ВОЈВОДИНА

ВОЈВОДИНА, део Србије северно од Саве и Дунава, те административна јединица са статусом аутономне покрајине. На западу је ограничена државном границом према Хрватској, на северу границом према Мађарској, а на истоку границом према Румунији. Према југу постоји природна граница, коју чине две поменуте реке и у тим границама В. заузима територију од 22.572 км^2^. Њене административне границе не поклапају се са природним јер је најужа околина Београда у Срему и Банату припојена београдским општинама, а део Мачве у близини Сремске Митровице сремскомитровачкој општини. У административним границама В. се простире на 21.506 км^2^. Чине је три велике природне целине: Бачка, која се простире између Дунава, Тисе и државне границе према Мађарској (8.761 км^2^); Банат, између Дунава, Тисе и државних граница према Мађарској и Румунији (9.413 км^2^); и Срем, између Дунава, Саве и државне границе према Хрватској (4.398 км^2^).

С. Ћурчић

Геолошки састав. Територија В. покрива јужни део Панонског басена (ПБ). Геолошки састав тог простора на површини је релативно једноставан. Само на Фрушкој гори и Вршачком брегу има старијих стена, иначе преовлађују младе кенозојске творевине. Испод површине земље геолошки састав је сложен и познат само на основу проучавања података из дубоких бушотина и геофизичких снимања. Тамо су заступљене стене и јединице разне старости, петрографских особина и тектонског склопа. У геолошком стубу издвајају се два главна литолошка комплекса. Доњи је премезозојски и мезозојски и лежи у подлози басена, а горњи, басенски или покровни, чине претежно неогене и квартарне творевине. У подлози ПБ у В. развијене су три велике и две мање тектонске јединице: Тисија на северу, вардарска и мурешка сутура у средини и Јадарски блок и северно продужење Моравида на југу. Успостављање тих јединица се везује за кенозојска набирања, транскурентна кретања и екстензионе процесе у литосфери.

Тисија се налази у средини и на северу Бачке и Баната. Одвојена је од јужније јединице трансданубијском дислокацијом на правцу Оџаци--Србобран--Бечеј. Претежно је изграђена од протерозојских кристаластих шкриљаца (гнајсева, микашиста и зелених шкриљаца), затим, од старијих гранита и палеозојских стена. Све те стене су делимично покривене тријаским и кредним седиментима. Овај ентитет је тектонски обликован у више наврата и по особинама подсећа на део групе бихарија навлака, које су на површини откривене у северним Апузенима (Румунија). Вардарска зона се грана северно од Београда на западну, савско-вардарску и источну, мурешку сутуру. Западној сутури припада подлога целе јужне Бачке и Срема, осим његовог југоисточног дела. У њој су констатовани тријаски сјајни шкриљци, јурски офиолитски меланж, три зоне базичних и ултрабазичних стена и кредни до палеогени флишеви. Мурешка сутура се налази у основи југозападног и средњег Баната. Садржи тријаске и јурске сјајне шкриљце, јурско-кредни офиолитски меланж (са две зоне базита и ултрамафита) и кредне до палеогене флишеве. Тектонски склоп обе ове сутуре је веома сложен. Доминирају навлаке, краљушти и изоклини набори. Јадарски блок лежи у југоисточном Срему и представља североисточно продужење веће структуре откривене у западној Србији. Из тог терена су познати палеозојски и тријаски кластити и кречњаци. У подлози југоисточног Баната утврђено је северно продужење Моравида. Од Вардарске сутуре одвојени су реверсном дислокационом зоном на линији: Ковин -- Банатски Карловац -- Пландиште. Овај ентитет чине доњи и горњи комплекс кристаластих шкриљаца, који су откривени на Вршачком брегу. Граница ова два комплекса је на потезу између тог брега и Страже. Доњи комплекс је протерозојски, а састављен је од дволискунских гнајсева, микашиста, кварцита и мигматита. Горњи комплекс је представљен зеленим шкриљцима и има протерозојско-доњокамбријску старост. Оба комплекса су вишефазно деформисана. Преовлађују линеарни набори разних димензија са главним осама пружања север--југ и раседима исте оријентације.

Преко наведене старије подлоге ПБ дискордантно леже кенозојски седименти. Они су таложени паралелно са формирањем басена. То је релативно дебела сукцесија неогених и квартарних творевина. Геолошки стуб често почиње слатководним еквивалентима отнанг-карпатске старости (песковити, глиновити, лапоровити и, ређе, карбонатни седименти). Настављају се морске, баденске разноврсне наслаге већином песковито-глиновитог састава; затим сарматске, панонске и понтијске бракичне и каспибракичне једноличне песковите и глиновите творевине. Завршни хоризонти су од језерских плиоценских и језерско-речних, речних, пролувијалних и еолских наслага плеистоцена и холоцена. На површини територије В. највише се истичу: лесне заравни (сремска, тителска, севернобачка, делиблатска, тамишка и јужнобанатска), пешчаре (Делиблатска пешчара/ Банатски песак и Суботичко-хоргошка) и разни генетски типови речних седимената (речне терасе, алувијалне равни, седименти старача и др.) квартарне старости. Све стратиграфске јединице по пружању имају променљиву дебљину.

Неоалпске структуре на територији В. су настале током образовања ПБ и то услед диференцијалног спуштања блокова од краја олигоцена до квартара. Тако је настало више јасно издвојених неоструктурних целина. Њихов положај и изглед били су стално контролисани значајнијим пренеогеним раседним зонама, које и сада ограничавају поменуте блокове. У Бачкој се разликују: севернобачки праг (на дубини око 1.000 м) и јужнобачки ров (са дубинама до 2.500 м), а у Банату морфолошки разуђена банатска депресија са више јединица нижег реда (севернобанатски и Маков ров, кикиндско-сегедински праг, ров Српске Црње, јужнобанатски ров и зрењанинска депресија, у којима дубине износе 500--4.000 м). Посебно се издваја греда Београд--Орловат, правца север--југ, којом су раздвојене банатске и бачке структуре. У Срему се налазе фрушкогорски хорст и сремско-славонски ров са дубинама 1.500--2.000 м. На територијама Бачке и Баната позната су бројна нафтна, нафтно-гасна и гасна поља. Везана су за тзв. компакционе антиклинале или доме које су компликоване раседима. Већина лежишта у њима је слојног типа и смештена су у миоценским седиментима.

А. Грубић

Рељеф. Чине га шест геоморфолошких целина; две планине (Фрушка гора и Вршачке планине), две пешчаре (Банатска и Суботичко-хоргошка), неколико фрагмената лесних заравни, велик број фрагмената дилувијалне терасе, простране алувијалне равни и неколико тектонских депресија.

Фрушка гора је планина, која заузима северни део Срема и простире се правцем исток--запад на дужини од око 80 км. Основа јој је сочивастог облика, а највећа ширина је око 15 км. Заузима површину од око 500 км^2^. Највиши врх је Црвени чот (539 м). Централни део је највиши и има карактер планине, а западна и источна периферија су ниже и имају форме платоа. Јужна страна планине је кратка и стрма, а северна се у виду четири степенице спушта ка нижем земљишту. Оне су ерозијом потока издељене на мање фрагменте, а ниже су боље очуване од виших. Читава планина дисецирана је долинама потока. Фрушка гора је настала у херцинској, а трансформисана је у алпској орогенези. Планинско језгро чине стене које чине фундамент Панонске низије, њих прекривају млађе стене, док је највећи део површине планине прекривен лесом. Највиши делови су под шумом и те површине су проглашене националним парком.

Вршачке планине се налазе у југоисточном делу Баната. Простиру се у благом луку источно од Вршца. Развође им је заталасано и на њему су најмаркантнија четири узвишења: Вршачка кула (399 м), Вршачки врх (590 м), Гудурички врх (641 м), који је и највиша тачка у В., и Горњи Вршишор (463 м), који је на граници према Румунији. Њих раздвајају нижи превоји. Вршачке планине спадају у групу млађих раседних планина, а планинску масу граде кристаласти шкриљци. У време Панонског мора оне су биле острво и на јужној планинској страни је формирано неколико абразионих тераса, на којима су сада простране плантаже винограда. Више делове планине покривају шуме. На планинама је мало потока, а њихови токови су често бујични. Сем града Вршца, који је смештен уз западну подгорину планине, њу окружује још седам села.

Банатски песак се налази у јужном делу Баната и представља највећу војвођанску пешчару. Овалног је облика и издужена правцем југоисток--северозапад, којим дува и најчешћи ветар кошава, главни агенс овог рељефног члана. Дуга је 35 км, а широка до 15 км и заузима површину од око 300 км^2^. Са три стране окружена је нижом лесном заравни, а јужна периферија допире до алувијалне равни Дунава. Са околном заравни граничи се широком лесно-песковитом прелазном зоном. Благо је засвођена и висине степенасто расту од југоистока ка северозападу, где достижу до 189 м апсолутне висине. Читава површина је заталасана динским рељефом, а релативне висине дина достижу до 20 м. Највећи део пешчаре је пошумљен, а унутар ње су само два мала села (Шушара и Шумарак). Главни друмови мимоилазе Банатски песак.

Суботичко-хоргошка пешчара је јужна периферија велике пешчаре, која се у Мађарској простире између Дунава и Тисе. На територији Бачке максималне висине су уз границу према Мађарској и достижу 143 м. Она се протеже уз државну границу између Хоргоша и Горњег Таванкута на дужини од око 40 км, а широка је око 10 км. Површина је око 250 км^2^. Заталасана је благим динским рељефом, а у неколико депресија су изданске воде формирале језера. Широком песковито-лесном прелазном зоном надовезује се на нижу Бачку лесну зараван. На пешчари су градови Суботица и Палић, те пет села.

Бачка лесна зараван је простран геоморфолошки члан који се протеже правцем исток--запад, широк око 60 км, а правцем север--југ дуг око 50 км. Благо је засвођена. Код Суботице, где се граничи са пешчаром, висока је 110--125 м, одакле јој висине благо опадају ка јужној, источној и западној периферији. На периферијама, где се граничи са бачком дилувијалном терасом, висока је око 90 м. Границе су јој блажи или стрмији прегиби високи 10--30 м, а на југоистоку је граница блага и на терену неприметна. Површина заравни је благо заталасана, а пресецају је дубоки долови малих река Чик, Криваја, те њихових притока. Чини је типски лес са две зоне фосилних земаља.

Тителски брег је лесна зараван на југоисточној периферији Бачке. Маркантна је јер су је Дунав и Тиса доскора еродирале, док Тиса то још увек чини на источној страни. Релативне висине достижу до 50 м. Елипсастог је облика издуженог правцем северозапад--југоисток, дуга око 17, а широка 7 км. Апсолутне висине се смањују од истока, где изнад Титела достижу до 129 м, ка западу где су око 120 м. Источна половина заравни је заталасана вртачама, а на периферијама су кратке и дубоке долине -- „сурдуци". Зараван чини типски лес пресечен већим бројем слојева фосилних земаља.

Фрушкогорска лесна зараван опкољава ову планину, Фрушку гору, са готово свих страна, а на југу се продужава уз десну обалу Дунава до Земуна. Тај део заравни зове се по овом граду -- Земуну. Њену горњу границу тешко је утврдити јер лес засипа планину до великих висина а странице су у нижим деловима благе. Доња граница је на северној и источној страни према кориту Дунава уочљива, а изражена је стрмим одсецима. На јужној страни она је нејаснија, а типски лес спушта се до висина од 80 до 100 м. Број слојева фосилних земаља није једнак на свим локалитетима. Ове површине су дисециране широким долинама фрушкогорских потока, које ту имају стрме странице и широко равно дно („дол").

Банатска лесна зараван са западне, северне и источне стране окружује виши Банатски песак, а површина му је мање разуђена. Гради је типски лес издељен са два слоја фосилних земаља. Границу према пешчари чини широка лесно песковита зона. Граница према нижим теренима је различита, од стрмих одсека код Алибунара, до благих прегиба на истоку. На ободу је висока око 100 м, а према Банатском песку око 150 м. На ободу је неколико уских и дубоких долина типа „дола" и „сурдука".

На десној страни реке Тамиш, између Орловата и Ботоша, налази се мања површина типског леса, али морфолошки није маркантна. Форму лесне заравни има само на одсеку према тој реци, док су јој остале границе на терену благе и нејасне.

Дилувијалне терасе су нижи геоморфолошки члан, који заузима велике површине у сва три дела В. Простране компактне површине заузима у јужном делу Бачке, у јужном Срему и средњем (зрењанинска) и јужном (панчевачка) делу Баната. Просечне висине су им око 80 м, а по правилу опадају у правцу токова великих река. Поред њих постоји велик број мањих острва овог геоморфолошког члана, а највише их је у Банату. Граде их акватични лесови.

Алувијалне равни су најмлађи и најнижи геоморфолошки члан у В. Висине им опадају сагласно са токовима река уз које се простиру. Највише су уз Дунав (86 м) и Тису (78 м) у близини границе према Мађарској, а најнижа је раван Дунава код Старе Паланке (68 м) пред улазак реке у Ђердапску клисуру. Алувијалне равни су најшире око великих река, као што су Дунав, Тиса, Сава, Тамиш и Бегеј, а ширине достижу и 15 км. Изграђене су од пескова, глина и шљункова. Њих су сваке године плавиле високе воде, а култивисање земљишта је захтевало обимне мелиорационе радове, које је Аустрија предузела још у првој половини XVIII в. До сада су највећи делови алувијалних равни од високих водостаја заштићени насипима, а површине иза насипа дренирају се каналима.

Тектонске депресије су, с алувијалним равнима, најмлађи геоморфолошки члан. Настају спуштањем земљишта на великим површинама и највеће су у источном делу Баната (Мали вршачки рит, Алибунарски рит, Иланџански рит и др.). Оне успоравају отицање река и фреатске издани, што изазива поплаве. У Срему се на јужној подгорини Фрушке горе налази крчединска тектонска депресија, на дилувијалној тераси у Срему је пространа крњешевачка, а на бачкој дилувијалној тераси рускокрстурска тектонска депресија.

Клима. Због положаја у средњим географским ширинама, клима В. припада умереној климатској зони, али знатна дистанца од Атлантског океана и извесна изолованост у оквиру Панонске низије у знатној мери смањују маритимне карактеристике климата. На другој страни, мања изолованост од зона континенталног климата источне Европе олакшава те утицаје. Сем тога извесна орографска изолованост Панонске низије потенцира деловање локалних климатских фактора. Најопштије речено њен климат карактеришу топла лета и хладне зиме са два прелазна годишња доба, од којих је јесен незнатно топлија од пролећа. Како је ово релативно униформна равница, великих климатских разлика унутар ње нема.

Унутар покрајинске територије нема великих температурних разлика. Благ пораст температура постоји идући од северозапада ка југоистоку, са изузетком ареала Фрушке горе. Средња годишња температура је 11^0^С, а разлика између најхладнијег месеца, јануара (-1,2^0^С) и најтоплијег месеца јула (21,4^0^С) је 22,6^0^С што су карактеристике умерено-континенталних климата. Јесен је топлија од лета за 0,7^0^С и температурни прелаз од зиме ка лету је оштрији него прелаз од лета ка зими. Знаци континенталности војвођанске климе су и екстремне температуре ваздуха. Апсолутно максимална температура од 42,9^0^С регистрована је 24. VII 2007. у Зрењанину. Апсолутно минималне температуре од -32,6^0^С регистроване су 24. I 1963. у Врбасу и у Вршцу. Амплитуда тих температура је 75,5^0^С.

Знатна удаљеност од Атлантског океана, главног извора влаге у овом делу Европе, и извесна изолованост Панонске низије условили су релативно мале количине падавина. У периоду 1948--1970. просек за В. био је 611 мм. Разлике унутар покрајинске територије нису биле велике. Највеће количине биле су излучене у Срему и јужном делу Баната, а најмање у Бачкој и северном Банату. Распоред падавина током године погодује пољопривредној производњи, јер се већи део талога излучи у време вегетационог периода, а максимум је у месецима када је усевима потребно највише влаге (април, мај, јун).

У исто време количине падавина су веома неуједначене и у посматраном периоду забележене су годишње суме падавина од 336 мм 1961. у Врбасу, до 1.071 мм 1955. у Моровићу. У Вршцу је 21. VIII 1957. у току 24 часа излучено 122 мм талога, што је више од трећине годишње количине излучене у Врбасу 1961. и више од свих просечних месечних количина падавина приказаних на претходној табели. Највећи део атмосферских талога излучи се у виду кише, а у периоду од новембра до априла део се излучи и у виду снега. Снег пада у просеку 19% укупног броја падавинских дана.

У већем делу В. доминантан је ветар из југоисточног правца познат по имену кошава. Карактеристичан је за зимске месеце, а кретање ваздушних струја условљава барометарска депресија у западном делу медитерана и антициклон на југу Украјине и у Бесарабији. Фрушка гора делује као баријера и у јужном Срему кошава добија источни правац. За северни и западни део Бачке карактеристичнији су ветрови из северозападног и северног правца, који у летњим месецима дувају услед формирања центра високог ваздушног притиска над Атлантиком и ниског изнад централне Азије. Тада слабе струјања с истока, а доминацију преузимају северозападни ветрови. Тада су и чести дани без ветра. У јесен поново почиње доминација југоисточних и источних ветрова.

Воде. Чине их реке, потоци, језера, забарене површине и густа мрежа канала, као и више слојева подземних вода. Три највеће војвођанске реке су Дунав, Тиса и Сава и све оне су алохтоног порекла.

Дунав је велика међународна река, после Волге друга по дужини у Европи. Његова дужина је у различитим изворима података различита и креће се између 2.850 и 2.860 км. Настаје у Немачкој, протиче и кроз Аустрију, Словачку, Мађарску, Србију и Румунију, а гранична река је између Словачке и Мађарске, Србије и Хрватске, Србије и Румуније, Румуније и Бугарске, Румуније и Молдавије, те Румуније и Украјине. Укупна површина слива је 816.947 км^2^ што је 7,98% површине Европе. Река је пловна од Улма низводно на дужини од 2.588 км или 90,8% свог тока. Део реке који протиче крај В. или кроз њу је између 1.433. речног километра на граници према Мађарској, до 1.075. речног километра на ушћу реке Нере у Дунав, што износи 358 км. То је део средњег тока реке. На овом потезу он прима неколико великих притока као што су Драва, Тиса, Сава и Велика Морава. Захваљујући њима повећава се и количина воде реке, тако да је просечан средњемесечни протицај (период 1946--1970) код Бездана био 2.460 м^3^/с, а код Великог Градишта (период 1946--1965) 5.560 м^3^/с. Протицај и водостај Дунава током године имају два максимума и два минимума. До ушћа Тисе највиши водостаји су у јулу, а низводније од њега у априлу. Други, секундарни максимум је у јесењим месецима или почетком зиме. Примарни минимум је у октобру, а секундарни у јануару. Високе воде се изливају по инундационој равни, чији су велики делови заштићени насипима. Простране незаштићене површине, по којима се оне слободно изливају, налазе се низводно од државне границе према Мађарској и низводно од Новог Сада. Изузетно високе воде на неким местима преливају или пробијају насипе и плаве заштићене површине и чине велике штете на пољопривредним површинама и у приобалним насељима. Велике поплаве догађале су се између 1853. и 1965. 27 пута.

Сава извире у северозападном делу Словеније, а формира се код града Радовљице спајањем речица Саве Долинке, која извире на висини од 1.222 м н.в., и Саве Бохињке, која извире као Савица на 830 м. У Дунав се улива код Београда на висини од 71 м. Река је дуга 845 км, слив има површину од 95.551 км^2^, а на 207 км од ушћа долази до територије В., одакле је до ушћа Дрине гранична река ка Босни и Херцеговини. Од 175. км тока улази на територију Србије. При повољним водостајима пловна је до ушћа Купе. Протицаји воде и водостаји на потесу Срема током године имају два максимума и два минимума. Примарни максимум је у априлу, а секундарни у новембру или децембру. Примарни минимум је у августу, а секундарни у јануару. Велике површине инундационе равни нису брањене насипима и по њима се високе воде слободно разливају.

Тиса настаје на западној подгорини Шумовитих Карпата у Украјини спајањем два изворишна крака Црне и Беле Тисе код места Новоселица. Укупна дужина реке је 977 км, а слив има површину од 157.220 км^2^. У В. улази на 164 км од ушћа у Дунав. Четрдесетих година XIX в. почињу обимни мелиорациони радови на овој реци међу којима су била и пресецања меандара чиме је њена првобитна дужина од 1.429 км смањена на 977 км. Осцилације водостаја Тисе током године одвијају се преко једног максималног нивоа, који је у априлу, и минималног, који се јавља од средине септембра до почетка октобра. На територији В. Тиса не прима веће притоке, тако да јој је протицај на читавој дужини уједначен. Тиса је пловна на целом сектору кроз нашу земљу. И поред обимних мелиорационих радова поплаве ове реке су честе.

Мање реке у В. су Бегеј, Тамиш, Караш и Нера у Банату, Јегричка и Криваја у Бачкој, те Босут у Срему. Поред њих је и неколико мањих токова.

В. као пространа равница нема услова за формирање већег броја потока. Они постоје на две острвске планине. Много их је више на пространијој Фрушкој гори, где је констатован 51 главни поток од којих већина има разгранате изворишне челенке и мање притоке. Они се уливају у Дунав или се сливају низ јужну планинску страну, али због малих количина воде већина њих до Саве доспева каналима. Геолошки састав Вршачких планина разлог је што је на њима мало потока.

На територији В. постоји већи број језера чији су басени стара речна корита, међудинске депресије, депресије настале у време поплава или их је начинио човек. Највећа група језера је на северној периферији Бачке на Суботичко-хоргошкој пешчари, где су најпознатија Палићко и Лудашко језеро. Поред корита Дунава, Тисе и Саве је неколико природно или вештачки пресечених меандара, који су претворени у језера. Њихова генеза је брза и басени им се брзо засипају и обрастају у барску вегетацију. Најпознатија таква језера су Стара Тиса код Чуруга и Обедска бара. Постоје много старија језера оваквог порекла знатно удаљена од савремених река, а највише их је у Банату (Русанда, Окањ). У време неких поплава, поплавни талас је издубио басене у које је касније надирала фреатска издан. Познате су Провала код Вајске и Виловачке јаме. У новије време настао је и већи број вештачких језера. Највише је оних насталих преграђивањем долина потока или малих река земљаном браном. На тај начин настале су акумулације ради заливања околних усева, рекреације, формирања рибњака и сл. Таквих језера је највише у јужном подножју Фрушке горе. У равницама неке површине слатинастог неплодног земљишта претворене су у рибњаке.

Копање канала у В. има дугу традицију. Најстарији примери су из античких времена, а један од њих, Јарчина у Срему, још увек је у функцији. Интензивирање ових подухвата започето је у XVIII в. успостављањем аустријске власти. Сврха канала било је одводњавање пространих забарених површина, брже отицање река, наводњавање и пловидба. Највећи подухвати били су копање Великог бачког канала од Дунава до Тисе између 1794. и 1801. и копање система канала Дунав--Тиса--Дунав у Бачкој и Банату после II светског рата, чији основни канал спаја Дунав код Бездана са Тисом код Бечеја и Дунавом код Банатске Паланке. Његова укупна дужина је 278 км, а дужина укупне каналске мреже 929 км. Функције канала су пловидба, одводњавање мочварних терена и наводњавање. Споредне функције су узгој рибе и риболов, као и туристичке функције. Оне су у све већој мери угрожене загађивањем воде. Мрежа секундарних канала дуга је око 15.000 км.

Педолошки састав. У В. постоји велик број педолошких формација. Основни чиниоци њиховог формирања били су геолошки супстрат, површинске и подземне воде и биљни покривач. Због тога постоји велик степен подударности између геоморфолошких прилика на једној и педолошких прилика на другој страни. Лес је стена која покрива око трећине површине В. и он је геолошки супстрат за формирање најпространије педолошке формације -- чернозема, која покрива око 9.360 км² или 43,5% покрајинске територије. Он je најчешћe земљиштe на лесним заравнима и вишим деловима плеистоцених тераса, на којима је утицај подземних вода на формирање земљишта мали, a најчешће je у Бачкој. Велике површине заузимају ливадске црнице, око 2.460 км² или 11,4%. Оне су карактеристичне за ниже геоморфолошке чланове, на којима је деловање вода на формирање земљишта знатно, као што су нижи делови дилувијалних тераса и алувијалне равни. Највише их је у Бачкој. Велике површине, око 1.980 км² или 9,2% заузимају алувијална и дилувијална земљишта. Њихова генеза је под снажним утицајима подземних и површинских вода, а карактеристична су за најниже геоморфолошке чланове, као што су алувијалне равни. Највише их је у Банату и Бачкој, у ширем окружењу великих река. Ритске црнице покривају око 1.030 км² или 4,8% покрајинске територије и карактеристичне су за депресије, у којима је отицање фреатских вода успорено, тако да оне снажно делују на заглињавање земљишта. Оне су карактеристичне за источнобанатске тектонске депресије. На ниским земљиштима, која су дуго изложена утицају подземних вода, долази до процеса заслањивања. То је карактеристично за неке делове алувијалних равни и депресија. Ту се формирају различити типови слатина и заслањивању изложених земљишта, која покривају око 2.000 км² или 9,6% покрајинске територије. Много мање површине заузимају гајњаче, око 560 км² или 2,6%, као и различити типови земљишта чија је педогенеза у почетним стадијумима еволуције (антропогенизовани песак, хумусно-силикатно земљиште, кисело смеђе земљиште на кристаластим шкриљцима, псеудоглеј, мочварно глејно заслањено земљиште, тресетно земљиште), као и језера, баре и мочваре. Сва ова земљишта највеће површине заузимају на две војвођанске планине и на пешчарама. Највеће производне вредности имају черноземи, ливадске црнице, ритске црнице и алувијална земљишта.

С. Ћурчић

Биљни и животињски свет. У биогеографском погледу територија В. обухваћена је са два региона: средњоевропским и понтско-јужносибирским. Средњоевропски биогеографски регион обухвата, с једне стране, низијске регионе, тачније галеријске плавне шуме, ливаде, мочваре и ритове дуж великих река Дунава, Саве, Тисе, Тамиша, Бегеја и др., а са друге брдске и доње планинске зоне Фрушке горе и Вршачких планина. Понтско-јужносибирски регион представљен је панонском провинцијом која обухвата екосистеме лесних платоа, пешчара и слатина. Оваква груба биогеографска рејонизација територије В. не одсликава њено сразмерно велико флористичко и фаунистичко богатство, те хоролошку сложеност.

Флора В. је веома богата васкуларном флором која се процењује на преко 1.800 врста. Највећи број припада широко распрострањеним европским и евроазијским врстама које настањују шумска, ливадска и мочварно-барска станишта. Међу њима има доста оних које су на територији В. ограниченог распрострањења са малобројним популацијама, а такве врсте су по правилу веома ретке, строго заштићене и заштићене врсте: у шумама кукурјак (Eranthis hiemalis), срцасти чопотац (Listera cordata), вучји језик (Coenoglossum viride), борбашева калужђарка (Epipactis atrorubens subsp. Borbasii), кадивка (Kitaibela vitifolia), ловорасти јеремичак (Daphne laureola), шумски љиљан (Lilium martagon), јетрењарка (Hepatica nobilis), плућњак (Pulmonaria rubra), кошутице (Fritillaria meleаgris, F. orientalis) и др.; од мочварних биљака то су ребратица (Hottonia palustris), барска росуљица (Aldrovanda vesiculosa), лоптарка (Pilularia globulifera), барска калужђарка (Epipactis palustris), борак (Hippuris vulgaris), мочварна коприва (Urtica kiovensis), тространа зука (Schoenoplectus triqueter), језичасти љутић (Ranunculus lingua), љутак (Cladium mariscus), велики каћунак (Orchis laxiflora), тестерица (Stratiotes aloides), мали рогоз (Typha minima), пероњика (Cyperus longus), водена детелина (Marsilea quadrifolia), мађарска побарица (Elatine hungarica) и др. Посебну вредност васкуларне флоре В. чине пешчарске, степске и шумостепске реликтне врсте, данас распрострањене на ограниченом броју локалитета и представљене малобројним популацијама. Такве врсте су: шафраника (Bulbocodium versicolor), усколисни и банатски божур (Paeonia tenuifolia, P. banatica), гороцвет (Adonis vernalis), патуљаста перуника (Iris pumila), пешчарска перуника (Iris humilis), степски бадем (Prunus tenella), степска вишњица (Prunus fruticosa), неколико врста козинаца (Astragalus dasyanthus, A. excapus, A. austriacus, A. asper), сасе (Pulsatilla grandis, P. pratensis), шумска саса (Anemone sylvestris), пешчарски шушуљак (Gypsophila fastigiata), татарско зеље (Crambe tataria), пешчарски каранфил (Dianthus serotinus), слатки корен (Glycirrhiza glandulifera), пелени (Artemisia pancicii, A. austriaca), пешчарско смиље (Helichrysum arenarium), мачково уво (Ophrys fuciflora, O. scolopax, O. sphegodes), засучак (Spiranthes spiralis) и др. Слатине и слатински пашњаци В. такође се одликују ретким представницима халофитске флоре као што су: цаклењача (Salicornia herbacea), панонска јуричица (Sueda panonica), солњача (Salsola soda), панонски шиљ (Cyperus panonnicus), вражемил (Limonium gmelinii), слатинска гроница (Lepidium cartilagineum), политовац (Scorzenera parviflora), барски трозубац (Triglochin palustre), слатинска паламида (Cirsium brachycephalum), шварценбергова боквица (Plantago schwarzenbergiana) итд.

Фауна В. у зоогеографском погледу одликује се, с једне стране, присуством средњоевропских, претежно шумских и ливадских елемената, а с друге стране присуством понтских, односно степских врста на ливадо-степама, слатинама и пешчарама. Овоме свакако треба додати и одређен број ендемичних панонских елемената које пре свега налазимо у оквиру понтске фаунистичке групе. Фауна и флора В. данас се налази под снажним утицајем алохтоних, пре свега северноамеричких инвазивних врста. Ово се посебно односи на плавна подручја, укључујући мочваре, баре и плавне шуме.

Сисари су у В. заступљени са 69 врста или 73,5% фауне ове класе у Србији и близу 50% европске фауне сисара. Сви редови сисара у Европи су распрострањени у В. и то: бубоједи (Insectivora) са седам врста, слепи мишеви (Chiroptera) са 18 врста, звери (Carnivora) са 14, папкари (Artiodactyla) са шест, глодари (Rodentia) са 23 и зечеви (Lagomorpha) са једном врстом. Из реда звери у В. живе скоро све врсте које налазимо у Србији осим медведа. Од ретких представника овог реда на првом месту то су: степски твор (Mustela eversmanni), хермелин (M. erminea), европска видрица (M. lutreola), видра (Lutra lutra), ракунопас (Nyctereutes procyonoides), вук (Canis lupus) који се у В. задржао само на Вршачким планинама и у Делиблатској пешчари. Из реда глодара у В. посебно су важни ретки степски представници као што су: текуница (Spermophilus citellus), скочимиш (Sicista suptilis), слепо куче (Nannospalax leucodon) и у скорије време реинтродукован дабар (Castor fiber). Неке врсте сисара из реда папкара као што су јелен, срна и дивља свиња представљају важне ловне ресурсе В.

У В. је забележено 312 врста птица, од којих је 188 или 60% гнездарица. В. је посебно богата птицама водених станишта (реке, језера, канали, баре, мочваре и слатине). Од око 130 забележених врста водених птица у В. 58 врста или 45% су гнездарице. Територија В. значајно је зимовалиште и одмориште воденим птицама селицама из северне и средње Европе као што су бројне врсте гусака, патака и шљукарица, те сиви ждрал (Grus grus). Многе врсте птица гнездарица водених и слатинских станишта су угрожене, као што су: орао белорепан (Haliaetus albicilla), ражањ (Plegadis falcinelus), кашичар (Plataea leucorodia), црна рода (Ciconia nigra), сабљарка (Recurvirostra avosetta), зијавац (Glareola pratincola), велика царска шљука (Numenius arquata), обична муљача (Limosa limosa), властелица (Himantopus himantopus), морски жалар (Charadrius alexandrinus), црноглави галеб (Larus melanocephalus), патка кашикара (Anas clypeata) итд. Посебну вредност орнитофауне В. представљају степске врсте птица као што су: велика дропља (Otus tarda), сива ветрушка (Falco vespertinus), степски соко (F. cherrug), орао крсташ (Aquila heliaca), краткопрста шева (Calandrella brachydactyla), модроврана (Coracias garrulus) итд. Шумска орнитофауна В. највише је заступљена на Фрушкој гори, Вршачким планинама, Делиблатској пешчари и равничарским поплавним шумама уз Дунав, Саву, Тамиш и Тису. Од реткости шумске фауне треба издвојити: патуљастог орла (Hieraetus pennatus), орла кликташа (Aquila pomarina), осичара (Pernis apivorus), дугорепу сову (Srix uralensis), црну жуну (Dryocopus martius) итд.

