ВУКАШИН МРЊАВЧЕВИЋ

ВУКАШИН МРЊАВЧЕВИЋ, краљ (? -- Черномен на Марици, 26. IX 1371). Син Мрње (Мрњаве), властелина нижег ранга из околине Ливна. Дворску каријеру започео је у служби цара Стефана Душана, где је обављао дужност пехарника. Спомиње се 1350. као жупан прилепског краја, а у которском привилегију уз његово име налази се титула челника. Пре проглашења за српског краља-савладара, вероватно је носио и титулу деспота, коју му је доделио српски цар. Био је ожењен Јеленом са којом је имао четири сина: Марка, Андрејаша, Дмитра и Иваниша и кћер Оливеру. Убрзо после смрти кнеза Војислава Војиновића 1363, В. и његов брат Јован Угљеша постају најмоћнији феудалци у Српском царству. В. политички положај озваничен је 1365, крунисањем за краља и уздизањем на положај савладара цара Уроша. Формални разлог успостављања савладарског односа Немањића са властеоском династијом, била је немогућност цара Уроша да обезбеди потомство. О легитимности овог чина сведоче материјални извори, пре свега, заједнички новац краља и цара, као и заједнички фреско портрет насликан у цркви Св. Николе у Псачи. Истовремено са успоном В. уздигао се и његов брат који је, добивши титулу деспота, постао господар Серске области у источном делу Македоније. До јесени 1371. браћа су господарила великом, геостратешки значајном, територијом на југу Српског царства. У свом највећем обиму земље под контролом браће Мрњавчевић протезале су се од западне Македоније и Косова, све до реке Месте и језера Пору на истоку. Власт браће протезала се на значајне градове Прилеп, Охрид, Призрен, Скопље, Сер, Драму, као и Свету гору. Своју моћ краљ В. је увећавао заузимањем територија друге српске властеле и склапањем политичких бракова. Кћер Оливеру удао је за Ђурђа I Балшића, обласног господара из Зете. Најстарији син Марко био је ожењен Јеленом, ћерком Радослава Хлапена, намесника из северне Грчке. Био је ктитор манастира Св. Димитрија код Скопља, данас познатог као Марков манастир. Непосредно по проглашењу за краља, В. је почео самостално да издаје владарске повеље. Сачувана је његова исправа из 1366. којом подврђује дар свог властелина светогорском манастиру Св. Пантелејмону, у којој се потписао као краљ Срба и Грка. У вођењу политике није зависио од централне власти, па је дошло и до разлаза између В. и цара Уроша. Према једном доцнијем извору, изгледа да је 1369. водио рат са кнезом Лазаром и царем Урошем. О затегнутим односима између савладара могла би да сведочи и В. повеља, којом је 1370. потврдио трговачке повластице Дубровчанима. Краљ у исправи потврђује повеље ранијих владара, при чему је последњи споменути цар Душан, док тада актуелног цара Уроша није споменуо. Током 1371. В. се, у савезу са Балшићима, припремао за рат против жупана Николе Алтомановића, али његове ратне планове прекинуо је позив деспота Јована Угљеше за поход против Османлија. Војска под вођством браће изашла је из државе и сукобила се 26. IX 1371. с Османлијама код реке Марице у близини Једрена. Битка се завршила потпуним поразом српске војске и погибијом краља В. и деспота Јована Угљеше. У народном предању, створеном већ током XV в., приписана му је кривица за пропаст Српског царства и коначно смрт цара Уроша. Његово страдање у бици на Марици тумачено је заслуженом казном за убиство цара и слом државе. Тек модерна српска историографија изнела је чврсте доказе да је цар Урош надживео краља В.

Марко Шуица

Први елемент предања о В. који се формирао у усменој традицији јесте мотив узурпације краљевске титуле и немањићког престола. Иако је В. легитимним путем дошао до титуле и власти над јужним областима Српске државе, мотив узурпирања престола вероватно није без историјске основе. Откриће једног натписа у Призрену показало је да је у време савладарства Уроша и В. постојао и млади краљ -- В. син Марко -- што значи да се В. није „дрзнуо" само на краљевство већ и на светородну лозу Немањића. Изгледа да на дати развој догађаја цар Урош није пристао и да је између њега и В. дошло до разилажења. Раздор међу савладарима одговарао је рашкој властели -- Лазару Хребељановићу и Николи Алтомановићу -- па су они подстакли цара Уроша на отворени сукоб с Мрњавчевићима. До боја је дошло 1369. на Косову пољу: Лазар се повукао са својим четама, Никола Алтомановић је поражен, а цар Урош је ухваћен жив с неколицином властеле са свога двора. Српско-турском претходило је српско „Косово", које је, чини се, упамтила и песма (Урош и Мрљавчевићи; Вук II, 34). Мотив самовоље обласних господара и узурпирања власти памте и песме о смрти „српскога цар-Стјепана", у којима је краљ В. -- „пријевара стара" -- представљен као вероломни кум, који преузима бригу о малолетном кумчету, али му ни након 16 година не предаје царство (Вук II, 33). Захваљујући овом сегменту епске биографије традиција је В. видела и као заштитника младога Змај Огњеног Вука: када „проклета" Јерина угрози живот Гргуровом и Анђелијином чеду у колевци, они заклињу краља В. да га преузме и храни док не одрасте (Пјеванија, 152). Мотив узурпације титуле и престола трансформисао се у мотив убиства цара у лову/на води (Вук VI, 14; Вук САНУ II, 22; Пјеванија, 156), с тим што је местимично модел Урошеве насилне смрти пресликан на самог В. (и понегде на Угљешу), а поданичка релација усложњена сродничком (В. је Урошев кум и/или ујак).

