ВОЉАВЧА

ВОЉАВЧА, манастир у близини Страгара, на североисточним обронцима планине Рудник, са црквом посвећеном Св. арханђелу Михаилу. Сачуван је извод из оснивачке повеље, унутар једног записа с краја XVIII в. Наведени податак о оснивању манастира 1050. одбачен је у савременој науци, где преовлађује мишљење да ктитора, Михаила Кончиновића из Сребренице код Страгара, треба тражити међу великашима с краја ХIV или из прве половине XV в. Историја манастира се прати захваљујући писаним изворима на српском и турском језику. Најранији помени сачувани су у турским катастарским пописима, који га бележе као манастир Арханђел (1516, 1525, 1528), односно В. (1536). Обновљен је 1551. заслугом Живка Кончиновића из Сребренице, потомка првог ктитора. Турци су манастир опљачкали 1759, а његова обнова започиње 1762, постављањем Алексија Јефремовића за игумана. Бројни записи које су овај и потоњи игуман Хаџи Рувим Нешковић (1786) забележили у Летопису или Тефтеру манастира Вољавче, публиковани су пре страдања рукописа у пожару Народне библиотеке 1941. Манастир је имао активну улогу у борби против Турака крајем XVIII и почетком XIX в. Спаљен 1788/89, обновљен је 1796--1797. трудом Григорија, архимандрита рудничког манастира Благовештење, који је једно време управљао В. Двоспратни звоник на западној страни последњи је изграђен у комплексу, по налогу Јанићија Ђурића (1838). Архитектонски план и просторни распоред цркве имају елементе моравске школе. Грађевина основе сажетог триконхоса засведена је полуобличастим сводом са куполом над централним делом и са припратом на западу. Купола са тамбуром ужим од постоља на којем почива купасто је завршена. Олтарска конха и бочне певнице су споља и изнутра полукружне. Двосливни кров покривен је поцинкованим лимом. Скромних димензија, црква је зидана притесаним каменом а потом малтерисана, без фасадног украса. Садашњи изглед здања резултат је обимних радова које су током обнове 1796/97, не увек вешто, извели мајстори пореклом из Охрида. У унутрашњости цркве није сачуван живопис. Некадашња олтарска преграда састојала се од икона из различитог периода. Престоне иконе из 1820. приписане су Димитрију Брусничком, док се део икона из 1840. везује за радионицу сликара Јована Стергевића (Јање Молера). Два конака у манастирској порти подигли су игуман Алексије Јефремовић и његов брат, вољавачки монах Данило Арсенијевић. Источни конак, саграђен 1765, преправљен је по налогу вожда Карађорђа Петровића за потребе првог заседања Правитељствујушчег Совјета, одржаног 1805. Овај конак монументалних размера са спратном конструкцијом убраја се у најрепрезентативније грађевине профаног градитељства у Србији свога времена. Данас је у њему смештена стална изложба етнографског материјала. Јужни конак, подигнут 1776, касније је обнављан. Предмети и књиге из некадашње вољавачке ризнице чувају се у разним манастирима и институцијама, док је мали број икона остао у самом манастиру. Уз северну певницу цркве 1815. положена је глава Танаска Рајића, јунака Првог српског устанка. Манастир В. је 1979. проглашен за културно добро од великог значаја. Конзерваторско-рестаураторски радови на комплексу изведени су 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791--1848, Бг 1986; Н. Ђокић, „Прилог историји манастира Вољавче: шумадијски записи III", Зборник радова Музеја у Аранђеловцу, Аранђеловац 2005; Б. Кнежевић, „Трагом вести о манастиру Вољавчи од XVI до XVIII века", Саопштења, 2011, 43.

С. Пајић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)