Фауна гмизавца и водоземаца броји 31 врсту или 70% ове фауне у Србији и око 20% у Европи. Од широко распрострањених врста у В. се налази неколико врста зелених жаба из рода Rana, две врсте мукача (Bombina), две жабе крастаче из рода Bufo, гаталинка (Hyla arborea), шарени даждевњак (Salamandra salamandra) и три врсте мрмољака (Triturus vulgaris, T, dobrogicus, T. cristatus), док су од гмизаваца чести гуштер зелембаћ (Lacerta viridis), зидни гуштер (L. muralis), слепић (Anguis fragilis), смук (Elaphe longissima), смукуља (Coronella autriaca) и водене змије -- белоушка и рибарица (Natrix natrix, N. tessellata), као и барска корњача (Emys orbicularis). Од степских и шумо-степских елемената у В. заступљене су две врсте жаба чешњарки из рода Pelobates (P. fuscus, P. syriacus), степски гуштер (Lacerta taurica) и степски смук (Coluber jugularis caspius), те китајбелов гуштер (Ablepharus kitaibelii). Од змија отровница у В. су забележене релативно ретка шарка (Vipera berus), а врло ретко у јужном Банату и поскок (Vipera ammodytes), као и на северу панонски шарган (V. ursini rakosiensis).

Ихтиофауна В. у рекама, каналима и барама броји 57 врста риба или 58% ове фауне у Србији карактеристичне за различита водена станишта Дунавског слива. Од ретких врста риба то су: мргуда (Umbra krameri), грегорац (Gasterosteus aculeatus), чиков (Misgurnus fossilis), сабљарка (Pelecus cultratus), белица (Leucaspius delineatus) и све јесетарске врсте као што су моруна (Huso huso), дунавска јесетра (Acipenser queldenstaedti), паструга (Acipenser stellatus) и сим (Acipenser sturio) које су постале у В. данас права реткост због изградње ХЕ Ђердап I и II: бране спречавају узводне миграције ових анадромних врста дуж водотока Дунава и већих притока. У Дунаву се могу наћи пакларе, ретке врсте риба колоуста (Eudontomyzon danfordi, Eudontomyzon mariae). Услед угрожености све ређе су постале врсте које насељавају барска станишта златни караш (Carassius carassius) и лињак (Tinca tinca). Ихтиофауна В. важан је природни биолошки ресурс, посебно дуж већих река и околних плавних подручја.

Бескичмењачка фауна В. још увек није довољно истражена, али на основу досадашњих сазнања она је веома богата. Познате су одређене групе инсеката као што су дневни лептири, вилини коњици, правокрилци и неке породице тврдокрилаца и сирфидних мува. Фауна дневних лептира (Rhopalocera) броји око 130 врста, што је скоро 70% ове фауне у Србији. Вилини коњици (Odonata) заступљени су са око 35 врста или 55% ове фауне у Србији. Неке врсте инсеката су и ендемичне за В. и Панонску низију: нпр. зрикавац Zeuneriana amplipennis и тврдокрилци Tenthyria friwaldskyi и Carabus praecellens, затим ретке врсте као што су панонски скакавац (Acrida hungarica), скакавац грабљива кобилица (Saga pedo), степска стрижибуба (Pilenia tigrina). Лептир фрушкогорски белац (Leptidea morsei) критично је угрожена врста. Глиновита дна реке Тисе једино су преостало станиште тиског цвета (Palingenia longicauta) на којем се масовно појављује овај инсект у Србији. Ретки слатководни сунђер (Spongilla lacustris) индикатор је чистих вода В.

Вегетација. Велике површине под зоналном природном вегетацијом су вековима уништаване претварањем у плодно пољопривредно земљиште, било да се ради о шумама, степама и/или мочварној вегетацији. Данас су остали само фрагменти природних екосистема у виду мањих или већих појасева шумске вегетације дуж река и плавних зона, одређени мочварно-барски екосистеми и веома мале површине под ливадо-степском вегетацијом на чернозему. Интразонална вегетација представљена је слатинама и пешчарским заједницама, а у мањој мери и низијским хигрофилним ливадама.

Шумска вегетација дуж речних токова у В. заступљена је с неколико појасева који прате линију постепеног уздизања алувијалне равни од речних обала према лесним терасама и дужину плављења. Данашња дистрибуција алувијалне шумске вегетације у великој мери је измењена изградњом насипа и драстичним смањивањем плавне зоне на само неколико стотина метара од водотокова. Непосредно уз обале, изложене редовним и обично дуготрајним плављењима, развија се вегетација врба и топола из свезе Salicion albae представљена са неколико заједница: панонским шумама беле врбе (Salicetum albae pannonicum), шумама беле и бадемасте врбе (Salicetum albo-amygdalinae), шуме топола и врба (Salici-Populetum, Salici-Populetum nigrae), шумама црне и беле тополе (Populetum nigro-albae), а посебно је интересантна ретка заједница црног глога и беле тополе (Crataego nigrae-Populetum albae) у Ковиљском риту, Подунављу и неким дунавским адама. У зони врбових шума развијене су и шибљачке заједнице неколико врста врба Salicetum triandrae, Salicetum purpureae и Salicetum cinereae. Појас плавних врбово-тополових шума се даље од обале наставља или је мозаично измешан са шумама усколисног јасена (Fraxinus oxycarpa) који гради неколико заједница како на плавним местима са врбама и тополама (Fraxinetum angustifoliae), тако и са везом (Fraxino-Ulmetum effusae) и лужњаком (Fraxino-Quercetum roborиs). Ове шуме су нарочито развијене у равном Срему. Чисте и мешовите лужњакове шуме заступљене су са неколико заједница условљених нивоом подземних вода и дужином или одсуством плављења. Данас су лужњакове шуме очуване у виду већих или мањих комплекса или забрана пре свега у Срему и Подунављу, а у мањој мери и у јужном Банату. Лужњакове шуме у В. cу флористички и најбогатије у односу на друге алувијалне шуме. На местима са високим нивоом подземних вода и одсуством плављења развијене су лужњаково-грабове шуме (Carpino betuli - Quercetum roboris). Данас су природне шуме алувијалних равни у В. скоро свуда угрожене сађењем култура америчко-канадских топола и експанзијом инвазивних врста дрвећа и жбунова пореклом из Северне Америке.

Шуме брдских региона В. на Фрушкој гори и Вршачким планинама, а у мањој мери и у Делиблатској пешчари, представљају најразноврсније облике природне шумске вегетације. То су, пре свега, различите заједнице више врста храстова. На топлим експозицијама развијене су термофилне шуме храста медунца и/или виргилијског храста са различитим субедификаторима као што су црни јасен и бела липа (Orno-Quercetum virgilianae, Orno-Quercetum petraea-pubescentis, Querceto-Tilietum tomentosae), обично у виду мањих фрагмената или девастираних узаних појасева. Највећи део шумске зоне на Фрушкој гори и Вршачким планинама изграђују различите заједнице храста китњака (Festuco montanae - Quercetum petraeae, Aculeato-Querco-Carpinetum serbicum, Quercetum petraeae-cerridis) итд. Неколико варијаната балканских шума цера и сладуна (Quercetum frainetto-cerridis) посебно су развијене на Вршачким планинама, a самo фрагментарно на Фрушкој гори. На вишим положајима и северно експонираним странама развијају се мешовите субмонтане букове шуме (Tilio-Fagetum submontanum и Festuco montanae - Fagetum submontanum). Букове шуме се на појединим местима северне стране Фрушке горе спуштају долинама потока и до самог Дунава што је и најнижи положај ове врсте дрвећа у Србији.

Ливадо-степска вегетација данас представља најугроженији облик природног биљног покривача у В. Она је некада покривала велике површине лесних платоа В. на чернозему које су највећим делом претворене у обрадиво земљиште или у степске пашњаке. Преостали су само мањи фрагменти на стрмим странама лесних платоа Телечке, Тителског брега, Сремског лесног платоа и обода Фрушке горе, Банатског лесног платоа, углавном на периферији Делиблатске пешчаре и у подножју Вршачких планина. Едафски условљена пешчаном подлогом највеће површине под степском вегетацијом налазе се у Делиблатској, а у мањој мери и у Суботичко-хоргошкој пешчари. Степску вегетацију В. изграђује неколико врста бусенастих трава као што су: Festuca sulcata, Chrysopogon gryllus, Botriochloa ischaemum, Stipa pulcherrima, S. sabulosa, Koeleria gracilis и др. Ливадо-степска вегетација В. флористички је веома богата али су многе врсте угрожене, а неке су и ишчезле у последњих 50 година.

Слатинска вегетација посебно је развијена у Банату и северној Бачкој, а у широком дијапазону од добро развијених слатинских влажних ливада до љутих слатина са оскудном халофитском вегетацијом. Разлике у флористичком саставу слатина условљене су степеном заслањености и типом слатинских земљишта, представљеног солнчацима, солоњецима или солођима. Познате слатине су Слано Копово, Окањ, Русанда, слатине у околини Сечња у Банату, око Баранде, Маргите, Чоке, Мокрина, Новог Кнежевца, севернобачке слатине око Сомбора, Суботице, Руског Крстура, Оџака и др.

Посебну вредност биљног покривача В. чине барска и мочварна вегетација. Некада широко распрострањена у плавним алувијалним зонама она је иригацијама (мелиорацијски захвати) највећим делом уништена. Преостала подручја као што су Обедска бара, Ковиљско-петроварадински рит, Царска бара, Карапанџа, Апатински рит, Моношторски рит, Краљевац и Црна бара између Делиблата и Ковина, Јегричка, Поњавица, Засавица, Бељанска бара као и Лудашко језеро итд. остаци су некадашњих широких зона барско-мочварне вегетације. Већина ових мочварних подручја са околном шумском вегетацијом данас је под заштитом.

Заштићена подручја. У В. се налази 127 заштићених подручја, укупне површине 122.463,10 ха, што износи 5,69% од укупне територије. Према врсти заштићеног природног добра ту се налазе: један национални парк (НаП Фрушка гора), специјални резервати природе (СРП Обедска бара, СРП Засавица, СРП Горње Подунавље, СРП Карађорђево, СРП Багремара, СРП Ковиљско-петроварадински рит, СРП Делиблатска пешчара, СРП Царска бара, СРП Пашњаци велике дропље, СРП Слано Копово, СРП Селевењска пустара, СРП Лудашко језеро, СРП Краљевац), строги резервати природе (Варош, Стара Вратична, Рађеновци, Мајзецова башта, Рашковица, Винична, Иваново), два предела изузетних одлика (ПИО Вршачки брег, ПИО Суботичка пешчара), регионални паркови природе (ПП Поњавица, ПП Камараш, ПП Палић, ПП Бегечка јама, ПП Тиквара, ПП Стара Тиса, ПП Јегричка, РПП Панонија, РПП Зобнатица), споменици природе (заштићено станиште, стабло, групе стабала, дрвореди, паркови, шумске целине и др.).

Паркови и заштићена стабла заузимају само незнатан део ове површине. Највеће целине очуваних станишта, а са тим и највеће заштићене површине су у брдским деловима (НаП Фрушка гора, ПИО Вршачке планине) и у широким плавним подручјима Подунавља и Посавине (СРП Горње Подунавље, СРП Ковиљско-петроварадински рит, СРП Обедска бара, ловиште Моровић), док су на подручјима повољним за развој пољопривреде заштићена добра знатно мања и често састављена од већег броја просторно изолованих целина. Величина заштићених подручја сразмерна је очуваним природним стаништима: три заштићена подручја већа од 10.000 ха (СРП Делиблатска пешчара -- 34.829,32; НП Фрушка гора -- 25.393; СРП Горње Подунавље -- 19.605); величину 1.000 ха -- 10.000 ха има 11 заштићених подручја. Највише има заштићених подручја која заузимају површину од 100 до 1.000 ха, а нека природна добра имају површину мању од 100 ха (нпр. СП Јуришина хумка -- 0,18 ха; СП Чарнок -- 3.22 ха; СП Ивановачка ада -- 6.07 ха). Природна станишта у заштићеним подручјима очувана су на знатно мањим површинама у односу на укупну површину заштићеног подручја. На Суботичкој и Делиблатској пешчари су остаци исконских пешчарских и степских станишта очувани на шумским чистинама, ливадским и пашњачким површинама. То се уочава и у природним стаништима под режимима заштите I и II степена која су мозаично распоређена. Појединачна микростаништа флористичких реткости на пешчарама најчешће су мања од 0,01 ха. Као последица фрагментације природних станишта у границама заштићених подручја понекад се налази неколико субјединица, које су делимично изоловане (СРП Слано Копово, СРП Лудашко језеро) или су потпуно одвојене (СРП Пашњаци велике дропље, СРП Селевењске пустаре). Поједина природна добра су острвског карактера потпуно окружена пољопривредним или урбанизованим површинама (СП Чарнок, СП Јуришина хумка).

Међународно значајна подручја. У В. је на листу Рамсарских подручја (Конвенција о очувању и одрживом коришћењу подручја која су од међународног значаја, нарочито као станишта за птице мочварнице -- Рамсарска конвенција) уписано осам подручја. То су: Обедска бара, Лудашко језеро, Стари Бегеј -- Царска бара, Слано Копово, Горње Подунавље, Засавица, Лабудово окно и Ковиљско--петроварадински рит, укупне површине 57.890 ха, што износи 2,69% територије В.

Као значајна станишта за птице од међународног значаја IBA (Important Bird Areas) издвојено је 21 подручје укупне површине 354.786 ха која заузимају 16,5% територије В. У оквиру међународног пројекта IPA (Important Plant Areas, значајна ботаничка подручја) на подручју В. издвојено је 27 таквих подручја укупне површине 328.208 ха тј. 15,3% територије. Подручја значајна за дневне лептире (PBA -- Prime Butterfly Areas) обухватају 91.107 ха заузимајући 4,2% простора В. Поједина подручја издвојена су по више основа, а неки делови међународно значајних подручја заштићени су и националним законодавством као заштићена добра. Као подручја значајна за прекограничну сарадњу издвојени су НП Фрушка гора, ПП Палић, СРП Лудашко језеро, СРП Селевењске пустаре, СРП Горње Подунавље, СРП Засавица и СРП Делиблатска пешчара. На међународном нивоу у оквиру пројекта УНЕСКО „Човек и биосфера", чији је циљ обједињавање заштите биодиверзитета, културних вредности и економског развоја одређеног подручја, номинован је прекогранични резерват биосфере „Драва--Мура--Дунав" (ТБР МДД) који ће се пружати у пет држава: Аустрија, Словенија, Мађарска, Хрватска и Србија.

В. Стевановић; Б. Пањковић

Насеља. В. је била насељена од најстаријих времена, али стицај историјских околности учинио је да савремена насеља немају дугу традицију. Чак ни развој на читавој територији није био уједначен. Урбани процеси су овде каснили. Најпре су започети у Срему, почетком нове ере, када се довде проширила Римска империја. Њени утицаји на развој насеља у другим деловима данашње В. били су минорни. Релативан континуитет из тих времена очуван је само на неколико примера (Сремска Митровица, Земун). За друге делове В. дуго су била карактеристична нестална насеља номада. Први подаци о сталним насељима потичу тек са почетка другог миленијума нове ере. Чести ратови учинили су да се ни она нису развијала у континуитету, а непрекидан развој већине почиње тек од XVIII в., после успостављања аустријске власти.

Године 2011. у В. је било 465 административних насеља, од којих је 52 имало правни статус града. У градовима је те године живело 1.146.731 или 59,4% становника. То су веома разнородна насеља. Највећи су Нови Сад са 231.798, Суботица са 97.910, Зрењанин са 76.511, Панчево са 76.203, Сомбор са 47.623, Сремска Митровица са 37.751 и Вршац са 36.040 становника. То су и највећи гравитациони центри. Неколико градова у окружењу Новог Сада (Сремска Каменица, Бачки Јарак), Панчева (Качарево, Старчево) и других градова има карактер приградских насеља, а статус града има и већи број малих општинских центара.

За војвођанска села карактеристичан је знатан број становника, просек 1.901, а многа од њих већа су од малих градова (Чуруг 8.166, Сивац 7.895, Ново Милошево 6.020, Меленци 5.982 становника итд.). Знатан број војвођанских села грађен је још у XVIII и XIX в. по доста унифицираним плановима, па су честа села четвороугаоних основа, са решеткастим распоредом улица и тргом у центру, уз који су све јавне зграде. Тај манир градње је толико укорењен, да су многе његове елементе подражавала и друга села приликом реконструкција. У околини неколико највећих градова (Нови Сад, Београд, Панчево, Зрењанин и др.) један број села доживео је корените трансформације, па су у њима аграрне функције добиле миноран значај, а у окружењу централног града створене су типичне урбане зоне.

Становништво. Модерни пописи становништва региструју становништво В. 1869--2011. Током приказаног периода број становника В. је растао, са изузетком деценије 1981--1991. Тај раст није био равномеран, а расположиви подаци у неким случајевима не приказују реално стање. Током релативно дугих међупописних периода долазило је до великих демографских промена, што је најкарактеристичније за периоде у оквиру којих су се одвијала два светска рата. Процењује се да је током I светског рата број становника смањен за 66.900, а током II за 90.700. Те мањкове компензовали су порасти током делова међупописних периода од пре и после ратова. Такође постоје сумње у депопулацију између 1981. и 1991. и постоје мишљења да је разлог рестриктивнији приступ приликом пописивања становника који су се дуго третирали као „радници на привременом раду у иностранству". Депопулацију у последњој деценији спречило је усељавање становништва прогнаног из Хрватске и БиХ.

Промене броја становника биле су резултат природног прираштаја и миграција. Природни прираштај је увек био доминантан фактор. Пре I светског рата њега карактеришу велике осцилације, које су биле резултат високих и неуједначених стопа, како наталитета тако и морталитета. Из године у годину смењивале су се високе и ниске стопе прираштаја, које су некада биле и негативне. У време оба светска рата оне су биле негативне. После I светског рата долази до стабилизације али и опадања стопа, како наталитета тако и морталитета, а од 70-их година XX в. умирање претиче рађање, тако да стопе природног прираштаја постају негативне, те најављују неминовну депопулацију.

Неравномерном порасту броја становника доприносиле су и миграције. За период пре I светског рата карактеристична су била исељавања у прекоморске земље. После тога рата и промена државних граница отварају се путеви за миграције са југа. Тада је најмасовнија била колонизација бораца у В., после које је уследила градња већег броја малих села и заселака, највише у северном делу Бачке. На крају II светског рата исељава се већина Немаца (процењује се да се радило о око 250.000 лица). После рата организована је нова колонизација која је у В. довела 216.306 лица. Она је довела до великих демографских промена. Наредна масовна миграција ка покрајини, која је доводила сиромашно аграрно становништво, одвијала се између 1955. и 1965. После тога аграрни разлози престају да буду важни покретачи миграција и смењују их урбани разлози. Следе исељавања радника у развијене земље Европе и унутрашње миграције ка градовима. Последња снажна миграциона струја ка В. одвијала се током последње деценије XX в., када се у току грађанских ратова у бившој Југославији овамо досељава велик број становника прогнаних из Хрватске и БиХ. Регистрацијом избеглица коју је извршио Републички завод за статистику 1996. констатовано је у В. 186.463 таквих лица, што је спречило депопулацију и поред негативног природног прираштаја. У градовима је 2002. живело 1.152.295 или 56,7%, а у селима 879.697 или 43,3% становника.

У В. је 2002. живело 984.942 или 48,5% мушкараца и 1.047.050 или 51,5% жена. Средња старост становништва била је 39,8 године и по свим критеријумима то је већ дуго стара популација. У групи младог становништва (0--14 година) било је 322.214 лица или 15,9%, у групи средовечних (15--59 год.) 1.265.519 или 62,3% и у групи старог становништва 435.697 или 21,4% популације (за 8.562 лица или 0,4% популације старост није била позната). Активно је било 912.800 или 44,9%, од којих су 701.112 обављали одређено занимање. Издржавано је било 706.843 или 34,8%, док је нека лична примања ван рада имало 408.999 или 20,1%. На раду у иностранству до једне године било је 3.350 лица или 0,2% популације. У примарним занимањима (пољопривреда, шумарство и рибарство) радило је 159.723 лица или 22,8%, у секундарним (вађење руда и камена, те прерађивачка индустрија) 186.186 лица или 26,6%, док је остало активно становништво (338.092 или 48,2%) радило у терцијарним делатностима. За 17.111 активних лица или 2,4% делатност није позната. Од 1.709.778 становника старих 15 и више година 42.229 или 2,5% било је неписмено, 75.377 лица или 4,4% било је без школске спреме, 280.389 или 16,4% имало је завршену непотпуну осмогодишњу школу, 425.564 или 24,9% завршену осмогодишњу основну школу, 751.182 или 43,9% завршило је средњу школу, 73.485 или 4,3% вишу школу и 88.596 или 5,2% факултет. За 15.185 лица или 0,9% школска спрема није позната. Становништво је живело у 749.925 домаћинстава.

Савремена популација В. формирана је после дуготрајних Аустро-турских ратова с краја XVII и у првој половини XVIII в. После тих ратова на овој територији остало је мало становника, а велику већину чинили су Срби. Уследила су спонтана или организована досељавања -- колонизације, која су трајала током XVIII и XIX в. Домицили досељеника били су из околних, али и веома удаљених регија у Европи. То је створило велико етничко шаренило које је и данас једна од карактеристика популације, чија се етничка процентуална заступљеност временом мењала. У наредној табели приказане су промене до којих је дошло током XX в.

На промене броја припадника појединих етничких група деловали су природни прираштај, асимилација и миграције. Констатовано је да је пракса планирања породице и рађање малог броја деце рано продрла на ову територију, али да није захватила припаднике свих етничких група у исто време. Најраније је постала честа појава код немачког становништва. Знатно смањивање природног прираштаја прво је констатовано код њих, а после II светског рата захватало је прво припаднике мањинских група, да би на крају постало општа појава. Асимилације становништва устаљена су појава, посебно присутна у случајевима када две етничке групе припадају истој религији. Мађарске власти су пре I светског рата биле посебно активне у томе, а мађаризацији је нарочито било подложно словачко и немачко становништво. После II светског рата знатан број Немаца изјаснио се као Мађари. Буњевци су се различито изјашњавали (или као Буњевци или као Хрвати), што је један од разлога великих осцилација броја Буњеваца. Чести су случајеви и да се Румуни изјашњавају као Срби. Број Немаца је нагло смањен после II светског рата због исељавања. Знатно повећавање броја Срба омогућено је после I светског рата померањем државне границе према северу и отварањем пута новим миграцијама.

Привреда. Природни услови за развој привреде у В. доста су униформни. В. је пространа равница погодна за разноврсну пољопривредну производњу, а униформност су реметиле само острвске планине Фрушка гора и Вршачке планине. Није читава територија била погодна за обраду. На две пешчаре педогенеза се споро одвијала и велике површине су биле под невезаним „живим песком". Велике површине на алувијалним равнима и депресијама биле су плављене површинским и подземним водама, а на пространим лесним заравнима постојао је проблем снабдевања водом. И поред тога пољопривреда је дуго била основна привредна грана, а њени производи су били сировине за прве фабрике и основне робе којима се трговало.

О значају појединих привредних грана може се судити по томе колико радника ангажују и којим делом учествују у остваривању народног дохотка. Према првом критеријуму у време пописа становништва из 2002. водећа привредна грана била је индустрија са 182.644 или 26% радника. За њом је мало заостајала пољопривреда (158.696 лица или 22,6%), која је до 1981. била доминантна привредна грана, а 1953. ангажовала је две трећине активног становништва. За њима је знатно заостајала трговина са услужним занатством (90.198 лица или 12,9%) и остале делатности.

По критеријуму народног дохотка до изражаја долази акумулативност производњи. Редослед је сличан оном извршеном по уделу запослених, али су разлике између челних привредених грана -- индустрије и пољопривреде -- много веће (38,7% према 20,7%). На трећем месту су трговина и оправке (17,6%), потом саобраћај (6%), грађевинарство (5%) и друге привредне гране. Ако се то упореди са стањем у читавој држави, види се да је редослед исти, али се односи донекле разликују. У В. индустрија има знатно веће учешће у народном дохотку, нешто је мања разлика код пољопривреде, а трговина, саобраћај, грађевинарство и друге привредне гране у Србији као целини остварују већи део народног дохотка.

У В. су услови за водеће гране пољопривредне производње бољи него у другим деловима државе. У њој пољопривредно земљиште заузима знатно већи део територије него на територији Србије без покрајина (83,4% према 66%), а и његова структура је повољнија. У В. је знатно већи удео земљишта под ораницама (1.793.572 ха или 88,3%), а мањи је удео површина под воћњацима (18.408 ха или 1%), виноградима (11.450 ха или 0,6%), ливадама (37.959 ха или 2,1%) и пашњацима (112.643 ха или 6,3%). Већи је удео и земљишта под рибњацима (30.421 ха или 1,7%; подаци за 2003). На више од половине површина под ораницама узгајају се кукуруз и пшеница, на више од једне петине индустријско биље (највише сунцокрет, шећерна репа и соја), а на много мањим површинама поврће и крмно биље.

Најбољи услови за ратарску производњу су на површинама лесних заравни и дилувијалних тераса, које заузимају око две трећине површине В. Повртарској производњи погодују растресита земљишта на алувијалним равнима, али су ту и велике површине угрожене поплавама или плитким фреатским водама и користе се као пашњаци. Ниска земљишта тектонских депресија у источном Банату тежа су за обраду, а приноси на њима су неуједначени и у већој мери зависе од падавина и нивоа фреатских вода. Ограничене су могућности за коришћење земљишта на планинама и пешчарама, али су на њима многи терени изузетни за воћарску и виноградарску производњу, а знатне су површине и под шумама.

За илустрацију пољопривредне производње у В. може да послужи једна година са просечним приносима каква је била 2002. Тада је у В. произведено 1.272.055 т пшенице, што је било 56,8% државне производње, 3.086.372 т кукуруза (55,2% државне производње), 2.009.706 т шећерне репе (95,8% државне производње), 258.871 т сунцокрета (92,5% државне производње) иако В. заузима само 27,8% државне територије (без КиМ). За државним просеком В. заостаје у сточарској производњи, јер је овде мање територије остављено под пашњацима и ливадама. Војвођанско сточарство је већим делом оријентисано на стајски узгој. На дан 15. I 2003. узгајано је 215.407 говеда (18,5% државног фонда), 1.311.074 свиње (36,1% државног фонда) и 157.535 оваца (10,4% државног фонда).

Индустрија је привредна грана која у В. нема дугу традицију. Разлози су били у периферном положају унутар Аустријске монархије, релативно лошим условима саобраћаја и касној градњи железничких пруга. Монопол над већим делом индустријских производа дуго је за себе држао централни део државе. Малобројна индустријска предузећа радила су само за потребе локалног становништва и за прераду пољопривредних производа. Први значајнији објекти изграђени су тек у другој половини XIX в. Прехрамбена индустрија задржала је примат над другим индустријским гранама. За војвођанску индустрију карактеристичнa је концентрисаност фабрика у највећим градовима, као што су Нoви Сад, Суботица, Панчево, Зрењанин, Кикинда, Сомбор, Вршац и др.

Једни од првих индустријских објеката били су млинови. Они су еволуирали до великих погона са пратећом пекарском индустријом и индустријом тестенина и кексова. Такви објекти постоје у већини војвођанских градова. Сличан је распоред и млекара и погона за прераду млека. Велике кланице са погонима конзервне индустрије постоје у Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Врбасу, Вршцу, Банатском Карловцу и Чоки. Велик је и број фабрика за конзервирање воћа и поврћа. Највеће пиваре су у Апатину, Зрењанину, Панчеву, Вршцу, Челареву и Новом Саду, а шећеране у Жабљу, Сенти, Бачу, Новој Црњи, Зрењанину, Врбасу, Црвенки, Ковачици и Сремској Митровици. У Зрењанину и Јабуци код Панчева налазе се фабрике за производњу скроба, a у Хоргошу фабрика за прераду индустријске паприке, у Суботици, Врбасу и Вршцу фабрике чоколаде и кондиторских производа, уљаре у Врбасу, Зрењанину, Сомбору итд.

Дугу традицију има и индустрија грађевинског материјала. На овој територији мало је квалитетног грађевинског материјала, па су врло рано отваране циглане. Мањи или већи погони постојали су у већини насеља, а неки од њих израсли су до великих фабрика. Они у Кањижи, Белој Цркви и Новом Бечеју, поред цигле и црепа, производе и керамичке плочице. У првој половини XIX в. у околини Беочина почела је експлоатација и мануфактурна прерада цементног лапорца, а почетком XX в. изграђена је велика фабрика цемента.

Традицију има и текстилна индустрија, која се у прво време ослањала на велико тржиште и јефтину радну снагу јер је сировинска база за њу доста ограничена. Највеће фабрике су у Бачкој Паланци, Зрењанину, Новом Саду, Суботици, Кули и Оџацима. Много је шира мрежа фабрика конфекције. Производе се тканине, конфекција, санитетски материјали, трикотажа итд.

Једна од нових индустријских грана је хемијска индустрија. Највећи погони су рафинерије нафте у Панчеву и Новом Саду, „Петрохемија" и „Азотара" у Панчеву, фабрика вештачких ђубрива у Суботици, синтетичког каучука у Елемиру, метанола и сирћетне киселине у Кикинди и др. Већи је број фабрика сапуна, детерџената и козметичких препарата (Нови Сад, Зрењанин, Суботица, Вршац и др.).

На бази великог тржишта настао је и велик број фабрика металне индустрије, каква је ливница у Кикинди, неколико фабрика машина и алата, аутомобилских делова, електроматеријала, медицинске опреме, ексера, шрафова, металне галантерије и др., а главни центри су Нови Сад, Суботица, Зрењанин и Сомбор. Фабрике дрвне индустрије раде на бази увезених сировина, а највећим бројем производе финалне производе, као што су намештај и грађевинска столарија. Постоје и фабрике коже и обуће, дувана, штампарије и др. Током последње деценије XX и почетком XXI в. дошло је до великих преструктурирања војвођанске привреде током које су се многе врсте производње нашле у кризи, па су поједини погони за краће или дуже време обустављали производњу.

Туризам није развијена привредна грана. Основни видови су ловни, бањски и транзитни туризам.

Територију В. пресеца неколико природних путних праваца што потенцира њен саобраћајни значај. Ово је југоисточна периферија Панонске низије преко које је средња Европа повезана с великим деловима југоисточне Европе и југозападним делом Азије. Према њој је упућена Моравска долина, која је најважнији путни правац Балканског полуострва. Саобраћајном значају доприносе и три дуге пловне реке, од којих је свакако најважнији Дунав. И поред свега тога, низ историјских околности учинио је да су европске железничке пруге овамо доспеле касно, тек у другој половини XX в. Правци првих пруга сведоче о томе да нису грађене за потребе ове територије, него за транспорт руда из карпатских рудника ка Аустрији. Прва пруга пресекла је 1856. југоисточну периферију Баната (Оравица--Базјаш у Румунији), а наредне године и северни део Баната (Сегедин--Кикинда--Темишвар). Године 1869. изграђена је пруга Сегедин--Суботица--Сомбор, а 1883--1884. најважнија војвођанска пруга Суботица -- Нови Сад -- Београд. После тога до I светског рата мрежа железничких пруга у В. брзо је попуњавана. Јачањем друмског саобраћаја на многим старим пругама саобраћај је обустављен или су пруге демонтиране. Најважније пруге усмерене су ка Београду и Моравско-вардарском природном путу. То су правци Београд--Суботица--Будимпешта, Београд--Загреб и Београд--Темишвар.

После II светског рата приоритет преузима друмски саобраћај. Укупна дужина путева са савременим коловозом је 5.334 км (аутопутеви, магистрални, регионални и локални путеви). Главни путни правци, који имају међународни значај су Београд--Загреб (аутопут), Београд -- Нови Сад -- Суботица (аутопут у изградњи) и Београд--Темишвар.

С. Ћурчић

Језици и говори. В. као регија јединствена је у Србији, Европи и у свету по oптималној регулисаности употребе већинског језика и језика националних мањина. На основу Устава Републике Србије (СГ Републике Србије бр. 83/06, члан 10) утврђено је да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, али је у члану 79 прецизирано да националне мањине имају право на употребу свог језика и писма, што се уређује посебним законом. Статутом АПВ (СЛ АПВ бр. 17/09, члан 26) утврђено је да су у органима и организацијама тог дела Србије у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински језик и њихова писма. Службена употреба српског језика на латиничком писму уређена је покрајинском скупштинском одлуком, а у складу са законом. Употреба језика и писама на територији општине, града или насељеног места утврђена је статутом општине односно града.

