ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ

ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ, систем институција којима је васпитање и образовање основна делатност и сврха, а чине га: предшколске установе и школе свих врста и нивоа – основна школа, средње школе, више школе, високе школе, академије, факултети, универзитети. В. с. обухвата установе које остварују опште образовање и васпитање (основна школа, гимназија), установе за стручно образовање (средње стручне школе и разноврсне високошколске институције), као и установе које остварују уметничко образовање и васпитање – основне музичке и балетске школе, средње уметничке школе (музичке, балетске, школе примењене уметности), као и академије, односно факултете из области уметности (музичке, ликовне, примењене, драмске). Овај систем обухвата и образовање и васпитање деце са сметњама у развоју, и то како оно које се одвија у посебним установама (специјалним школама), тако и инклузивно образовање и васпитање, које се остварује укључивањем ове деце у редовне школе. Образовање одраслих такође је део овога система и обухвата школе за основно образовање одраслих, укључивање одраслих у средње школе (посебно средње стручне школе) и факултете, најчешће у својству ванредних ученика, односно полазника, као и разноврсне видове стицања квалификација и обуке које организују различите ваншколске институције. В. с. укључује и војне школе (војне гимназије, академије и друге високе војне школе), као и верске школе (средње верске школе, као и факултете).

Осим наведених институција, које су и основане да би се бавиле образовањем и васпитањем, којима је, дакле, то основна функција, постоје и други чиниоци – институције и организације, којима образовање и васпитање није примарни задатак, али које својом укупном делатношћу доприносе, мање или више, остваривању циљева васпитања и образовања. Тако се у в. с. у ширем смислу могу укључити разноврсне ваншколске институције и организације, које окупљају децу и младе, и то како оне које су само њима намењене (дечји, омладински и студентски домови, интернати, дечја, омладинска и студентска одмаралишта, летовалишта, опоравилишта, дечје библиотеке и позоришта, дечје, омладинске и студентске организације, друштва и савези за бригу о деци и младима), тако и организације и удружења одраслих, у којима млади имају своје подмлатке, као што су – извиђачке организације, организације горана, планинара, клубови технике, културно-уметничка и спортска друштва, хуманитарне организације. Делом овога система, у ширем смислу, могу се сматрати и друге институције које доприносе остваривању циљева васпитања и образовања, пре свега оне из области културе, уметности и информација – домови културе, културни центри, музеји, галерије, позоришта, биоскопи, библиотеке, народни универзитети, стручна друштва, као и средства масовних комуникација (штампа, радио, телевизија). Такође, значајну улогу у васпитању деце и младих има и породица (породично васпитање), те се и породица може сматрати делом овога система.

Централни, најорганизованији и најразвијенији део система васпитања и образовања обухвата: предшколске установе, основне школе, средње школе и високошколске институције – више и високе школе, академије, факултете, универзитете.

Предшколске установе обављају делатност предшколског васпитања и образовања: дечје јасле – за децу од 6 месеци до 3 године и дечји вртићи – за децу од 3 године до поласка у школу, укључујући и припремни предшколски програм, који је Законом о основама система образовања и васпитања (2003) уведен као обавезан програм за сву децу у години пред полазак у школу.

