебна пажња је посвећена праћењу тенденција савремене војне технике. Генерал Драгољуб Динић је објавио две обимне студије -- Савремена ратна техника (Бг 1928) и Познавање наоружања (Бг 1936), о основним правцима развоја наоружања и војне опреме, док је пуковник Дамјан Влајић написао дело Наука о оружју (Бг 1930), у којем је систематизовао постојећа научна знања о пројектовању, производњи и правцима развоја наоружања. Енциклопедијски приказ ратне технике којом је располагала Краљевина Југославија под насловом Наоружање Краљевине Југославије (Бг 1938) објавио је поручник Милан Турина. Изузетан допринос познавању војне историје балканских ратова и I светског рата дао је генерал и академик Живко Павловић у делима: Београдска операција новембра 1914. године (Бг 1922), Битка на Јадру августа 1914. године (Бг 1924), Опсада Скадра 1912--1913. године (Бг 1926), Битка на Колубари, I--II (Бг 1928, 1930) и Битка на Брегалници (Бг 1929). Учињени су и извесни покушаји да се објави војна енциклопедија.

У Краљевини Југославији постепено је почела да се ствара и литература о организацији и употреби ваздухопловства у савременим борбеним дејствима. Један од пионира ваздухопловне војне мисли у Југославији био је генерал Душан Симовић, који је објавио уџбеник Тактика ваздухопловства (Н. Сад 1928) и приручник Упут за употребу ваздухопловства у вези са трупама на земљи (Бг 1932). У Историји југословенског ваздухопловства (Бг 1932) Сава Микић је приказао дотадашња искуства из области организације и употребе ваздухопловства на простору Југославије у ратним и мирнодопским условима. Различити проблеми из области организације, тактике и доктрине ваздухопловства, изградње аеродрома и организације техничке службе ваздухопловства разматрани су на страницама Ваздухопловног гласника. Иако није постојала традиција сагледавања поморске ратне вештине, у Краљевини Југославији је започео процес настанка војне литературе о различитим аспектима развоја поморских војних снага. Морнаричка литература, настала у периоду Краљевине Југославије, имала је претежно уџбенички и нормативни карактер. У највећем броју случајева радило се о текстовима и збиркама предавања наставника на Поморској војној академији. Таква литература није одражавала концепцију развоја и употребе југословенских поморских снага. Проблемима навигације посебно се бавио адмирал Јулије Лутероти, који је из те области објавио два обимнија дела: Терестричка навигација (Дубр. 1927) и Астрономска навигација (Дубр. 1928). Руски адмирал Александар Бубнов, хонорарни предавач на југословенској Поморској војној академији у Дубровнику, бавио се историјом поморске ратне вештине и стратегијом вођења рата на мору. Из те проблематике објавио је дела Историја поморске ратне вештине, I--II (Дубр. 1930--1931) и Стратегија вођења рата на мору (Земун 1937). Капетан бојног брода Рудолф Кубин објавио је монографију Удружене операције немачке војске и морнарице при заузећу балтичких острва 1917 (Земун 1936), која је служила као приручник за извођење амфибијских операција. Проблемима метеорологије и океанографије бавили су се Антон Риболи и Петар Мардешић који су коауторски објавили два дела: Поморска метеорологија (Земун 1936) и Океанографија (Земун 1940). Сем тога, у ратној морнарици је издато и неколико књига правила, прописа и приручника: Сигнална књига, Телеграфски кодекс, Правила службе на мору, Правила за еволуционисање. На страницама специјализованог часописа Морнарички гласник објављивани су чланци из различитих области поморске ратне вештине.

Војна издавачка делатност у Краљевини Југославији замрла је капитулацијом њене војске априла 1941. Током II светског рата за потребе успешнијег вођења ратних операција, обуке старешинског кадра, регулисања појединих области вођења рата и стварања чврсте војне организације Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије штампао је већи број правила, прописа и упутстава чиме се започело са утемељењем новог доктринарног концепта који ће у потпуности бити заокружен у социјалистичкој Југославији. Значајнији уџбеници и приручници током рата нису објављивани.