У општини Ада је, поред српског језика, са ћирилицом и латиницом, у употреби и мађарски језик. У општини Алибунар, уз српски језик са оба писма, у употреби су и словачки и румунски са својим писмима. У општини Апатин се, поред српског језика са оба писма, користе и мађарски (Купусина и Свилојево) и хрватски језик (Сонта). У општини Бач, уз српски језик са оба писма, у употреби су и мађарски и словачки језик са својим писмима. У општини Бачки Петровац, поред српског језика са оба писма, у службеној употреби је и словачки. Српски језик са ћирилицом, али и словачки језик са својим писмом, у службеној употреби су у општини Бачка Паланка. У општини Бачка Топола у службеној употреби је српски са оба писма, али и мађарски, словачки (Бајша) и русински (Ново Орахово). У општини Бела Црква у службеној употреби су четири језика: српски са ћириличким писмом, мађарски, румунски и чешки. Општина Беочин у службеној употреби има српски језик са ћирилицом и словачки (само у селу Луг). У општини Бечеј у службеној употреби је српски језик са оба писма, али и мађарски. У општини Врбас је слично, с тим што се у њој службено употребљава и русински језик. У вршачкој општини службени језици су српски са оба писма, мађарски и румунски. У жабаљској општини службени језици су српски са ћирилицом и русински језик. Општина Житиште, уз српски језик са оба писма, користи у службеној употреби и мађарски и румунски. У општини Зрењанин, поред српског и ћирилице, службено се употребљавају и мађарски, словачки и румунски језик са својим писмима. У општинама Инђија и Ириг у употреби је само српски језик са ћирилицом. У општини Кањижа у употреби је српски са оба писма, али и мађарски језик. У кикиндској општини званичан је српски са ћирилицом, али и мађарски (Банатска Топола, Кикинда, Руско Село, Сајан). Општина Ковачица има четири језика у службеној употреби: српски са оба писма, мађарски, словачки и румунски. У ковинској општини у службеној употреби су српски са ћирилицом, мађарски и румунски језик. У кулској општини службени језици су српски са ћирилицом, мађарски и русински. У општинама Мали Иђош и Нова Црња, поред српског са оба писма, користи се и мађарски језик. У општинама Нови Бечеј и Нови Кнежевац, уз српски са ћирилицом, користи се мађарски са својим писмом. У новосадској општини у службеној употреби су: српски са ћирилицом, мађарски, словачки и русински са својим писмима. У општини Опово у употреби је само српски језик са ћириличким писмом. У оџачкој општини, уз српски са оба писма, користе се и мађарски и словачки језик. У панчевачкој општини користи се службено српски са ћириличким писмом, али и мађарски (Иваново, Војловица), румунски (Банатско Ново Село), македонски (Јабука) и бугарски (Иваново). У општинама Пећинци и Рума у службеној употреби је само српски језик са ћириличким писмом. У општини Пландиште, уз српски језик са ћириличким писмом, користе се и: мађарски, словачки, румунски и македонски (Дужине). У сенћанској општини, поред српског са оба писма, користи се и мађарски језик. У општини Сечањ је слична ситуација, али се употребљава и румунски језик. У сомборској општини службени језици су српски са оба писма, мађарски, али и хрватски (Бачки Моноштор и Бачки Брег). У сремскомитровачкој општини српски са ћирилицом је скоро на целој територији, осим у Старој Бингули, где се употребљава и хрватски језик. У општини Србобран, поред српског са ћириличким писмом, користи се и мађарски језик. У општини Сремски Карловци заступљен је само српски језик са оба писма. У старопазовачкој општини, поред српског са ћириличким писмом, у самом граду користи се и словачки језик. У суботичкој општини користе се службено три језика: српски са ћирилицом, мађарски и хрватски са својим писмима. У општини Темерин у употреби су српски са ћирилицом и мађарски са својим писмом. Слична је ситуација и у општинама Тител и Чока, с тим што је српски заступљен и латиничким писмом. У шидској општини, уз српски језик са оба писма, у употреби су и словачки и русински језик.

На територији АПВ у свим општинама и градовима (45) у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо, а у 22 општине у службеној употреби је и латиничко писмо. Употреба само српског језика утврђена је у шест општина (Инђија, Ириг, Рума, Пећинци, Сремски Карловци и Опово), док се у осталим у службеној употреби користе и неки од језика и писама националних мањина. Тако се мађарски са својим писмом користи у 31 граду и општини, словачки у 13, румунски у 10, русински у шест, хрватски у четири, македонски у два, а чешки и бугарски у по једном месту. У панчевачкој општини у службеној употреби је пет језика и писама, а четири језика и писма су у службеној употреби у шест градова и општина, три језика и писма у 13 градова и општина, два језика и писма у 19 градова и општина. У средствима инфор-мисања користе се и украјински и ромски језик, на чијој се стандардизацији у В. интензивно ради.

На највећем делу територије В. говори се шумадијско-војвођански дијалекат, у оквиру којег се разликују говори Баната, Бачке и Срема. На западу Бачке у неколико подунавских села (али и Старчеву код Панчева) досељеници Шокци говорили су славонским икавским дијалектом, док Шокци у Срему говоре углавном исто као и Срби. На северу и северозападу Бачке, тј. у околини Суботице и Сомбора, Буњевци говоре млађим икавским дијалектом. Најстарији говорници досељени након II светског рата из БиХ, као и избеглице из те републике и Хрватске чувају и одлике источнохерцеговачког (херцеговачко-крајишког) дијалекта. У југоисточном Банату говори се смедеревско-вршачким дијалектом. Од почетка XIX в. у банатским селима Бока, Неузина, Радојево и Кеча (у Румунији) било је и говорника кајкавског наречја, који су углавном асимиловани будући да су у тим местима били у мањини.

Ж. Бошњаковић

Религија. Попис из 2002. показао је да у В. живи 2.031.992 становника који припадају различитим вероисповестима. Православни су најбројнији са 1.401.475 верника (68,97%). Римокатолика има 388.313 (19,1%), протестаната 72.159 (3,55%), исламских верника 8.073 (0,39%), јудаиста 329 (0,016%), атеиста 12.583 (0,62%), а припадника прооријенталних култова 166 (0,008%). Остале верске заједнице скупа имају 4.456 верника (0,22%). Становника који не припадају ниједној верској заједници било је 418 (0,02%), а о својој верској припадности није се изјаснило 101.144 (4,98%) становника. Није позната верска припадност 42.876 становника (2,11%), који су у време пописа били одсутни, вероватно на раду у иностранству.

Р. Милошевић

Историја. Праисторија. На основу геолошке старости слојева као и технолошког поступка код израде оруђа од окресaних, најчешће силикатних стена и минерала, животињских костију и рога, извршена је подела старијег каменог доба -- палеолита на неколико фаза: старији (доњи), средњи и млађи (горњи) палеолит. У Банату, у околини Вршца, откривена је група палеолитских налазишта са бројним артефактима: Козлук, Месић канал, Црвенка, Ат и Балата. Локалитети Црвенка, Ат и Балата налазе се на простору који је био интензивно насељен у млађој фази средњег вирма (27--24. миленијума п.н.е.). Друга група палеолитских станишта нађена је у Срему: на Петроварадинској тврђави, у Иригу и Земуну. Климатским променама насталим између 24.000 и 10.000 година п.н.е., створени су повољни услови за увођење земљорадње и сточарства. Старчевачка култура из старијег неолита (друга половина 7 -- прва половина 6. миленијума п.н.е.) издваја се као прва земљорадничка култура у којој се прелази на планску производњу житарица и седелачки начин живота. Обухватала је подручје Срема, јужни и средњи Банат и Бачку са главним локалитетима Старчево, Вршац, Перлез, Визић, Рума, Обреж, Оџаци и Мужља. Препознатљива је посебно по керамици, монохромној глачаној и грубој украшеној „барботин" орнаментом и техником урезивања, док се јавља и сликана керамика.

Винчанска култура (друга половина 6 -- прва половина 5. миленијума п.н.е.) припада млађем неолиту и углавном се поклапа са подручјем старчевачке културе. Подељена је на две фазе: на старију -- Винча--Тордош I и II -- са налазиштима: Арадац, Баранда, Чента, Сакуле, Опово, Ботош, Чока, Српски Крстур, Иђош, Оџаци, Дероње, Ратково, Каравуково, Бач, Обреж, Хртковци, Батајница, и млађу фазу -- Винча--Плочник I и II ab -- са налазиштима: Гомолавa у Хртковцима, Белетинци код Обрежа, Кормадин код Јакова, Потпорањ код Вршца, Богојевo, Перлез, Сремски Карловци, Петроварадин и др. За ову фазу је важно откриће прве систематски истражене и документоване некрополе на Гомолави са 27 инхумираних покојника. Један број гробова имао је прилоге израђене од бакра -- наруквице и минијатурне перле. Групу карактерише керамика, основни облик су глачане биконичне зделе, и посебно антропоморфна пластика.

Паралелно са винчанском, у појединим регијама развијају се још две неолитске културне групе*: потиска* и сопотско-ленђелска. Потиска култура (прва половина и средина 5. миленијума п.н.е.) доминира у северном Банату: Матејски брод код Новог Бечеја, Кремењак код Чоке, Камара хумка код Новог Кнежевца, Градиште код Иђоша и др. У западном делу Срема праисторијске заједнице преузимају елементе истовремене сопотско-ленђелске културе, чије је матично подручје у Славонији (од Илока до Вашица, Сремске Раче до Доњег Михољца, Нашица, Орљаве) и постепено се шире на источни део Срема до Лаћарка, Хртковаца и Буђановаца.

После винчанске културе која је увела велике социјалне и економске новине у начину живота праисторијских заједница, енеолитска револуција у којој доминира бакар, својим иновацијама значајно делује на живот тадашњег праисторијског друштва. Те новине манифестују се у материјалној култури, начину живота, овладавању новим техникама и сировинама. Напредак се уочава у изради оруђа, оружја и накита, као и кроз појаву нових популација изазвану индоевропском сеобом народа. На подручју В. издвојене су енеолитске културе аутохтоног и миграционог порекла. У аутохтоне убрајамо Тисаполгар (Tiszapolgár), Бодрогкерестур (Bodrogkeresztúr), делимично Салкуца IV (Salkuţa) и Вајска--Хуњадихалом културе. Као последица великих етничких покрета, с друге стране, јављују се нове културне творевине попут Чернавода III -- Болерас (Cernavoda--Boleráz), затим баденска и културе које настају њеном еволуцијом -- костолачка и вучедолска. Културе Тисаполгар и Бодрогкерестур (друга половина и крај 5. миленијума п.н.е.) спадају у прве енеолитске културе које су се развиле на подручју В., највише у Потисју (Црна Бара код Чоке, Носа код Суботице, Батка код Сенте) и Срему (Прогар и Шанчине у Белегишу). Поред предмета од бакра (појава првих секира, ножева и длета), обележје ових културних група је и њихова керамика (пехари на високој нози и лепо украшене зделе). На подручје В., као део миграционих промена, из Румуније стиже Салкуца IV култура. Налазишта ове културе откривена су у Баранди и Земуну, а препознају се по посудама са тракастим дршкама и плочастим проширењем на дну. У исто време, у западном делу Бачке (Вајска) регистровани су гробови са прилозима (златни привесци). Култура Чернавода III (прва половина 4. миленијума п.н.е.) откривена је у јужном Банату (Ковин -- Брза Врба) и Срему (Вашице -- Градина на Босуту), док су носиоци истовремене Болерас културе запосели западну Бачку (Мостонга I код Оџака). За развој енеолита В. изузетан значај припада носиоцима баденске културе (средина и крај 4. миленијума п.н.е.). Равничарска култура, номадског карактера, са развијеном економијом, са коњима и запрежним колима, развила се на лесним пространствима Панонске низије. Типична насеља из овог периода су откривена у Добановцима, Хртковцима (на Гомолави), код Оџака, Богојева, Вршца и др. Керамика је препознатљива по шољама са луковичастим реципијентом, по посудама са елипсоидним отвором и дводелним зделама.

Након великих миграционих покрета који се јављају у раном и средњем енеолиту, у касном енеолиту долази до развоја нове костолачке културе (последња четвртина 4. и почетак 3. миленијума п.н.е.). Српско Подунавље, посебно Срем (али и источна Славонија и део Барање) имали су значајну улогу у развоју костолачке културе. Костолачка насеља су трајна, а костолачка керамика, иако садржи елементе баденске културе, представља нову појаву у енеолиту В. и северног Балкана. Костолачка култура има три развојне фазе које су издвојене у насељу на Гомолави (Хртковци), у Добановцима, Земуну, код Оџака, Богојева и Сремских Карловаца. Временом, она са својим орнаменталним стилом (Furchenstich) прераста у вучедолску културу (првe три четвртине 3. миленијума п.н.е.). Вучедолска култура се развија такође уз реке или на брдовитим теренима (Пећине код Врдника).

Са појавом бронзе В. улази у нову развојну фазу. Главне културе раног бронзаног доба (крај 3. и прва трећина 2. миленијума п.н.е.) у Срему су винковачка култура са налазиштима Градина на Босуту, Циглана у Добановцима, Стојића гумно и Градац код Белегиша, Голокут код Визића, Пећине код Врдника; на северу Баната моришка са некрополама у Мокрину и Остојићеву; и ватинска култура која се простирала у јужном Банату, Бачкој и Срему -- Ватин, Жидовар, Омољица, Попов салаш код Каћа, Феудвар код Мошорина -- као и у Србији, и захватала је делом средње бронзано доба. У културе средњег бронзаног доба (средина 2. миленијума п.н.е.) убрајају се у јужном Банату и североисточној Србији култура инкрустоване керамике или дубовачко-жутобрдска група чији су остаци нађени у Дупљаји, Лудошу код Вршца, Дубовцу, Жидовару и Иланџи, која се поред богато украшене керамике одликује већим бројем антропоморфних фигурина, затим у Срему Белегишка група, с налазиштима Белегиш, Сурчин, Калуђерске ливаде, и на северу Култура гробних хумки (Hügelgräberkultur), чији се утицаји запажају далеко на југу -- Иђош, Хајдуково, Лудош, Велебит, Банатски Карловац. Неке од ових група, нпр. Белегиш--Гава, позната по црноглачаној тордираној керамици, настављају живот и у касно бронзано доба (последња трећина 2. миленијума и сам почетак 1. миленијума п.н.е.), које је познато по великом броју остава металних предмета, које могу бити по свом карактеру оставе ливнице, оставе скривнице и заветне оставе. Највише их је нађено у Банату око Вршца (Мали Жам, Марковац--Груњац, Вршац--Козлук итд.) и у Срему (Крчедин, Пећинци, Добринци, Бингула--Дивош, Шимановци итд.), мање у Бачкој (Футог).

Појава гвожђа и његова употреба у свакодневном животу уводи нас у нову етапу развоја праисторијског друштва у В. У старијем гвозденом добу, које представља време стабилизације тадашњих прилика, најзначајнија културна група је босутска, раширена у Срему, југоисточној Бачкој и средњем и јужном Банату. Рана фаза (950--750. п.н.е.) заступљена је у насељима Калакача код Бешке, Гомолава код Хртковаца са две велике гробнице (78 и 32 покојника), Градина на Босуту, Феудвар код Мошорина, Попов салаш код Новог Сада (Каћ), Батка код Перлеза, Леје код Арадца и др. Развијена фаза (750--550. п.н.е.) издваја се по керамици тзв. басараби стила, украшеној жигосаним „С" мотивима, урезаном спиралом у низу и урезаним геометријским и фигуралним украсима, на налазиштима Градина на Босуту, Гомолава код Хртковаца, Жидовар и Феудвар. Касна фаза (550--400. п.н.е.) јавља се у насељима Градина на Босуту, Гомолава код Хртковаца, Жидовар код Вршца, Градиште код Иђоша, Феудвар код Мошорина и др. На западу и северозападу Бачке егзистира даљска група (750--450. п.н.е), најбоље представљена у некрополи Ђепфелд код Дорослова.

Античко доба. На овом простору долази до формирања првих племенских заједница, о којима говоре антички извори: Панони, Трибали, Бреуци, Амантини и др. Нешто касније на историјску позорницу ступају Келти (V в. п.н.е. -- II н.е.), који започињу миграције које ће их одвести у разне делове Европе, све до Мале Азије. Након пораза код Делфа (279. п.н.е.) поражена келтска племена се уједињују у племенску заједницу Скордиска и трајно насељавају Подунавље -- Срем и јужну Бачку. У Подунављу затичу аутохтоно илирско-панонско становништво, са којим граде нову материјалну културу. Насељавањем Келта у В. мењају се социјално-економски услови, уводи се робноновчани промет са златним и сребрним монетама, оснивају се занатски центри за израду керамике и прераду метала, користе се ротационо витло, жрвњеви и др. Поред једнослојних насеља којих има највише у Срему и Бачкој, током II в. п.н.е. Скордисци подижу и утврђена насеља-опидуме (oppida), који су административно-економско-војни, али и занатски центри за одређене регије у В.: Гомолава, Градина на Босуту, Стари Сланкамен, Плавна, Турски шанац код Бачке Паланке, Чарнок код Врбаса, Чуруг, Феудвар код Мошорина, Гардиновци, Жидовар и др.

Римљани су тек након угушења панонско-далматинског устанка, 6--9. г. дефинитивно заузели овај простор. Срем је укључен у римску државу 12. г. у оквиру провинције Паноније. Формирањем панонске границе од средине I до краја IV в. н.е., Бачка и Банат су остали изван римског одбрамбеног система -- лимеса. Археолошки материјал са леве обале Дунава указује да су Римљани трговали са неримским становништвом које је живело у Бачкој и Банату, келтским, сарматским и дачким племенима. У Бачкој су током I--II в. н.е. у северном делу живела сарматска племена (Бачка Топола, Суботица, Мали Иђош), док су јужни део задржали Скордисци и Панонци (Чуруг, Чарнок код Врбаса, Турски шанац, Плавна итд.), али и сарматска племена (Ада, Чуруг и др.). Остаци римских грађевина у јужном Банату сведоче о истовременом присуству Римљана и сарматских племена на овој релативно малој територији. Урбанизација Срема почиње средином I в. н.е., када Римљани излазе на Дунав. Тада почиње и изградња одбрамбеног система -- лимеса. Најјачи градски центри у Срему су Сирмијум (Sirmium) и Басијана (Bassianae) код Доњих Петроваца. Већ средином I в. н.е. оснива се civitas Sirmiensium et Amantiorum, који 79. добија статус града -- colonia Flavia. Сирмијум се убрзано развија, постаје важан војно-административни и економски центар у провинцији Доњој Панонији (II--VI в.). Највећи просперитет достиже почетком IV в. н.е., када постаје главни град провинције Panoniae Secundae, затим седиште перфекта источно-илирске перфектуре, повремена резиденција царева, као и место рођења неколико римских царева (комплекс царске палате, део форума, житница, хиподром, градске терме, базилика Св. Димитрија и Св. Иринеја, трговачко занатски центар итд.). Сирмијум је 1. III 293. за време владавине Галерија постао једна од четири престонице Римског царства. Басијана код Доњих Петроваца у историјским изворима помиње се до средине II в. н.е. као територија перегринске заједнице, којој су припадали и Амантини и Скордисци. Градска територија Басијане је почетком II в. н.е. добила municipiali status (124. г.), док се у III в. (од 214) помиње као колонија, и уз Сирмијум, била је најзначајнији центар војне и цивилне управе.

Изградња првих утврђења на Дунаву почиње већ у време Веспазијана (69--79) и траје све до IV в. н.е. На сремском делу доњопанонског лимеса потврђени су остаци више војних логора: Taurunum (Земун), Burgenae (Нови Бановци), Белегиш, Rittium (Сурдук), Аcumincum (Ст. Сланкамен), Чортановци, Cusum (Петроварадин), Bononia Malata (Баноштор). Као контра лимес подижу се и утврђења на левој овали Дунава -- castellum Onagrinum (Бегеч) и на острву Сапаји код Банатске Паланке. Поделом царства за време Теодосија (395), Срем потпада под дијецезу Илирик. Налази римских парадних шлемова у Беркасову код Шида (два комада) и Јарку код Хртковаца, указују на важност Срема у историјским догађајима који су везани за IV в. Бројне некрополе из Сирмијума (14 гробаља), из пограничне зоне лимеса у Бешкој и Свилошу, као и у унутрашњем делу Провинције: Чалма, Беркасово, Кузмин, Прогар, Хртковци, Нови Бановци указују на важност овог дела царства. Као периферно подручје западног Римског царства, Срем је био и под јаким византијским утицајем. Током V и VI в. Срем је био изложен освајањима и борбама око превласти Хуна, Гота и Гепида, све до доласка Авара и пропасти Сирмијума 582/83.

У време када Римљани освајају Срем, Дачани су били господари јужног и источног дела Панонске низије. Пад дачке државе и римска освајања се донекле поклапају са почетком насељавања Сармата (I--IV в.) на подручје Бачке и Баната. Сарматска племена: Јазиги, Лимиганти, Роксолани били су под јаким утицајем аутохтоног дачког и келтског становништва с једне стране, а с друге изложени утицају знатно развијеније римске цивилизације.

Крајем IV в. започињу политички, етнички и културни процеси који захватају период сеобе народа и рани средњи век. У овом историјском раздобљу степски народи стижу у Карпатску котлину, где доживљавају промену свог политичког и економског поретка: распадање родовског друштва које је водило према феудалном друштвеном и економском систему. У Подунавље међу првима стижу Хуни (око 370) који покоравају Алане, Источне и Западне Готе. Први директни напади Хуна на погранична утврђења у Мезији уследили су 422. Већ 427. Цариград ступа у превентивну акцију и од Западног Римског царства преузима контролу над Сирмијумом. Након Атилине смрти (453), Хуни напуштају Подунавље; на њихово место стижу Источни Готи (Нови Бановци, Земун, Раковац, Сремска Митровица). Већ 471. Источни Готи напуштају провинцију Панонију, а у Срем из Потисја (Српски Крстур, Бочар, Ковин, Хоргош, Сента и Суботица) долазе Гепиди, који чак и своју престоницу премештају у Сирмијум (Батајница, Јаково, Земун, Сремска Митровица). Већ 546. на историјску позорницу ступају Лангобарди који су у савезништву са Аварима 567. потукли Гепиде. Са поразом Гепида, Византији се пружила прилика да поврати Сирмијум и већи део Доње Паноније. Историју Авара у Карпатској котлини делимо на две фазе: рани или први каганат који траје од 567. до приближно 670. Други каганат (на прелазу из VIII у IX в.), везан је за појаву Франака, који су потпуно скршили аварску политичку моћ у овом делу југоисточне Европе.

М. Јовановић

Средњи век. Мађари су у Панонију продрли 896. и одатле су до последње трећине X в. кретали на пљачкашке походе дубоко у западну Европу, потом и ка југу. За време владавине првог краља Св. Стефана (997--1038), почео је процес христијанизације, стварања државе и изградње феудалног друштвеног поретка, углавном по западноевропском обрасцу. Утицаји византијског културног круга били су дуго приметни, нарочито у јужним деловима земље где се Угарска граничила са Византијом, доцније са Србијом.

Временом је знатан део покореног становништва, већином словенског, асимилован. Неке етничке групе, као Кумани, Саси, Секељи и Јаси, имале су своју самоуправу. Срби су се одржали само на крајњем југу земље. Територијално-управне јединице биле су жупаније (мађ. Vármegye), њихов укупни број и границе су се мењали да би се, углавном, усталили у XV в. Бачка је била подељена између две жупаније, са седиштима у Бодрогу и Бачу. Северни део Баната припадао је Чонградској жупанији, а остатак Чанадској, Тамишкој, Торонталској, Карповској и Ковинској. Под Сремом су подразумеване и области са друге стране Саве у данашњој Мачви („Онострани" или „Доњи" Срем). Био је поприште борби између Византије и Угарске којој је коначно припао крајем XII в. када је подељен на две жупаније, Сремску и Вуковску. На том простору је током нареднa два столећа, оснивањем већег броја манастира католичких монашких и просјачких редова, скоро искорењено православље. „Доњи Срем" организован је као крајиште јер су српски владари из династије Немањића показивали претензије ка овим територијама. Стефан Драгутин је од мађарског краља Ладислава IV 1284. добио Мачву са Београдом, Усору и Соли, а Браничево и Рудник су око 1292. заједнички освојили краљеви Милутин и Драгутин: Драгутин их је држао под својом влашћу до 1316, а тада их преузима Милутин.

Привредни и демографски развој Бачке, Баната и Срема ишао је углавном узлазном линијом. Прекинут је најездом Монгола 1241. и настављен почетком XIV в. Формиран је велик број насеља међу којима је било релативно много оних са статусом вароши и тргова. У време османског освајања нека су сасвим затрвена, а друга су неповратно изгубила некадашњи значај.

После битака на Марици (1371) и Косову (1389), којима је почело рушење српске државе, на удару Османлија нашло се и подручје данашње В. Деспот Стефан Лазаревић искористио је турски пораз од Монгола код Ангоре (1402) и постао (1403) вазал мађарског краља Жигмунда Луксембуршког који је њему и његовом наследнику, Ђурђу Бранковићу, даровао поседе широм Угарске, највише у Банату, Бачкој и Срему. Тамо су се после пада Смедерева (1459) населили припадници династије Бранковић којима су деспотску титулу потврдили краљеви Матија Корвин и Ладислав Јагелонац: Вук Гргуревић („Змај Огњени Вук", 1471--1485) Ђорђе (касније владика Максим, 1486--1496), Јован (1496--1502). После Бранковића деспоти су били Иваниш Бериславић (1504--1514), Стефан Бериславић (1520--1526), Радич Божић (1527--1528), Павле Бакић (1537) -- последња двојица нису имала поседе на подручју В. У Угарску су прешле и друге угледне породице које су се укључиле у овдашњу феудалну структуру као Јакшићи, Бакићи. Све бројнији, Срби су имали важну улогу у одбрани граница као коњаници, пешаци, шајкаши на рекама. Ојачала је и православна црква, па су крајем XV и у XVI в. основани бројни манастири, нарочито на Фрушкој гори.

Под османском влашћу. Уочи османског освајања територија В. је, као и већи део Угарске, била 1514. захваћена сељачким устанком Ђерђа Доже који је исте године угушен. Сулејман Величанствени је 1521. освојио Београд, а 1526. код Мохача нанео одсудни пораз мађарској војсци -- краљ Лудовик II је погинуо а племство било десетковано. У време безвлашћа и борбе за престо између Фердинанда Хабзбуршког и ердељског магната Јована Запоље појавио се српски „цар" Јован Ненад, личност тајанственог порекла. Окупио је у Суботици војску коју су чинили Срби и нешто Мађара, овладао Бачком и преговарао са обојицом претендената, док у лето 1527. у сукобу са Запољом није био поражен, потом и убијен.

Османлије су до 1541. овладале Сремом и Бачком, а по заузимању Баната (1552--1556) скоро целим панонским басеном. Угарска је била подељена на три дела: северозападни („Краљевска Угарска") под влашћу Хабзбурга; источни (Ердељ), којим су владали мађарски кнежеви као османски вазали; средишњи, у којем се налазила и В., био је под непосредном османском влашћу. У Банату је успостављен Темишварски ејалет (пашалук) са неколико мањих територијално-управних јединица -- санџака. Срем и Бачка били су у Будимском ејалету, те у Сремском, односно Сегединском санџаку, с тиме што је 1596. Сегедински санџак припојен новооснованом Јегарском ејалету.

Многа насеља су разорена током ратних похода, а друга су добила спољна обележја оријенталне културе -- међу значајнијим били су Сремска Митровица и Бечкерек, управна седишта санџака. Изменио се и састав становништва. Срба је било и у „Краљевској Мађарској" и у Ердељу, док су на подручју Срема, Баната и Бачке представљали етничку већину. Много их се доселило током османског освајања, док је мађарски живаљ делом побијен, а делом мигрирао ка северу. Са Балкана су се доселили и Грци, Цинцари, Бугари, сефардски Јевреји. Муслимани су живели углавном у утврђењима и урбаним средиштима.

Убрзо по заузимању Баната, 1557, обновљена је Пећка патријаршија која је Србе и духовно и политички обједињавала. Мада су многи од њих имали повлашћен статус јер су служили у османским помоћним војним јединицама у време Дугог рата (1593--1606) између Аустрије и Турске, дигли су 1594. устанак у Банату. Заузели су Вршац, Бечкерек, Липову, Бечеј и Тител али су, оставши без помоћи из Аустрије и Ердеља, поражени. Турци су за одмазду на Врачару, надомак Београда, спалили мошти Св. Саве.

Крај османске власти у Панонији обележио је Велики бечки рат (1683--1699). Пошто је 1683. разбила опсаду аустријске престонице, хришћанска војска је кренула у продор ка југу: 1686. заузела је Будим, 1687. однела велику победу код Харшања, 1688. заузела Београд и ушла у Србију напредујући 1689. до Ниша, Приштине, Скопља и Штипа. Срби су почели масовније да јој прилазе после пада Будима, када се она приближила крајевима у којима су били гушће насељени, а у Србији је 1689. избио устанак. После пораза аустријске војске 1690, око 70.000 Срба на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, црквеним и народним старешинама прешлo је у страху од одмазде у крајеве на другој страни Саве и Дунава. Офанзива Османлија заустављена је 1691. када им је Лудвиг Баденски нанео тежак пораз код Сланкамена, а кључну победу извојевао је 1697. код Сенте Евгеније Савојски. Миром у Сремским Карловцима 1699. Бачка и западни део Срема припали су Аустрији, а Банат и југоисточни Срем Турској. Уследио је нови рат у којем је Евгеније Савојски 1716. потукао Османлије код Петроварадина; исте године освојио је Темишвар, а следеће 1717. Београд. Пожаревачким миром 1718. Аустрији су припали Банат и већи део Србије коју је изгубила миром у Београду 1739. када се граница усталила на Сави и Дунаву. Турци ће провалити у јужни Банат за време последњег аустро-турског рата 1788--1791, али ће бити брзо одбијени.

Под аустријском влашћу. Хабзбурзи су области Угарске из којих су протеране Османлије третирали као освојене и намеравали да њима владају апсолутистички. Комисијом за новозадобијена подручја (Neoaquistica Commisio) руководио је кардинал Леополд Колонић, непомирљиви поборник централизације и покатоличавања калвиниста и православних. Тиме се руководио и у плановима за обнову земље. Мађарско племство се одупирало апсолутизму и захтевало је да се све ослобођене територије ставе под власт угарског сабора. Противило се и успостављању нових војних граница, Посавско-подунавске и Потиско-поморишке (1699--1702) јер су ове области биле под непосредном управом Ратног савета у Бечу, а настањивали су их углавном Срби. Срби су настојали да избегну укмећивање и притиске католичке цркве, па су заузврат скоро сви одрасли мушкарци подлегали војној обавези. Устанак под Ференцом II Ракоцијем (1703--1711) угушен је уз помоћ Срба који су том приликом поднели велике људске жртве и у неким крајевима су скоро истребљени.

Аустрија је постепено попуштала захтевима Мађара. Зато су државно-правне и административне поделе на подручју данашње В. током XVIII и XIX в. биле врло сложене. Већи део Бачке враћен је под угарску управу после Ракоцијевог устанка, а део 1751. после укидања Потиско-поморишке војне границе. Срби су се томе узалудно опирали, део њих мигрирао је ка југу, на територије које су остале у статусу Границе, а неколико хиљада их се одселило у Русију. Срем је, као део Славоније, враћен у састав Угарске, односно у надлежност Хрватског сабора 1745. Банат је био под управом Дворске коморе у Бечу, ван домашаја мађарског племства и жупанијске управе, све до 1778. Посебан, привилегован, статус задржали су Потиски дистрикт у Бачкој и Великокикиндски дистрикт у Банату. Делови Срема, Баната и Бачке нису били стављени под власт Угарске све до потпуног укидања Војне границе (1871--1881).

У XVIII в., у време владавине Јозефа I, Карла VI, а нарочито просвећених апсолутиста Марије Терезије и Јозефа II, ове области су делом спонтано, а више интензивним мерама државе доживеле велике промене у привредном, етничком и културном погледу. У Бачкој и Банату почели су опсежни мелиорациони радови који су настављени у XIX столећу и тиме је потпуно измењен изглед ових предела. Пре тога реке су кривудале и разливале се километрима ван корита па су, по сведочењу савременика, насеља подигнута на сувом терену изгледала као острва. Већим делом године копнени путеви били су непроходни. Исушивањем мочвара сузбијена је маларија и добијене су нове обрадиве површине. Пресецањем меандара знатно су скраћени токови река, а дуж њихових обала подигнути су насипи који су зауставили поплаве; прокопане су стотине километара канала. Обновљена су стара и формирана потпуно нова насеља. Градња је обављана плански по правилима која су прописивала распоред и ширину улица, површину окућнице, положај и величину кућа, распоред просторија у њима. Нови Сад (1748), Сомбор (1749), Суботица (1779) и Вршац (1817) имали су статус слободног краљевског града, а развило се и више урбаних агломерација нижег ранга (коморска насеља, слободне вароши). Бечкерек је био административни центар Торонталске, Сомбор Бачко-бодрошке жупаније, Бечеј Потиског, а Кикинда Великокикиндског дистрикта. У Војној граници су урбане функције (занатске, трговачке, образовне) имали слободни војни комунитети: Петроварадин, Земун, Сремска Митровица, Сремски Карловци, Бела Црква и Панчево.

Крајем XVIII и почетком XIX в. Бачка и Банат убрајани су у развијеније угарске покрајине. Ка северозападу пловили су бродови са житом и у крдима терана стока гајена на пустарама. Постепено су увођене и друге културе: кукуруз, кромпир, лан, кудеља, дуван, хмељ, свилена буба. Виноградарство је било заступљено у Срему, на обронцима Фрушке горе, у Банату у околини Вршца, у Бачкој око Суботице. Бројни су били млинови -- воденице („дунавке"), ветрењаче, „суваче". Средишта текстилне и свиларске индустрије били су Нови Сад, Бачка Паланка, Сомбор, Апатин и Вршац. Пиваре су у већим местима оснивали Немци који су развили и производњу цигала. Реке су биле богате рибом која се извозила. Важна је била посредничка трговина са Турском у којој су, захваљујући вештини и пословним везама, предњачили дошљаци са Балкана, Срби, Грци и Цинцари, од којих су многи стекли велико богатство.