Установе првог школског ступња остварују делатност основног образовања и васпитања, а према Закону о основама система образовања и васпитања (2003. и 2009) то су: (а) основна школа – осмогодишња, обавезна, општеобразовна, јединствена школа, обухвата децу узраста од 7. до 15. године, представља основу целокупног система васпитања и образовања и услов је за свако даље образовање; (б) основна музичка школа (траје од две до шест година) и основна балетска школа (траје четири године); (в) основна школа за образовање ученика са сметњама у развоју (траје до осам година); (г) основна школа за образовање одраслих (траје од три до пет година). Основно образовање и васпитање укључује и допунско образовање и васпитање деце грађана Републике Србије који су на привременом боравку у иностранству, а остварује се углавном кроз допунску наставу из матерњег језика с елементима националне културе, коју ова деца похађају упоредо са похађањем редовне школе у земљи у којој бораве. Основна школа је различито трајала – била је двогодишња, трогодишња, четворогодишња, шестогодишња, од 1945. седмогодишња, а од 1958. осмогодишња. Настава у осмогодишњој основној школи организована је у два циклуса: од I до IV разреда као разредна (наставу из свих предмета изводи учитељ), а од V до VIII као предметна (наставу изводи више наставника – стручњака за поједине предмете). Настава се организује и на језицима мањина. Школа организује различите васпитно-образовне активности – осим редовне наставе, организује и допунску, додатну и припремну наставу, ваннаставне активности ученика, рад ученичке задруге, рад ученичких заједница (разредних и школских), разне облике културне и јавне делатности. Може се организовати и продужени, као и целодневни боравак ученика у школи. Наставни програм, поред обавезних предмета, укључује и изборне и факултативне предмете. Основне школе могу имати издвојена одељења – у мањим, удаљеним насељима на свом подручју, у којима се организује настава за ученике нижих разреда (од I до IV), где се, у ситуацији када је број ученика знатно смањен, формирају комбинована одељења (у којима један учитељ истовремено ради са ученицима два, или три, па и са сва четири разреда).

Установе другог школског ступња јесу средње школе, а према Закону о основама система образовања и васпитања (2003. и 2009), то су: (а) гимназија – општа (која може имати и смерове – најчешће друштвено-језички и природно-математички) и специјализована (математичка, филолошка), као четворогодишња општеобразовна школа, у којој се стичу шира, потпунија знања из области природних и друштвених наука и подручја уметности, са претежном функцијом да припрема за наставак школовања на трећем школском ступњу; (б) средње стручне школе, различитих струка и профила, у којима се образује средњи стручни кадар за разноврсна подручја рада, тј. стичу се знања и вештине потребне за обављање стручних послова у одређеном занимању, а омогућује и наставак школовања (правне, економске, медицинске, пољопривредне, прехрамбене, шумарске, хемијско-технолошке, текстилне, графичке, машинске, електротехничке, грађевинске, саобраћајне, трговинске, угоститељске, туристичке и др.); углавном су четворогодишње и трогодишње, али образовање за рад и стицање квалификација у појединим занимањима може трајати две године, а стручно оспособљавање и обука за најједноставнија занимања до годину дана; в) уметничке школе (музичке, балетске, школе примењене уметности и др.), које трају четири године и припремају кадрове средњег нивоа за различита подручја уметности, као и за даље образовање у области уметности; (г) средња школа за ученике са сметњама у развоју (траје две, три или четири године); (д) средња школа за образовање одраслих (траје до три године). Школовање у средњој школи завршава се полагањем матуре (опште, стручне или уметничке), односно завршног, специјалистичког, мајсторског испита, испита стручне оспособљености или испита за обуку.