По завршетку II светског рата, у измењеним војним, политичким, економским и друштвеним околностима, започело је стварање новог концепта организације војске и начина вођења рата што се у потпуности одразило на форму војне литературе за потребе команди, јединица, установа и школа Југословенске армије. Једна од битних карактеристика војне литературе из периода социјалистичке Југославије било је изучавање искустава II светског рата и њихова примена у развоју савремене војне доктрине. Развој војне литературе био је диктиран спољнополитичким и геостратешким положајем Југославије током хладног рата и потребама стварања сопствене војне доктрине. После година интензивног војног и политичког везивања за Совјетски Савез (1945--1948), блокаде (1948--1950) и блиских односа са западним силама (1950--1954), Југославија је настојала да повезивањем са неангажованим и блоковски несврстаним земљама Азије и Африке води спољну политику која се базирала на начелима активне и мирољубиве коегзистенције. У складу са тим креирана је и сопствена доктрина о употреби оружаних снага, односно доктрина општенародног одбрамбеног рата. До 1948. југословенска војна теорија и пракса су биле под пресудним совјетским утицајем. Зато су у Југословенској армији у употреби били совјетски уџбеници и приручници, као и њихови преводи, док су текстови многих војних правила и прописа у том периоду представљали дословне преводе са руског језика. Током година интензивне војне и политичке сарадње са западним земљама, првенствено са САД, у употребу у ЈНА су ушли и преводи различитих војних уџбеника, приручника, правила и прописа са енглеског језика, што је било у директној вези са коришћењем војне опреме и наоружања западног порекла у југословенским оружаним снагама. Сем тога, доступна западна војна литература утицала је и на начин писања и сагледавања појединих проблема војне теорије и праксе од стране југословенских војних писаца и утемељивача доктринарних концепата. Једно од теоријских изворишта писаца југословенске војне доктрине постала су Војна дјела (1941--1971) Јосипа Броза Тита, објављена у Београду 1961--1972. у четири тома. Велик број југословенских војних писаца је све до 1991. црпео основне поставке о организацији и техничком опремању ЈНА и идеје о потреби наоружања свеукупног становништва земље и стварања одреда наоружаног народа. Југословенска послератна војна литература је настојала да прати савремена војна достигнућа на плану војне теорије и праксе, као и да их примени уз извесна прилагођавања на услове потенцијалног југословенског ратишта. Настојало се да се кроз различите видове војне писане речи обезбеде неопходни услови за стварање југословенске војне мисли и доктрине општенародне одбране и општенародног одбрамбеног рата, посебно на плану анализе и теоријског уобличавања искустава народноослободилачког рата. Нарочито велик број радова био је посвећен карактеру савременог рата и особеностима општенародног рата. Војна литература о општенародном рату заснивала се на искуствима народноослободилачког рата, а расправљала је и разрађивала поставке и проблеме организације народног рата, као и његове карактеристике у условима вођења рата савременим техничким средствима. О проблемима савременог рата као општег друштвеног феномена објављени су радови: Едвард Кардељ, Социјализам и рат (Бг 1960); Александар Војиновић, О народном рату (Бг 1960); Богдан Орешчанин, Војни аспекти борбе за светски мир, националну независност и социјализам (Бг 1962); Костадин Грозданић, Цивилна заштита у општенародном одбрамбеном рату (Бг 1964); Душан Дозет, О карактеру и физиономији савременог рата (Бг 1966) и Друштвене основе општенародне одбране (Бг 1969); Милија Станишић, Ратна техника и војно дело (Бг 1968); Павле Јакшић, Савремени рат, I--II (Бг 1969); Виктор Бубањ, Доктрина побједе (Бг 1972); Група аутора, Општенародна одбрана Југославије (Бг 1970); Група аутора, Територијална одбрана (Бг 1970). Посебно обимна литература написана је о проблемима партизанског рата и искуствима народноослободилачког рата. Нарочито важни радови из те области били су: Мате Јерковић, Борбе у Славонији за вријеме четврте и пете непријатељске офанзиве (Бг 1951); Петар Томац, Четврта непријатељска офанзива (Бг 1951) и Пета непријатељска офанзива (Бг 1953); Група аутора, Ослободилачки поход на Трст Четврте југословенске армије (Бг 1952); Михаило Апостолски, Завршне операције за ослобођење Македоније (Бг 1953) и Фебруарски поход (Ск 1964); Пеко Дапчевић, Снага и значај маневра (Бг 1954), Како смо водили рат (Бг 1956) и Тактика партизанских одреда и бригада у току НОР (Бг 1961); Вељко Ковачевић, Нека искуства из борби у Хрватском приморју и Горском котару 1941--1943 (Бг 1955); Перо Морача, Напади НОВЈ на насељена мјеста (Бг 1956) и Преломна година народноослободилачког рата (Бг 1957); Јован Васиљевић, Дејства на Јадрану у народноослободилачком рату (Бг 1957); Владо Стругар, Рат и револуција народа Југославије 1941--1945 (Бг 1962); Рајко Танасковић, Питања партизанског ратовања (Бг 1964); Петар Клеут, Партизанска тактика и организација (Бг 1965); Радован Вукановић, На ратној стази (Бг 1965); Манојло Бабић, Оклопне јединице у НОР-у (Бг 1969); Божо Лазаревић, Ваздухопловство у народноослободилачком рату 1941--1945 (Бг 1972). Сем тога, објављен је и велик број посебних монографија о јединицама, службама, родовима, појединим крајевима, областима, покрајинама и републикама у којима су, поред изношења историјских чињеница, анализирана и искуства партизанског рата. Публикован је и већи број биографија ратних команданата, револуционара и народних хероја, као и низ чланака и расправа са истом тематиком у војностручним часописима.