Почетком XVIII в. подручје В. је било слабо настањено и то углавном Србима, али се демографска и етничка слика до краја столећа изменила. Пораст становништва мање је био резултат спонтаног усељавања а више планске колонизације коју су спроводили владајући кругови, имајући у виду првенствено привредни развој али и политичке циљеве. Највише су, већ после Бечког рата, насељавани Немци-католици, али је њихова масовна колонизација почела по ослобођењу Баната (1718) и потрајала је кроз цео XVIII в. Брзо су асимиловали малобројне Италијане, Французе и Шпанце па су, уз Србе и Мађаре, постали најбројнији народ у В. Мађари су се испрва настањивали у Бачкој и њихов број је овде и у другим областима растао споро али константно. Насељавање Словака у Бачку почело је 1745, а убрзо потом и у Срем. Русини су из северозападне Угарске и Прикарпатја дошли у Бачку у два таласа (1749--1751. и 1763), а одатле су се у мањим групама насељавали у Срему. Румуни су се спонтано досељавали у Банат током целог XVIII в. Рома (Цигана) било је на целом подручју В. и споро су се прилагођавали седелачком начину живота. У мањем броју и некомпактно насељавали су се Цинцари, Грци и Јермени који су се по верској основи углавном претопили у Србе. Јевреји су у Бачкој насељавани без већих препрека, а у Срему и Банату им је, државним мерама, настањивање ограничавано све до друге половине XIX в.

И поред бројних случајева претапања, сваки од народа чувао је веру, језик, обичаје, ношњу. Међусобни утицаји били су врло јаки што је резултирало сличностима у начину живота, али чврсто културно и политичко заједништво није остварено. У Великој сеоби Србију су напустили патријарх и мноштво угледних људи па се током XVIII в. политичко и културно средиште целокупног српског народа налазило у В., што код Мађара, Немаца, Румуна, Русина и Словака није био случај. Као раније у османској, православна јерархија на челу са патријархом, доцније митрополитом, уважена је и у хабзбуршкој држави као легитимни представник српског народа. Правна основа за то био је низ нормативних аката које су почев од 1690. издали хабзбуршки владари, а познати су под заједничким именом Привилегије: Србима је осигурано исповедање вере и право да бирају митрополита и епископе, сопствене магистрате, оснивају школе. Захтеви српског вођства за засебном територијом нису уважени, а и зајамчене повластице су временом од стране владара биле оспораване и сужаване. Представничко тело кроз које је остваривана црквено-просветна аутономија био је Црквено-народни сабор чије надлежности нису биле јасно одређене што је омогућавало уплив државе на његов рад, пре свега на избор митрополита. Састав сабора усталио се током времена, а у њега су поред представника цркве улазили и посланици области које су биле под цивилном управом (угледни грађани) и они из Војне границе (официри). Срба племића било је мало да би играли виднију улогу у националном животу, већином су следили политику мађарског племства, па су на сабору као посебан сталеж били заступљени само једном (1790). Да би се одупрла католичком прозелитизму, православна црква чије је седиште било у Сремским Карловцима (→ Карловачка митрополија) радила је енергично на јачању унутрашње организације, дисциплиновању и образовању свештенства и верника. У материјалној и духовној култури све су видљивији били утицаји барока. Изграђен је просветни систем који је обухватао основне школе; гимназије у Сремским Карловцима (1791) и Новом Саду (1810); Богословију у Сремским Карловцима (1794), учитељску школу у Сомбору (тзв. Норма, 1778), потом у Сентандрeји (1812, пренета у Сомбор 1816). Многи младићи похађали су протестантске лицеје у данашњој Словачкој, ређе универзитете у Пешти и Бечу или ван Хабзбуршке монархије. Под различитим утицајима, највише руским, немачким и француским, започео је развој модерне српске књижевности и историографије чији су први представници Захарија Орфелин, Јован Мушкатировић, Павле Јулинац, Емануило Јанковић, Јован Рајић, Доситеј Обрадовић и др. Све бројније и самосвесније грађанство прихватило је идеје просветитељства, а снажан одјек у В. имала је Француска револуција 1789. То је до изражаја дошло 1790. на Темишварском сабору који је означио почетак епохе борбе за националну еманципацију и либералне друштвене установе.

Први српски устанак Срби из В. су подржали слањем материјалне помоћи, ређе као борци. Најважнији допринос дали су интелектуалци који су непосредно учествовали у организовању администрације и просвете у устаничкој држави -- у томе ће и доцније, до средине XIX в., имати кључну улогу у Кнежевини Србији. Под утицајем Првог српског устанка и револуционарних збивања у Европи избили су немири у Срему (Тицанова буна, 1807) и Банату (Крушчичка буна 1808).

Б. Бешлин

Од Велике сеобе до Мајске скупштине.Кад су аустријска царска војска и устанички српски одреди претрпели од Турске пораз у Качаничком кланцу, почетком јануара 1690. отпочело је њихово повлачење на Косово и Метохију, према Призрену, и повезивање генерала Енеја Силвија Пиколоминија са пећким патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, који је, дотад, био упућен више према Млетачкој републици него према бечком ћесару Леополду I.

Да би спречио наступање Турака, цар Леополд је 6. IV 1690, становништву Балкана, односно Србима, упутио своје Позивно писмо (Invitatoria) у којем је инсистирао да не напуштају своја огњишта него да се дигну против Турака и у свему помогну његовој војсци, а он им је свечано обећао слободу вероисповести, право на избор војводе, ослобађање од свих јавних дажбина осим оних које су имали у време пре доласка Турака, као и уређење које ће свима одговарати и свачија права штитити.

Пошто ни после Инвитаторије није дошло до промене ратне среће, него до продора Турака према Нишу, патријарх је 18. VII 1690. сазвао збор народних првака у Београду, који је с позивом на Инвитаторију формулисао упутства за Привилегију. Та упутства је јенопољски епископ Исаија Ђаковић понео у Беч на преговоре с Двором за цркву и народ, који је ускоро кренуо у сеобу у угарске царске земље. Тако је дошло до Прве привилегије, државно-правног акта којим је цар Леополд I Србе признао као народ (Natio Rasciana) и узео га под своју заштиту, дозволио му слободу вероисповести и употребу старог, јулијанског календара, дозволио слободан избор архиепископа „из српског народа и језика" и признао му духовну и световну власт над црквама, свештенством и православним народом, а свештенство ослободио „од десетине, данка и квартира". Архиепископу и епископима је потчинио цркве, манастире и одговарајућа добра, а осигурао им је и право на канонске визитације у чему их нису смеле ометати ни духовне (католичке) ни световне (војне и грађанске) власти. О војводи, интернираном грофу Ђорђу Бранковићу, није било ни речи. Двор је, очигледно, предност дао духовном а не војном и управном старешини српског народа, јер је зазирао од политичког обједињавања Срба како на Балкану тако и у својој Монархији, у чему му је и сама црквена јерархија ишла на руку, настојећи да и у новим приликама задржи положај и повластице, које је у мирним временима имала у Турској. У том смислу збило се и именовање мање истакнутог официра Јована Монастирлије за подвојводу са ограниченим војним надлежностима.

Корак даље у том правцу начињен је Другом привилегијом од 21. VIII 1691, у којој се изричито каже „нека сви од архиепископа као од свог црквеног поглавара, како у духовним тако и светским стварима зависе", као и одредбом да имовина верника умрлих без наследника припада архиепископу и цркви (тзв. кадуцитет). Даље, у тој привилегији налази се и одредба „да српски народ остане под управом и под уредбама својих рођених власти", али се она везује за евентуално освајање Србије и враћање народа у њу. Изгледа, међутим, да су и Срби савременици и каснији историчари ту одредбу оценили као важећу и за угарски простор односно угарску државу.

У Трећој српској привилегији од 4. III 1695, којом се потврђује оно што је већ садржано у прве две, изричито се каже да ће Срби бити ослобођени давања десетине католичкој цркви, односно Царској комори, али да ће десетину давати својој цркви, свом митрополиту. И заиста, неколико година патријарх Чарнојевић убирао је десетину од својих верника, али му је Двор то право ускоро ускратио и одредио новчану накнаду, чиме десетина није скинута са плећа сељака него је само са цркве пренета, односно враћена, Царској комори, тј. држави.

Из изложеног се види да Инвитаторија нема ниједног елемента уговора, али се свака од Привилегија, а посебно прва, морају сматрати уговорима sui generis. Њиховом доношењу претходили су и са српске стране неки правни акти, поднесци, гравамина у име целог српског народа, који су послужили као повод и као основа за Привилегије, које дакле, нису једнострана акта, само милост владара, него двострана акта јер се на једној страни владар морално обавезивао да своју милост укаже народу који му изражава покорност, верност, оданост, а чије заслуге у ратовима против Турака владар не само да признаје него их и посебно истиче. Другачије речено, Привилегије нису уговори у најпунијем смислу речи, али нису ни владарев једнострани акт, него нешто између, нешто sui generis.

Што се, пак, тиче Народно-црквеног сабора, о њему се у привилегијама не говори изричито, али се право на његово одржавање имплицитно подразумева у оквиру права народа и свештенства да сами, из својих редова, бирају свог архиепископа. Питање сабора искрснуће тек после смрти патријарха Чарнојевића, кад је требало изабрати новог црквено-народног поглавара, али тај Сабор, иако састављен по сталешком начелу (епископат, свештенство, официри и представници грађанства), неће имати статус Угарског или Хрватског сабора, као израза мађарске односно хрватске државности, него ће бити само израз верско-етничке посебности православне цркве и народа „илирическог". Биће то сабори на чији ће рад снажно утицати царски комесари, преко којих ће Бечки двор своју политику наметати Србима и фактички сужавати привилегије дате им 1690-их година; сабори иза којих нису стајали никакви органи сопствене власти и управе осим Митрополије, чији је утицај у лаичком, грађанском животу упорно и успешно сузбијан од стране органа државне власти како царско-аустријске тако и угарско-жупанијске.

Стварањем Војне границе у Славонији, Срему, Бачкој и Поморишју 1702. српски народ подељен је у две велике целине: војнограничарску и контрибуентску (која се граничила и постепено претварала у сасвим обесправљену кметску целину). Но, у духовном, верском па и у националном погледу Срби су били обједињени преко цркве у оквиру Карловачке митрополије. Иако је 1702. наглашено да нове Војне границе неће чинити „одељену провинцију", односно посебну српску територију, Србима се ипак чинило да су, у извесном смислу, ту постали corpus separatum бар у односу на Угарску и Хрватску у оквиру којих је Војна граница, узета у целини, већ увелико била издвојени организам, мада је с њима и даље била укључена у састав Монархије. У првој половини XVIII в. то осећање посебно се одражавало у круговима Срба официра и црквене јерархије, пошто су официри, укључив и оберкапетане, били из српске народне средине, а јерархија је била заштићена народно-црквеним привилегијама. Чињеница што су Срби изван Војне границе, својим највећим делом, првих деценија XVIII в. били под коморском, немачком влашћу, која је игнорисала мађарску, жупанијску управу, па и толерисала сеоску и кнежинску самоуправу (посебно у Банату и Малој Влашкој, а донекле и у Срему), могла је код „провинцијалиста" да одржава танку нит веровања о посебности Срба у Угарској и као царских поданика и као православних верника. Том веровању допринело је и именовање посебних „српских судија" (judices Rascianorum), Александра фон Каланека за Србе у Славонији и Срему и барона Јакоба Грачића за оне између Дунава и Тисе. Најзад, све царске привилегије дате или потврђене Србима до средине XVIII в. признају Србе и њихову цркву као посебан народ, посебну заједницу, као специфичан corpus separatum али без сопствене територије и управно-политичке власти.

Пошто су Срби примљени у земље које су од Турака освојене оружјем бечког цара и од њега добили своје привилегије, они су од стране Двора сматрани као његова својина (Patrimonium Domus Austriacae), што је требало да значи „да Краљевина Угарске нема никаква права над тим народом, који је од ње потпуно одвојен, но да једино Његова Царска милост може њиме управљати". Но, будући да су Срби ипак били насељени на просторима Краљевине Угарске, њена политичка тела сматрала су да све што се тицало српског народа спада у унутрашња питања те краљевине, тј. да њихове ствари треба третирати као Provinciale et politicum Hungariae. Будући да су Срби, знатним делом, ушли у састав Војне границе, њихов свакодневни живот требало је да остане у делокругу војних власти са Дворским ратним саветом на челу, док су они који су били у статусу контрибуената потпадали под Дворску комору у Бечу, а они који су дошли под спахије, стављени су под јурисдикцију угарских жупанија, Угарске Дворске канцеларије и Угарског сабора, а касније и под власт Угарског намесничког већа у Будиму.

Све то говори да је политичко-правни положај Срба у Монархији и Краљевини Угарској, као њеном саставном делу, био врло сложен и противречан. Двор је могао да Србе узме у заштиту од угарских сталежа, па и од агресивних католичких бискупа, али и да, по потреби, сужава српске привилегије, а да при томе не наилази на противљење угарских власти, које су Србе сматрале за нежељене госте, за уљезе и страно тело у оквиру свог државно-правног устројства. Отуда су угарске власти упорно одбијале да српске привилегије инартикулишу у своје законе, иако су их, под притиском владара, као угарског краља, морале да проглашавају по жупанијама и слободним краљевским градовима.

Слабост правног положаја Срба у Монархији, који се сводио на царски „patrimonium", показала се врло рано, јер је владару остављао слободу да мења одредбе и смисао појединих одредаба њихових привилегија (право на војводу, посебну територију, црквену десетину, подизање цркава, јурисдикцију митрополита и епископа итд.), односно да у њих уноси рестриктивне клаузуле па, најзад, и да их фактички обеснажи, што се и десило у току XVIII в. и то баш преко институције формално намењене њиховој заштити.

Већ у привилегији из 1713. цар Карло VI је унео клаузулу да привилегије важе само „уколико то не буде вређало права других", што је отварало могућност различитог тумачења српских права и њиховог ограничавања. Представници српског народа оштро су протестовали против такве и сличних клаузула, против права владара да по својој вољи тумачи слово привилегија, па је цар, да би утишао незадовољство Срба 10. IV 1715. објавио тзв. Заштитну диплому којом је обећао да ће поштовати привилегије све док Срби буду у непоколебљивој верности, оданости и послушности према његовом царском дому. Диплому је требало обнародовати не само у Угарској него, први пут, и у Хрватској. Међутим, и после тога, привилегије су биле на удару, што се показало Деклараторним рескриптом од 12. IV 1727, којим је ограничавано право на избор архиепископа, на зидање и поправљање цркава, суђење свештенства, права на канонске визитације и на право кадуцитета. Пошто су и та ограничења изазвала народне тужбе, уследили су 1729, 1732. и 1734. нови царски рескрипти који су само у неким појединостима и појашњењима мењали и раније негативне одредбе, што се може рећи и за царево Заштитно писмо од 18. V 1735, којим су привилегије начелно потврђене, али дотад донете одредбе, које су их ограничавале, нису поништене.

Владавина царице Марије Терезије (1740--1780) посебно је била значајна за решавање аутономности Срба у Хабзбуршкој монархији. Притиснута од Пруса, Бавараца и Француза, царица је ослонац потражила у угарском племству, којем је на Сабору 1741. обећала да ће расформирати Потиску, Поморишку и Подунавску војну границу и заједно са Коморском Славонијом и Сремом укључити их (инкорпорисати) у Угарску, као и да ће удовољити захтевима Хрватског сабора и католичког клера да „заштити" његову веру, угрожену, наводно, од православне цркве. Срби су се, с правом, осетили угрожени па је патријарх Арсеније IV пошао у Беч да од царице тражи потврду српских привилегија и заштиту за свој народ. Пошто су Срби, као војници, били Двору веома потребни, царица је 1743. потврдила њихове привилегије, а 1744. сазван је њихов Народно-црквени сабор, којем су основни тон дали захтеви будимских Срба, међу којима је био и онај о оснивању српског „националног магистрата" као народне депутације у Бечу, који би бранио права српске нације, као и захтев да им се по целој Угарској дозволи учешће у органима власти, да слободно стичу непокретну имовину, да се неометано баве трговином и занатом а сељаци да буду ослобођени кметства. Ти захтеви нису усвојени, али је већ 1745. царичиним декретом створена Илирска дворска комисија, која је 1747. преименована у Илирску дворску депутацију као високу политичку установу у Бечу изједначену по значају с другим дворским канцеларијама. У току три деценије (1745--1777) она је била својеврсно министарство за српске послове и допринела потврђивању националне и верске самосвести код српског народа.

Спроводећи политику централизације и истовремено друштвене реформе у духу просвећеног апсолутизма, царица је баш преко те Депутације систематски сужавала српске привилегије и тзв. регуламентима у великој мери поништила аутономна права угарских Срба, сводећи их на искључиво црквена и школска питања. У време њене владавине изведена је милитаризација у Војној граници, која је ишла на штету ранијих народних самоуправа, а реформисањем појединих Војних граница ослабљен је не само српски официрски сталеж него и цела народна заједница као политички чинилац у Монархији. У угарском провинцијалу, ишчезавањем коморских власти и коморских поседа, Срби су губили релативно подношљив положај коморских контрибуената и претварали се у жупанијске поданике и спахијске кметове, осим уколико нису били у Потиском и Великокикиндском округу, односно становници слободних краљевских градова. Па ипак, они су и даље успевали да очувају духовно-политичко јединство у оквиру Карловачке митрополије, првенствено уз помоћ цркве, школства, па и народно-црквених сабора, а и врховна власт у Бечу сматрала их је као јединствену „илирску нацију" (Natio Illirica), што је код њих одржавало мисао о аутономности и онда кад су њихове националне привилегије биле сведене само на црквену и унеколико на школску област.

Питање аутономије, на кратко време, избило је у први план на Народно-црквеном сабору у Темишвару 1790. Водећи Срби из црквеног и грађанског сталежа намеравали су да питања свог „национа" решавају споразумно с Мађарима и то преко њиховог сабора, чије је заседање било заказано за лето те године, а од којег се очекивало да озакони односно инартикулише српске привилегије у њиховом изворном облику и да Србе призна за равноправни народ у Угарској. Но, пошто су мађарски прваци одбијали да Србе признају за народ и да их као такве приме у Сабор, српски представници, с митрополитом Мојсијем Путником на челу, обратили су се цару Леополду II за одобрење да одрже сопствени сабор, у чему им је он радо изашао у сусрет како би њихов сабор искористио за притисак на Мађаре.

На другој седници Сабора изнети су главни политички захтеви Срба: посебна територија у Банату под управом сопствене власти; поштовање српских привилегија за онај део народа који остане изван националне територије; да у случају расформирања појединих делова Војне границе, Срби-граничари не потпадну под спахије, него да задрже своје повластице или да пређу на народну територију; да се за Србе, поред сопствене националне управе, при Двору у Бечу створи посебна политичка установа под називом Илирска дворска канцеларија, која ће заступати и бранити српски народ, као целину, у Монархији. Међутим, кад су, у већ измењеним приликама, априла 1791. решавани српски захтеви, Двор је Србима ставио до знања да им се Банат не може уступити, а за утеху им је речено да ће владар наћи за сходно „да српски народ састави" и „део земље премилостиво да уступи". Неки од осталих српских захтева су испуњени, па је почетком 1791. дошло до стварања Илирске дворске канцеларије у коју су двојица Срба ушла као саветници а неколицина као чиновници. Под жестоким притиском угарског племства, Канцеларија је после 16 месеци укинута, а Срби враћени у положај у којем су били пре свог сабора, али с том разликом што им је Угарски сабор, као „несједињеним становницима грчког обреда" признао грађанска права и прокламовао да ће бити у стању „добра стицати и поседовати и сва звања вршити", односно да могу управљати „делима клира, цркве и верозакона, којега упражњавају", да стварају фондације и отварају школе, као и да уживају своје привилегије уколико „нису противне основном уставу Краљевине Угарске". Другим речима, пошто су српске привилегије у битном биле неспојиве са угарским законима, оне су сведене на општа грађанска права и „на повластице које се тичу искључиво вероисповести, школа и фондова", с тим што је владару и даље остало право потврђивања избора митрополита и епископа, давање дозволе за одржавање Народних сабора и именовање краљевских комесара на њима.

Пошто су признати само као верска заједница, и то „несједињена", остала је неиспуњена основна тежња Срба да остваре политичку и националну равноправност с Мађарима, па, као такви, нису добили ни право да суделују на Угарском сабору, осим преко својих митрополита и епископа, који, опет, том Сабору нису радо присуствовали због нерешених питања места и ранга у њему, па су се, и даље, више окретали према Двору, бранећи још преосталу, ограничену црквено-школску аутономију. Међутим, ни грађанска права нису се могла потпуније остваривати у феудално-католичкој Угарској, не само стога што је постојала укорењена одбојност према православнима, него и зато што се под појмом „народ" (populus) подразумевало племство, које је код Срба у Угарској било мање значајно него код Мађара, а за племиће су биле резервисане жупанијске и државне службе, тако да се српска грађанска интелигенција тешко пробијала до виших положаја. О социјално обесправљеном сељаштву да и не говоримо!

У таквим приликама, умерено-конзервативна струја у српском друштву повела је борбу против насилне мађаризације која је после 1825. све више угрожавала опстанак Срба као народа у Угарској, истичући своје програмско начело по којем „црква, школа и књижество садржава наше онога и овога света душевно и народно спасење", до којих се може доћи очувањем црквено-школске аутономије преко Народно-црквеног сабора. Либералнија струја је остварење тог циља видела у активирању црквених општина као „тисућогласних органа" у друштву док су се ђачке дружине заносиле демократским панславизмом, сарадњом са Илирским покретом и обновом Душановог царства. Питање аутономног војводства у оквиру Монархије и Угарске нико није постављао.

Иако су се 1830--1840. Срби упорно борили против мађаризаторских настојања Лајоша Кошута, они се у првим данима Четрдесетосмашке револуције нису одвајали од Мађара, прихватили су уставне слободе, али су постављали и своје посебне, националне захтеве, што ће их довести у сукоб с мађарском владом, која је сматрала да у новој, мађарској држави, може постојати само један политички народ -- Мађари.

На Мајској скупштини, одржаној у Карловцима 13. и 15. маја 1848, српски народ прогласио се као „политично слободан и независан" у оквиру Хабзбуршке монархије и Угарске, те донео одлуку о стварању Српске Војводовине у коју улазе Срем, Барања, Бачка и Банат. Српска митрополија проглашена је за патријаршију, а митрополит Јосиф Рајачић за српског патријарха. За војводу је изабран пуковник Огулинске регименте Стеван Шупљикац, а као извршни орган Скупштине створен је Главни народни одбор од 48 чланова. Скупштина је такође одлучила да призна „влашку народну самосталност", као и да Српска Војводовина ступи „у политички савез... на темељу слободе и савршене једнакости" са Троједном Краљевином.

Међутим, цар Фердинанд одбацио је одлуке Мајске скупштине и одбио да Србе призна као народ, па их је „као своје поданике грчко-источне вероисповести" упутио на Мађарски сабор и мађарску владу, као једино надлежне за решавање њихових захтева. Мађарска влада, са своје стране, не само што је порицала легалност Мајске скупштине, него је закључила да је ту реч „о завери ради успостављања једне независне српске краљевине" на југу Угарске, па је почела да предузима репресивне мере према Србима, што је 12. VI довело до напада царско-мађарске војске на Карловце, чиме је почео српско-мађарски рат у којем су Срби остали усамљени јер су се Немци, Мађари, Румуни, па и Хрвати и Словаци на подручју Српске Војводовине према њима држали или пасивно или непријатељски. Уз војвођанске Србе остала је само Кнежевина Србија без чије се помоћи у добровољцима и ратним потрепштинама они не би могли годину дана одупирати далеко надмоћнијој Мађарској.

Од јесени 1848. почело се мењати држање Бечког двора према Србима у В., а кад је у децембру на аустријски престо дошао млади цар Франц Јозеф, он је посебним патентом потврдио одлуку Мајске скупштине о избору војводе и патријарха „као јемство за народну унутрашњу организацију" коју ће српском народу, по завршетку рата, дати „по основама равноправности свих наших народа". Међутим, у царском патенту намерно је заобиђено питање територије и граница Српске Војводовине. Да ће са Српском Војводовином бити и горе, показало се Октроисаним уставом од марта 1849, којим је Србима обећано уређење на основу њихових привилегија и царских одлука које ће им (наводно) обезбедити национални опстанак и верску слободу, а да притом није било ни речи о аутономном положају Војводовине у духу одлука Мајске скупштине, пошто она није призната за посебну круновину, него је предвиђена могућност да она буде прикључена Троједној Краљевини, Мађарској или Ердељу. Војна граница је издвојена из Војводовине и Троједнице као посебно тело са својом дореволуционарном организацијом. Недуго после тога, Српска Војводовина стављена је под војну управу са генералом Фердинандом Мајерхофером на челу, а патријарх Рајачић, дотадашњи „управитељ народа", деградиран је на царског комесара за цивилне области Војводовине, да би у јулу био одстрањен из ње и упућен у Беч скоро као заточеник.

Војводство Србија и Тамишки Банат. Средином августа 1849. рат је завршен, али је државноправни статус Српске Војводовине и даље остао неодређен. Кад се то питање средином октобра најзад почело решавати, изражена су два опречна става: Хрвати су били јединствени у тражењу да се Српска Војводовина прикључи Троједној Краљевини са заједничким баном, подвојводом и сабором како се не би постављало питање разграничења у погледу Срема. Патријарх Рајачић, са већином народа, био је за то да Српска Војводовина буде призната за посебну круновину, а тек онда да као раван с равним ступи у заједницу с Троједницом, што је било у духу одлука Мајске скупштине. Он је одбијао могућност да и на челу Војводовине буде католик, а његове присталице страховале су од мајоризације у заједничком сабору и влади, као и од притисака католичке цркве на православне Србе. Ово српско-хрватско разилажење олакшало је владару да 18. XI 1849. донесе своје решење о стварању нове посебне административне области под називом Војводство Србија и Тамишки Банат, у које су ушли Бачка без Шајкашког батаљона и цео Банат, али без Војне границе, а од Срема само Илочки и Румски срез, док је Сремска Војна граница, укључив чак и Карловце, остала изван састава Војводства. Титулу српског војводе цар је задржао за себе, а на чело Војводства Србије дошао је царски генерал Фердинанд Мајерхофер. Седиште управе пренето је у Темишвар, на периферију српског народа, а немачки језик враћен је у службену употребу. Све то било је неизмерно далеко од Српске Војводовине прокламоване као аутономна област на Мајској скупштини 1848.

Одмах после освајања Угарске, у јесен 1849. аустријски Министарски савет почео је да разматра организовање управе у В., а већ 18. XI 1849. цар је издао Патент којим је основано Војводство Србија и Тамишки Банат. У њега су ушле следеће области: дотадашње жупаније Бачко-Бодрошка, Торонталска, Тамишка и Крашовска (Бачка и Банат), те Румски и Илочки срез. Војводство је била посебна управна област, чија је администрација независна од Угарске и управљана од стране земаљских власти подређених непосредно царском министарству. Ради признања српској нацији, а на основу цару изложених жеља, да би се одала почаст њиховим народним и историјским традицијама, цар додаје својој царској титули и титулу „велики војвода Војводства Србије". Управитељ области Војводства добиће титулу подвојводе.

Војводство је обухватало територије које су само делимично биле насељене српским живљем. Ниједан део Војне границе, која је најгушће била насељена Србима, није ушао у Војводство Србију и Тамишки Банат. Границе Војводства су биле тако повучене, да су етнички односи у њему били неповољни за Србе. Према попису становништва из 1850/51. у Војводству Србији и Тамишком Банату живео је укупно 1.426.221 становник, од којих 321.110 Срба.

Проглашење оваквог Војводства није задовољило српска очекивања ни у погледу територије, ни у погледу његове организације, јер Војводство није било ни аутономно, ни српско. Ни његово административно седиште није било у Новом Саду, чије је становништво било већином српско, него у Темишвару где су Срби били у мањини. Овакво Војводство Аустрија је формирала с намером да се у првом реду казне Мађари због подигнутог устанка против Хабзбурга и покушаја отцепљења од Аустрије, тако што ће се нарушити територијални интегритет Угарске.

С. Гавриловић; Љ. Кркљуш

Новопроглашено Војводство Србије и Тамишког Баната само по имену било је српско. Савременици су у иронији говорили да су Војводством „Срби за верност награђени оним чиме су Мађари кажњени за непослушност". Неповољно решење српског питања тешко је погодило црквену јерархију и све конзервативне кругове, који су у време револуције стали на страну Беча и Хабзбурга. Доживевши слом своје традиционалистичке политике ослона на Беч, српска јерархија никад више није била у стању да се наметне народу својим концепцијама као политички предводник, што је био случај у ранијим деценијама.

После пораза Аустрије у рату са Италијом и Француском 1859. Двор је одлучио да укине Војводство. Одлука о његовом укидању донета је 27. XII 1860, кад је његова територија, осим Румског и Илочког среза, који су додељени Хрватској, припојена Угарској. Српској јерархији и конзервативним српским политичарима, који су се ослањали на Беч и Двор, није пошло за руком да, поред свих настојања, позивања на историјско право Срба, на њихове заслуге, вековну лојалност, на правду и правичност, убеде владара да сачува В. Тиме је проаустријски опредељеним српским политичарима и српској јерархији, као предводницима српског народа у Угарској, из самог Беча задат нови ударац, још тежи од оног који су задобили после оснивања Војводства 18. XI 1849. Услед тога дошло је до значајног заокрета у српској политици у Угарској. Српски грађански политичари, предвођени Светозаром Милетићем, напустили су дотадашњу оријентацију на Беч и Двор, а посебну аутономну територију покушали су да стекну сарадњом и споразумом са Мађарима.

Од Благовештенског сабора до I светског рата. Један од најкрупнијих догађаја у историји Срба у Угарској, који се тиче историје њихове аутономије после укидања В., јесте Благовештенски сабор који је држан у Сремским Карловцима 1861. Царева одлука да сазове политички сабор, какав је био Благовештенски, значила је јавно признање Срба као народа у Монархији. Та одлука је утолико значајнија што се после тзв. Октобарске дипломе из 1860. у Бечу и Будимпешти намерно избегавало такво признање.

Закључци Благовештенског сабора садржавали су нужна јемства за опстанак и развитак Срба у Монархији. Поред засебне територије, која је захватала Срем, Бачку, Банат и Војну границу, Сабор је захтевао посебну политичку и судску управу и обласну скупштину. На челу В., у којој би службени језик био српски, а која би имала свој грб и заставу, првостепени и апелациони суд, стајао би војвода. Иако је цар обећао да ће испунити све српске захтеве изнете у Сабору, то се није догодило. Захтеви су наишли на једнодушан отпор Мађара и меродавних чинилаца Хрватске. Владар је са српским захтевима тактизирао, њима претио Мађарима, да би их учинио попустљивијим према Бечу, али се за њих није заузимао. Због тога су они остали неиспуњени, али, упркос томе, од изузетног значаја за историју политичке мисли Срба у Угарској и њихове борбе за аутономију.

На Благовештенском сабору, а и у годинама после њега, дошло је до огорчене борбе између црквене јерархије и њој привржених конзервативно-клерикалних кругова, с једне, и грађанских слојева либералног смера и демократског опредељења, с друге стране, око питања организације њихове цркве, просвете, културе и црквено-школске аутономије. Била је то борба за преузимање кључних положаја у целокупном животу нације. Та међусрпска борба добро је дошла Мађарима, после Аустроугарске нагодбе 1867. и стварања двојне монархије, у сузбијању српских захтева за њихова аутономна права. Мађари су 1868. донели IX законски чланак којим је Србима признато право да могу имати своју српску народну аутономију за црквене, фондовске и школске ствари. Највећа добит од IX зак. чл. била је у томе што је њиме признат национални карактер српске цркве у Угарској, чему су Срби увек тежили и по чему се углавном тај закон и разликује од XXVII зак. чл. из 1791, у којем се говори једино о „грчко-несједињеним". Тим IX чланком закона била је релативно добро зајемчена народно-црквена аутономија, али је невоља била у томе што он није доследно оствариван. Срби су њиме стекли право да самостално уређују аутономне ствари без било каквих октројки које би вређале аутономију. Законски члан IX није имао никакве штетне установе по српску народно-црквену аутономију, осим оне којом је дозвољено отцепљење Румуна од Карловачке митрополије, и због тога што је прећутао привилегије. Највеће штете по аутономију имао је завршни део закона где је речено да Срби имају право да самостално управљају својом црквом, својим закладама и школама, али уз државни надзор.

Ову клаузулу, уз државни надзор, мађарске владе су у наредним деценијама тумачиле на свој начин, користиле су се њоме и злоупотребљавале је. Захваљујући њој Српски народно-црквени сабори и њихова законодавна делатност били су у свему спутани. Та клаузула послужила је мађарским владама да у јачој мери притежу Србе у Угарској и спроводе свој „државни надзор" над српском аутономијом. Не без разлога уверене да јерархију могу лакше придобити или сломити него представнике српских грађанских странака, мађарске владе су увек подржавале јерархију. У најдрастичнијој форми то се показало 1881. када је мимо свих закона и прописа за карловачког митрополита и патријарха влада именовала Германа Анђелића. Користећи се својим упливом на патријарха и на епископе, мађарске владе су проширивале свој државни надзор настојећи да у сваком питању аутономије воде главну реч и да своју вољу, често и у безначајним питањима, спроведу не обазирући се при томе ни најмање на позитивне законе.