Овај школски ступањ више пута је реформисан, тако да се његова структура често мењала. Пре II светског рата средње образовање и васпитање почињало је после 11. године, тј. након завршетка четворогодишње основне школе и имало је два нивоа. На првом је била нижа гимназија (четворогодишња; I–IV разред), грађанске школе (тзв. ниже средње школе, које су трајале четири године и имале занатско-индустријски, трговачки и пољопривредни смер), шегртске и ниже занатске школе (трајале годину, две или три године, зависно од заната), а један број деце овога узраста настављао је школовање у тзв. вишим народним школама, тј. продужним основним школама (трајале две, три, ређе четири године). На другом нивоу (почиње са 15 година) била је виша гимназија (четворогодишња, од V до VIII разреда), као и средње стручне школе (техничке и трговинске), које су трајале четири године, и учитељска школа (трајала најпре четири, а потом пет година). У том периоду најбројније су биле шегртске школе. После 1945, када је уведена седмогодишња основна школа, укинуте су продужне, тј. више народне школе, грађанске, шегртске и ниже занатске школе. И даље је постојала нижа гимназија (поред ње у истом статусу је и прогимназија), као и виша гимназија, средње стручне школе и учитељска школа. Проширена је мрежа средњих школа и формиране нове средње стручне школе, у које се уписују ученици након завршене седмогодишње основне школе. Уведене су и двогодишње и трогодишње школе за образовање квалификованих радника (школе ученика у привреди и индустријске школе). Реформом извршеном 1958 (доношењем Општег закона о школству) уводи се осмогодишња основна школа, укида прогимназија и нижа гимназија (замењене вишим разредима основне школе), а средње образовање и васпитање почиње по завршетку осмогодишње основне школе, тј. од 15. године и обухвата: (а) гимназију (као четворогодишњу општеобразовну школу, која одговара ранијој вишој гимназији); (б) средње стручне школе (овде су укључене и уметничке, као и учитељске и васпитачке школе); (в) школе за квалификоване раднике (двогодишње и трогодишње), које обухватају школе ученика у привреди и школе с практичном обуком (раније индустријске школе). Развој средњих стручних школа подстакнут је доношењем Општег закона о школству (1958), а нарочито усвајањем Резолуције о образовању стручних кадрова (1960) када мрежа ових школа почиње знатно да се шири; отварају се и вечерње школе за одрасле, организују различити облици стручног усавршавања за стицање квалификација при радничким и народним универзитетима, као и у предузећима. Битне промене у систему средњег образовања и васпитања настају после 1974, када је извршена радикална реформа школства и уведено усмерено образовање. Реформа је извршена са циљем да се повежу сви степени (нивои) образовања од средњег до највишег у јединствени систем усмереног образовања, да се обезбеде јединственост, вишестепеност и вертикална и хоризонтална проходност, да се образовање непосредније повеже са радом (образовање из рада и уз рад, повратно образовање), да се интегрише систем усмереног образовања за младе и одрасле и обезбеди перманентно образовање, да се превазиђе дуализам претходног система образовања, тј. да се обезбеди да свака школа после основне припрема истовремено и за рад (оспособљава за занимање, укључивање у радни процес и запошљавање) и за даље образовање (наставак школовања на вишем школском ступњу). Укинуте су гимназије, основани центри средњег усмереног образовања и уведена јединствена средња усмерена школа, организована у две фазе. Прва фаза представљала је тзв. заједничку основу, трајала је две године, по карактеру је била општеобразовна и похађали су је сви ученици након завршене основне школе. По завршетку прве фазе, почев од треће године, ученици су се опредељивали за струку, тј. одређени профил и уписивали у другу фазу у којој су изучавали стручне предмете (стицали стручно образовање) и оспособљавали се за одређена занимања. У овом моделу опште и стручно образовање било је одвојено – опште је везано за прву фазу, тј. прве две године средњег образовања, а стручно за другу фазу. Касније су извршене измене тако да се избор струке и профила врши приликом уписа у први разред средње школе, а опште и стручно образовање одвија се упоредо, с тим што је у почетним разредима тежиште на општем, а у завршним разредима на стручном образовању. Систем усмереног образовања оштро је критикован (посебно због укидања гимназије, као и због тога што средња усмерена школа није успевала да обезбеди квалитетну припрему за професију), оцењен као неуспешан експеримент и напуштен, а у систем средњег образовања и васпитања враћена гимназија као општеобразовна школа. Законом о средњем образовању и васпитању (1990) успостављен је систем институција на другом школском ступњу сличан систему који је постојао пре увођења усмереног образовања: (1) гимназије, (2) средње стручне школе (обухватају и школе за квалификоване раднике) и (3) уметничке школе (које су раније биле укључене у стручне школе). Раније су овом школском ступњу припадале и школе за образовање учитеља и васпитача (средње учитељске и средње васпитачке школе), али је, потом, образовање ових кадрова подигнуто на ниво виших школа (од 1972. оснивају се педагошке академије за образовање учитеља и васпитача), а образовање учитеља, касније (1993) и на ниво факултета.

