ВЕРОНАУКА

ВЕРОНАУКА, предмет у наставном процесу чији је првенствени циљ да код ученика развије духовну моћ да схвате основна учења вере и кључне вредности живота. Кроз в. се развија љубав према Богу и људима у окружењу, а кроз познавање историје своје верске организације појединац развија свест о припадности широј заједници. В. разних вероисповести поред заједничке (опште) има и своју посебну методику у верској настави.

Хришћанска в. је средство за образовање у хришћанском духу. Кроз методички обрађено наставно градиво она оспособљава за савлађивање хришћанског учења о вери и моралу. Средњовековни Срби одлично су познавали своју веру иако в. није била школски предмет, него се учила на богослужењу и активним учешћем у њему. Нажалост, висока култура и општа просвећеност готово је уништена у времену турског ропства. Великом сеобом у западне и северне крајеве на простор Угарске 1690. померено је културно средиште Срба, који су се захваљујући познавању своје вере снажно одупрли унијаћењу и католичењу. Ту се развија просветни, школски и црквени живот под вођством свештенства, али у сарадњи са световним људима. Најважнији моменти за развој школске в. били су: оснивање црквених школа у новим крајевима, непосредна сарадња са Русима (долазак М. Суворова и Е. Козачинског), која је појачала борбу против унијаћења и католичења, те отварање виших школа (Сремски Карловци, Петроварадин, Рума, Сомбор), појава катихизиса Јована Рајића (Беч 1774), Подржављењем школа под Маријом Терезијом појачана је германизација, али је омогућено отварање средњих школа, јачање просвете и националног духа кроз организаторски рад Теодора Јанковића, Аврама Мразовића и Стефана Вујановског. Од значаја је била одредба да надзор у школама врши црква. Од свих школа највећи значај и утицај имале су Гимназија и Богословија у Сремским Карловцима. В. је у ужој Србији остала у домену породице и манастирских школа будући да других могућности није било. Неко време било је „малих школа" у Београду, Ваљеву, Пожаревцу, Лесковцу, Пироту, Зајечару и још неким местима. Ипак, све школе биле су привремене и зависиле су од прилика и стања у турској или хабзбуршкој администрацији. После ослобођења од Турака в. у Србији постаје школски предмет по угледу на праксу Карловачке митрополије (све вероисповести у Аустријском царству имале су школску в.). У време социјалистичке Југославије избачена је из школског програма, а после распада земље в. је враћена као изборни предмет. Од писаца у области верске наставе вредни су помена: Паја Радосављевић, Јордан Илић, Александар Живановић, Милош Парента и Радмило Вучић. В. као изборни школски предмет, осим православних (Срби, Румуни, Бугари) и римокатолика (Хрвати, Мађари), добили су и припадници осталих традиционалних верских заједница (исламска, јеврејска, мађарска и словачка протестантска, те русинска гркокатоличка).

ЛИТЕРАТУРА: М. Парента, Катихетика, Сар. 1906; П. Радосављевић, Библијска педагогија, Ср. Карловци 1912; А. Живановић, Методика за православну науку вјере, Зг 1913; Ф. Коваљевски, Методика верске наставе, Ниш 1934; Ј. Илић, „Религиска настава и школа", Црква, календар СПП за 1939; Р. Вучић, „О верској настави", Гласник СПЦ, 1956, 9; Методика религијске наставе, Бг 1960.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)