У делима послератних југословенских војних писаца посебно место је заузимала литература из области моралног и политичког васпитања, наставе у војсци, војне психологије и социологије, као и борбеног морала. Значајнији радови објављени из те проблематике су: Владимир Бељаков, О психологији летача (Бг 1950); Бранко Боројевић, О моралном васпитању у армији (Бг 1954) и Друга страна рата (Бг 1960); Група аутора, О морално-политичком фактору и партијско-политичком раду (Бг 1960); Саво Оровић, Морално васпитање (Бг 1962); Група аутора, Изабрана поглавља војне психологије (Бг 1962); Милија Станишић, Старешина у борби (Бг 1964); Зденко Колар, Теоријске основе наставе у армији (Бг 1967); Група аутора, Основи војне андрагогије (Бг 1967); Алија Лошић, Млади пред ступање у армију (Бг 1967) и Одред ЈНА на Синају (Бг 1968); Група аутора, Теоријски проблеми војног васпитања (Бг 1968); Група аутора, Војна настава у светлу научне теорије (Бг 1969). Посебан корпус послератне војне литературе био је посвећен проблематици тактике, стратегије, организације посебних служби и целокупне војске. Из те групе радова квалитетом и ширином утицаја на развој војне теорије и праксе издвајали су се: Бошко Станисављевић, Пројектовање артиљеријских система (1952); Група аутора, Артиљерија у савременом боју (Бг 1953); Божидар Краут, Оперативно истраживање (Бг 1953); Саво Оровић, Изненађење у рату (Бг 1954); Векослав Колб, Борбена дејства на красу (Бг 1954) и Борбена дејства у шуми (Бг 1956); Рајко Танасковић, Саво Конвалинка, Душан Крнета, Садејство (Бг 1957); Јован Вукотић, Задржавајућа одбрана (Бг 1957); Љубо Вучковић, Одбрана стрељачког корпуса на планинском земљишту (Бг 1960); Група аутора, Општа тактика копнене војске (Бг 1964); Група аутора, О борбеним дејствима јединица (Бг 1965); Група аутора, Изградња оружаних снага (Бг 1965), Манојло Бабић, Атоми и оклоп (Бг 1965); Рајко Танасковић, Фактори у изградњи оружаних снага (Бг 1971) и Штабови у рату и миру (Бг 1972). Из области ракетног и нуклеарног наоружања било је више превода него оригиналних научних и стручних радова. Из те области важнији стручни радови су били: Никола Сафонов, Материјали за изучавање вођених пројектила (Бг 1959); Златко Рендулић, Ракетна техника и ваздухопловство (Земун 1961) и Група аутора, Заштита од нуклеарних зрачења (Бг 1967). Посебна пажња је посвећена проблематици санитета и војне медицине. Богато југословенско ратно санитетско искуство нашло је одраза у делима: Група аутора, Ратна хирургија, I--II (Бг 1953); Хуго Клајн, Ратна неуроза Југословена (Бг 1953) и Неурозе (Бг 1963); Група аутора, Токсикологија експлозивних материја и сировина (Бг 1961); Група аутора, Основи ваздухопловне медицине (Бг 1965); Група аутора, Основи војне епидемиологије (Бг 1966).

