ВАТИН

ВАТИН, село 10 км северно од Вршца, у близини границе са Румунијом, формирано на пешчаном спруду у близини ушћа реке Моравице у мочвару Велики рит. Археолошки локалитет, по којем је добила име ватинска култура, откривен је приликом експлоатације песка, а налази, претежно керамика, стижу у Градски музеј у Вршцу, али такође и у музеје у Темишвару, Сегедину и Будимпешти, те многе приватне збирке. Феликс Милекер, кустос Вршачког музеја, предузео је 1893. прва ископавања источно од села, на потезу Бела Бара, и до 1905. организовао преко 20 археолошких кампања, контролишући истовремено радове на експлоатацији песка, којом је уништен добар део археолошког налазишта. Мања заштитна истраживања обављена су 50-их година XX в., а 2010. Градски музеј Вршац започиње мултидисциплинарна истраживања на ширем подручју села В. Археолошки локалитет у В., на основу садашњег степена истражености, припада типу комплексних археолошких налазишта с израженом хоризонталном стратиграфијом, при чему се насеља и некрополе различитих периода често преклапају. Најстарији налази откривени су на простору северно од села, на ободу лесне терасе, где је недавно откривено неолитско насеље, које припада млађој винчанској групи. На простору самог села и источно, на потезу Бела Бара, најранији покретни налази везују се за енеолитски период. Овом периоду условно се може приписати и велика земљана хумка – тумул, пречника 40 м и висине око 6 м, који се налази на десној обали Моравице, уз железничку пругу. Најзначајнији и свакако најбогатији археолошки хоризонти на овом локалитету припадају бронзаном добу, пре свега керамика са специфичним облицима посуда и начином украшавања, на основу које је издвојена ватинска култура између два светска рата. Поред ватинске керамике, знатан део материјала из бронзаног доба може се приписати групи Корнешти–Црвенка, чији однос са ватинском културом још увек није јасно дефинисан. У оквиру самог насеља, без јасног разграничења, али на широј територији, констатоване су две некрополе средњег и позног бронзаног доба, које се могу приписати дубовачко-жутобрдској и белегишкој културној групи. Упркос доста сумарним подацима које је оставио о насељу бронзаног доба, Милекер наводи да је само на једном делу локалитета открио остатке 150 кућа и око 50 огњишта. Током истраживања на локалитету Бела Бара Милекер констатује и неколико гробова млађег гвозденог доба, као и сарматско насеље. Некропола из истог периода, која се може повезати с овим насељем, лоцирана је у југозападном делу села.

ЛИТЕРАТУРА: В. Milleker, A Vattinai östelep, Temesvár 1905; Ј. Узелац, „Праисторијски одсек – збирке металног доба", у: Градски музеј Вршац 1882-2002, Вш 2002; Д. Б. Јовановић, „Vatin – Bela Вara", Proceedings of the regional conference „Research, preservation and presentation of Banat Heritage: Current State and Long Term Strategy", Вш 2012.

Драган Јовановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)