ВУКАЛОВИЋ, Лука

ВУКАЛОВИЋ, Лука, трговац, племенски главар, устанички вођа (Богојевићи, Херцеговина, 31. X 1823 -- Салтачка, Одеса, Украјина, 6. VII 1873). Потиче из старешинске породице племена Зупци, угледног братства у јужној Херцеговини. Изучио је пушкарски занат у Требињу, а упоредо се бавио и трговином. Послове је обављао и у Херцег Новом и Дубровнику, где је на Плочама држао дућан до 1852. Припадао је кругу политичких завереника за уједињење српског народа. У Дубровнику је земљацима продавао оружје домаће производње, откупљивао њихову стоку или зарађивао на кријумчареном требињском дувану, који је био турски извозни приоритет. После прогона и смрти његовог оца, Зупчани су га изабрали за племенског главара и капетана, које је функције кратко обављао из свог дућана у Дубровнику. Када су турске власти и локални бегови крајем 1850. и почетком 1851. масовно исекли сеоске кнезове и народне прваке, а 1852. Омер-паша повео акцију против Црне Горе, В. се вратио у родни крај. За његову устаничку активност значајна је била главарска традиција и богатство без којег се нису могли упутити емисари, окупити старешине племена и плаћати стални образовани секретар, што је у каснијим годинама био Мићо Љубибратић. В. устанички углед вође од имена израстао је из његовог и народног отпора заптијама. Он је стварање свеобухватне организације устанка заснивао на општој бежанији народа 1852. и на окупљеним људима из Зубаца у Херцег Новом, пошто се Омер-паша спремао да покупи оружје, а Турска градила утврђење на Грахову. Устанак је почео борбом хришћана и муслимана а потом се исказивао као класни рат сељачке раје против бегова. Устанички напори су уперени на збацивање бегова, а обликовали су се на општим струјањима српског нациноалног покрета од почетка до краја. В. устанак од 1852. до 1862. дели се на три раздвојене побуне које уједињује стални вођа и истоветност узрока и последица: аграрно питање, исламско друштво с државним феудализмом у којем су спахије само именовани феудалци, а не и приватни власници земље. У току десет година устанка било је извесних прекида, а прелазио је из гериле у народни покрет и обратно. В. је вештином и залагањем успео да буну одржава на потребној висини упркос спољним и унутрашњим тешкоћама и слабим годинама. Имао је смисла за тактичке и стратешке маневре у устаничком процесу, који ће често носити његово име. Волео је да организује, да се бори, да управља. Умео је да људе наводи да извршавају његову вољу, да верују у њега, да га следе и подржавају. Био је створен за веће ствари него што је вођење једног филистарски сређеног живота. По пропасти устанка 1862. побегао у Русију.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, „Племе Зупци и војвода Лука Вукаловић", Зора, 1898, 3, 1; В. Ћоровић, Лука Вукаловић и херцеговачки устанак 1852--1863, Бг 1923; Ј. Накићеновић, Лука Вукаловић херцеговачки војвода, Нк 1931; Н. И. Хитрова, „Письма Луки Вукаловича", Славянское возрождение, Сборник статей и материалов, Москва 1966; Б. Маџар, „Два непозната документа о устанцима Луке Вукаловића", Херцеговина, 1981, 1; Д. Берић, Устанак у Херцеговини 1852--1862, Бг -- Н. Сад 1994.

Ђ. Микић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)