ВРАН

ВРАН, планина у северном делу Херцеговине (висока Херцеговина), између Дувањског поља на западу, Дугог поља са Блидњим језером на југу, долине реке Дољанке (десна притока Неретве) на истоку и планине Љубуше и долине реке Раме са Рамским језером (десна притока Неретве) на северу. Припада динарском планинском систему. Протеже се правцем северозапад--југоисток. Сачињена је од кречњака и доломита, а доминирају облици крашког рељефа (вртаче, увале, мале скаршћене површи, пећине и јаме), а постоји и моренски материјал као траг плеистоцене глацијације. И поред знатних количина падавина (преко 2.000 мм), мало је хидролошких објеката. Мало је извора и локви, а у западном делу планине је неколико повремених потока. То је висока планина која има четири врха: Велики Вран (2.074 м), Вран (2.020 м), Црно брдо (1.966 м) и Мали Вран (1.961 м). Североисточна страна планине је под шумама букве и клековине, у највишим деловима расте бор кривуљ, а југозападна страна је највећим делом оголела. Малобројна села смештена су у подножју планине, а на југоистоку у Дугом пољу је велик број катуна који се водом снабдевају из цистерни.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, Географске области Југославије, Бг 1970; А. Лепирица, „Рељеф Босне и Херцеговине", Конгрес географа Србије, 2, Н. Сад 2010.

Б. Ристановић

ВРАНА, свака птица из породице Corvidae, реда певачица Passeriformes; у ужем смислу род Corvus те породице (чавка, гавран, гачац и сиве и црне в.), а у најужем смислу -- врста тог рода Corvus corone, која се јавља у два основна облика („полуврсте" или групе подврста) -- црна в. (потпуно црна, оличена номиналном подврстом C. с. corone) и сива в. (C. c. cornix). У Србији живи само сива в., сивог перја осим црне главе, груди и летних пера крила и репа. Сиве в. су распрострањене источно од широке, приближно меридијанске, прелазне зоне која Европу дели на пола, док у западној половини живе црне в. Слично је подељена и Азија, само што тамо црне в. заузимају источне делове континента. Сива в. je тешка, незграпна птица дуга 45--47 цм, распона крила 93--104 цм, снажних ногу и јаког, дебелог кљуна. Глас јој је гласно, храпаво, трепераво грактање („вра-ан, вра-ан"). Прилагодљива птица првенствено низинских полуотворених предела са дрвећем, искоришћава еколошке промене које изазива човек. У планине преко 1.000 м иде обично само за насељима. У другој половини ХХ в. у већем броју улази и у урбане зоне већих градова. Растућа популација у Србији почетком ХXI в. процењена на 130.000--200.000 парова. У Србији је станарица. Храни се првенствено инсектима и зрневљем, али и другим бескичмењацима, ситнијим кичмењацима (нарочито јајима и младунцима), плодовима, стрвином и отпацима. На ораницама иде за плугом, на пашњацима за стоком, пљачка гнезда колонијалних птица, дуж путева једе прегажене животиње и редовна је на ђубриштима. Насртљива је птица која живи у територијалним паровима, али се редовно окупља и у јата, понекад у хиљадама јединки, нарочито на ноћилиштима, на богатим изворима хране, појилима и местима окупљања. Гнежђење почиње средином марта, по могућству на високом дрвету на рубу шуме или издвојеном, а где нема дрвећа, на далеководном стубу, ређе грму. Гнездо је груба али чврста и стабилна грађевина од јаких грана, у основи повезаних блатом и, у горњем делу, од различитог финијег материјала биљног, животињског или вештачког порекла. Исти пар током живота периодично поново употребљава своја претходна гнезда. Женка полаже 3--6 глатких, дугуљастих бледоплавих до зеленкастих јаја варијабилно посутих мрким пегицама, мрљицама и пецкама у различитим густинама, често груписаних око једног или оба краја, а понекад скоро потпуно прекривајући основну боју. Инкубација траје нешто краће од три недеље, а полетарци излећу после 4--5 недеља. В. нису омиљене међу одгајивачима живине и ловне пернате дивљачи јер грабе јаја и младунце. Приликом узнемиравања (од стране човека) ретких и заштићених птица на гнежђењу, в. користе прилику да пљачкају тада небрањена легла.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови 1990--2002", Ciconia, 2003, 12.

В. Васић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)