Установе трећег ступња в. с. јесу високошколске институције које образују високостручни кадар за обављање различитих послова у области привреде, друштвених делатности и јавних служби, културе и уметности. Услов за упис у институције трећег ступња је завршена средња школа у четворогодишњем трајању – гимназија или одговарајућа средња стручна, односно уметничка школа. Према Закону о високом образовању (2005), којим су, у складу с начелима Болоњске декларације, извршене битне измене у систему високог школства, установе високог образовања јесу: (1) универзитет; (2) факултет, односно уметничка академија, у саставу универзитета; (3) академија струковних студија; (4) висока школа; (5) висока школа струковних студија. Уведене су две врсте студија: (а) академске – на којима се студенти оспособљавају за развој и примену научних, стручних и уметничких достигнућа, и (б) струковне – које оспособљавају за примену знања и вештина потребних за укључивање у радни процес. Овај закон не предвиђа постојање виших школа, које су раније биле саставни део овог школског ступња. Након спроведеног поступка акредитације, већина виших школа прерасла је у трогодишње високе школе струковних студија. Високе школе су, према овом закону, самосталне установе, изван универзитета. Постоје две врсте високих школа: (1) висока школа која остварује академске студије (основне, специјалистичке и мастер студије – без права да организује докторске студије) и (2) висока школа струковних студија (остварује основне струковне студије и специјалистичке струковне студије – без права да организије мастер студије и докторске студије.) Статус високошколске установе има и академија струковних студија, која такође остварује основне струковне студије и специјалистичке струковне студије. Ове високе школе немају ранг високих школа које су раније постојале (од којих су неке организовале магистарске студије, као и стицање степена доктора наука). До краја 2011. у Србији је акредитовано пет високих школа академских студија и 65 високих школа струковних студија. Факултет је високошколска наставно-научна установа која обавља образовну и научну делатност, а факултет уметности наставно-уметничка установа која обавља образовну и уметничку делатност. Факултет остварује академске студијске програме у једној или више научних области (а може реализовати и струковне студијске програме). Факултет припрема научни, односно уметнички подмладак, обавља научна истраживања, реализује програме стручног усавршавања. Факултет организује све нивое студија, а према Закону о високом образовању (2005) то су: (а) студије првог степена – основне студије, које трају три или четири године (180 односно 240 ЕСПБ – Европски систем преноса бодова); (б) студије другог степена – мастер академске студије (које овај закон уводи, а укида магистарске студије), трају годину или две (60 односно 120 ЕСПБ) и специјалистичке студије које трају најмање једну годину (60 ЕСПБ); (в) студије трећег степена – докторске студије, које трају три године (180 ЕСПБ). Постоје факултети за различите области науке и струке. Устаљено је њихово сврставање у следеће групације: факултети друштвено-хуманистичких наука (филозофски, филолошки, правни, економски и др.), факултети природно-математичких наука (математички, физички, хемијски, биолошки и др.), факултети техничких наука (машински, електротехнички, грађевински, саобраћајни и др.), факултети медицинских наука (медицински, стоматолошки, фармацеутски, ветеринарски) и факултети биотехничких наука (пољопривредни, шумарски). Факултети се удружују у универзитете. Осим у универзитетским центрима (Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Приштини и Косовској Митровици), факултети постоје и у другим градовима Србије (Сомбору, Суботици, Зрењанину, Јагодини, Ужицу, Чачку, Краљеву, Лесковцу, Врању, Бору, Новом Пазару и др.). У последњој деценији XX в., као и почетком XXI в., основано је више приватних факултета.

ИЗВОРИ: Општи закон о школству, Бг 1958; „Закон о основама система образовања и васпитања", СГ РС, 2003, 62; 2009, 72; „Закон о високом образовању", СГ РС, 2005, 76.

ЛИТЕРАТУРА: Приједлог система одгоја и образовања у ФНРЈ, Бг 1957; „Систем образовања и васпитања у Југославији", материјали интердисциплинарног саветовања, Педагогија, Бг 1967, 2–3. Н. Поткоњак, Систем образовања и васпитања у Југославији, Бг 1980.

Љубомир Коцић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)