За време новог патријарха Георгија Бранковића, који је 1890. наследио Анђелића, јерархија је у Сабору имала већину па је патријарх успео од ње да образује тзв. аутономну странку, која је, заправо, била чисто мађаронска и клерикална странка. Упркос томе јерархија није успела да на Сабору од 1892. наметне „Јединствени статут", којим је хтела да обухвати читав аутономни живот у Карловачкој митрополији и да замени све дотадашње законе. После обарања „Јединственог статута" Сабор се дуго није састајао. У складу с постојећим законима за Карловачку митрополију, у то време руководили су српским пословима највиши аутономни органи изабрани од Сабора, у којима су тада били заступљени искључиво представници клерикалне групе српских политичара. Тај период у српској аутономији пружа јадну слику. Мађарски „државни надзор" тада је достигао врхунац, јер су мађарски министри водили главну реч у свим аутономним пословима.

Овакво стање у српској аутономији изазвало је све српске народне странке да отпочну борбу против патријарха и клерикала. Патријарх је ту борбу прихватио и она није остала без рђавих последица по српски народ, његову аутономију, али и по углед самог патријарха и читаве јерархије. У српском аутономном животу годинама је трајало незаконито стање, јер мађарска влада није дозвољавала изборе за Сабор и његово сазивање. Кад су представници клерикалног Саборског одбора, Митрополитског црквеног савета и Школског савета, као највиших аутономних органа, знатним својим бројем били већ поумирали, мађарске власти су дозволиле 1902. да се одрже избори за нови Сабор. Избори су били поразни за јерархију и мађарску владу. Читавим Сабором са највишим аутономним органима овладали су световњаци и њихове странке. После 1902. Сабор се састајао 1906. и 1909. У законодавни рад упустио се једино Сабор из 1906. Он је донео тзв. Манастирску уредбу, која је за свог кратког трајања, јер је укинута 1912, дала извесне позитивне резултате. Исти Сабор од 1906. обавио је 1908. избор новог патријарха у личности будимског епископа Лукијана Богдановића, који је био кандидат мађарске владе.

Иако је српска народно-црквена аутономија почетком XX в. била прилично скучена и у много чему конзервативна, она је била једина институционално организована заштита специфичних националних и верских интереса Срба у туђинској многонационалној држави у којој се као нереалан показао ранији покушај да се добије шира политичко-територијална аутономија. Стога су се Срби упорно борили за очување и овако ограничене аутономије, налазећи у њој извесну гарантију своје верске, просветне и национално-политичке егзистенције. Непрестано сужавајући аутономију, Бечки двор и мађарске владе су је почетком XX в. сузили на врло уске оквире, који су се сводили на верску и школску самоуправу. И тако скучена аутономија сметала је Бечу и Будимпешти па су је они 1912. сасвим укинули. На предлог мађарске владе, Франц Јозеф је јула 1912. донео декрет којим су стављене ван снаге све значајније уредбе које су прописивале односе у аутономији, чиме је она била суспендована.

В.Ђ. Крестић

Од присаједињења В. Србији до распада југословенске државе и периода транзиције. Након укидања српске црквено-народне аутономије 1912. све српске политичке странке -- либерали, радикали и демократи -- одржале су заједничку конференцију 20. августа у Пешти, а затим у Новом Саду, где је донета одлука о заједничкој борби свих странака против укидања аутономије и за њено васпостављање. У ту сврху основан је и одбор српских народних странака, под председништвом Милутина Јакшића.

На крају I светског рата Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена одржана у Новом Саду 25. XI 1918. донела је одлуку о присаједињењу Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији, а 24. новембра је Збор изасланика народних већа Срема у Руми одлучио да се Срем присаједини непосредно Србији. Велика народна скупштина је формирала и неке органе (Велики народни савет и Народну управу за Банат, Бачку и Барању) да врше функције власти у времену провизоријума, тј. до увођења организације власти нове заједничке државе и њеног уставног конституисања. Ни у ово време, ни касније у току процеса конституисања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно у време доношења Видовданског устава, у В. није било захтева за аутономију. Већина становника и водеће политичке снаге су сматрале да је национално питање решено присаједињењем Срема, Бачке, Баната и Барање Србији 24. и 25. XI 1918. Аутономија В. као посебне јединице била је предвиђена само у федералистичким уставним нацртима хрватских политичких странака и коалиција, који су поред осталих јединица предвиђали и В. Тако се питање војвођанске аутономије од самог почетка поставило као важно питање српско--хрватских односа.

Узбуркане политичке прилике, борба за власт у условима сложених социјално-економских и национално-политичких противречности које су оптерећивале нову државу, довеле су у В. до истицања ставова о посебности В. у односу на Србију и захтева за аутономију. Аутономистички ставови јавили су се већ током 1925. у круговима Самосталне демократске странке, а израженије после стварања Сељачко-демократске коалиције 1927. Ови ће се захтеви појавити као релативно уобличен политички програм тек после тзв. „Загребачких пунктација" (5. XI 1932), политичког програма за федеративно преуређење Југославије, у чијем је формулисању учествовао и Душан Дуда Бошковић, адвокат из Панчева, самостални демократ. У Новом Саду је 28. XII 1932. одржан састанак представника опозиционих странака, углавном радикала и самосталних демократа. Тада је усвојена тзв. „Новосадска резолуција", у којој је осуђен централизам и његове неповољне економске последице, те захтевана ревизија уставног уређења државе.

У лето 1935. су почели покушаји да се у В. формира Војвођански фронт или Покрет, који је у јулу 1935. усвојио политичку платформу. У њој се тражило федеративно уређење Југославије, у којој би В. требало да буде једна од федералних јединица. Војвођански фронт није био институционално изграђен, био је хетерогеног политичког карактера и није имао јединствену идеолошко-политичку платформу. Развијао је култ покрајинске свести и патио од покрајинског шовинизма, занемарујући српске националне интересе у покрајини. Објективну основу настанка Фронт је имао у централизму и занемаривању и гушењу особености појединих крајева. Специфични покрајински проблеми били су пренаглашени, превиђало се да се они могу решавати само у комплексу свих државних проблема и народних потреба. Умеренија струја била је за давање шире покрајинске самоуправе, али да се не доводи у питање „јединство српског народног подручја". Фронт није имао подршку у народу, што се показало и на изборима 1938, када није добио ниједан мандат. Критику програма Фронта и његове потпуне зависности од Хрватске сељачке стране упутила је и група од 81 истакнутог војвођанског интелектуалца и јавног радника.

После споразума са Хрватском сељачком странком, августа 1939. и деобе В., уз Мачекове захтеве за територијално дефинисање националних простора, аутономистичке тенденције почињу да се гасе. Основан са амбицијом да се претвори у масован покрет у В., Војвођански покрет није био ни идеолошко-програмски кохерентан, ни политички ни организационо изграђен. У политичком животу В. имао је епизодну улогу. Окупио је само малу групу грађанских политичара, везаних за Загреб и ХСС. Био је укључен у политику антисрпских снага чији је циљ био стварање посебних јединица у којима би се окупили сви југословенски народи осим Срба, који треба да у већој или мањој мери остану раздељени и расцепкани. Залагање за В. значило је несумњиво слабљење Србије и српске премоћи у држави. Стога ни у самој В. Војвођански фронт није имао снажнијег одјека.

Љ. Кркљуш

Много значајнији чинилац, који је током II светског рата и непосредно по његовом окончању довео до успостављања аутономије В., била је политика КПЈ и Коминтерне од 1924. Те године у КПЈ коначно је преовладало следеће становиште које ће читавих једанаест година бити окосница партијске политике: „Национално питање не може се идентификовати са уставним питањем (тј. с питањем унутрашњег државног уређења), јер се тиме заступа одржање интегритета империјалистичких држава, што је у супротности са основним марксистичким ставом у националном питању: правом самоопредељења народа до његовог отцепљења, конституисања у засебне државе или присаједињења другим државама." Већ 1924. КПЈ је оспорила припадност В. Србији када је закључила да су империјалистички уговори о миру „подвргли угњетавању српске буржоазије компактне масе Мађара, Немаца и Румуна у В." На сличан начин поступио је и Трећи конгрес КПЈ који је одржан у Бечу 1926. У Резолуцији овог конгреса о националном питању као несрпске области помињу се не само Словенија, Хрватска и Македонија, него и Црна Гора и В., чиме је оспорена ваљаност одлука Велике народне скупштине В. од 25. XI 1918. и Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори од 26. XI 1918. о присаједињењу Србији.

Најдаље се у овој политици разбијања Југославије и свођења Србије на најмању меру отишло на IV конгресу октобра 1928. у Дрездену када је КПЈ признала неограничено право самоопредељења не само свакој југословенској нацији понаособ него и националним мањинама. „Отуда је Партија дужна да помаже ослободилачке покрете угњетених нација и националних мањина, руководи борбом против империјализма и да без резерве брани њихово право на самоопредељење све до отцепљења." То је практично значило да КПЈ „свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију" и признаје „мађарској националној мањини у Северној В. право на отцепљење".

Овај разбијачки и сепаратистички став према Југославији као држави и уверење да се национално питање може решити једино кидањем њених граница, заступани су све до 1935. када је у КПЈ, а пре свега у Коминтерни, дошло до радикалног обрта. Последњи пут је став да Југославију треба разбити заступан на IV земаљској конференцији КПЈ која је одржана 1934. У њеним одлукама такође наилазимо на тврђење да је Југославија версајска творевина, чије успостављање није било ништа друго до „окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и В. од стране српских трупа". А то је значило да 1918. српска војска није ослободила него окупирала В. После 1935. заузет је став да се национално питање може решити и у државним оквирима Југославије.

Иако је оваква политика напуштена, нису напуштене претпоставке такве политике, које сведоче о њеном потоњем континуитету. Године 1943. и 1944. када је највише руководство КПЈ, независно од АВНОЈ-а и испитивања стварне воље становништва, утврђивало границе појединих федералних јединица, Србији су одређене границе од 1912. као да уопште није водила ратове за национално ослобођење. И то је прави разлог што је од 1943. В. била конституент будуће југословенске федерације, да би 30. и 31. VII 1945. она сама, као да је већ конституисана аутономија, донела одлуку да се присаједини Србији.

К. Чавошки

Почетком 1943. аутономија В. постала је актуелно питање, као последица двају догађаја: спора о територијално-политичкој и војној припадности Срема и обнављања Покрајинског комитета за В. Око територије В. која је била раскомадана од окупатора између НДХ, Мађарске и Трећег Рајха настају у току рата сукоби између партијских руководстава. Хрватски комунисти су Срем сматрали за хрватску земљу. То гледиште је налазило потпору и у околности да су Срем и Барања били у склопу НДХ, која је тамо колонизовала хрватски живаљ. Хрватски комунисти су се противили томе да Срем потпадне под надлежност Покрајинског комитета В. У схватању да се територија НДХ поклапа са хрватским националним простором, хрватски комунисти се нису разликовали од хрватских националиста.

Насупрот томе, код војвођанског руководства КПЈ је постојала развијена свест о томе да је Срем, као и Банат, Бачка и Барања, део В. Комунисти из Срема су у својим писмима ЦК КПЈ истицали да би прикључењем партијске организације Срема организацији Хрватске у суштини биле озваничене границе НДХ и признато војно разбијање југословенске државе. Децембра 1942. Окружни комитет за Срем је одбацио ширење компетенција Поверенства ЦК КП Хрватске и изјаснио се за обнову Покрајинског комитета за В. Њихов став је био да Срем, Банат, Бачка и Барања чине једну целину и да се сви проблеми на тој територији могу решити „заједничком сарадњом свих народа и давањем В. аутономије..."

Одлуком ЦК КПЈ од 3. VII 1943. озваничено је територијално-политичко разграничење партијских структура В., Хрватске и Србије. Крајем августа 1943. је организован Покрајински Народноослободилачки одбор за В., чиме је учињен корак ка институционализовању аутономије. У првом акту овог, највишег органа власти у В. 22. X 1943. стоји да В. не може бити ништа друго до аутономна покрајина.

Све до јесени 1944, иако је у политичкој активности субјеката народноослободилачког покрета аутономија В. имала важно место, није се помињала припадност В. одређеној федералној јединици, него се говорило о аутономној В. у демократској и федеративној Југославији. Овај став је последица проблема српско-хрватских односа, али и могућих замисли о В. као саставном делу федерације, мимо федералних јединица.

Октобра 1944. је у В. (Банату, Бачкој и Барањи) дошло до успостављања Војне управе, која је трајала до 15. II 1945. Увођење Војне управе је образлагано врло комплексним разлозима: што хитнијим нормализовањем прилика и стварањем услова за редовно функционисање „народне демократске државне власти".

У време заседања Велике антифашистичке скупштине Србије у Београду 9--12. XI 1944. и после ње, изражени су ставови о томе да В. треба да буде аутономна јединица у склопу федералне Србије. На VII Покрајинској конференцији КПЈ за В. 5--6. IV 1945. заузет је јасан став да В. треба да буде у склопу федералне Србије, јер Срби чине релативну већину у В., а пленум Главног народноослободилачког одбора В. потврдио је ту одлуку, сматрајући да је огромна већина становништва свих народности у В. за овакво решење. Питање мањина биће решено у духу одлука АВНОЈ-а.

Дакле, од става да В. треба да буде конституент федеративне Југославије, од краја 1944. преовлађује мишљење да она треба да буде аутономна покрајина у склопу федералне Србије. Одлука о В. као саставном делу Србије била је природна последица националног састава В., постојања српске већине која је духовно била везана за Србе јужно од Саве и Дунава, за које је пак В. била центар српске културе у модерно доба.

Скупштина изасланика народа В. у Новом Саду 30. и 31. VII 1945. изјаснила се коначно за уједињење В. са Србијом и упутила предлог АВНОЈ-у да донесе одлуку о прикључењу АПВ федералној Србији. АВНОЈ се о томе изјаснио на Трећем заседању 10. VIII 1945. једногласно прихватајући одлуку.

Границе између В. (Србије) и Хрватске утврдила је Комисија коју је именовало Председништво АВНОЈ-а 19. VI 1945. У комисију су ушли Милован Ђилас, министар у Савезној влади за Црну Гору, као председник, Вицко Крстуловић, министар унутрашњих послова народне владе Хрватске, Милентије Поповић, министар унутрашњих послова народне владе Србије, Јован Веселинов, секретар ЈНОФ-а В., и Јерко Златарић, потпредседник НОО-а Сомбор као чланови. Приликом разграничења између В. (Србије) и Хрватске срезови западног Срема: Вуковарски, Винковачки и Жупањски су припали федералној Хрватској, а област Барање, која се одувек историјски сматрала за део В. (Банат, Бачка и Барања) изузета је из састава В. још маја 1945, на основу одлука највиших органа КПЈ.

Закон о установљењу и устројству Аутономне покрајине Војводине донет је 1. IX 1945. Овим Законом је утврђена територија В., опсег аутономних права и унутрашња организација покрајине. Народна власт у В. ради на основу закона и уредаба Србије и Демократске Федеративне Југославије. Покрајинска скупштина није према овом закону имала законодавну власт. Одлуке доноси на основу републичких и савезних закона. Из В. као саставног дела Србије биран је у Народну скупштину Србије сразмеран број посланика, а 15 посланика требало је да се бира за Скупштину народа Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије.

Љ. Кркљуш

Конституисање аутономних покрајина у оквиру Србије од самог почетка је било спорно. Први разлог који је то могао да оправда могла је бити особена национална структура В. Године 1948. када је обављен први попис становништва после II светског рата у В. је било 428.554 Мађара, што је износило 25,79% у укупној структури становништва. Па чак и кад би се Мађарима придружиле остале бројније мањине (Словаци, Румуни и Русини), које не припадају јужнословенским народима, њихов укупан број 1948. износио је 582.310 односно 35,01%. Стога затечена национална структура становништва није могла бити ваљан разлог за успостављање аутономије В.

Други разлог који је могао оправдати конституисање аутономије В. био је својеврсни историјски и културни развитак ове области. Реч је о особеној персоналној аутономији пречанских Срба у свим духовним и појединим световним стварима. Ако је оваква аутономија Срба под аустроугарском туђинском влашћу могла бити претеча АПВ и ваљан разлог за њено успостављање 1945, одмах се поставља питање зашто то није био разлог за успостављање српске аутономије у оквиру Хрватске. Јер, ако је уопште било неопходно успостављање било какве аутономне области са већинским српским становништвом, зар није било природније и неопходније да се она успостави на територији Хрватске у оквиру које су Срби мањина, а не у оквиру Србије у којој су Срби велика већина?

Остаје још једна могућност тумачења појма особеног културног и историјског развитка као разлога за успостављање војвођанске аутономије. Како су народи В., а нарочито Срби, живећи неколико векова у Аустрији, односно Аустроугарској, стекли извесне културне, историјске и етнолошке посебности, могло би се рећи да би њих и даље требало развијати путем одговарајуће територијалне аутономије. Ако је овај разлог био на делу приликом успостављања АПВ, одмах се поставља питање зашто није довео и до образовања аутономне покрајине Далмације у оквиру Хрватске. Јер, Далмација (Истру да и не помињемо) много је дуже била раздвојена од Хрватске, најпре у оквиру Млетачке Републике, а затим и под непосредном аустријском влашћу, за разлику од Хрватске која је била у саставу Угарске. Тај особени историјски и културни развитак Далмације није, међутим, био довољан разлог за успостављање њене послератне аутономије.

Све у свему, аутономија пречанских Срба под аустријском и аустроугарском туђинском влашћу имала је и те какво оправдање, док аутономија В. са већинским српским становништвом у оквиру српске државе нема никакво оправдање. На исти начин могла је бити и те како оправдана српска аутономија у оквиру Хрватске на подручју негдашње Војне крајине, која никада није успостављена, иако је таква могућност помињана током II светског рата.

К. Чавошки

Први Устав Федеративне Народне Републике Југославије донесен је 31. I 1946. Држава је по њему република, федеративна држава сачињена од федералних јединица. Устав је непосредно уредио и организацију власти у федералним јединицама (народним републикама), као и у територијалним аутономијама (АПВ и Аутономна Косовско-метохијска област). Територијалне аутономије као свој највиши акт доносе статуте.

Уставне промене уследиле су 1953, као последица раскида са Совјетским Савезом и почетка увођења самоуправљања у друштвени и уставни поредак земље. Промене у уставном уређењу су спроведене уставним законом. У односима између политичко-територијалних јединица напуштен је принцип демократског централизма и повећана права народних република и аутономних јединица, а у општини, граду и срезу проглашено је самоуправљање радног народа.

Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1963. променио је име државе, полазећи од закључка да су у свим подручјима друштвеног живота преовладали социјалистички односи. Полазећи од концепције интегралног самоуправљања, Устав је увео појам „друштвено-политичке заједнице", под којим се „подразумевају све територијалне заједнице које имају и елементе друштвено-економске и политичке заједнице". Аутономне покрајине Устав од 1963. одређује као „друштвено-политичке заједнице у саставу републике". Аутономна права и дужности и основна начела у организацији аутономних покрајина утврђује устав републике. Аутономије су уставне или законске категорије федералне јединице у чијем су саставу; аутономија нема оригинерне власти ни пуно право на самоорганизовање.

На Устав СФРЈ од 1963. биле су усвојене три групе амандмана: 1967, 1968. и 1971. Њима је дограђен самоуправни уставни систем, али и измењен карактер федерације. У Амандману VII, децембра 1968. међу набројаним социјалистичким републикама које сачињавају СФРЈ помиње се Социјалистичка Република Србија са Социјалистичком АПВ и Социјалистичком АП Косовом, које су у њеном саставу. Амандманом XVIII, децембра 1968. аутономне покрајине су од категорије републичког устава постале категорије савезног устава, уз знатно измењен уставни положај. Федерација штити уставом утврђена права и дужности аутономних покрајина. Аутономна покрајина има врховни суд и друге правосудне органе. Врховни суд покрајине врши на територији покрајине права и дужности републичког врховног суда. Уставним амандманом XIX, децембра 1968. изједначена су права народности (националних мањина) са правима народâ.

Уставни амандмани од 1971 (XX--XLII) проширили су и увели нове области самоуправљања, а измењен је и карактер федерације. Радни људи, народи и народности остварују своја права у социјалистичким републикама и у социјалистичким аутономним покрајинама у складу са њиховим уставним правима, а у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији кад је то у заједничком интересу Уставом СФРЈ утврђено. СФРЈ је „државна заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република, као и аутономних покрајина Војводине и Косова, које су у саставу Социјалистичке републике Србије". Установљено је Председништво СФРЈ, које сачињавају председници скупштина република и покрајина, по два члана из сваке републике и по један из покрајина. Савезни органи одлучују као заједнички органи република и покрајина и тек пошто буду изражени посебни интереси република и покрајина.

Устав од 1974. представљао је продужење појединих решења Устава од 1963. и готово свих амандмана. Њиме је створена нормативна подлога за суштинску трансформацију југословенске федерације, односно њену дезинтеграцију. По члану 1 Устава Југославија је „савезна држава као државна заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република, као и социјалистичких аутономних покрајина В. и Косова које су у саставу Републике Србије, заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи и социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана и равноправних народа и народности". Сви савезни органи су конституисани на начелу једнаке заступљености република и „одговарајуће заступљености" покрајина, а поједини органи (Председништво СФРЈ) и једнаке заступљености покрајина. Одлуке су се доносиле „на основу усаглашавања ставова чланова" или сагласношћу („консензусом") представника свих република и покрајина. Републике и покрајине биле су искључиво представљене у оба дома савезног парламента, док други субјект, грађани, нису били непосредно представљени. Републички и покрајински органи били су непосредно укључени у вршење појединих функција савезне државе. Федерација је била немоћна да обезбеди поштовање прописа на целој територији Југославије, пошто је претпоставка надлежности за њихово извршавање била у корист органа у републикама и покрајинама. Судска функција је добила искључиво републички, односно покрајински карактер.

Устав је у основи изједначио републике са покрајинама, тако да се и за промену устава тражи сагласност скупштина свих република и покрајина. Аутономне покрајине нису изједначене са републикама само као категорије савезног устава. У Уставу Социјалистичке Републике Србије 1974, аутономне покрајине равноправне су у многоме са републиком у чијем су саставу. По члану 293 аутономна покрајина самостално уређује законом и другим прописима оне друштвене односе који нису уређени републичким законом јединствено за целу републику. По члану 294 за извршавање и примењивање на територији аутономне покрајине републичких закона и других прописа одговорни су органи у аутономним покрајинама, а односи између републичких органа и органа у аутономним покрајинама у погледу извршавања тих закона заснивају се на међусобној сарадњи, обавештавању и договарању. Ако покрајински органи не извршавају републичке законе и друге прописе, Извршно веће СРС упознаће о томе одговарајући орган аутономне покрајине (члан 295).

У члану 300 набројани су послови који се уређују јединствено за целу територију државе републичким законом. Други односи који нису обухваћени овим чланом, могу се утврђивати законом јединствено за целу територију републике, на иницијативу скупштине или извршног већа републике или покрајине, а доноси га Скупштина СРС уз претходну сагласност скупштина аутономних покрајина. Ако изостане сагласност једне од покрајина, закон се може донети и примењује се на територију „Републике ван територија аутономних покрајина" и територију покрајине чија је скупштина дала сагласност (члан 301).

О промени устава Социјалистичке Републике Србије одлучује Скупштина СРС; ако се промена устава односи на питања од интереса за републику као целину, Скупштина СРС одлучује уз сагласност скупштина аутономних покрајина (члан 427). Као и у многим другим питањима и у промени републичког устава јасно се уочава да Скупштина СРС у ствари има пуну надлежност само на „територији Републике ван аутономних покрајина".

Одмах после Устава СФРЈ, проглашеног 21. II 1974, Скупштина Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине је прогласила Устав Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине, 28. II 1974. У основним начелима је истакнуто да: „социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина учествује у одлучивању у федерацији на начелима споразумевања република и аутономних покрајина, солидарности и узајамности, раноправног учешћа република и аутономних покрајина у органима федерације, у складу са Уставом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, као и на начелу одговорности република и аутономних покрајина за сопствени развој и за развој социјалистичке заједнице као целине". Тако се и по карактеру највишег правног акта покрајине могла уочити промена њеног положаја: од статута, преко уставног закона (1969), највиши правни акт покрајине добија карактер устава.

Устав од 1974. подстакао је процесе који су довели до дезинтеграције Југославије, која је коначно и у пракси постала савез шест република и две покрајине. Партикуларизам и сепаратизам довели су до тога да је федерација престала да буде државни субјект и постојала је онолико колико је то било у интересу република и покрајина. У процесу бурних политичких промена, 1989. дошло је до усвајања амандмана на Устав од 1974, којима је Србија после дужег времена постала суверена на целој државној територији, у границама републичке надлежности, а 1990. донет је Устав Републике Србије. По том Уставу постоје Аутономна покрајина Војводина и Аутономна покрајина Косово и Метохија, као облици територијалне аутономије. Образују се у складу са посебним националним, историјским, културним и другим својствима њихових подручја. Покрајина доноси програм привредног, научног, технолошког, демографског, регионалног и социјалног развоја, развоја пољопривреде и села, у складу са планом развоја Републике и утврђује мере за његово спровођење. Доноси буџет и завршни рачун; доноси одлуке и општа акта у складу са Уставом и законом, којима уређује поједина питања од интереса за грађане у аутономној покрајини у областима: културе, образовања, службене употребе језика и писма народности; јавног обавештавања, здравствене и социјалне заштите, друштвене бриге о деци и заштите и унапређивања животне средине, урбанизма и у другим областима утврђеним законом.

Распад државе завршен је процесом међународног признања отцепљених република почетком 1992. Преостале две републике су, референдумом у Црној Гори 1. III 1992. и одлуком Народне скупштине Републике Србије од 27. II 1992, одлучиле да остану у заједничкој држави. Устав Савезне Републике Југославије донет је 27. IV 1992, чиме је и формално престала да постоји и друга југословенска држава и настала нова, трећа. По овим последњим уставним решењима аутономне покрајине нису биле категорије савезног, него републичког устава.

Нови устав Србије донесен је 2006. Покрајинска аутономија (и локална самоуправа) дефинишу се као право грађана које остварују било непосредно, било преко својих изабраних представника. У надлежност аутономне покрајине долазе питања која се на најсврсисходнији начин могу решавати на нивоу аутономне покрајине, а у којима није предвиђена надлежност Републике. Надлежност се не одређује ближе уставом, него се препушта закону. Део надлежности покрајине могу чинити и поверене надлежности -- послови који спадају у надлежност Републике а чије обављање она може поверити аутономној покрајини, с тим што је дужна да за њихово обављање обезбеди потребна средства. Обављање свих поверених послова подлеже надзору органа републике.

Као највиши правни акт АПВ, Статут покрајине донесен је јануара 2009. Поред Скупштине као највишег органа и носиоца нормативне власти, Статут предвиђа и постојање Владе АПВ, као органа и носиоца извршне власти у оквиру надлежности АПВ на њеној територији. Покрајинска влада је одговорна Скупштини за свој рад.

Љ. Кркљуш

Подељеност Србије на две покрајине и тзв. Ужу Србију била је по Уставу од 1974. запечаћена ветом обеју покрајина на било какве, за њих неповољне промене Устава Србије. Тек је Слободану Милошевићу 1989. пошло за руком да амандманом на Устав Републике Србије, за који је била потребна тешко издејствована сагласност обеју покрајина, укине овај вето, да би 1990. био донет нови Устав Србије којим је, сем у погледу друштвене својине, извршен скоро потпуни раскид са тзв. социјалистичком уставношћу. Покрајине су, додуше задржане, мада је било предлога да се оне укину, али је њихова надлежност сведена у границе које су примерене уобичајеној регионалној самоуправи.

После пада Слободана Милошевића 5. X 2000, под владом Демократске опозиције Србије поједине војвођанске странке ултимативно су захтевале од премијера Зорана Ђинђића да законом пренесе на покрајине што већи број републичких, тј. државних надлежности. Он се томе најпре противио, а онда је напокон попустио и 7. II 2002. кроз Народну скупштину спровео Закон о утврђивању одређених надлежности аутономне покрајине, којим је та надлежност битно проширена у односу на ону која је утврђена Уставом. Иако би се из назива овог Закона могао стећи утисак да се њиме само ближе одређују појединости надлежности покрајина које су на општи начин већ утврђене чланом 109 ставом 1 Устава, њиме је извршено далекосежно преношење републичке надлежности на покрајине, тј. В. Таквом правном злоупотребом је по други пут започето подржављење ове покрајине. Од 68 чланова поменутог Закона, укључујући и шест чланова који чине прелазне и завршне одредбе, чак 40 садржи завршну одредбу да се послови из претходних ставова врше као поверени. То значи да се тим одредбама покрајинским органима поверава републичка надлежност и да се на В. преносе они послови који су Уставом Србије утврђени као републичка, односно државна надлежност. Укупан број пренетих послова износио је 131.

Следећи велики корак у подржављењу В. био је Закон о утврђивању надлежности АПВ, донет 30. XI 2009. Tим Законом се на В. преноси већи број важних и далекосежних надлежности. И док је тзв. омнибус Законом од 7. II 2002. на В. пренет 131 посао из републичке надлежности, овим новим Законом број таквих поверених послова повећан је на 170. Уз то се овим Законом на В. преносе битни прерогативи суверене државе. Тако се АПВ овлашћује да закључује међурегионалне споразуме у оквиру своје надлежности. То је ius contrahendi које искључиво припада сувереним државама, што значи да и В. има међународни уговорни капацитет. Затим се чланом 3 ставом 3 овог Закона АПВ даје право да у оквиру своје надлежности може оснивати своја представништва у регионима Европе, односно у Бриселу. То је ius legationis које искључиво имају суверене државе, тако да ни федералне јединице у правим федерацијама не располажу њиме, а камоли некакви окрузи и региони. Притом ваља запазити да су законодавци навели не само представништва В. у регионима Европе него и у Бриселу, који је главни град Белгије и седиште врховне команде Атлантског пакта и централних органа ЕУ. То би значило да би, поред Србије као државе, и В. имала своја дипломатска представништва при команди Атлантског пакта и средишњим органима ЕУ.

Оваквим поверавањем нових надлежности АПВ, од којих су неке и битни прерогативи суверене државе, настављено је убрзано подржављење В., које је започето омнибус Законом од 7. II 2002. Непосредан циљ ових процеса је постизање државноправног статуса који је В. имала по Уставу СФРЈ и Уставу Србије од 1974, што би значило успостављање војвођанске законодавне, извршне и судске власти од првостепеног до врховног суда, са привидном а уистину само номиналном везом са Србијом као таквом. Насупрот томе покренути су поступци утврђивања супротности ових процеса са уставним поретком и започета је политичка иницијатива спречавања даљег подржављења АПВ.

К. Чавошки

Уметност. Вредни налази из богатих археолошких налазишта у В. већином су смештени у музеје. Од највећег значаја из античког доба су остаци римског града Сирмијума у Сремској Митровици. Крајем III и почетком IV столећа Сирмијум је постао метропола Римског царства. У њему су откривени остаци раскошне царске палате, бројни стамбени и приватни објекти, храмови и цркве ранохришћанског периода, мозаици, скулптуре, као и надгробна и декоративна пластика.

На остацима здања из средњег века видљиви су додири култура Истока и Запада. На рушевини романичко-готичке цркве Домбо у Раковцу налази се занимљива пластика. Арача, средњовековна опатија и насеље код Новог Бечеја из XIII в., припадала је фрањевачком реду, а једно време држао ју је деспот Стефан Лазаревић. Грађевина је подигнута у прелазном романичко-готичком стилу. Фрањевачки самостан у Бачу сачувао је оригиналну средњовековну апсиду. Делимично је очувана и стара црква Св. Марије у Моровићу. Бач, средњовековни замак који се налази на острву између реке Мостонге и једног од њених рукаваца, подигнут је 1338--1342. У унутрашњем простору налази се добро очувана донжон кула, једно од најбољих остварења војне архитектуре XIV столећа на подручју некадашње угарске државе. Коначан облик добија у XV в., када се ојачава систем одбране и код северне куле дограђује палата са каменом пластиком у духу ране ренесансе. Од Вршачког града-тврђаве са стратешким значајем сачувана је источна кула, од утврђења код Врдника остали су делови бедема и донжон кула са елементима готике, а од тврђаве у Старом Сланкамену само живописни детаљи.

Након пада Смедерева (1459) и пропасти српске Деспотовине долази до повлачења српског народа у северне крајеве преко Саве и Дунава. Крајем XV и почетком XVI столећа основана је већина данас познатих православних манастира на Фрушкој гори, у Банату (Месић, Војловица) и Бачкој (Ковиљ, Бођани), изграђених и украшених трудом последњих српских деспота Бранковића. Тада настају и неке од најстаријих сакралних грађевина какав је Храм Св. Николе у Старом Сланкамену, легендарна задужбина деспота Змаја Огњеног Вука из 1470.

