ВАСИЋ, Милош

ВАСИЋ, Милош, генерал, министар војни, професор Војне академије (Неменикуће, Космај, 10. III 1859 – Београд, 20. X 1935). После седам разреда гимназије и једне године Филозофског факултета у Београду, нижу Војну академију похађао је 1880–1883, а вишу 1884–1887. и окончао је као први у рангу. На војном усавршавању у Аустроугарској боравио је 1887–1889, а по повратку 1891. преведен је у генералштабну струку. За пешадијског потпоручника произведен је 1883, за поручника 1887, капетана II класе 1891, а капетана I класе 1893. Мајор је постао 1896, потпуковник 1900, пуковник 1901, а генерал 1916. Први пут је пензионисан 1903. поводом Мајског преврата; 1912. враћен је у резерву, а 1914. у активну службу. Коначно је пензионисан 1923. У српско-турским ратовима 1876–1878. учествовао је као ђак добровољац, а у српско-бугарском рату 1885–1886. командовао је четом. На почетку I светског рата командовао је Браничевским одредом; августа 1914. постављен је за команданта Дунавске дивизије II позива. Од јануара до марта 1916. командовао је I армијом. Од августа 1916. командовао је III армијом у операцијама заузимања Кајмакчалана и Битоља. Од 1919. до 1921. био је командант III, IV и I армијске области.

Дипломатску и политичку каријеру започео је као војни аташе у Софији 1897–1898. Потом je 1899. био краљев ађутант. Због поверења које је у њега имао Александар Обреновић био је министар војни у владама Алексе Јовановића и Михаила Вујића од 12. VII 1900. до 27. IV 1901. Током 1903. био је посланик Kраљевине Србије на Цетињу, а после Мајског преврата залагао се за долазак црногорског принца Данила на српски престо, тe је пензионисан. После тога је сматран једним од утицајнијих присталица контразавереника. За време балканских ратова био је делегат српске врховне команде при врховној команди грчке војске. Током 1917. био је један од организатора Солунског процеса у којег је регент Александар Карађорђевић имао велико поверење. Током 1918. био је делегат српске врховне команде код италијанске владе. Од 3. I до 4. XI 1922. био је министар војске и морнарице у кабинету Николе Пашића. Поред обављања редовних војних дужности, од 1891. до 1899. био је и професор Војне академије. Написао је и превео неколико војно-стручних чланака у Ратнику.

Одликован је: Таковским крстом I и V сепена, орденом Милоша Великог III степена, Карађорђевом звездом са мачевима III и IV степена, Белим орлом I, IV и V степена, Златном медаљом за храброст, споменицама ратова 1885/86, 1912/13. и Албанском споменицом 1915. Од страних одликовања добио је: орден Франца Јозефа III степена, бугарски орден Светог Александра III степена, турски орден Меxидије I степена, персијски орден Лава и Сунца I степена, орден Италијанске круне I степена, енглеске ордене Светог Михаила и Светог Ђорђа II степена, грчки орден Светог спаситеља II степена, норвешки орден Светог Олафа III степена, француски орден почасне легије III степена, црногорске ордене Милоша Обилића и сребрну медаљу за храброст.

ДЕЛА: „Упоређење Гурковог прелаза преко Балкана зими 1877/1878. и Дибићевог 1829", Ратник, (превод), 1885, 8; „Јединична обука у нашој пешадији", Ратник, 1890, 11–12; „Морал војсака у миру и рату на крају 19. века", Ратник, (превод) 1897, 3; „Из области вештине ратовања", Ратник, 1900, 2.

ИЗВОР: Војни архив.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Васић, Деветсто трећа, мајски превтрат, Бг 1925; Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850-1925, Бг 1925; Политика, 20. X 1938, 7; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис, Бг 1955; С. Скоко, Други балкански рат 1913, Бг 1968; В. Казимировић, Црна Рука, Краг. 1997.

Ђорђе Ђурић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)