ВУЈИЋ, Арсеније

ВУЈИЋ, Арсеније, потпуковник, граничарски оберкапетан, племић (?, друга половина XVII в. -- западна Немачка, ? VII 1744). Потиче из угледне породице Вујић, која је у XVIII в. имала прворазредну улогу у српском друштву у Угарској. Према породичном предању, Вујићи су се у време Велике сеобе 1690. доселили у Угарску. Један од родоначелника породице био је Арсеније, Арса који се помиње у попису 1720. као капетан Потиске војне границе у Мартоношу у Бачкој, са поседом од 49 пожунских мерова оранице, нешто мало ливаде и винограда. Са оберкапетаном Живаном Зорићем био је 1735. умешан у сукоб између митрополита Вићентија Јовановића и бачког епископа Висариона Павловића, којег су потиски официри силом ослободили из митрополитског затвора у Карловцима. У априлу 1736. добио је место оберкапетана Поморишке војне границе, па је у јуну своје седиште пренео у Арад. С пролећа 1837. и крајем 1838. у Бечу је поднео тужбе граничара који су због новчаних дажбина из Поморишја масовно бежали у Банат. Том приликом Дворском ратном савету поднео је предлоге за побољшање стања поморишких граничара, као и молбу за чин мајора (обрствахтмајстера). Као веома угледан Србин именован је за члана шесточлане народне депутације која је с патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом пошла у Беч да од царице Марије Терезије издејствује потврду српских народно-црквених привилегија. Нови командант Потиске војне границе генерал Гајсрук га је с пролећа 1741. препоручио за оберкапетана његове Границе, с тим да му седиште буде у Суботици. Дворски ратни савет сагласио се с Гајсруком, одбацио све приговоре против В. и поткрај пролећа 1741. вратио га у Потиску границу и именовао за њеног оберкапетана, доделивши му и капетанат у Суботици. Крајем те године стекао је и угарско племство за себе као оберкапетана, за супругу Ану, синове Лазара, Петра, Павла, Василија и ћерку Јулку. Заједно са оберкапетаном Зорићем, В. је у пролеће 1742. на челу 500 хусара (коњаника) и 500 хајдука (пешака) учествовао у Рату против Пруса у Моравској. У јесен исте године био је међу четворицом народних депутираца који су успели да од Царског двора добију потврду срспких народно-црквених привилегија и дозволу за одржавање Народног сабора. Априла--маја 1743. царица Марија Терезија унапредила га је у високи чин потпуковника (обрстлајтнанта) а потврдила је и српске привилегије на чијој је насловној страници (као депутирац заслужан за успех, одмах иза епископа Павла Ненадовића и патријаршијског архиђакона Јована Георгијевића) наведено и Арсенијево име. Учествовао је у припремама за одржавање Народног сабора у марту 1744. па је његово мишљење било одлучујуће да као кандидат за епископа на Сабор буде припуштен и контроверзни монах Симеон Христијан. В. држање на самом Сабору није познато. Јануара 1744. молио је и од Дворског ратног савета добио капетанат у Сенти, а с пролећа исте године тражио је да буде унапређен у чин пуковника (обрста) али му је одговорено да причека на ново уређење Потиске војне границе. Међутим, то није дочекао јер је убрзо, као командант Другог хусарског пука, пошао на ратиште у Баварску и умро на путу из Баварске на Горњу Рајну, највероватније у току јула 1744.

ИЗВОРИ: Kriegsarchiv, Wien, Hofkriegsrat, Protokoll Expeditorium, 1723--1745; Г. Витковић, Споменици из Будимског и Пештанског архива, Збирка друга (1728--1748), Бг 1873.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, Ср. Карловци 1899; О Вићентију Јовановићу, Ср. Карловци 1900; В. А. Дуишин, „Српске племићке породице у Војводини", ГИДНС, 1940, 13; И. Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, Н. Сад 1966; С. Гавриловић, „Сомбор -- граничарски шанац 1687--1745", ЗМСИ, 1992, 46; С. Пишчевић, Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стефана Пишчевића, Н. Сад 1998.

С. Гавриловић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)