У доба турске владавине у Срему забележeно је постојање 35 манастира на Фрушкој гори. Из периода између XII и XV столећа, када се ова област налазила у саставу средњовековне угарске државе, о броју манастира и њиховој верској припадности нема поузданих података. У архитектури фрушкогорских манастира јасно су дефинисана два временски и стилски различита периода: традиционално-византијски (с краја XV и из XVI в.) и барокни (усвојен међу поручиоцима и градитељима током XVIII в.). Сакрална здања подигнута у средњовековној Србији између XII и XV в. била су за фрушкогорске манастире и архитектонски образац и узор загробних задужбина као погодног места за неговање култова Срба владара. Тако у манастиру Крушедолу, чије дизање почетком XVI в. у култном значењу има посебну улогу одређену верско-политичким разлозима и историјским околностима, формиран је и негован, по угледу на српске Немањиће, култ последњих сремских деспота Бранковића. Након Велике сеобе, ради одбране националног интегритета, поново су успостављени култови цара Уроша, кнеза Лазара и Стефана Штиљановића, чије се мошти доносе и чувају у фрушкогорским манастирима. Први поуздани подаци о постојању фрушкогорских манастира из прве и друге деценије XVI столећа односе се на Крушедол. Стари Јазак и Раковац забележени су у трећој и четвртој деценији, а неколико година пре првог турског пописа Срема (1541) помиње се Ново Хопово. У најранијем турском попису Срема (1545--1548) забележени су Гргетег, Бешеново, Раковац и Старо Хопово, а већ у следећем (1566--1569) нашли су се сви данас познати манастири Фрушке горе, изузев Беочина који је први пут забележен 1578.

Као што су манастири, настајали на подручју данашње В. у XV и XVI столећу, у архитектури преузели рашки и моравски архитектонски образац, тако се и на сликарство пренела касновизантијска традиција украшавања храмова зидним живописом. У Храму Св. Николе у Сланкамену очувани су фрагменти фресака са краја XV в., у манастиру Раковцу у куполи и поткуполном простору налазе се фреске из око 1533, црква манастира Крушедола на стубовима под куполом чува фреске из 1545, а спољни западни зид осликан је почетком XVII столећа. У Петковици је готово цео храм прекривен живописом из 1588. У Новом Хопову је скоро на свим зидовима сачувано сликарство из 1608. и 1654, док се у Сретењској цркви села Крушедола налазе фреске из прве половине XVII в.

У српској културној историји барокнa епохa је омеђена двама преломним догађајима који су одредили новију националну историју -- Велика сеоба (1690), са којом започиње нова епоха укључивања Срба у западноевропску културу, и Темишварски сабор (1790). Висока црквена јерархија је као водећа духовна и политичка снага у XVIII в. спровела преображај целокупног духовног живота и његовог прилагођавања модерној апсолутистичкој држави. Како је моћ црквених поглавара постепено слабила, на Темишварском сабору водећа улога цркве доведена је у питање, а обогаћено грађанство уместо верске самосталности у први план стављало је националне интересе.

Утицај барокних струјања у архитектури најбоље се испољава на призиданим високим звоницима уз старе и нове цркве и монументалне манастирске конаке, који се од темеља презиђују, дограђују, надзиђују или наново граде. За педесетак година у свим фрушкогорским манастирима изграђени су нови конаци. Уместо старих цркава у Шишатовцу, Старом Хопову, Привиној Глави и Малој Ремети подигнуте су нове грађевине, сазидана је црква у Новом Јаску, подигнути звоници уз старе и нове храмове и барокизиране старе цркве у Крушедолу, Раковцу, Новом Хопову, Великој Ремети и Петковици. У духу барока мењају се декоративни и архитектонски програм фасада, облици и величина прозорских отвора, који се проширују како би увели драматични светлосни ефекат у унутрашњост храма. Осим на Фрушкој гори, нова збивања дешавају се и у осталим црквама на подручју В. Специфичан процес барокизације архитектуре заокружен је изградњом катедралне цркве Св. Николе у Сремским Карловцима. Посебан значај за В., заснован на важности коју добијају почетком XVIII в. као духовни, политички, културни и економски центар српског народа, представљају Сремски Карловци. Специфичан печат дали су им Саборна црква, Горња и Доња црква, Католичка црква, зграда Магистрата у неокласицистичком стилу, зграда Гимназије, дворац Илион, зграда Богословије, Стефанеум и Капела мира.

Хабзбуршка монархија је на већем делу данашње В. формирала Војну границу, погранично подручје које је требало да штити од турских напада. На стратешким местима обновљена су стара или изграђена нова утврђења, опремљена да одговоре савременом типу ратовања (Панчево, Тител). Најобимније војно барокно остварење је Петроварадинска тврђава. На простору средњовековне тврђаве и цистерцитске опатије између 1690. и 1776, према француском Вобановом фортификационом систему, изграђено је масивно утврђење. Подграђе Петроварадина најцеловитија је стара агломерација сачувана до наших дана.

Основно обележје ликовној уметности на територији данашње В. током XVIII столећа даје развојни пут зографског сликарства ослоњеног на византијску традицију до његовог укључивања у нове токове европске уметности. Почетком века већина сликара били су монаси и свештеници, приучени мајстори, Георгије Стојановић, Станоје Поповић, Шербан и Недељко Поповић, Георгије Мишковић, који су у оквиру традиције познавали средњовековну икону и њену иконографију. Европеизацијом српске уметности зографске иконе више не задовољавају укус нарастајућег грађанског друштва и образованих црквених кругова. На том путу водећу улогу имала је графика Христофора Жефаровића и Захарије Орфелина. Зидно сликарство задржало је нешто дуже дух традиционалне византијске иконографије, а први покушај да се постигне спој традиционалних иконографских и стилских обележја с примесама нове барокно схваћене слике видан је на зидним сликама манастира Бођана, које је 1737. извео Христофор Жефаровић. Сликарска дружина Андреје Андрејевића осликаће 1743. зидове манастира Месића. Теодор Коста, Никола Крапић, Јања Димо, градитељи цинцарског порекла, те сликари Јанко Халкозовић, Јован Четиревић Грабован, Теодор Грунтович и дрворезбар Никола Јанковић Талидорос радиће заједно са српским сликарима и украшавати новоизграђене цркве и манастире.

У оквирима барокне епохе у српској културној историји уочавају се две културне оријентације: руско-украјинска и аустријска. Прва фаза ранобарокног сликарства развијала се под снажним утицајем Кијево-печерске сликарске школе. Уследио је покушај спровођења реформе пикторалне поетике, с циљем да православно учење о светим иконама усклади са средњоевропским тумачењем религиозне слике. За завршну фазу каснобарокног еклектицизма, продор рококоа и неокласицизма, карактеристично је прихватање естетских начела бечке ликовне Академије. Најзначајнији српски уметници који су прихватали барокизиране облике, посредно преко утицаја руско-украјинске сликарске школе и кроз деловање сликара Јова Василијевича и Василија Романовича, били су Димитрије Бачевић, Димитрије Поповић, Јанко Халкозовић, Јован Четиревић Грабован и двојица која су сакралној тематици додали и аутопортрет -- Никола Нешковић и Стефан Тенецки. Јачањем грађанског друштва и његовог политичког значаја непосредан утицај аустријског барока и рококоа био је све очигледнији. Представници ове генерације уметника били су академски образовани. То су мајстори последње четвртине XVIII в. -- Теодор Крачун, Јаков Орфелин и Теодор Илић Чешљар -- ученици бечке ликовне Академије, који прихватају савремене уметничке токове и постају носиоци даље европеизације.

За разлику од барока који је на подручје В. продирао постепено, класицизам се појавио готово истовремено када и у земљама у којима је настао. Нова схватања у области архитектуре прихватила је и српска јерархија. У мањим градовима и даље су најзначајнији градитељски подухвати цркве (Св. арханђели Михаило и Гаврило у Брестачу, Арханђео Гаврило у Бочару, Вазнесењска у Буковцу) и племићке палате (летњиковац Стратимировића у Кулпину, дворац Зако у Бајши и дворац Карачоњи у Новом Милошеву). Из овог периода познат је велик број школованих градитеља и занатлија. Матијас Шмидингер зидао је 1815. цркву манастира Кувеждина, а Адам Кверфелд радио је 1838. класицистички обликовану зграду Магистрата у Панчеву. Почетком XIX в. обнављају се постојеће, знатно старије цркве, у Иригу Николајевска и Успенска, те Св. Стефана у Сремској Митровици. Подижу се здања обликована у ампиру, специфичној варијанти класицизма, Магистрат у Сремским Карловцима 1811. и Земуну 1826. Исто је примењивано и у црквеној архитектури (храмови у Башаиду, Српској Црњи, манастирски конаци у Шишатовцу и Месићу), на резиденцијама високих црквених архијереја (Стари епископски двор у Новом Саду), на дворцима племића и богатих грађана (дворац Дунђерских у Челареву, Ивановића у Новом Бечеју).

Током друге половине XIX в. романтичарски историцизам, окренут средњовековној баштини српско-византијског стила моравске епохе, под снажним утицајем Теофила Ханзена и његових ученика Светозара Ивачковића, Јована Илкића, Душана Живановића и Владимира Николића, био је прихваћен у српском сакралном градитељству. Они пројектују већи број православних храмова и здања у Панчеву, Сремским Карловцима, Меленцима и Новом Саду*.* Даља модернизација градитељства на Фрушкој гори своди се на веће или мање преправке постојећих објеката. У прве две деценије саграђене су нове цркве монументалних облика у манастиру Кувеждину и Врднику у духу класицизма. Романтичарски историцизам није имао утицаја на архитектуру манастира Фрушке горе. Крајем столећа градитељска делатност сводила се на мање преправке, изузев у Гргетегу у којем је изведена темељна обнова заснована на идеји стила Готфрида Семпера и Виоле ле Дика, под руководством архитекте Хермана Болеа.

Поред Беча нови центар образовања сликара са ових простора у раздобљу епоха класицизам--бидермајер и романтизам--реализам постаје и Минхен. Почетак века обележен је духом класицизма који даје предност статичној форми, наглашеној скулптуралности и цртежу. Овај период обележили су Арсеније Теодоровић и Павел Ђурковић. Најзначајнији представници грађанске епохе бидермајера (1830--1860), када портретни жанр достиже европски ниво, јесу Никола Алексић, Катарина Ивановић, Димитрије Аврамовић, Павле Симић, Јован Кљајић, Димитрије Посниковић, Јован Поповић, Урош Кнежевић и Константин Данил. Oд револуционарне 1848. до краја осме деценије XIX в. влада дух романтизма у којем је основни жанр изражавања и даље портрет, у чијем се раду нарочито истичу Новак Радоњић, Стеван Тодоровић и Ђура Јакшић. Последња четвртина XIX столећа период је владавине реализма и његових најбољих представника Стевана Алексића, Уроша Предића и Паје Јовановића. И неколицина мађарских и немачких уметника (Карољ Јакобеи, Тан Мор, Ференц Ајзенхут, Стефан Јегер) својом креативношћу стичу знатан углед. Крајем XIX столећа многи сликари из В. одлазе у Београд који постаје политички и културни центар.

Ово је и период када на објектима долазе до изражаја идеје нове уметности, бечке сецесије, немачког југендстила и посебно мађарске варијанте сецесије или мађарског националног стила, чији је родоначелник Еден Лехнер. Каштел у Беочину поседује низ детаља у сецесијском стилу, али аплицираних на конвенционално обликовани корпус објекта. У смиреној форми сецесије подигнути су у Новом Саду синагога и Јодно купатило, Реформаторска црква у Кикинди, палата Вајдингер у Сомбору и Градска кућа у Кањижи. Својеврсним приступом и схватањем нових тенденција истиче се архитекта Ференц Рајхл, чија су дела препознатљива по комбинацији сецесијских украсних мотива: Рајхлова палата у Суботици, Градска кућа у Апатину, као и Фернбах каштел у Алекси Шантићу. Први светски рат изазвао је кризу стваралаштва која траје све до 30-их година XX столећа.

Утицаји Париза, Прага и немачког баухауса долазе са извесним закашњењем. Раскидајући са компромисима у решавању односа форме, функције и конструкције, а дајући примат функцији, поједине архитекте прихватају идеје Ла Корбизјеа. Године 1932. Ђорђе Табаковић пројектује Клајнову кућу у Новом Саду, а на тој згради су испољене све нове архитектонске идеје. У Новом Саду средином 30-их година ХХ в. подигнуто је монументално здање Банске управе по пројекту Драгише Брашована. Овом грађевином модернизам се потврђује и прихвата као равноправни архитектонски израз за све типове јавних објеката.

Након 1945. примењују се неки од принципа социјалистичког реализма. Већина војвођанских градова добија нова ободна насеља стамбене и индустријске намене. У Новом Саду почиње изградња факултета окупљених на простору крај Дунава. Савремени архитектонски израз најприметнији је на грађевинама намењеним културним манифестацијама у Новом Саду, као што су Галерија спомен-збирке Павла Бељанског (1962) архитекте Иве Куртовића, Музеј револуције (Музеј савремене уметности) архитекте Иве Витића, у Опову Галерија „Јован Поповић" (1970) Милорада Бербакова и Спасоја Крунића. Појаве вишенаменских центара изражавају савремене тенденције њиховог обједињавања у јединствени урбанистичко-архитектонски ансамбл, какав је култни Спортско-пословни центар „Војводина" у Новом Саду архитеката Живорада Јанковића и Бранка Булића, те комплекс „Миленијум" у Вршцу архитекте Петра Арсића, чија изградња обележава прелазак XX у XXI столеће.

Сликарство XX в. одликује континуитет развоја од почетка столећа који се може поделити на три периода. У првом (1900--1920) сликари су превасходно заокупљени феноменом светлости и боје. Центри школовања су Минхен и Париз, а од стилских праваца заступљени су продужени академизам, пленеризам, импресионизам, југендстил, симболизам и експресионизам. Најистакнутији представници ових ликовних тенденција су Стеван Алексић, Урош Предић, Паја Јовановић, Васа Ешкићевић, Шандор Чавошки, Коста Јорговић, Јосип Фалта, Даница Јовановић, Стипан Копиловић, Ђорђе Крстић, Александар Секулић, Јожеф Пехан, Антал Штрајтман, Воја Трифуновић и Јожеф Варкоњи. Други, међуратни период, обележен је истраживањем форме ликовног дела, које се испољава кроз дадаизам, посткубизам, експресионизам форме и боје, поетски реализам, надреализам и социјалну уметност. Сликари наглашене индивидуалности и програмског опредељења су Милан Коњовић, Петар Добровић, Арпад Балаж, Сава Ипић, Бела Фаркаш, Иван Радовић, Сава Шумановић, Васа Поморишац, Миливој Николајевић, Миленко Шербан, Богдан Шупут, Иван Табаковић и Младен Јосић. Трећи период обухвата раздобље после II светског рата до краја осме деценије ХХ в. Прву послератну деценију одликује дезоријентисаност и прилагођавање идејама социјалистичког реализма, што се напушта после 1950. прихватањем савремених ликовних идеја. Овај период обухвата сликаре више генерација, укључујући и најмлађу која се појављује од 80-их година столећа. Заслуге за развој овог сликарства имају Иван Радовић, Зора Петровић, Милан Коњовић, Зоран Петровић, Јожеф Ач, Ференц Маурич, Душан Миловановић, Андраш Ханђа, Александар Лакић, Миленко Шербан, Тивадар Вањек, Иван Табаковић, Бошко Петровић, Анкица Опрешник, Стојан Трумић, Лазар Возаревић, Здравко Мандић, Миодраг Михајловић, Милан Керац, Милан Кечић и Милан Узелац. Сви они су део јединственог ликовног организма војвођанског сликарства.

М. Костић

Наивну уметност В. одликује неколико сликарских школа и група, од којих се издвајају оне у Ковачици недалеко од Панчева, Уздину, Новом Бечеју и Таванкуту код Суботице. Најстарији наивни сликар и оснивач ковачичке сликарске школе је Мартин Палушка који, надахнут словачким фолклором, почиње да ствара још 1929. Њему се придружују прво Михал Биреш и Јан Сокол, а потом и Мартин Јонаш и Јан Кназовиц. Године 1955. у селу Ковачици отвара се прва Галерија сељака-сликара, међу којима су и радови прослављене Зузане Халупове, Еве и Ане Хусарикове. И оближњи Уздин надалеко се прочуо по самоуким сликаркама Румункама какве су Мариоара Моторожеску и Марија Балан. Славу наивне уметности В. раширили су и Емерик Фејеш из Новог Сада, Илија Башићевић Босиљ из Шида, Слободан Јеремић Јеремија из Пећинаца, Михаило Марјанчевић из Старих Бановаца, Крста Савић из Марадика и вајар Цвијо Поповић из Беочина. Драгиша Буњевачки је 1960. у Новом Бечеју основао групу сликара и вајара нове наиве Село, међу којима су се нарочито истакли Душанка и Светозар Киселачки и Јанош Месарош. Заједно са Емериком Фејешом он 1963. у Новом Бечеју организује Прву изложбу наивних сликара и вајара В., која отада постаје традиционална. Буњевке из села Таванкута веристички сликају на платну али своје мотиве израђују и плетењем сламе, док сеоске мотиве, портрете али и историјске догађаје израђују и сомборски сликари Сава Стојков, Јосип Видаковић и Иванка Јовановић. Заједничко свима њима је што својим подсвесним асоцијативним светом пуним искрености и непосредности симболично и визионарски спајају равничарску прошлост, садашњост и будућност. Модерна уметност не само да није замислива без наивног стваралаштва него се оно данас сматра и претечом нове фигурације.

Феномен постмодерне, неоавангарде и тзв. нове уметничке праксе у В. обележили су текстуализам и концептуализам суботичке групе Bosch + Bosch (Славко Матковић, Балинт Сомбати, Ласло Салма, Атила Черник, Ласло Керекеш, Каталин Ладик), новосадских група KÔD (Мирко Радојичић, Славко Богдановић, Мирослав Мандић, Предраг Вранешевић, Слободан Тишма, Јанез Коцијанчић) и (Ǝ (Владимир Копицл, Ана Раковић, Чедомир Дрча, Милан Живановић), те уметнички тандем „више од појединца, мање од групе" Вербумпрограм (Ратомир Кулић -- Владимир Матиони) који је деловао у Руми. Нову уметност 70-их година у В. одликује истовременост са светским уметничким догађањима, као и незнатно предњачење и осамостаљење у односу на београдску културну сцену. Све више се удаљујући од владајућег друштвеног миљеа, њени протагонисти постају свестрани, самосвесни и критички настројени интелектуалци. Почетком 80-их у први план ступа постмодерна која се, под утицајем немачког неоекспресионизма и италијанске трансавангарде, испољава кроз појаву нове слике. Током кризе 90-их у В. долази до плурализма ауторских поетика (Звонимир Сантрач, Милица Мрђа Кузманов, Растислав Шкулец, Драган Јеленковић, Мирослава и Слободан Којић, Никола Џафо; уметничка асоцијација Апсолутно; Лед Арт), из којег се издвајају политички ангажовани уметници и руководиоци ликовних галерија и музеја, као и покретачи или уредници часописа (Драгомир Угрен, Живко Грозданић). Нову војвођанску ликовну сцену обележиле су изложбе одржане у Савременој галерији у Панчеву, Галеријском простору Конкордија у Вршцу, Музеју савремене уметности, Центру за визуелне уметности Златно око и Галерији Мост у Новом Саду, али и ликовна дешавања у Кикинди и Апатину. Захваљујући напорима ликовних критичара (Сава Степанов, Светлана Младенов) и богатој понуди каталога и часописа (Кошава, Златно око, Пројектарт, Транскаталог, Артконтекст), на тлу В. се крајем ХХ и почетком XXI в. искристалисала једна децентрализована савремена уметничка сцена са свим атрибутима самосвојног ликовног простора.

Љ. Н. Стошић

Књижевност. Према начелима спроведеним у националној библиографији књижевност В. обухвата: 1) ауторe поријеклом из В.; 2) ауторe из других крајева који су стварали у В.; 3) ауторe који су писали о њој на другим језицима; 4) издања објављена на геополитичком подручју које обухвата (или је обухватала) В. (књиге, периодика и други списи); 5) рукописe и другу грађу у архивима и рукописним фондовима тога подручја. В. је имала промјенљив геополитички оквир и статус: тим оквиром су обухваћени осим српског и други народи и њихове културе („националне мањине"), те је појам књижевност В. категоријално различит од појма „српска књижевност". Истовремено ужи, пошто обухвата само један дио српске књижевности, и шири, обухватајући и књижевност других народа (националних мањина) на подручју В., откако се одвојила од Аустроугарске. Ј. Скерлић је, мислећи на ово геополитичко подручје, устврдио: „Књижевност православних Срба у јужној Угарској у XVIII веку значи први, почетни и основни период целе српске националне и савремене књижевности", „неких сто и педесет година ту се мислило и писало за цео српски народ". Књижевност В. укључује различите нивое интеграција и диференцијација: књижевност Мађара, Румуна, Русина, Словака, Буњеваца и Хрвата у В. дио је књижевности тих народа у цјелини, мада може имати и аутохтон статус, али је такође дио књижевне мапе В. и Србије. Везе између књижевности националних мањина и српске књижевности мнoго су живље него између српске књижевности и матичних књижевности тих мањина. Дио аутора националних мањина пишe и на српском и на свом матерњем, или им се дјела у већој мјери преводе на српски. Послије II свjетског рата писци њемачке националности из В. уносе завичајне теме у њемачку књижевност (нпр. Ј. Вајденхајм), што се може рећи и за ауторе других нација поријеклом из В. који су наставили да дјелују у матичним срединама (Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и др.).

Књижевни рад међу Србима у средњем Подунављу почиње средином XV в., кад српска властела добија угарске посједе и издаје повеље (деспот Ђурађ Бранковић), а књижевници повезују српску и угарску традицију. Овдје ће настати први родослови „сремских Бранковића" крајем XV в., те службе (пјесме) за култ деспоту Стефану Бранковићу; један Крушедолац незнаног имена састављао је пјесме у славу посљедњих Бранковића и кратке животописе појединих чланова породице; услиједиће родослов породице Јакшић (између 1563. и 1584). Међу оригиналним дјелима су љетописи појединих манастира (манастира Грабовца, с краја XVI и почетка XVII в.). Сачувани су такође записи од непознатог Шишатовчанина (XVII в.) и службе Стефану Штиљановићу. О Великој сеоби (1690), у једној фази дуготрајног Аустријско-турског рата, настају потресни умјетнички документи, описи помора, глади, лешева, крвопролића, пустошења српске земље, све пред „заспалим лицем господњим" (Атанасије Даскал Србин, Ћирило Хоповац, Стефан Раваничанин, патријарх Арсеније Чарнојевић). У ове записе продире народни језик, поред јаких трагова нове осјећајности, изазване невољама, призорима страдања људи, разарања духовних средишта и пропадања свих вриједности. Томе раздобљу припада неколико истакнутих аутора и више текстова неутврђеног поријекла. Међу првим је гроф Ђорђе Бранковић, самозвани „деспот целог Илирика", потом изабрани деспот Срба (1691), којег су аустријске власти због испољених политичких претензија интернирале. У интернацији (у Бечу и Хебу) све до смрти 1711. састављао је обимне Хронике славеносрпске (прир. А. Кречмер, Бг 2008; 2011). Тумачио је српску историју у средњоевропском и словенском геополитичком оквиру, уз осјетан утицај усмених предања, те с намјером да оправда своје поријекло и право на обнову српске државе. Ширено у преписима, дјело је утицало на српске историографе (П. Јулинац, Ј. Рајић).

Књижевна дјелатност махом се сводила на преписивање средњовјековних дјела, с повременим записима у стиху или прози (Стихослов Н. Мелетијевића, писан у Крушедолу 1717). Нарочито је активна група калуђера из манастира Раче поред Дрине, избјегла за Велике сеобе: међу њима су Кипријан („општи духовник" у Сентандреји, с великим бројем преписа богослужбених књига, као што је химнографски зборник Стихологија, почетком XVIII в., који завршава записом о личној судбини, „в старости глубоцеј": „Перо се поби, ум изнеможе, лист снетева (опада), старост достиже") и Јеротеј, познат по путопису у свете земље (Путашаствије к граду Јерусалиму, 1704/1727), писаним мјешавином народног и српскословенског, с фолклорним легендама, религиозним чудима и необичним причама из свакодневице. У кругу Рачана несравњив значај има Гаврил Стефановић Венцловић, преписивач, илуминатор, преводилац, прерађивач и бесједник, с обимним опусом (готово 20.000 страница) на српскословенском (богослужбени списи) и народном језику (бесједе, преводи, житија). Радио је и живио у различитим срединама (Сентандреја, Ђур, Коморан), у непосредном контакту са својом паством и великом омилитичком (проповједничком) традицијом. У истом периоду писане верзије добивају усмена предања о Косовској бици (Повест о кнезу Лазару...), која ће убрзо постати грађа историографских (Ј. Рајић) и пјесничких дјела (З. Орфелин), ући у рукописне пјесмарице, а почетком XIX в. утицати на стварање спјевова писаних „на народну" (Г. Ковачевић) или бити грађа драмских дјела (Ј. С. Поповић).

Иако досељени с царским привилегијама у којима се гарантовало очување самосталне културе (вјерска и друга права), и народ и представници врха културног и политичког живота Срба нашли су се у нетрпељивом окружењу. У тим околностима вјерски прваци су се ослањали на везе са руском једновјерном црквом и њену помоћ при оснивању школа и у набавци уџбеника. Отуда је за рану фазу књижевног рада у XVIII в. међу Србима у Подунављу одлучујући руски утицај, посредован преко руско-украјинских учитеља. Школска пракса је подразумијевала и вјежбање у писменим саставима, упознавање са одређеним књижевним и реторичким обрасцима, те усвајање тих образаца. Међу учитељима који су стигли из Русије издваја се Мануил Козачински, аутор Траедокомедије, прве драме у новој српској књижевности (1734. или 1736), изведене у сремскокарловачкој словенско-латинској школи. Из ових школа потичу први српски барокни писци, а на језичкој и стилској подлози које су оне дале штампа се Стематографија (Беч 1741), прво знаменито дјело новог доба српске књижевности, грбовник „илирских" земаља (дијелом земаља српске средњовјековне државе), на темељу дјела хрватског полихистора П. Ритера Витезовића (Беч 1701). Овом издању идејну подлогу даје патријарх Арсеније Јовановић Шакабента. Језгро књиге су хералдички симболи са портретима српских владара и светитеља, а њен основни циљ -- предочавање славне српске прошлости и обнова српске државотворне идеје. То ће се одразити у хералдичким симболима за вријеме Првог српског устанка и изазвати аустријске власти да Стематографију ставе на индекс забрањених књига, опасних по државне интересе.

Сремскокарловачка митрополија је у ово доба и вјерско и књижевно средиште. При њој почиње многострано дјеловање Захаријe Орфелина и Јована Рајића, средишњих личности српског барока. Први је пјесник, издавач, уредник, аутор популарнонаучних и приручних књига, цртач, бакрорезац, коректор, историчар. Пише на рускословенском и на народном језику (популарна дјела, дио поезије), пригодне и богослужбене пјесме, или варијације на пасторалне мотиве, спаја ликовне и вербалне поруке, посебно у богато украшеном рукопису пјесме Поздрав Мојсеју Путнику (1757). Умјетничком вриједношћу издваја се тужбалица Плач Сербији (Венеција 1762/63), на готово чистом народном језику, с персонификованом сликом раскомадане мајке Србије, као визија историјског усуда Срба између турске најезде и нетрпељивог средњоевропског окружења. Вишеструке су назнаке Орфелиновог просвјетитељства: савремене форме књижевно-научне комуникације, идеја о језику разумљивом ширем кругу читалаца, први српски и јужнословенски часопис -- Славено-сербски магазин (Венеција 1768); аутор је задуго најбољих српских календара, садржински блиских алманасима, а његов Вечни календар је нека врста популарне научне енциклопедије, с грађом из астрономије, географије, физике, српске историје, здравствене културе (Беч 1783; Будим 1789). Најпопуларнија му је књига Искусни подрумар (Беч 1783), приручник за добијање вина, издаван више пута током XIX в. Подржавајући реформе у Аустријској царевини, у многим стварима је непосредни претеча Доситејевих идеја (Представка Марији Терезији, Н. Сад 1972): опредијељен начелно за „собствени" (национални, народни) језик; критичар високог свештенства, начина монашког живота, проповједник повратка првобитном хришћанству; заговорник напуштања застарјелих обичаја и укидања превеликог броја празника; о школи ће говорити аргументима сличним оним које ће употребити Доситеј. Монографијом о Петру Великом (Венеција 1772) нашао се на путу крупне биографско-романсијерске форме. Барокна у основном мотиву (владалац који је своју државу из мрака „извео на тако светао пут моћи и славе") и по изузетној опреми (графика, ликовни прилози), посветом царици Катарини славила је такође „разум просвећен наукама".

Слава Ј. Рајића везана је за Историју разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов (Беч 1794--1795), писану с родољубиво-васпитним тежњама, у барокном ламенту над пропашћу старе српске државе и с просвјетитељским надама у будућност. Била је изузетно важан извор мотива и тема у српској књижевности и историографији XIX в. Писао је и пригодно-побожну поезију („Кант о воспоминанији смерти"), саставио на чистом народном језику, стилом пуним фолклорно-говорних фразеологизама и слика, шаљиви алегорично-историјски еп о рату Аустрије и Русије против Турске и заузимању Београда (Бој змаја са орлови, 1791). Прерадио је Траедокомедију Козачинског (Трагедија о смерти Уроша Пјатаго, Будим 1798), преусмјеравајући текст оригинала ка историјској драми, ближој класицистичким конвенцијама и изразито просвјетитељској поруци -- да је спас у разуму и знању. У рукопису му је остао аутобиографско-мемоарски спис Точноје изображеније Катихисма (приручника који је саставио за богослужбене потребе видећи у њему историјску улогу у очувању од унијаћења), важан извор за познавање прилика међу Србима првих деценија по Великој сеоби и међу високим православним свештенством у Сремским Карловцима. У књижевној јавности Павле Јулинац се појавио с популарним списом Краткое ввденије в историју происхожденија славеносербскаго народа (Москва 1765), значајан и по преводу популарног Мармонтеловог романа Велизариј (Беч 1776). Треба поменути и Симеона Пишчевића, официра аустријске војске који је прешао у руску службу и оставио руски писана сјећања о својим ратним годинама, дипломатско-војним пословима, породичним приликама и српским исељеницима у Русији/Украјини (Мемоари/Извјештај о доживљајима..., Москва 1884; српски превод, Бг 1963). Дјело потврђује изузетан дар опажања, памћења и суздржане емотивности свог аутора.

Уз књижевни рад везан за официјелне установе (школа, црква, издавачи, ауторска дјела) настаје више врста књижевних текстова на граници усмене и писане традиције или у слободном мијешању тих традиција. Најзначајнији дио припада тзв. грађанској поезији, која је сачувана у рукописним свескама од средине XVIII до првих деценија XIX в. Она је ауторског и анонимног/усменог поријекла, у додиру са водећим правцима писане књижевности, прилагођена „простонародном укусу" и обично везана за мелодију, односно пјевање, с бизарним мијешањем језичко-стилских и морфолошких обиљежја. У њој преовлађују љубавне, сатиричне или хумористичке пјесме, о интимним, социјалним и моралним странама живота. Неке од ових пјесама досежу високу артифицијелност у изузетно духовитим медаљонима-портретима („Пашхалија новаја") или у сатиричним реакцијама на напуштање патријархалних облика понашања („Пјесн во всја дни"). Такође је израз вишејезичке средине у којој су се такве пјесме преписивале и шириле. Једна таква збирка, Banater Liederbuch in bunter Reihe (Темишвар 1863), састоји се из њемачких, мађарских, српских, румунских, хрватских, славонских и чешких народних и друштвених пјесама. Ова традиција је утицала на истакнуте ауторе од барокног доба до романтичара (Орфелин, Рајић, Мушицки, Стерија, Радичевић, Змај, Костић).

Аутори с простора будуће В. осјећали су се неодвојивим дијелом српског народа. Орфелин осим „овдашњих Срба" мисли на Србе у Србији, Босни, Херцеговини и Приморју (1783); Доситеј у Писму Харалампију (1783) своје књиге намјењује свима који српски говоре, укључујући и „Турке" Бошњаке и Херцеговце; Лукијан Мушицки говори о српском народу „од Пеште даж до Черне Горе"; Матица српска ову идеју свесрпског јединства ставља у свој оснивачки акт (1826), чему одговара и концепција њеног Летописа. У том периоду, крајем XVIII и првих деценија XIX в., књижевни рад се веже за слободне групе (Беч, Трст, Будим, Ср. Карловци), у којима су махом аутори с војвођанског простора, али и из других крајева (П. Соларић, С. Мркаљ, Ј. Дошеновић, М. Видаковић, В. Караџић). Испрва под доминацијом сремскокарловачке митрополије, књижевност ће, током јачања просвјетитељства и грађанског сталежа, наћи подршку у грађанским круговима (мецене, претплатници, издавачи), што ће водити оснивању Матице српске и покретању листова, часописа и алманаха независних од клера. Развој свјетовног школства такође подстиче ово осамостаљење, прије свега ангажовањем професора гимназије (Г. Магарашевић, П. Ј. Шафарик и др. у сарадњи на Летопису). Манастири и митрополитски двор остају ипак врло утицајна мјеста књижевног дјеловања и окупљања. Око њих се стварају својеврсне пјесничке школе, групе које се програмски и поетички повезују. Л. Мушицки, архимандрит манастира Шишатовац, а доцније горњокарловачки владика, постаје кључна личност српске поезије, с високим угледом у славистичком свијету и широком скалом иницијатива у стварању свесрпског културног програма. С друге стране, митрополит Стефан Стратимировић настоји да својим погледима подреди реформске процесе у Вуковој борби око језика и правописа. Касније, крајем XIX в., професори гимназија и других школских установа имају водећу улогу у покретању листова и часописа, те у књижевнокритичком вредновању дјела.