Засебан део војне литературе послератне Југославије односио се на проблематику организације и употребе ваздухопловства и противваздушне одбране у рату. На том плану је било више синтетичких и прегледних радова него оригиналних научних и стручних радова. Инсистирало се на праћењу савремених тенденција у организацији ваздухопловства и развоју ваздухопловне технике. Из области развоја ваздухопловне војне мисли истицали су се радови: Група аутора, Артиљеријска авијација (Бг 1951); Ђорђе Кешељевић, Торпедна, минска и противподморничка авијација (Бг 1954); Виктор Бубањ, Трећа димензија рата (Бг 1966); Група аутора, Савремено ваздухопловство (Земун 1961); Златко Рендулић, Механика лета (Бг 1962) и Ваздухопловна техника данас и њене перспективе (Земун 1969); Љубиша Ћургуз, Авијација за подршку и нека гледишта о њеној употреби у рату (Земун 1964). Једна од ретких студија о војном значају космоса била је монографија Миливоја Југина Космичка техника и њена примена (Бг 1971). Међу посебним обележјима војне литературе социјалистичке Југославије било је и развијање литературе о организацији, формацији, доктрини и употреби поморских снага у савременим ратним дејствима. У корпусу поморске литературе посебну важност имало је дело Петра Мардешића Енциклопедија пловидбе (Бг 1948), у којем су сабрана домаћа и страна искуства о употреби поморских састава у ратним операцијама. Међу монографским делима посебно су се издвајала дела: Јосип Черни, Улога и задаци савремене морнарице (Бг 1949); Едиција Поморство, I--III (Сплит 1953--1956); Антон Симовић, Речне ратне флотиле (Бг 1954); Јосип Жужул, Поморски оперативно-тактички десанти (Бг 1959). Значајан сегмент војне литературе чиниле су расправе, студије и чланци из области војног права. Радови из области војног права тицали су се широке војне тематике. У обимној и развијеној литератури о тој тематици посебно су се истицале студије: Јурај Андраши, Епиконтинентални појас (Зг 1951) и Војна потреба и ратно право (Зг 1960); Вуко Гозе Гучетић, Савремени војноправосудни, војнокривични и војнодисциплински системи (Бг 1964).

У развоју војне литературе и војне мисли послератне Југославије посебно место и улогу имали су војни часописи. У њима су разматрани различити проблеми војне науке, ратне доктрине, стратегије и тактике, организације, наставе, моралнополитичког васпитања; систематизована су страна војна искуства и обрађивана искуства из народноослободилачког рата. У систему војних часописа најзначајније место заузима општевојни и теоријски часопис Војно дело, док је Војни гласник штампан као стручни часопис родова и служби ЈНА. Као посебни часописи видова, родова, служби и установа објављивани су часописи Гласник РВ и ПВО, Морнарички гласник, Војнотехнички гласник, Војноекономски преглед, Војноисторијски гласник, Билтен правне службе ЈНА и Војносанитетски преглед.

