ВЕЛЕБИТ, Владимир Влатко

ВЕЛЕБИТ, Владимир Влатко, правник, дипломата (Задар, 19. VIII 1907 – Загреб, 29. VIII 2004). Преци су му српског порекла из села Горња Пастуса код Петриње на Банији, а отац Љубoмир био је бригадни генерал Војске Краљевине Југославије. Основну школу учио је и завршавао у Темишвару, Трсту и Бечу, средњу у Бечу, Загребу, Чаковцу и Вараждину, а потом Правни факултет 1931. и судски адвокадски испит у Загребу. Након тога боравио је у иностранству, а у Паризу се упознао са идејама марксизма. Као судски приправник радио је у државној служби у Нишу, Лесковцу, Приштини, Кичеву и Шиду. Отворио је адвокатску канцеларију у Загребу и бавио се трговинским правом, заступајући аустријске, италијанске и швајцарске клијенте. У Загребу је пред II светски рат био партијски илегалац – левичар. Преко Херте Хас упознао је Ј. Б. Тита, који га је пред рат примио у КПЈ. Након Априлског рата 1941, у Загребу је остао као Титов поверљив човек и са Јосипом Копиничем успоставио радио-центар, који је одиграо значајну улогу у одржавању везе Тита са Москвом. Са Ивом Лолом Рибаром је из Загреба отишао у партизане марта 1942. Током исте године био је ангажован око размене заробљеника са Немцима. Са Милованом Ђиласом и Кочом Поповићем учествовао је у преговорима са Немцима 1943 („мартовски преговори"), који су обележени као врхунац класног радикализма. Као партизански дипломата и човек највећег Титовог поверења, током 1944–1945. предводио је поверљиве војне мисије код западних савезника. Два пута се у Лондону (22. V и 29. VII 1944) сусрео са Винстоном Черчилом. Августа исте године био је у Италији, приликом Титовог сусрета са британским премијером. Током својих мисија вешто је померао војне преговоре на политичко поље деловања у настојању да партизански покрет буде признат као нови репрезентант Југославије. Био је извршилац Титове политике, по налозима и инструкцијама у оквирима који су му дати. Први је партизански ратни дипломата, због чега се може сматрати оснивачем нове југословенске дипломатије и њеним предводником након завршетка рата. У Привременој влади ДФЈ, формираној марта 1945, постао је помоћник министра иностраних послова. Марта 1948, под совјетском оптужбом да је „енглески шпијун", поднео је оставку на место помоћника министра иностраних послова. Био је члан југословенске делегације у преговорима са САД око добијања војне помоћи (1950), амбасадор у Риму (1951) и у Лондону (1952), где је припремио Титову посету Черчилу марта 1953. На функцији амбасадора у Лондону, био је и главни југословенски преговарач током 1954 (јануар, мај и октобар) у решавању „тршћанске кризе", на самом почетку хладног рата. У периоду 1956–1960. радио је у дипломатској служби на месту државног подсекретара у Београду, а потом, 1960–1967, био извршни секретар Европске економске комисије у Женеви. Био је резервни генерал-мајор ЈНА и носилац више домаћих и страних одликовања.

ДЕЛА: Сјећања, Зг 1983; Тајне и замке II свјетског рата, Зг 2002.

ИЗВОРИ: Д. Бибер (прир.), Тито-Черчил строго тајно, Зг 1981; Б. Петрановић (прир.), Односи Југославије и Русије (СССР)1941–1945, Бг 1996.

ЛИТЕРАТУРА: W. R. Roberts, Tito, Mihailovic and The Allies, 1941–1945, New Bruncwich – New Jersy 1973; ВЕ, 10, Бг 1975; J. Tomasevich, The Chetniks, Stanford 1975; Ј. Томашевић, Четници у Другом свјетском рату 1941–1945, Зг 1979; М. Лековић, Мартовски преговори 1943, Бг 1983; М. Шувар, Владимир Велебит: свједок хисторије, Зг 2001.

Милан Терзић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)