Књижевни рад војвођанских Срба обликовао је развој нове српске књижевности: први правци и периоди, односно књижевне епохе, и Доситејево и Вуково доба, остварују се на овом простору или у вези с њим. Барок улази преко рускословенских школа, дјеловањем руско-украјинских учитеља у Сремским Карловцима, те повезивањем са штампарима и бакроресцима у Бечу (Стематографија, 1741), до настајања оригиналних дјела домаће књижевности (З. Орфелин); просвјетитетљство као културна оријентација има коријене и у реформским настојањима људи из врха православне цркве (Будим, Ср. Карловци), под утицајем реформи Петра Великог, али му епохалан лик даје Д. Обрадовић, трајно повезан са родним тлом (Карловачка митрополија) и другим дијеловима српског народа. Овдје настају темељи сентиментализма (проза Д. Обрадовића, романи А. Стојковића и М. Видаковића, поезија Ј. Пачића и др.), класицизма и пјесничких струја које се уливају у тзв. школу објективне лирике (Л. Мушицки и круг пјесника и филолога око њега); млађа генерација је готово без изузетка из војвођанских мјеста и често ради у њима (Ј. Хаџић, Ј. С. Поповић, Ђ. Марковић Кодер, Н. Грујић, Ђ. Малетић, Ј. Суботић, В. Живковић): она је прихватила народни језик а задржала просвјетитетљски став, класицистичку објективност и елементе стила. Између свих се издваја Ј. С. Поповић*,* утемељивач српске комедије и историјске драме, који је отворио српску прозу ка модернизацији, а класицизам у поезији повезао са тзв. школом објективне лирике (Даворје, Н. Сад 1854). С класицизмом и сентиментализмом повезано је настајање романтизма (сарадња Л. Мушицког и В. Караџића), који нагло потискује старије струје. Кључни представници ове епохе су с војвођанског тла (Вукови сљедбеници, Б. Радичевић, Ђ. Даничић, Б. Атанацковић, М. Стојадиновић Српкиња и млађа генерација, Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај, Л. Костић).

Јака доситејевска и романтичарска традиција суспреже програмско ширење реализма (усредсређено у Београду око С. Марковића), али се реалистичке струје осјећају у српској штампи В. већ на размеђу 50-их и 60-их година XIX в. (Седмица, Даница, Летопис), посебно у дјелима писаца с овог подручја, под утицајем постромантичарске (бидермајерске) литературе с њемачког и руског језичког подручја, те су прва значајнија реалистичка дјела у српској књижевности потекла од писаца из В. (Јаков Игњатовић, касније Ј. Грчић Миленко, убрзо Ђ. Јакшић, Коста Трифковић и др.).

У В. је поникао и развио се цијели ред основних жанрова нове српске књижевности: поезија (лирика), драма, аутобиографија, оглед и басна (Д. Обрадовић), роман (А. Стојковић, М. Видаковић, потом Ј. С. Поповић), приповијетка (Ј. Суботић, Б. Атанацковић, J. Игњатовић, Ђ. Јакшић и др.). Иако је вуковска линија преусмјерила књижевне токове, потискујући доситејевско насљеђе, управо је међу војвођанским књижевницима дошло до својеврсног компромиса: јавно прихватање Вукових реформи (Ј. Суботић, Ђ. Даничић, Б. Радичевић, Ј. Игњатовић и др.) није потиснуло језичке, структурне и духовне везе са традицијом, посебно у романима, мемоарима, огледима и чланцима Ј. Игњатовића, чије је дјело у цјелини (осим историјских романа) везано за војвођанске Србе, односно Србе у Угарској. Игњатовић је, на видаковићевској традицији, изградио реалистички роман широког жанровског и морфолошког распона (Милан Наранџић, Н. Сад 1860--1862; Вечити младожења, 1878, у бечком листу Српска зора и др.). Војвођанска тематика, с фрушкогорским пејзажима и мотивима из сремског сеоског живота, у језгру је пјесничког и прозног дјела Ј. Грчића Миленка. Локални колорит обиљежиће такође прозу П. Марковића Адамова, С. В. Поповића и М. Савића, која се није наметнула као нова вриједност. Али је С. Сремац у романима и приповијеткама дао једну од најведријих слика војвођанског живота (Поп Ћира и поп Спира, Ср Карловци 1898).

На подручју В. почиње историја српске драме. У рускословенској (словенско-латинској) школи у Сремским Карловцима изведена је Траедокомедија М. Козачинског (1734/36), сачувана у више преписа, објављена у преради Ј. Рајића (1795). Заслугом Е. Јанковића у српску књижевност је ушла комедија у облику посрба (Голдони: Терговци, 1787). Одлучан прелаз на организовано превођење, адаптације и стварање драмских дјела повезан је с Јоакимом Вујићем (1772--1847), „оцем српског позоришта". Нове генерације ће врхунског аутора добити у класику српске драме, Ј. С. Поповићу: поставио је темеље српске комедије (Покондирена тиква, Тврдица, Родољупци и др.), дао незаобилазан прилог историјској драми/трагедији. Велик значај у развоју овог рода имали су Матица српска (објављује конкурсе за драмска дјела и даје награде), потом Српско народно позориште у Новом Саду (основано 1861), на чијем ће се репертоару афирмисати романтичарска драма (Ј. Суботић, Ђ. Јакшић и Л. Костић). Удаљавајући се од класицистичких комедиографских оквира, преображај српској комедији даје Новосађанин К. Трифковић (1843--1875) у водвиљским комадима из савременог грађанског живота (Избирачица, Љубавно писмо, Француско-пруски рат). Његов утицај на репертоар СНП током епохе реализма проширио се и на ауторе изван овог подручја, у првом реду на Б. Нушића, утичући посебно на драмске писце из В. (М. Савић и др.).

Српска поезија у В. успоставља континуитет на грађанској и ауторској лирици (барокна, сентименталистичка, класицистичка), потом на Вуковим збиркама и на локалном фолклору, врхунска остварења има у дјелима романтичара Б. Радичевића, Ђ. Јакшића, Ј. Јовановића Змаја и Л. Костића. Њихова лирика и њихово политичко дјеловање (Змај, Костић) прожети су идејом ослобођења и уједињења српског народа (мотиви Косова, Видовдана код Змаја, Јадрански Прометеј код Костића). Поред различитих врста лирске поезије, која је током романтизма заузела водеће мјесто у српској књижевности, развијали су се и други облици у стиху, међу којима се издваја религиозни еп на библијске теме. Писали су га, између осталих, В. Ракић и М. Видаковић. Ускоро је и у ову форму продрла национална тематика (косовска легенда, устаничке борбе у Србији, Св. Сава), у еповима Јевте Поповића и Н. Грујића.

Устаљене оквире српске лирике прекинуо је реформски заокрет Београђанина В. Илића, који је међу војвођанским ауторима имао прве апологете (М. Савић) и прве значајне сљедбенике: издваја се М. Јакшић, цјелокупним дјелом везан за пејзаж и животни простор родног тла. Ослобађајући се Илићевог утицаја, означио је почетак српске модерне, с новом осјећајношћу, другачијим стихом и мотивима, изузетним смислом за пејзаже у различитим временским тренуцима. Велик утицај на модернизацију српске књижевности имали су аутори с војвођанског тла, радећи претежно у Београду или другим срединама. Међу њима као модернисти и авангардисти издвајају се В. Петровић, М. Ћурчин, С. Стефановић, М. Црњански, Т. Манојловић, А. Савић Ребац; поезију послије I свјетског рата обиљежио је прије свега М. Црњански (Лириком Итаке), али је Д. Васиљев остао оличење антиратне лирике (пјесма Човек пева после рата). Покрет социјалне литературе у В. такође има истакнуте носиоце (Јован Поповић) и манифестна издања (Књига другова, Велика Кикинда 1929).

Дјело Д. Обрадовића, прије свих Живот и прикљученија (Лајпциг 1783; 1789), дало је снажан подстицај мемоарско-аутобиографској прози и мјешовитим жанровима. Писали су их понајвише писци, али и људи других занимања, свештеници, официри, научници, јавни радници, трговци, занатлије (С. Пишчевић, Ј. Вујић, С. Текелија, Н. Грујић, М. Стојадиновић Српкиња, Ј. Суботић, Ј. Игњатовић, Н. Нинковић, Н. Голупски, М. Евгеновић, Савка Суботић, Т. С. Виловски, М. Пупин). Ова проза садржи мноштво слика из свакодневице, с путовања, из војничког живота, ратних збивања на тлу В. (посебно о покрету 1848--1849) или у походима и искушењима људи тога поднебља по свијету. Тежња ка поучности испољила се у прикупљању и објављивању пословица (Ј. Мушкатировић, Причте илити по простому пословице, Беч 1787), а критички и сатирични став према савременим приликама у Малом буквару за велику децу (Беч 1792) М. Максимовића. Доситејева писма (други дио Живота и прикљученија) биће образац или подстицај за велик број путописних текстова у облику писама: такву форму је својим путописима дао Георгије Магарашевић („Писма Филосерба", ЛМС, 1828--1829; „Путовање по Србији", Пан. б. г.), а касније И. Секулић, М. Црњански и др. Доситеј је такође књигом Езопове... басне (Лајпциг 1788) утемељио врло утицајну врсту српске књижевности, која ће до данас имати велик број сљедбеника.

Међу подунавским Србима се зачела и српска књижевна критика, од трагова (З. Орфелин, Д. Обрадовић) до све самосталније дисциплине (К. Богдановић, Ј. С. Поповић, П. Арс. Поповић, Ј. Суботић, Ђ. Малетић и др.). Развој књижевне штампе, од 50-их година XIX в., утиче на ширење овог вида текстова о књижевности и стварање цјеловитијих физиономија књижевних критичара (К. Руварац, Л. Костић, М. Савић, Ј. Грчић), од којих ће неки заузети водеће мјесто у српској периодици друге половине XIX в. (М. Савић). Врло значајну улогу у вредновању текуће књижевности имали су уредници листова и часописа: издваја се „ментор" српских романтичара Ђ. Поповић Даничар, а сличну су улогу имали и Ј. Андрејевић Јолес и Ј. Ђорђевић, заслужан прије свега за оснивање позоришта у Новом Саду и Београду, али и за оријентацију српске поезије и прозе ка реализму. Плодан позоришни критичар, полемичар и есејиста, аутор чувене расправе о Змајевој поезији (1902), издваја се Лаза Костић афирмисањем високих естетских и компаративних мјерила у просуђивању књижевних дјела домаће усмене и писане традиције и дјела свјетске књижевности (Шекспир, Хомер и др.).

У истом периоду постепено се рађа и књижевна историографија. Уколико се као њен зачетник узме Л. Бојић (Памјатник мужем у славено-сербском књижеству славним, Пешта 1815), несумњив полет струци даје дјеловање П. Ј. Шафарика, који се нашао на мјесту директора Велике српске гимназије у Новом Саду (1819--1833), сарађујући у Летопису и прикупљајући грађу за своју историју словенских језика и књижевности (на њемачком, Пешта 1826) и српске књижевности (посмртно, у Прагу, 1864--1865). Уже националне основе, полазећи од романтичарске поетике, уноси Ј. Суботић, аутор једне кратке историје нове српске књижевности на њемачком (Беч 1850), у студијама, полемикама и критикама, отворен према синтезама и теоријским расправама. Ђ. Даничић утемељује историју старе српске књижевности и филолошку критику као метод вредновања књижевних дјела према чистоти језика, а Ђ. Рајковић отвара пут архивским истраживањима разнолике биографске и књижевне грађе. Кључну улогу у књижевноисторијским проучавањима имаће, међутим, нова генерација. Т. Остојић написао је монографије о најважнијим личностима и појавама нове српске књижевности у В.: Доситеј Обрадовић у Хопову (Н. Сад 1907), Захарија Орфелин -- живот и рад му (Бг 1923), збирка грађанске поезије (Бг -- Ср. Карловци 1926), многобројне студије и критике (Б. Радичевић, српски барок, Ј. С. Поповић и др.), поред прегледа историје српске књижевности и монографије Српска књижевност од Велике Сеобе до Доситеја Обрадовића (Ср. Карловци 1905). Знатан дио својих истраживања Остојић је засновао на богатој грађи војвођанских архива и приватних збирки докумената. На тој традицији српска књижевна историографија у ХХ в. досеже нека од својих врхунских остварења у огледима и студијама В. Стајића, М. Лесковца, Д. Живковића, Ђ. Сп. Радојичића, Б. Ковачека, Б. Маринковића, М. Клеут, М. Д. Стефановић и др. Са оснивањем Универзитета у Новом Саду отпочело је систематско проучавање књижевног насљеђа у методолошки различитим смјеровима (историја књижевности, књижевна компаратистика, специјалистичка проучавања појединих епоха и праваца). Особито су развијена изучавања књижевности Доситејевог доба, грађанске лирике и романтизма, али и других периода, епоха и типова српске традиције.

Од средине ХХ в. до данас Матица српска је, својом периодиком (Зборник за књижевност и језик, од 1954), научним пројектима, лексикографским (Југословенски књижевни лексикон, Лексикон писаца Југославије, Српски биографски речник) и научно-популарним издањима књижевне класике (посебно сабрана дјела Ј. Ј. Змаја, И. Секулић, В. Петровића, Ј. Игњатовића, Л. Костића, Б. Петровића и др.), постала најутицајнија установа у проучавању српског књижевног насљеђа, поред других научних области којима је посвећена. Овдје је покренуто више библиотека, Српска књижевност у сто књига (1956--1967, друго, измиjењено издање 1969--1972), Прва књига (од 1957. до данас објављује дебитантске прозне, пjесничке и есејистичке књиге аутора млађих од 30 година), едиција Десет векова српске књижевности (од 2010). Једна од едиција Библиотеке Матице српске обухвата поред библиографске грађе и археографске списе (Каталог старих и ретких књига БМС).

Издавачкa дjелатнoст на српском у В. сеже од Матице српске (којој претходе мањи покушаји појединаца, нпр. породица Каулици у Новом Саду), а потом низа значајних издавача, везаних за књижевну периодику или посебне библиотеке: Данило Медаковић (Н. Сад), Браћа Јовановић (Панчево), Арса Пајевић (Н. Сад), издавачи у Сомбору, Кикинди и другим мјестима. Издавачка мрежа особито јача посљедњих деценија ХХ и почетком ХХI в.: Књижевна заједница Новог Сада, Братство-јединство (касније Светови), Будућност (Бачки Петровац), Филозофски факултет у Новом Саду, Завод за културу Војводине у Новом Саду, Културни центар Новог Сада, те низ градских и народних библиотека по већим мјестима или књижевним центрима (Вршац, Зрењанин, Сомбор, Врбас, Кикинда, Панчево и др.). Формирано је такође више приватних издавачких кућа: Прометеј, Орфеус, Соларис, Стилос, Адреса, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Академска књига, Тиски цвет (Н. Сад), Агора (Зрењанин), Мали Немо (Панчево), Каирос (Ср. Карловци) и др. Почеци редовнијег награђивања књижевних дјела везани су за Матицу српску у којој су 1839. покренуте овакве активности. Године 1953. овде је установљена Змајева награда, а затим низ књижевних награда, именованих по значајним именима српске књижевне традиције и традиције националних мањина у В.: Награда Друштва књижевника Војводине, Европска награда за поезију (Вршац), Међународна награда за књижевност „Нови Сад" и Бранкова награда (ДКВ), Вељкова голубица (Сомбор), „Ђура Јакшић" (Српска Црња), „Васко Попа" (Вршац), „Лаза Костић" (Новосадски сајам), „Стеван Пешић" (Градска библиотека у Новом Саду и Месна заједница Ковиљ), „Милица Стојадиновић Српкиња" и Искра културе (Завод за културу Војводине), „Душан Васиљев" (Народна библиотека у Кикинди), „Тодор Манојловић" (Градска библиотека у Зрењанину), „Милован Видаковић" (међународна награда) и „Мирослав Антић" (Културни центар Новог Сада), „Ленкин прстен" (Општина Србобран), „Карољ Сирмаи" (општине Темерин и Врбас), „Златни сунцокрет" -- Виталова награда и Фестивал поезије младих (Врбас), Печат вароши сремскокарловачке и др. У В. постоји и више књижевних фестивала, попут Бранковог кола (Сремски Карловци), Змајевих дечјих игара (Нови Сад), Међународног новосадског књижевног фестивала, Фестивала поезије младих (Врбас) и др.

Као специфичност војвођанског књижевнонаучног и културног миљеа са српске стране треба истаћи крупне резултате у изучавањима компаративних односа са књижевностима мањина и њихових националних матица. Посебно мјесто имају изучавања српско-мађарских књижевних веза, али су, особито послије оснивања катедара за мањинске језике, развијена и изучавања веза с другим народима и њиховим националним мањинама у В.

Почеци српске књижевне периодике и штампе уопште везани су за војвођанске Србе, односно Србе с подручја Карловачке митрополије (Славеносербски магазин З. Орфелина, Венеција, 1768; Новине сербске Д. Давидовића и Д. Фрушића, Беч, 1813--1822). Од 20-их година XIX в. увећавају се број и врсте периодичних издања. Од најопштијег и највећег значаја за српску књижевност је покретање Летописа Матице српске (Сербска летопис, Будим 1825), најстаријег књижевног часописа у Европи с непрекидним излажењем (осим у ратовима или забранама), несумњиво и најзначајнијег часописа у историји српске периодике. Као подршка Летопису основана је Матица српска (Пешта, 1826), која ће се развити у средишњу српску културно-научну установу, од огромног утицаја на књижевност (посредством посебних фондова, награда, стипендија, периодичних издања и библиотека). Тих деценија нагло се покрећу алманаси/годишњаци (забавници): Банатски алманах Д. Тирола (Темишвар, 1827, 1828; Будим, 1829), Талија Ј. Радивојевић (Пешта, 1829), Сербска пчела П. Стаматовића (Будим, 1830--1837; Н. Сад, 1838--1840; Сегедин 1841), Бачка вила П. Јовановића (Н. Сад, 1841--1845), Драгољуб Т. Павловића (Пешта, 1845--1846). У њима се, поред културноисторијске грађе и превода, објављују пјеснички и прозни текстови који српску књижевност преусмјеравају од класицизма ка романтизму. Повремено већи значај имају листови, пошто излазе учесталије. Сербски народни лист (Пешта, 1835--1848) Т. Павловића, с књижевним и поучним садржајем, успоставља континуитет српске штампе у Угарској/В. У њему сарађују сви знатнији књижевници онога времена (Л. Мушицки, Ј. Суботић, П. П. Његош, С. М. Сарајлија, Ђ, Малетић, В. Караџић). Ускоро је покренут Магазин за художество, књижество и моду (Пешта, 1838--1839) А. Арнота, с бакрорезним прилозима, а међу сарадницима су такође сви значајнији савремени српски књижевници (С. М. Сарајлија, Ј. С. Поповић, М. Видаковић). Наставља га Пештанско-будимски скоротеча (1842--1844), у којему сарађују П. П. Његош и С. Милутиновић Сарајлија. Послије прекида изазваних покретом 1848--1849, у условима Баховог апсолутизма постепено се обнавља и књижевна штампа. Издваја се Седмица (Н. Сад, 1852--1858), као додатак листу Српски дневник: у њој се, заслугом уредника Ђ. Поповића (Даничара), поред значајних прилога старијих аутора (Ј. С. Поповић) афирмише нова генерација романтичара (Јакшић, Змај, Костић); потом ће Ђ. Поповић (назван по листу -- Даничар) покренути Даницу (Н. Сад, 1860--1872), у првом периоду излажења водећи лист српских романтичара (истакнути сарадници су Ј. Игњатовић, Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај, Л. Костић), док се Јавор Ј. Ј. Змаја (Н. Сад, 1862--1863), упркос изврсним сарадницима, није дуже одржао.

Послије оснивања Велике школе, у Београду почињу да излазе водећи књижевни часописи, Вила (1865--1868), потом Отаџбина (од 1875, с прекидима до 1892), али су и они знатним дијелом ослоњени на прилоге књижевника из В. (Ј. Игњатовић, Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај и др.). Уз доминацију покрета С. Марковића у Београду између 1868. и 1875, чврста је његова веза са омладинским покретом у В., гдје Уједињена омладина српска има главно упориште: њена оснивачка скупштина одржана је у Новом Саду (1866), с циљем да ради на унапређењу српског народа у цјелини. У то вријеме већ снажна књижевна периодика окупља водеће романтичаре (Ј. Јовановића Змаја, Ђ. Јакшића и Л. Костића) и укључује се у реалистичка струјања, обликујући нов модел забавно-поучне штампе, намијењен књижевности и популаризацији наука. Ти су процеси повезани с покретом Уједињене омладине српске и идеолошким диференцирањима у њему: излази Матица (Н. Сад 1865--1870) као противтежа Даници (и уреднику, с којим су се романтичари-милетићевци разишли), потом Млада Србадија (Н. Сад -- Бг 1871--1873). Оба листа су окупила велик број сарадника, најистакнутијих српских писаца и публициста, међу којима су С. Марковић, Ј. Павловић и др. Покрећу се календари/годишњаци као што је Српски омладински календар (Н. Сад 1868--1873) или Панчевац (Панчево 1872--1885), близак покрету С. Марковића, као и лист Панчевац (1869--1876). Послије забране УОС (1872) доћи ће до видне осеке књижевне штампе и у Новом Саду и у Београду. Уз кризу романтичарске традиције и све виднији продор реализма, од средине 70-их почиње обнова књижевне периодике: 1874. под старим именом излази Јавор (Н. Сад 1874 -- Земун, 1893) као забавно-поучни лист иза којега су стали К. Трифковић, Ј. Ј. Змај и И. Огњановић. Тежећи строжим мјерилима уређивања, с модернијим књижевним опредјељењима, почеће излазити Стражилово Ј. Грчића (Н. Сад 1885--1888, 1892--1894), а касније Бранково коло П. Марковића Адамова и др. (С. Карловци, 1895--1914), поставши под уредништвом М. Будисављевића гласило модернистичких струја. Објављујући прилоге српских писаца са свих страна, ови војвођански листови су заправо водећа гласила цјелокупне српске књижевности. Врло су богати преводима, особито из мањих словенских књижевности (словачке, чешке, словеначке). У Новом Саду, бјежећи од затворске казне у Србији, налази уточиште П. Тодоровић, гдје ће издавати часопис Стража (1878--1879), знаменит по сарадницима међународног угледа и по великом одјеку у социјалистичком покрету. Треба поменути и развој илустроване периодике: издвајају се Илустрована ратна кроника (Н. Сад, 1876--1877) П. Тодоровића и Ј. Ј. Змаја и Српске илустроване новине С. В. Поповића (Н. Сад, 1881--1883), један од најбољих листова те врсте код нас. Паралелно с овом периодиком излазе сатирично-хумористички листови Ј. Ј. Змаја (Змај, Пешта -- Н. Сад -- Беч, 1864--1871; Жижа, Пан. -- Пешта -- Н. Сад, 1871--1874; Стармали, Н. Сад, 1878--1889), врхунски ниво српске периодике ове врсте. Слично се може рећи и за Змајев Невен (Н. Сад -- Бг -- Зг, 1880--1891, 1898--1908), којему у историји периодике за дјецу нема премца. По дуговјечности излажења и уредничкој концепцији значајан је сомборски Голуб, лист за дјецу (1879--1914). Велик број кратковјеких листова и часописа мапу књижевне периодике В. посљедњих деценија XIX в. чини изузетно динамичном и богатом. Ово је такође период ширења књижевне (и књижевно-политичке) штампе на мања мјеста (Кикинда, Сомбор, Вршац, Панчево).

Снажна традиција календара/алманаха из прве половине XIX в. оријентише се на поуку у књижевном облику (дидактичка проза и поезија), с богатим информативним рубрикама и популарно писаним чланцима о различитим областима привреде, науке, културе. Међу календарима је по популарности и броју претплатника прво мјесто заузео Орао С. В. Поповића (Н. Сад и др., 1875--1902): поред поучних прилога, уредник се залагао за модернизацију институција, давао портрете истакнутих личности, обликујући календар као смотру актуелних догађаја и питања. Међу дуготрајним календарима је Годишњак Д. Медаковића (Н. Сад 1850--1914, с прекидима, под различитим уредницима). Календари осим поучних и информативних чланака доносе књижевне прилоге истакнутих савременика (приповијетке, пјесме). Поменимо и календар Царић (Н. Сад 1878--1894), намијењен дјеци, под уредништвом С. В. Поповића, с прилозима Ј. Ј. Змаја, И. Огњановића Абуказема и С. В. Поповића. Повремено су се појављивали и календари намијењени женској публици (нпр. Женски забавник, Пан. 1875), што ће учестати и у другој врсти периодике намијењене женама.

Д. Иванић

Припајањем В. Србији а потом и Краљевини СХС долази до тешњег повезивања књижевности унутар новоформиране државе, док истовремено јача узајамност између српске и осталих литература са простора В. Настављајући да излази после ратног прекида, Летопис окупља традиционалне писце и умерене модернисте, без суштинског поетичког заокрета, до уредништва Тодора Манојловића, који је часопис усмерио према новим тенденцијама у књижевности и ликовној уметности. Матица наставља своју ранију издавачку делатност (библиотека Књиге за народ, 1885--1926), објављује монографију Матица српска 1826--1926 (1927), те Српска уметност у Војводини од деспота до уједињења (1927).

Између два светска рата књижевност на српском језику карактерише напоредно деловање модернистичких и авангардних струјања. То је такође период пуне афирмације аутора који су деловали у другим срединама, а потекли с војвођанског тла и остали делом везани за њега тематиком својих дела: Исидора Секулић, Вељко Петровић, Аница Савић Ребац, Ненад Митров (право име Алфред Розенцвајг), Жарко Васиљевић, Душан Васиљев, Милош Црњански, Тодор Манојловић и др.

Током II светског рата и фашистичке окупације В. све важније културне институције престале су са радом. После рата и формирања социјалистичке Југославије, јача идеја југословенства, што ће резултирати Новосадским договором (1953--1954) о јединственом српскохрватском језику, те Правописом из 1960, али и низом других пројеката и издања југословенске оријентације. У делима многих послератних писаца присутан је снажан утицај соцреалистичке струје, тематизовања рата и величања НОБ, као и послератне обнове и ширења братства-јединства. Све већи значај придаје се књижевностима народности (тј. мањинских народа) и компаративним истраживањима. Оснива се Друштво књижевника Војводине, испрва секција Удружења књижевника Србије (1966), а самостална организација од 1976. Друштво 2001. покреће часопис Златна греда.

Поред Летописа печат војвођанској књижевној периодици даје часопис за књижевност и уметност Поља (Н. Сад, од 1955. до данас): оријентисан на модерне и неоавангардне струје, доноси и прилоге везане за проучавање књижевности и културе. Поред тога, у Зрењанину излази Улазница (од 1967), у Сомбору Домети (од 1974), Свеске (од 1989) у Панчеву, Луча (од 1991) у Суботици, Северни бункер (од 1999) у Кикинди, Ковине (од 2001) у Вршцу, а Квартал (од 2003) у Панчеву. Покрећу се и нови часописи (Нова мисао од 2009, Интеркултуралност од 2011. у Новом Саду).

Међу песницима са простора В. посебно место припада Васку Попи, по многима најбољем нашем песнику, чија је песничка књига Кора (Бг 1953) означила повратак српске модерне поезије у периоду после II светског рата. Писац гротескних, афористичних и елиптичних стихова, Попа је нашао идеалну меру између надреалистичке поетике и фолклорне грађе. На послератној књижевној сцени афирмацију стичу Богдан Чиплић, Стеван Раичковић, Мирослав Антић, Флорика Штефан, Раша Попов и др. Њихове песме и приповетке у већој или мањој мери тематизују војвођанске, равничарске, понекад „паорске" мотиве, а језик чува елементе архаичности и дијалектолошке посебности. Бошко Петровић, један од првих српских послератних модернистичких писаца, писао је приповетке, песме, романе, есеје и друга дела.

На простору В. живели су и стварали Данило Киш и Александар Тишма, водећи српски прозаисти који су у својим делима описали панонски простор и историјске догађаје на њему. Киш је стекао међународну књижевну славу, а сматра се кључном фигуром српске постмодернистичке прозе. Тишма је свој живот и стваралаштво везао за Нови Сад, а међународни успех стекао је као приповедач. У прози се највише бавио темом насиља, погромом Јевреја, ратним страдањима, али и мушко-женским односима, створивши особену поетику патње, ужаса, егзистенцијалистичке запитаности. Позоришни редитељ и прозни писац Павле Угринов (право име Василије Поповић) живео је и стварао у Београду али је тематски остао везан за простор Бачке и Баната, а писац је изузетно модерног, лирског и еротизованог израза прожетог биографским елементима, сведочанствима и портретисањем савременика и времена у којем је живео. Међу књижевницима из В. који су живели у Београду треба поменути Борислава Михајловића Михиза, Васу Поповића, Бранислава Црнчевића и урбаног приповедача Момчила Миланкова; затим „хроничара равнице" Младена Маркова, који описује ратно и поратно време, као и заблуде комуниста на простору В.; Ђорђа Лебовића, који је после вишегодишњег страдалништва у нацистичким логорима, меланхолију и насиље тематизовао у драмама; Мирослава Јосића Вишњића, прозног писца, настањеног у Београду, тематски и стилски хетерогеног постмодернисту. Међу песницима који су стасавали 50-их година, Павле Поповић је неговао урбане, али и фолклорне токове, а од 60-их година Перо Зубац је прихватио модел сентиментално-евокативног поетског говора, те певљивих и памтљивих стихова. Попут Душка Трифуновића, који је од 1992. до смрти (2005) живео у Новом Саду, Мирослав Антић је дао велик допринос песништву за децу. Борислав Милић писао је, између осталог, сонете, Бошко Ивков тематски и мотивски је разноврстан песник и приповедач, а Раде Томић и Иван Гађански су упечатљивије песничке фигуре са простора В. Међу песницима треба поменути и Душана Вукајловића, Миленка Фржовића, Душана Радака и др.

Неоавангардна струја с краја 60-их и почетка 70-их година ХХ в. јавила се и на простору В. Формирају се уметничке групе KdD (1970--1971), (Ǝ (1971) и (Ǝ -- KdD (1971--1973) у Новом Саду, Bosh + Bosh (1969--1977) у Суботици или уметници наступају самостално, али је веома често у њихов формално-језички експеримент укључена и синкретистичка авангардна уметничка пракса. Међу њима издвајају се: Вујица Решин Туцић, Војислав Деспотов, Владимир Копицл, Слободан Тишма, Јудита Шалго, Бранко Андрић, Јанез Коцијанчић, Мирко Радојичић, Милан Живановић, Божидар и Мирослав Мандић, Каталин Ладик, Славко Матковић и др. Током 70-их појављују се Јован Зивлак као песник изразите рефлексивности и модерне фрагментарности лирског говора, док је Милан Ненадић (формиран у сарајевском песничком кругу, а у В. живи од краја 80-их) најуспешнији као лиричар везаног стиха.

Многи песници, стасавали 80-их година -- Иван Негришорац, Селимир Радуловић, Васа Павковић, Ласло Блашковић, Зоран Ђерић и др. -- на самим почецима свога стварања прихватили су неоавангарду. Док су Негришорац и Радуловић направили радикални песнички заокрет, приближивши се молитвеном брују и поезији изразите рефлексивности какву пише Ђорђо Сладоје, дотле Л. Блашковић, З. Ђерић, В. Павковић, Ђорђе Кубурић, Саша Радоњић и др. и даље пишу постмодерну поезију. Транссимболистичку песничку традицију афирмишу вишеструко награђивани песник Војислав Карановић, који је своје песничке почетке и стваралачку зрелост доживео у Новом Саду, Ненад Шапоња, а у новије време и Ален Бешић. Мисаоност и семантичка разбокореност, интимни тонови и свест о сталним облицима видљиви су код Ненада Грујичића, потом код Марије Шимоковић, Милана Дунђерског, Зорана М. Мандића, Милорада Грујића, Симона Грабовца, Саше Радојчића, Благоја Баковића, Небојше Деветака, Мирослава Алексића, Милана Орлића, Гордане Ђилас, Данице Вујков, Емсуре Хамзић, Владиславе Војновић и других песника и песникиња.

Међу српским прозаистима на простору В. издваја се приповедач и романсијер Миро Вуксановић, који описује патријархални свет горштачке Црне Горе, уз коришћење речничке структуре романескне форме. Милица Мићић Димовска, Слободан Тишма, Ласло Блашковић и Слободан Владушић иду у ред најистакнутијих писаца из В. Прозу су писали Војислав Деспотов, Јудита Шалго, Вујица Решин Туцић, Бранко Андрић, Мирослав Мандић, Зоран Мирковић и др. Међу представницима тзв. „младе прозе 80-их" у Новом Саду су: Ђорђе Писарев, Фрања Петриновић, Сава Дамјанов, а такву поетичку оријентацију засновану на јаким конструктивним начелима прожетим ефектима игре негује и Јовица Аћин, настањен у Београду. У пуној списатељској зрелости у Нови Сад се доселио Радослав Петковић. Прозу пишу и следећи аутори: Радивој Шајтинац у Зрењанину, Љиљана Јокић Каспар, Ђорђе Сударски Ред, Ђорђе Рандељ, Милутин Ж. Павлов, Радован Ждрале и многи други у Новом Саду. Међу прозаистима млађе генерације истичу се: Владимир Тасић (настањен у Канади), Угљеша Шајтинац, Срђан Срдић, Мића Вујичић, Срђан В. Тешин. Допринос проучавању српске књижевности и критичком описивању релевантних књижевних чињеница дали су, између осталих: Милорад Живанчевић, Милорад Павић, Светозар Петровић, Витомир Вулетић, Сретен Марић, Живан Милисавац, Младен Лесковац, Славко Гордић, Мирослав Егерић, Марија Клеут, Јелка Ређеп, Драшко Ређеп, Јован Делић, Никола Грдинић, Љиљана Пешикан Љуштановић, Јован Љуштановић, Иван Негришорац, Васа Павковић, Бошко Томашевић, Горана Раичевић, Саша Радојчић, Владислава Гордић Петковић, Сава Дамјанов, Јован Попов, Радмила Гикић Петровић, Зоран Ђерић, Ненад Шапоња, Владимир Гвозден, Слободан Владушић, Ален Бешић, Драгана Белеслијин и др.