Захваљујући легенди о узурпирању немањићког трона и убиству цара Уроша, Мрњавчевићи су постали типски негативци српске усмене традиције, па су, сходно томе, у епским сижејним моделима и усменој књижевности уопште по правилу бивали укључивани на позиције ликова антагониста. Фигурирање краља В. у кругу песама о погибији војводе Момчила у улози слабог и недостојног Момчиловог противника највећим делом може се објаснити колективном представом о типском негативцу високог рода и положаја. У већини варијаната В. је и физички антипод Момчилу: један од стабилнијих елемената датог сижејног модела јесте пробање Момчиловог одела, оружја и личних ствари, којим се комички разобличава В. стас, а истовремено посредује прича о смрти јунака гиганта. Она је у конкретном случају доведена у везу с пореклом снаге највећег јунака јужнословенске усмене епике, Марка Краљевића, јер је традиција изузетним ујаком -- војводом Момчилом, надоместила епски недостојног оца -- краља В. Потребом да се натприродним супстратом објасни порекло Маркове изузетне снаге може се тумачити и фигурирање краља В. у кругу песама који тематизује женидбу јунака вилом (Богишић, 85; МХ I, 51). Краљ В. негативно је окарактерисан и у песми Зидање Скадра, заснованој на мотиву градбене жртве. Он у њој фигурира као вероломни брат, а веза са Скадром по свему судећи је успостављена захваљујући анахроном смештању краљевске породице у престоницу из златног доба Дукље (XI--XII в.). По изузетку, В. се везује и за Котор („Тврди Котор Вукашина краља"; Вук IX, 32). Епика је, међутим, упамтила и други аспект историјске стварности. У песмама у којима је на маргини основних збивања, краљ В. окарактерисан је као „кршан јунак" и један од „старих војевода". Траг историјске збиље разазнаје се у кругу варијаната структурираних по обрасцу Марко Краљевић познаје очину сабљу (Вук II, 57, 58; Вук САНУ II, 38; МХ II, 4, 5, 6), где је В. изузетан ратник који храбро гине на Марици или Косову. Веза отац--син наметала је, као и у неким другим ситуацијама (Старина Новак -- „дијете Груица"), уобличење лика краља В. као старог јунака („Под шатором пресиједи старче: / Б'јела му је до појаса брада, / Бркови му до испод појаса"; МХ II, 5), мада не би требало занемарити ни могући утицај иконографије, пошто је краљ В. на фрескама одиста представљан као старац седе браде. Овом типском цртом дала би се објаснити улога краља В. као старог свата у песмама које тематизују (јуначке) женидбе (Вук VI, 36; Сборник за народни умотворения наука и книжнина, от. кн. 27. Сборник за народни умотворения и народопис (СбНУ), София 1889, 16--17, 177). У бугарско-македонској епској традицији, позније бележеној и хетерогенијој од оне на западнијем делу Балкана (Србија, Црна Гора, Босна, Хрватска) карактеристични елементи В. поетске биографије уклопљени су у атипичне епске обрасце: чаша огромних пропорција припада краљу В. („чабур чаша -- седумдесет ока, / що си пиел стари Волкашина"; СбНУ 2, 116), а сукоб Марка и В. из песме „Урош и Мрљавчевићи", у инверзном облику, уклопљен је у причу о бацању ковчега с новорођенчетом у Вардар како би се спречило испуњење пророштва трију „наречница" да ће Марко „скршити кости своме оцу" (СбНУ 16--17, 177).

Лидија Делић

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици, Бг 1912; С. Ћирковић, „Повеља краља Вукашина властелину Новаку Мрасоровићу", ССА, 2002, 1; С. Ћирковић, „Повеља краља Вукашина Дубровнику којом потврђује повеље ранијих српских владара", ССА, 2005, 4.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „Мотиви у предању о убиству цара Уроша", ПКЈИФ, 1921, 1; Б. Крстић, „Женидба човека вилом", ППНП, 1937, 4, 1; К. Јиречек, „Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани", Зборник Константина Јиричека, 1959, 1; М. Орбин, Краљевство словена, Бг 1968; Н. Милошевић Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Бг 1971; Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бг 1975; Н. Милошевић Ђорђевић, „Историјска предања на међи књижевности и историје (мотив убиства у лову)", у: Зборник у част Војислава Ђурића, Бг 1992; А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Н. Сад -- Бг 2001; Л. Делић, Живот епске песме. Женидба краља Вукашина у кругу варијаната, Бг 2007.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)