ВОСКАР

ВОСКАР, занатлија који прави свеће или трговац који их продаје. У Србији су прављене свеће воштанице од жутог пчелињег воска, а тек касније се уводи парафин за израду свећа. О томе сведоче и архивски подаци о воскарском занату који се односе на требовање парафина за израду свећа, у првим деценијама XX в. По свему судећи овај занат на просторе Србије долази с југа Балканског полуострва, преузимањем знања од грчких мајстора. Поред развијеног заната у Србији, воскарством су се у прошлости, као што је и данас случај, бавили монаси у манастирима израђујући праве воштане свеће од пчелињег воска, које су више на цени код народа. У прошлости, в. су се спајали са медоколачарима, тј. лицитарима, лецедерима. Воскарско-лецедерски занат се највише везује за градске средине. Сматрало се уносним и економски исплативим занимањем, те се често у народу говорило да је то „златни занат". Воскарске радње су отваране у већем броју у Београду, Земуну, Руми, Новом Саду, Сремској Митровици, Шапцу, Лозници, Лесковцу, Пироту, Врању, Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Призрену, Пећи и др. Тако је нпр. крајем XIX в. у Београду било 14 в., од којих осморо лецедера. Воскарско-лецедерске фирме су распоређивале своју производњу сходно потребама у години -- на време када су биле потребне свеће и време када су производили лецедерске производе. Свеће су најчешће припремане у периоду од јесени до пролећа када је сходно временским условима погодније. Продавале су се током целе године, а нарочито у време великих празника и током одржавања тзв. пазарних дана и на вашарима. Потражња воштаних или „миликерц" свећа је опадала још средином XX в. Восак за производњу свећа се куповао од сељака или у посебним трговинама и пчеларским задругама у првој половини XX в. У време I светског рата израђиване су само ваљане свеће, а касније су изливане помоћу ринга -- точка о којем су окачени фитиљи. Преко фитиља се „шеширом" (неком обичном посудом) изливао восак који се захватао из казана. У другој половини XX в. свеће су се израђивале и са калупима званим тунгови. Последњих деценија XX и почетком XXI в. ово занимање се губи, а породице које су га задржале као део свог идентитета и породичног занимања су ретке. На пример породица Јовановића из Лесковца традиционално се бави овим занатом до данас, кроз четири генерације. Тако је било и у породици Влашић из Земуна све до краја XX в., када су напустили прављење свећа. В. су одржавали своју еснафску славу на Лазареву суботу.

ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; Б. Идвореан Стефановић, „Пословање 'воскарске и лицидерске радње Михајло Влашић Земун'", РМВ, 1999/2000, 41--42; В. Марјановић, „Лицитарство", у: Стари занати у Србији, Бг 2009.

В. Марјановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)