Поред студија и часописа објављиване су и војне библиографије, зборници, специјализовани речници, лексикони и енциклопедије. Најзначајније издање енциклопедијског типа представљала је Војна енциклопедија, која је објављена у два издања са 10 томова и индексом, а садржи битне информације о свим војним питањима, као и о областима које су са војном тематиком у одређеној вези. После објављивања другог издања Војне енциклопедије публикован је Војни лексикон (Бг 1981), који садржи кратке информације из различитих области које су детаљније представљене и описане у оквиру Војне енциклопедије. Важни енциклопедијски лексикони објављени за војне потребе су и: Енциклопедија наоружања (Бг 1953), коју је за штампу приредио пуковник Милан Турина, Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941--1945, коју је 1964. објавио Војноисторијски институт, и лексикон Основи народне одбране (Бг 1969). Друго обимно енциклопедијско издање је била Поморска енциклопедија (Зг 1954--1964), објављена у два издања са по осам томова. Обухватила је све области које су у вези са поморством, а садржи обиман приказ историје ратне морнарице, поморских ратова и II светског рата на Јадрану. Као посебан издавачки подухват на плану објављивања историјских извора о II светском рату на територији Југославије Војноисторијски институт је објавио волуминозну едицију докумената Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, у оквиру које је објављено 170 томова изворне архивске грађе. Објављене су и значајне библиографије од којих посебан значај за развој војне литературе у Југославији имају: Библиографија издања у народноослободилачком рату 1941--1945, коју је 1964. објавио Војноисторијски институт, Библиографија војних издања 1945--1968 (Бг 1969), као и Библиографија о рату и револуцији у Југославији 1945--1965 (Бг 1969). Међу објављеним војним речницима посебно су се истицали Војни речник, који је за штампу приредио Јован Хаџидамјановић (Бг 1955) и Војни речник (оперативно-тактички), који је 1967. објавио Државни секретаријат за народну одбрану. Једно од капиталних дела војног издаваштва представљало је објављивање едиције Развој оружаних снага СФРЈ 1945--1985. у 24 тома, која није била доступна широј јавности него је била намењена само за интерну употребу у командама, јединицама, установама и школама ЈНА. Скраћено двотомно издање те едиције, прилагођено коришћењу у грађанству, публиковано је посебно (Бг 1987). Пред почетак распада југословенске државе покренута је посебна едиција која је обухватала преводе актуелних дела страних војних писаца. У склопу те серије објављен је низ квалитетних књига о начину извођења савремених борбених дејстава, карактеру будућих ратних сукоба, искуствима у командовању у рату и тенденцијама развоја, организацији система цивилне одбране, модерној војној дипломатији и изворима савремене војне доктрине, геостратегији и тенденцијама развоја војних снага у блиској будућности.

Нестанком ЈНА и трансформацијом њених остатака у Војску Југославије радикално се изменио војни, политички, друштвени и економски амбијент у којем је објављивана војна литература. Пре свега, престала су да излазе издања намењена морално-политичком васпитању официра, подофицира и војника, као и друге публикације идеолошке садржине. Број часописа које издаје војска знатно је смањен. Као општевојни и теоријски часопис наставило је да излази Војно дело, док су видовски часописи угашени и интегрисани у јединствен часопис Нови гласник. Као специјализовани часописи, уз извесне измене тематске оријентације, наставили су да излазе Војноисторијски гласник и Војнотехнички гласник. Од капиталних дела на пољу војне историје српског народа објављена је седмотомна едиција Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске (Бг 1998), као и неколико дела о реформама српске војске, улози официра у националној култури и биографски лексикони: Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије (Бг 2003) и Министри војни Кнежевине и Краљевине Србије 1862--1870 (Бг 1998). Тротомна Историја ратне вештине (Бг 2000) није дала очекиване резултате, иако је била врло амбициозно замишљена. Објављена је и библиографија најстаријег војног часописа Војин (К. Перовић, Љ. Брчић, Бг 2002). На плану војног права публиковани су приручници и практикуми о различитим аспектима и проблемима међународног ратног права. Наставило се и са праксом објављивања дела о различитим питањима стратегије, тактике и војне доктрине. Посебна пажња је посвећена штампању дела која садрже приказе војне технике и тенденција њеног будућег развоја. Услед актуелних дешавања, све израженије глобалне претње од тероризма и нове концепције организације и употребе војних снага тежиште тематике војне литературе се све више померало ка анализи различитих аспеката терористичких и противтерористичких дејстава, што је домаћој војној литератури дало нов печат и трасирало нове путеве и тенденције њеног развоја у савременим условима. Потребе организовања војске на новим основама условиле су сасвим нов начин сагледавања места и улоге војне литературе у систему одбране.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, X, Бг 1975; М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС 1918--1921, Бг 1988; Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935, Бг 1994; Југословенско искуство са мултиетничком армијом, 1918--1991, Бг 1999; М. Ј. Милићевић, Реформа Војске Србије 1897--1900, Бг 2002; Б. Димитријевић, ЈНА од Стаљина до НАТО пакта. Армија у спољној политици Титове Југославије, Бг 2006; Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007.

А. Животић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)