ВАТОПЕД

ВАТОПЕД, манастир у малом заливу на североисточној обали Атона с којим су Срби имали јаче и трајније везе у односу на остале светогорске манастире. Основао га је пре 985. Никола, властелин из Једрена, и био његов први игуман. Легенда приписује оснивање још двојици властелина из Једрена, такође игуманима В. – Атанасију (1020–1048) и Антонију (1142). Манастир се, захваљујући окупљању великог броја монаха пореклом из аристократских породица Једрена, брзо приближио врху атонске хијерархије. Његов игуман, као и игуман Ивирона, имао је право да долази у Кареју са четворицом послушника, док је игуман Велике Лавре долазио са шест, а сви остали игумани само са по једним пратиоцем. Због многољудности В. је, попут Велике Лавре, Ивирона и манастира Амалфићана, имао право да располаже бродом велике носивости, што је осталим манастирима било забрањено. Да би се монасима, чији се број непрестано повећавао, обезбедило снабдевање хлебом, В. је могао имати најпре један пар, а од средине XI в. два пара волова. Према Мономаховом типику (1045) игуман Ватопеда је, у хијерархији светогорских установа, први пут имао место испред ивирског, тј. одмах после игумана Лавре. Потом су се игумани Ивирона и Ватопеда често смењивали на том положају, да би се ватопедски у XIV в. на њему учврстио.

Поред годишње новчане помоћи коју су му цареви (почевши са Константином Мономахом, 1042–1055) редовно давали, као манастир аристократских породица Једрена В. је доживљавао свој успон истовремено с уздизањем поменутих породица. Стога не изненађује да су српски монаси Симеон и Сава, пре него што ће основати свој манастир Хиландар (1198), извесно време провели у В. Поред скупоцених дарова које су му приложили, српски монаси су предузели и значајне градитељске радове – изградња два параклиса у манастирском зиду и трећег у пиргу Светог Преображења, покривање главне манастирске цркве оловним уместо каменим плочама, прилагање В. обновљеног манастира Св. Симеона Богопримца у Просфори итд. Због свега што је учинио за манастир, Сава је добио почасни назив другог ктитора. Доброчинства Симеона и Саве остала су трајно у сећању његових монаха. Цар Душан их спомиње у хрисовуљама којима је, маја 1346. и априла 1348, потврдио В. старе и даровао нове поседе. И Душанова властела је показала дарежљивост према В. После двадесетак година, за време деспота Угљеше, Срби су поново стекли значајно место у В. Деспот је унутар манастира подигао параклис Светих бесребреника, вероватно 1363–1364. када је у Серу харала епидемија куге, која је погодила и његову породицу. Осим тога, Угљеша је у три маха (1369–1371) даривао В. (последњи пут у пролеће 1371).

Промене власти над Светом Гором после Маричке битке – византијске, потом турске од 1387. и опет византијске од 1402. до коначног потчињавања Турцима 1423 – постепено су ограничавале економске могућности В., као и других атонских манастира, тако да је живот монаха постајао све тежи. Стога је значајна помоћ коју су му упућивали српски деспоти, на захтев монаха који су долазили на њихов двор. Деспот Стефан Лазаревић је јула 1417. даровао 60 л сребра од царине у Новом Брду, које је В. требало да прима два пута годишње, и село Копривницу у подручју тога града. Деспот Ђурађ Бранковић, наследник Стефана Лазаревића, потврдио је даровања свога претходника 1427/28. Значајно је прилагање које је В. учинио велики челник Радич када га је игуман В. Теодор, дошавши у Србију марта 1432, позвао да постане братственик манастира. Радич није био усамљен случај. В. је продужио да живи и под турском влашћу, која је трајала скоро пет векова.

Мирјана Живојиновић

У В. се средином последње деценије XII в. замонашио Растко, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и добио име Сава. Богати дарови који су у наредним годинама пристигли из Србије омогућили су велику обнову манастира у време игумана Теостирикта. До доласка Савиног оца из Студенице, монаха Симеона, 2. XI 1197, у В. су сазидане монашке келије, проширена и осликана трпезарија, а за бившег српског владара – и нарочита келија источно од олтара главне цркве, кроз чији је прозор пратио богослужења којима због старости није могао да присуствује. Из истог времена потиче данас најстарије фреско-сликарство главне манастирске цркве, делови епистила са иконостаса и олтарских преграда њених параклиса, као и оплата од емајла на највећој манастирској светињи, икони Богородице Ватопедске. У ризници В. чува се скупоцени путир са дискосом и звездицом, дар господара Јањине, деспота Томе Прељубовића (1382–1384). Свој пут до ватопедске ризнице нашле су и реликвије које су некада припадале српским црквама, попут Часног крста са ставротеком-реликвијаром браће Мусића из Нове Павлице, настали пре 1389, или слична ставротека непознатог дародавца из приближно истог времена, која је такође са српским натписима и која, поред осталих реликвија, садржи делић моштију краља Стефана. Према спорадичним вестима у В. се и касније срећу монаси из Србије. Тако је ватопедски инок Антоније на српски језик превео зборник Св. Јована Златоустог Андрианти, чији се препис, начињен 1473. руком Владислава Граматика у Матеичу на Скопској Црној гори, данас налази у Рилском манастиру.

Бојан Миљковић

ИЗВОРИ: W. Regel, Crusovboulla kai; gravmmata th¤" ejn tw'/ JAgivw/ [Orei [Aqw/ iJer" monh¤" tou' Batopedivou, СПб 1898; M. Lascaris, „Actes serbes de Vatopédi", Byzantinoslavica, 1935/1936, VI; J. Lefort и др. (ур.), Actes de Vatopédi I--II des origines à 1376, Paris 2001, 2006.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, „Фреске црквице св. Бесребрника деспота Јована Угљеше у Ватопеду и њихов значај за испитивање солунског порекла ресавског живописа", ЗРВИ, 1961, 7; Теодосије Хиландарац, Живот светога Саве, Бг 1973; С. К. Кисас, „Представа светог Саве Српског као ктитора манастира Ватопеда", ЗЛУМС, 1983, 19; Стари српски записи и натписи, III, Бг 1984; Д. Кораћ, „Света Гора под српском влашћу (1345–1371)", ЗРВИ, 1992, 31; Ierav megivsth monhv Batopedivou, Paravdosh – Istoriva – Tevcnh, A v– B v, vAgion vOro" 1996; Свети Сава, Сабрана дела, Бг 1998; М. Живојиновић, „Везе српских монаха и Ватопеда у време оснивања српског манастира Хиландара", Љ. Максимовић, „Српска власт и Света Гора према ватопедским хрисовуљама Стефана Душана", Р. Радић, „Манастир Ватопед и Србија у XV веку", у: Трећа казивања о Светој Гори, Бг 2000; А. Фотић, Света Гора и Хиландар у Османском царству, Бг 2000; Доментијан, Житије светога Саве, Бг 2001; Б. Тодић, „Српске уметничке старине у манастиру Ватопеду", у: Четврта казивања о Светој Гори, Бг 2005; Б. Миљковић, Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, Бг 2008.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)