ВРБА

ВРБА (Salix), род листопадног дрвећа и жбунова из истоимене породице Salicaceae. Листови су различитог облика, голи или длакави, обично издужени, спирално ретко наспрамно распоређени.

В. је дводома биљка. Цветови у издуженим или лоптастим цвастима-ресама, без крунице и чашице, мушки са 2--12 прашника, женски са по једним издуженим тучком. Често В. у пролеће већ у марту и почетком априла цвета упоредо с листањем. Плод је чаура која сазрева маја-јуна и из ње, по пуцању на два дела, излеће многобројно ситно семе које се расејава ветром. Семе има веома малу, краткотрајну клијавост, траје 10--15 дана. Кора в. садржи доста танина и салицилне киселине. Род обухвата преко 450 врста, највише у умереним и хладним појасевима северне хемисфере, а преко 250 врста у источној Азији и Сибиру. У Европи расте око 70, у Србији 20 аутохтоних врста. Од наших врста према хабитусу могу бити: до 25 м високо дрвеће као што су бела в. (S. alba) и крта в. (S. fragilis); до 6 м високи жбунови или ниско дрвеће -- бадемаста в. (S. triandra), ракита (S. purpurea), сива ива (S. cinerea), ива (S. caprea) и прашљика (S. petandra), сива в. (S. eleagnos), ушаста в. (S. aurita), Шлеска в. (S. silesiaca) и крупнолисна в. (S. appendiculata); ниски до 1,5 м високи жбунови -- рузмаринолисна в. (S. rosmarinifolia) и Валдштајнова в. (S. waldsteiniana) и ниски полегли високопланински жбунићи -- мрежаста в. (S. reticulata), зељаста в. (S. herbacea), тупа в. (S. retusa), Алпска в. (S. alpina). В. настањује разноврсна, најчешће влажна места крај равничарских река и мочвара, планинска трестишта, обале планинских речица и потока, ивице и прогале букових и четинарских шума све до високопланинских предела где се дуго задржава снег. Дуж обала равничарских река в. изграђује заједнице галеријских и ритских шума од којих су најважније шуме беле в. (Salicetum albe), бадемасте в. (Salicetum amygdaline), в. и црне тополе (Salici-Populetum). У равничарским мочварним стаништима ракита и сива в. образују жбунасте заједнице Salicetum purpureae и Salicetum cinereae; на неким планинским тресетиштима жбунасте заједнице изграђују рузмаринолисна в. (Salicetum rosmarinifolia) и маљава бреза, ива и прашљика (Betulo-Salicetum), док обале и спрудове планинских река обрастају заједнице сиве в. (Salicetum eleagni). У највишим појасевима планина Метохије (Проклетије, Шар-планина, Коритник) на камењарима око снежаника расту патуљасте, полегле или пузеће в. које су и реликти Леденог доба.

Разне врсте в. се у природи спонтано укрштају стварајући велик број хибрида и повратних хибрида са родитељским врстама (хибрид беле и крте в.). У синтези стабластих култивара в. спроводе се укрштања европских и азијских врста (S. matsudana x S. alba) и S. matsudana x S. fragilis). Дрво в. се користи као сировина за механичку и хемијску прераду, за израду фурнира, амбалаже, резане грађе, шибица, целулозе. Врсте најзначајније за производњу плетарских производа су кошараста в. (S. viminalis) и бадемаста в., (S. triandra) и хибрид раките и кошарасте в. В. се користе у пошумљавању влажних терена и пешчара, за плантажну производњу биомасе, за учвршћивање и заштиту обала, шкарпи, насипа, за ветрозаштитне појасеве и у озелењавању урбаних простора где сe најчешће користи декоративна жалосна в. (S. babylonica).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, А. Туцовић, „Род Salix L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, 3, Бг 1972; Б. Јовановић, „Крајречна алувијална вегетација", у: М. Сарић (ур.), Вегетација Србије, II/1: Шумске заједнице, Бг 1997; З. Томић, Шумарска фитоценологија, Бг 2004; Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 2007.

Василије В. Исајев

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)