Књижевност на језицима националних мањина. Мађарска књижевност. У трећој деценији ХХ в. почињу да се систематичније негују културолошке специфичности војвођанских Мађара и чешће штампају дела на мађарском језику у В. У Великом Бечкереку лист Fáklya (Бакља) покренут је 1922. Исте године, Золтан Чука у Новом Саду покреће часопис авангардне књижевности Út (Пут), који излази до 1925. и прокламује активистички програм Л. Кашака. Часопис је објављивао прилоге из белетристике, поред Арпада Ланга и З. Чуке у њему су објављивали и други аутори, припадници српске књижевности. Корнел Сентелеки је покренуо часопис Kalangya који је излазио 1932--1944, а у његовој историји разликују се три периода. Сентелеки је са својим програмом имао пресудан утицај на прва четири годишта часописа, а у периоду 1936--1941, који се сматра и кризним периодом овог часописа, главни уредник је Карољ Сирмаи. У трећем периоду, 1941--1944, уредник је био Јанош Херцег. Лево оријентисани интелектуалци 1934. покрећу часопис Híd (Мост), који с прекидима, као централни часопис мађарске књижевности у Србији, излази и данас. У периоду између два рата међу писцима истичу се Ласло Гал, Павле Пап, Иштван Латак, Геза Фаркаш и др., а у послератном периоду око часописа се окупљају историчар књижевности Имре Бори, песник Ференц Фехер, приповедач и романсијер Нандор Мајор, песници Карољ Ач, Јожеф Пап и многи други. Издавачко предузеће „Форум" основано је 1957, па се издавачка делатност интензивира. Наредна генерација писаца, обновитеља авангардних токова, окупља се око часописа Új Symposion (1964--1995, oд 1995. под именом Symposion). Најзначајнији представници наведене генерације су: песник Иштван Конц, прозаисти Нандор Гион, Тибор Варади, Ласло Вегел, песници и прозни писци Ото Толнаи, Иштван Домонкош, Иштван Брашњо, Ференц Деак и др., те књижевни критичар Чаба Уташи, историчар књижевности Иштван Бошњак, песници Калман Фехер и Пал Бендер и др. Средином 70-их година долази до смене генерација, па часопис уређују песникиња Магдолна Дањи, потом песник Јанош Сивери, а окупљају се: песник Бела Чорба, есејиста Алпар Лошонц, прозаиста Атила Балаж, песникиња Ева Харкаи Ваш, критичарка Корнелија Фараго, романсијер Ђезе Бордаш и др. Нешто касније у књижевни живот укључили су се: критичарка Ева Толди, Ерика Бенце, Иштван Беседеш, Илдико Ловаш, која је уређивала часопис Üzenet (Порука), покренут у Суботици 1971. Најзначајнији преводиоци са мађарског језика су Сава Бабић, Ј. Шалго, Драгиња Рамадански, Арпад Вицко и др., а проучавањем књижевности баве се И. Бори, Иштван Сели, Ј. Бањаи, Беата Томка, Ержебет Чањи и др. Посебно место припада неоавангардној уметници, перформерки, песникињи и глумици Каталин Ладик (1942), као и Ласлу Вегелу, који су дали допринос мађарској али и српској књижевности.

Румунска књижевност. Иако је Libertatea (Слобода) као новинско-издавачка установа на румунском језику почела са радом још 1945, за румунску књижевност у В. од пресудног је значаја формирање Књижевног кружока Lumina (Светлост) 1947. у Куштиљу. Група књижевника коју предводе В. Попа, Ф. Штефан, Раду Флора, Михаљ Аврамеску, Јон Балан и др. у исто време покреће и истоимени часопис. За разлику од В. Попе и Ф. Штефан, који су наставили да пишу на српском језику, Аврамеску, Балан и Флора ускоро објављују своје прве збирке поезије на румунском језику. Румунска књижевност излази из оквира мањинске литературе са наредном генерацијом писаца, коју предводи Славко Алмажан, који је први од војвођанских Румуна изашао из традиционалистичких стега и модернизовао израз. Поред њега, значајни су и Јоан Флора, Петру Крду, који је објављивао и на српском језику и дао немерљив допринос целокупној књижевној сцени у Вршцу. Поред њих, прозу пишу Олимпију Балош, Еуђенија Балтенау, Илеана Урсу, Мариора Баба Војновић, Јоан Баба и др. Постмодернизам промовишу Павел Гатајанцу (од 2008. уредник часописа Europa), Мариоара Цера, Валентин Мик и многи други.

У књижевности Словака из В. важан тренутак је формирање Матице словачке и часописа Naš život 1932. Часопис 1949. мења назив у Nový život. После Јана Чајака, јављају се следећи писци: Јан Лабат, Јурај Тушјак, Вјера Бенкова, Вићазослав Хроњец а касније и Мирослав Демак, Златко Бенка, Михал Ђуга, Зорослав Спевак и др. Јурај Мучаји и Паљо Бохуш су 40-их година ХХ в. објавили прве симболистичке књиге. Паралелно са старијим писцима Андрејем Ферком, Мучајијем, Лабатом и Михалом Бабинком, пишу и радикалнији писци Вјера Бенкова, В. Хроњец, а касније и Мирослав Дудок, З. Бенка, М. Ђуга, Јарослав Супек, Мартин Пребуђила, Ладислав Чањи, Катарина Хрицова и др. Михал Харпањ је најважнији преводилац, теоретичар и историчар књижевности међу војвођанским Словацима.

Русинска књижевност је, после Хавријила Костељника, који је објавио прву граматику и прву књигу на русинском језику 1904, наставила да се развија у делима Јанка Фејсе, Силвестера Саломона, Хавријила Нађа, Михајла Ковача, Евгенија Кочиша и др. Шездесетих година ХХ в. јављају се нови аутори: Мирослав Стрибер, Ђура Папхархаји, Микола Кочиш, Штефан Худак и др. Часопис за културу Шветлосц излази у Новом Саду од 1952. У издавачкој делатности незаобилазна је издавачка установа Руске слово, а међу ауторима који у њој објављују истиче се Јулијан Тамаш, писац првe историје русинске књижевности (Н. Сад 1984). Треба поменути и историчара књижевности Михаила Фејсу, песника Јакима Чапка, прозаисту Владимира Кочиша, песникињу Ирину Харди Ковачевић, те млађе ауторе Наталију Дудаш, Марију Јаким, Владимира Гарјанског, Николу Шанту, Звонимира Њарадија и др.

Најважнији представник ромске књижевности био је Трифун Димић, песник, преводилац, оснивач Матице ромске и антологичар усмене ромске поезије, дословно, ромски просветитељ, остаће упамћен и по песничким књигама.

Хрватску књижевност у В. у почетку заступа лист Невен (1884--1940), са писцима Николом Кујунџићем, Антом Мирољубом Еветовићем, Иваном Петрешом, Блашком Рајићем, који је 1920--1941. уређивао Суботичке новине, а 1935. покренуо и часопис Класје наших равни. Запажени аутори су: Лазар Стипић, Јосип Андрић, Балинт Вујков, покретач књижевног часописа Буњевачко коло 1933, те песници Алекса Кокић, Анте Јакшић, Јаков Копиловић, Анте Секулић, романописци Јосип Пашић, Марко Човић, драмски писац Матија Пољаковић, те песник и прозни писац Лазар Мерковић, уредник књижевног часописа Руковет (1955). Поред њега, у суботички књижевни круг формиран 50-их година ХХ в. ушли су: прозаиста Јосип Кларски, песници Јаков Орлић и Анте Золнаић, Јосип Буљовчић, писац и филолог. Буњевачком говору враћа се Иван Панчић. Најзначајнији представници хрватске књижевности у В. су Петко Војнић Пурчар и песникиња Јасна Мелвингер.

Д. Белеслијин

Буњевачка књижевност. Развој буњевачке књижевности може се континуирано пратити од средине XVII в., када су се Буњевци у највећем броју доселили на простор Бајског троугла. Фрањевци из Босне Сребрене, који су народ и повели у ове селидбе, носиоци су и прве књижевности писане на штокавској икавици. Михајло Раднић Бачванин писац је прве буњевачке књиге Размишљања прибогомнa (Рим 1683). Следе га Ловро Брачуљевић, Гргур Пешталић и многи други. Средином XIX в. свест у великој мери помађареног буњевачког народа почео је будити бискуп Иван Антуновић. Неколико сарадника следили су Антуновића: Амброзије Боза Шарчевић, Калор Милодановић, Никола Кујунџић. Мијо Мандић, такође Антуновићев следбеник, покренуо је и уређивао 1884. забавни и поучни мисечник Невен, који је излазио тридесет година. У бележењу буњевачке народне књижевности истакао се Блашко Рајић са књигом Народно благо (Суб. 1910), а еп Слава из 1942. написао је док се налазио у заточеништву у Будиму. Књижевност између два рата обележили су Иван Тиквицки, Јосип Вујковић Ђидо, Мара Ђорђевић Малагурска, која је описала бројне буњевачке обичаје, приповетке и новеле из живота свог народа. Њену књигу Вита Ђанима и друге приповетке из буњевачког живота (Бг 1933) наградила је Српска краљевска академија. После II светског рата Буњевцима се званичним декретом укида право да се као такви изјашњавају, што је трајало све до 90-их година XX в. Током тог периода, а и неколико деценија раније, ради и делује на очувању буњевачког језика и књижевности Марко Пеић. Његово најважније лексикографско дело је Речник бачких Буњеваца (Н. Сад -- Суб. 1990). Из овог вишедеценијског лексикографског рада изродиле су се књиге Именослов бачких Буњеваца (и Г. Бачлија, Н. Сад -- Суб. 1994) и Народне умотворине бачких Буњеваца (и Г. Бачлија, Суб. 1997). Антологију савримене буњевачке књижевности Липота наши ричи (Суб. 2009) издала је Буњевачка матица, као тежњу за очувањем националног и културног идентитета. Буњевачке новине покренуте су поново 2005. у Суботици, а три године касније и дечји лист Тандрчак. Оба листа су месечници -- уређује их Сузана Кујунџић Остојић.

С. Кујунџић Остојић

Музика. Фолклорно стваралаштво**. В.** представља хетерогено подручје у којем је дошло до међусобног утицаја, прожимања и оплођавања музичко-фолклорног стваралаштва 26 националних заједница. Византијска, оријентална и аустро-угарска култура оставиле су дубок траг како у њиховим обредима и обичајима, ношњи и игри, тако и у њиховој традиционалној музици. Миграције и честе сеобе становништва допринеле су стварању шаролике етничке структуре, правог мозаика фолклорних регија, са мноштвом занимљивих обичаја, обредних песама и игара, те шароликом лепезом народних музичких инструмената и стилова извођења. Живљење у сличним историјским, друштвеним и економским условима, у истој географској средини, природно је довело и до настајања сличних облика материјалног и културног живота, што се одразило и на традиционалну музику. Отуда и знатан број заједничких фолклорних категорија: песме из циклуса зимских, пролећних и летњих обичаја, успаванке, дечје песме, песме из свадбеног церемонијала, баладе или епско-лирске песме, љубавне песме, песме уз игру, тужбалице и др.

Типичне одлике вокалне традиције огледају се како у поетско-музичком садржају народних песама тако и у стилу њиховог извођења. Старији стил двогласног певања, који се у народу назива „на глас", може се и у данашње време чути код Црногораца, као и код других Срба који су се доселили након I и II светског рата из Хрватске и БиХ -- и то, углавном, од старијих певача, код којих је изражена свест о чувању корена, а тиме и завичајног начина певања. Стилске посебности њиховог певања огледају се у малом амбитусу мелодијске линије, нетемперованом извођењу и „тјесним" интервалима (нарочито код Банијаца и Херцеговаца), те у сазвуку секунде на крају и у отегнутом и веома гласном певању („из вика", тј. форте). Хетерофонија, као и комбиновање хетерофоније са бордуном, основна је особеност овог стила. Најучесталији и најраспрострањенији стил вокалног извођења код Срба и Хрвата/Шокаца је двогласно певање, које се у народу назива „на бас". Овај стил хомофоног, новијег двогласног певања, испољава се у кретању другог гласа у паралелним терцама и, готово увек, у истом ритму као и водећи, први глас. Иако се сазвук чисте квинте (као и други интервали попут секунде или кварте) може спорадично појавити и у току напева, он је, ипак, карактеристичан за завршетке мелопоетских целина, као и за крај песме.

Индивидуално (солистичко) или једногласно (унисоно или у октавама) певање јавља се код војвођанских Мађара, Словака, Буњеваца, Румуна, Рома, а у најновије време и код Македонаца из околине Панчева. Док је код Словака и Румуна данас готово ишчезло, у многим местима са мађарским живљем једногласно певање негује се и у данашње време. Иако је у вокалној традицији војвођанских Русина присутно и унисоно певање, за њих је карактеристичније традиционално певање на два, а ређе на три и четири гласа. У оквиру двогласног певања (као и у појединим трогласним песмама) други глас се обично креће у низу паралелних терци (ређе у секстама) и текст изговара заједно са првим гласом, да би се на крају мелострофе гласови састали у унисону. Једна од основних заједничких одлика традиционалног певања српских песама јесте извођење више поетских текстова на устаљен мелодијски модел, познат под називима „глас", „арија", „сорта". Текстови различитих песама, али истог фолклорног жанра и метричке структуре стиха, обликују се, дакле, на устаљен мелодијски тип: сватовац се изводи на „сватовски глас", асталске песме на „асталски глас" итд. У музичкој традицији овдашњих Банијаца, Херцеговаца, Крајишника или Личана уобичајено је, међутим, да се десетерачки римовани двостихови певају на више „гласова" или „арија" чак и када је реч о истом фолкорном жанру. Један од фундаменталних, заједничких елемената је и пентатонски низ, који се -- као прастари, универзални морфолошки елемент -- веома лако може уочити у мађарским, словачким, румунским, па и у неким српским традиционалним мелодијама. Као заједничка нит са фолклором матичних земаља у традиционалној музици војвођанских Румуна и Македонаца веома је и данас учестао Аксак ритам. Реч је претежно о дактилоидном облику, нпр. 7/16 (3+2+2) код Румуна, односно 7/8 (3+2+2) код Македонаца.

У архаичне облике вокално-инструменталне музичке традиције, који се и у данашње време могу чути, спадају: певање црногорских и српских епских песама уз гусле, српских сватовских песама уз гајде, српских свакидашњих песама и песама за игру уз пратњу тамбуре (двожице/трожице), унисоно или једногласно певање (у октавама) мађарских лирских песама уз цитре и двогласно/трогласно певање украјинских лирских песама уз пратњу бандуре. Као новији облик вокално-инструменталне традиције, забележено је једногласно певање словачких лирских песама женске групе певача из Арадца крај Зрењанина, уз пратњу на дијатонским хармоникама.

Као и код многих народа широм света, и у В. је индивидуално свирање био један од најстаријих облика инструменталног музицирања, а најтипичније традиционалне музичке инструменте представљају свирале и гајде. Без њих се нису могли ни замислити игранке, свадбе, крштења и други обичаји и облици забаве. Инструментална музичка традиција обухвата широк дијапазон народних музичких инструмената, од традиционалних (фрула, двојнице, кавал, дипле, гајде, окарина, дромбуље, гусле, цитра, ћуп-бас, даире, тапан, самица), преко музичких инструмената фабричке израде (тамбура, виолина, цимбало, бандура, акустична гитара, хармоника, тарагот), до дувачких инструмената преузетих из војних оркестара (кларинет, труба, саксофон и флаута). Многи од њих присутни су у традицији више националних заједница: тамбура у Срба, Хрвата, Буњеваца, Шокаца, Мађара, Русина, Рома; цимбало у мађарском, румунском и словачком фолклору; тарагот код Румуна и Мађара и сл. Само поједини од њих постали су временом симболи препознавања музичке традиције једног народа или једне фолклорне регије. Тако се звук цитре повезује са фолклором војвођанских Мађара, кавала са македонским, бандуре са украјинским, дијатонске хармонике са фолклором Словака из Арадца, тамбуре двожице са музиком Кордунаша, а тамбуре трожице са фолклорном баштином Крајишника/Банијаца.

Н. Фрациле

Уметничка музика. Постоје подаци да је музика најпре негована у феудалним утврђењима (Сомбор, Суботица, Апатин), католичким самостанима и српским манастиримa, а у време турске владавине забележени су и облици турске музичке праксе. У XVIII в. музицирало се у народу и у црквама различитих конфесија. Сталежи племића и велепоседника неговали су музику пригодну за салонска окупљања. Били су популарни балови различитих друштвених и етничких група. Развијано је и кућно музицирање, о чему сведочи штампани каталог нотних издања књижаре Емануила Јанковића у Новом Саду (1790).

Традиционално српско црквено појање пренето је сеобама и на просторе Карловачке митрополије. Ту је временом претрпело различите утицаје, чијим деловањем се уобличила његова особена варијанта позната под називом „карловачко појање". Оно је посебно неговано у фрушкогорским манастирима и у школама осниваним од првих дeценија XVIII в. Оснивањем учитељске школе у Сомбору (1778), гимназије (1791) и богословије (1794) у Сремским Карловцима, те гимназије у Новом Саду (1810) учење музике, па и српског црквеног појања, јесте институционализовано. Једини примери нотама записаних мелодија код Срба у XVIII в. су четири песме у спису Поздрав Мојсеју Путнику, књижевника и бакроресца Захарија Орфелина. Музичка писменост и пракса записивања народних и црквених напева развиће се тек у ХIХ в.

Развој грађанског друштва и утицаји који су преко Беча и Пеште стизали из централне Европе довели су до формирања првих оркестара и певачких друштава међу мађарским, српским и немачким живљем. Ђерђ Арнолд је 1803. у Суботици основао оркестар католичке цркве, а следеће године новосадски и петроварадински аматери одржали су јавни концерт са делима Ј. Хајдна и И. Плејела. Музичком капелом Грађанске гарде у Новом Саду око 1820. дириговао је Јозеф Шлезингер, а организовани су и концерти на којима је наступала војна музика Петроварадинске регименте. У Сомбору је 1822. основан мушки хор „Сомборски трубадури", а у Панчеву 1838. Српско црквено певачко друштво. Исте године је Александар Морфидис Нисис у Новом Саду оформио ученички хор, који је прерастао у Новосадско певачко друштво. Певачка друштва у другој половини века постају главни носиоци музичке културе у Панчеву (Немачко мушко певачко друштво „Liederkranz", 1861; Мађарско певачко друштво, 1881), Вршцу (Werschetzer Männergesangverein, 1854; Српско црквено певачко друштво, 1864; Gesangverein der Weinproduzenten, 1882; Gesangverein der Gewerbetreibenden, 1882), Новом Саду (Српско новосадско певачко друштво, око 1860; Мађарско мушко певачко друштво „Újvidéki Dalárda", 1870; Српско читаоничко певачко друштво, око 1880; Немачко певачко друштво „Frohsinn", 1888; Грађанско мађарско певачко друштво -- Polgári Magyar Daloskör, 1897; Српско занатлијско певачко друштво „Невен", 1900) и др. Певачка друштва „Невен", „Frohsinn" и „Újvidéki Dalárda" често су приређивала заједничке концерте и забаве.

Значајна средишта музичке делатности у XIX в. биле су школе. У новосадској Српској великој гимназији основе „ноталном певању" дао је 1841. А. Морфидис Нисис. Градска музичка школа у Вршцу основана је 1855, а Јулиус Киблер је у Новом Саду 1857. отворио јавну музичку школу за виолину, гитару и певање. У Суботици је 1868. одлуком Градског већа отворена Музичка школа, а на иницијативу певачког друштва „Újvidéki Dalárda" у Новом Саду је 1879. основана Општа јавна музичка школа (Neusatzer öffentliche Musikschule) за виолину и клавир. У то време стварају и први композитори: А. Морфидис Нисис, Никола Ђурковић, Аксентије Максимовић, Јован Пачу, Мита Топаловић и др. Они пишу хорове и соло-песме, неретко родољубивог садржаја, салонску музику за клавир, као и музику за комаде са певањем. Значајан траг на простору В., где је записивао српску народну и црквену музику, оставио је и Корнелије Станковић, који је први забележио карловачко појање (Сремски Карловци, 1855--1857). Међу композиторима рођеним у другој половини XIX в. издвајају се Јосиф Маринковић, Ференц Гал, Ерне Лањи, Исидор Бајић, Петар Коњовић и др. Значајан је и допринос низа чешких композитора, који су део живота провели у В. (В. Хорејшек, Г. Хавлас, В. Хлавач, Х. Доубек, Р. Толингер, Д. Блажек, К. Це, А. Освалд и др.). Један од пионира у писању музике за комаде са певањем био је Н. Ђурковић, који је 1844. у Панчеву основао позоришно друштво. У Вршцу је Карл Це 1859. имао друштво за приказивање позоришних представа, у којем су гостовале немачке позоришне дружине, а од 1865. извођене су оперете и опере. У Новом Саду је 1861. основано Српско народно позориште, у чији су репертоар од почетка били увршћени комади са певањем. Прве изведене оперете биле су: Врачара (1891) А. Пихерта и Јабука (1892) Х. Доубека. Прве опере, Лепа Галатеа Франца Супеа и Јованчини сватови Виктора Маснеа, изведене су 1896. До почетка I светског рата изведено је 12 опера, међу њима и опере На уранку С. Биничког и Кнез Иво од Семберије И. Бајића.

У другој половини XIX в. интензивира се и концертни живот. Запажени су били наступи Корнелија Станковића, Драгомира Кранчевића, Јованке Стојковић, Јована Пачуа, Олге Василијевић, Сидоније Илић, Ференца Гала. Крајем XIX в. све чешће гостују страни уметници (Франтишек Ондричек, Јан Кубелик, Емил Сауер, Леополд Годовски). У Кикинди је 1876. с радом почело и Друштво за неговање музике „Гусле", које је 1886. покренуло први српски музички часопис Гудало. И. Бајић је у Новом Саду покренуо Српски музички лист (1903) и едицију музичких издања домаћих композитора Српска музичка библиотека, а основао је и Музичку школу (1909). Суботичка филхармонија основана је 1908. на иницијативу Е. Лањија. У Сомбору је излазио часопис Гусле (1911--1914), као гласило Савеза српских певачких друштава.

У периоду између два светска рата Нови Сад постаје водећи музички центар В. У СНП је, као самостална грана, 1920. основана опера, а највећи успеси постигнути су 1920--1922. под вођством Ловра Матачића. После пет година, због материјалних неприлика, опера је затворена. Филхармонија је основана 1924, Друштво пријатеља музике 1928, а од 1929. до 1931. излазио је немачки музички часопис Der Sänger. На пољу хорског певаштва значајан је био рад Светолика Пашћана Којанова, који је водио Женско музичко удружење (1927) и Академски мушки хор (1933). У исто време било је веома активно и Певачко друштво „Polgári Magyar Dalóskör". Запажена је и уметничка делатност Станислава Препрека, композитора, оргуљаша и хоровође певачких друштава „Невен" у Петроварадину и „Звонимир" у Сремским Карловцима, као и пијанисткиње Милице Моч, која је наступала у земљи и иностранству, увек радо изводећи дела југословенских композитора. Деловале су и приватне музичке школе Белохорски--Седлачек (1923--1928) и школа пијанисткиње Ј. Касовиц (1938--1941). У Вршцу је радила Војна музичка школа (1920--1941).

М. Кокановић Марковић

После II светског рата уметничка музика негована је у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Зрењанину, Вршцу, Сремској Митровици, али су и бројна културно-уметничка друштва из мањих места имала хорске секције и мање камерне ансамбле. Oд посебног значаја било је поновно оснивање Опере СНП у Новом Саду (1947) и Новосадске филхармоније (1949). Први диригент оба ансамбла био је Војислав Илић. По формирању сталних састава, ове институције су постале водећи центри неговања уметничке музике у Покрајини. И при Хрватском народном казалишту у Суботици основанa је 1950. Музичка секција (диригент М. Асић), која је у свом кратком, четворогодишњем трајању поставила значајан број опера и оперета и гостовала широм В. Бележи се активност и значајног броја других ансамбала: Градски симфонијски оркестар у Вршцу (1945, дир. Ј. Брнобић), Симфонијски оркестар КУД „Светозар Марковић" Нови Сад (1949, дир. П. Зељак, А. Тот, Ј. Војтјеховски, Р. Вуксан), Оркестар хармоника АКУД „Соња Маринковић" Нови Сад (1951, дир. М Барачков Маленица, Г. Пенић), Музичко друштво „Золтан Кодаљ" Кањижа (1967), Градски оркестар „Бела Барток" Ада (1969), Зрењанински камерни оркестар (1969, са прекидима наставио да ради 2011. под називом „Camerata Panonica"), Новосадски камерни оркестар (1969, М. Фајдига, М. Јаноски, поново покренут 2002, ум. рук. Ф. Балаж), као и Зрењанинска филхармонија (1945). Симфонијски оркестар деловао је и у Суботици (обновљен 1945), Сенти (1946, дир. М. Фабијан) и Сомбору (1948, дир. Д. Митровић). Запажене резултате показао је и Симфонијски оркестар Академије уметности (дир. М. Јагушт), као и камерни оркестар студената Академије уметности „Camerata Academica" (1992, уметнички руководилац И. Варга). Од мањих ансамбала деловали су Новосадски камерни ансамбл (1953), гудачки квартет „Collegium Musicum" (1963, О. Пухан, Ј. Барањаи, Л. Хорват, Т. Хартиг), ансамбл флаута „Денсити" (1981, Л. Леваи Аксин, С. Антунић, Р. Ракин Мартиновић), дувачки квинтет „Brass People" (1992., ум. рук. Л. Вукобратовић, С. Драгаш, Н. Васић, В. Нежић, Е. Футо), гудачки квартет „ТАЈЈ" (2002, А. Крчмар Ћулибрк, Ј. Мазалица, Ј. Филиповић, Т. Калмар). Од 2001. под покровитељством ИВ АПВ делују „Војвођански симфоничари" (ум. рук. и дир. Б. Скендеровић), чија је делатност од 2011. институционализована, а назив модификован у Војвођански симфонијски оркестар. У Новом Саду од 2006. делује и Војвођански мешовити хор (ум. рук. и дир. А. Бурсаћ), професионални ансамбл чију делатност је, такође, подржала Владa АПВ.

Поједини композитори који су стварали у другој половини XX в. били су трајно окренути авангардним правцима (Е. Кираљ) или су настојали да свој првобитни авангардни став касније ублаже различитим неокласичним решењима (К. Кромбхолц, Р. Бручи, Н. Петин, Д. Радић, И. Ковач, С. Ковачевић, М. Штаткић, С. Шуклар, С. Дивјаковић, З. Мулић и др.), док други негују музички језик постмодерне, са свим разноврсностима које он нуди (Н. Живковић, Ж. Авдаловић, Ј. Митрушић, Н. Аврамовић, А. Вребалов, М. Алексић). Допринос научноистраживачком раду на пољу уметничке музике дали су Хранислав Ђурић, Антон Еберст, Марија Адамов, Душан Михалек, Богдан Ђаковић, Маријана Кокановић Mарковић, Ира Проданов Крајишник и др., а једини стручни часопис који објављује текстове из ове области је Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, који од 1987. издаје Матица српска у Новом Саду. Деловање Удружења композитора и музичких писаца В. (1973), прекинуто 90-их година XX в., обновљено је 2011.

Афирмисању уметничке музике допринела је и мрежа образовних музичких институција коју у првој деценији XXI в. чине 23 ниже и пет средњих музичких школа (Нови Сад, Панчево, Суботица, Сремска Митровица, Сомбор). Крајњу карику у овом образовном ланцу чини једина висока музичка школа у Покрајини: Академија уметности Универзитета у Новом Саду (1974). Осим покрајинских смотри и такмичења ученика музичких школа као њихових редовних годишњих активности, покренута су и међународна такмичења међу којима су посебно значајна пијанистичко окупљање са интернационалним угледом Меморијал „Исидор Бајић" (2002, ум. директор Д. Лељак), Mеђународно такмичење за кларинет и флауту „Антон Еберст" (2008, извр. директор Р. Ракин Мартиновић), те Фестивал гудача „StringFest" у Сремској Митровици (2003).

Као и на почетку XX в., важну улогу у афирмацији уметничке музике, превасходно кроз хорско певање, имала су и културно-уметничка друштва. Завидне резултате на домаћој и интернационалној музичкој сцени постигли су хор КУД „Светозар Марковић" Нови Сад (1945, диригенти Б. Цвејић, Д. Стулар, С. Вујков, Л. Бута, М. Булован, Ј. Ферик, Е. Гвоздановић, Х. Гуга, Ф. Проданов, Б. Црњански), хор АКУД „Соња Маринковић" Нови Сад (1961, дир. И. Топлак, Т. Остојић, Д. Ходоба Леш), Камерни хор „Бечеј" (1963, дир. М. Шустран), хор „Коча Коларов" Зрењанин (1966, дир. М. Булован), хор „Pro Musica" Суботица (1968, дир. Г. Егете, Е. Хусар, Ч. Пашко, K. Чикош), хор „Јосиф Маринковић" Зрењанин (1970, дир. С. Бурсаћ, А. Бурсаћ), Хор музичке омладине Нови Сад (1976, дир. Е. Гвоздановић), хор „Iuventus Cantat" (1985, дир. С. Хајнал, А. Вујић, М. Алексиначки), хор „Свети Стефан Дечански" Нови Сад (1987, дир. Т. Петијевић), хор „Свети Георгије" Нови Сад (1987, дир. Б. Ђаковић), мушки хор Епархије сремске (дир. Г. Максимовић), женски хор „Sirmium Cantorum" из Сремске Митровице (дир. В. Бугарски).

О музичким догађањима у војвођанским градовима организационо су бринуле Концертна пословница (К. Пашчик, Б. Ракић), Војводина Концерт (М. Радовић) и Музичка омладина Новог Сада (1966), која је кроз бројне активности (Возом у оперу, квиз такмичења, Омладински музички матине, Музичка трибина младих, Млади за младе, радио-емисија Дневник музичке омладине) имала и значајну улогу у пропагирању уметничке музике. Популаризацији уметничке музике допринела је и Музичка омладина Војводине (1968). Музички живот је битно обогаћен и фестивалима: Сомборске музичке вечери (1961, обновљене 2012), Фестивал музичких друштава Војводине у Руми (1963), Новосадске музичке свечаности (НОМУС, 1975), Фестивал омладинских хорова у Зрењанину (1979), Дани Јосифа Маринковића -- „Обзорја на Тиси" у Новом Бечеју (1993), Фестивал духовне музике „Путевима православља" у Новом Саду (1994), Војвођански фестивал класичне гитаре у Новом Саду (ум. директор Р. Радовић). Запажен допринос афирмацији савременог музичког стваралаштва дали су Трибина младих (1956), Културни центар младих „Соња Маринковић" (1978) и Културни центар Новог Сада (1984), а његовој медијској промоцији РТВ Војводине и дневни листови Дневник и Magyar Szó.

И. Проданов Крајишник

Позориште. На територији данашње В. у XVII и XVIII в. постојало је популарно забавно позориште путујућих глумачких дружина. То позориште, тзв. зурнице, било је позни облик активности средњовековних забављача у импровизованим слободним просторима. Европско драмско стваралаштво, пре свега оно на немачком и мађарском језику, са којим су дошли у додир после Велике сеобе, побудило је код Срба у В. интересовање и живу позоришну активност, тако да је код њих у XVIII в. театар био развијенији него у другим областима у којима су живели Јужни Словени, осим у Дубровнику. Познати црквени проповедник, писац и преводилац Гаврило Стефановић Венцловић је у првој половини XVIII в., са циљем да народ васпита у црквеном духу, на народном језику изводио беседничке драме, дијалоге на религиозне теме проткане интервенцијама приповедача, који су богослужење чинили занимљивим и динамичним. У то време, на позив српских митрополита, међу Србе северно од Саве и Дунава долазе учитељи из Русије, који са својим ђацима изводе школско позориште и драму. Траедокомедија Мануила Козачинског, написана на рускословенском језику и изведена 1734. у Сремским Карловцима, представља почетак новије драмске књижевности и настанак школског позоришта које је код Срба дуго било једини облик њихове позоришне делатности. Наставници из Русије пренели су у Сремске Карловце и руско-украјински обичај да се о Божићу носи вертеп. Та особена врста школске драме коју су изводили костимирани ђаци на јавном месту или носећи вертеп од куће до куће постала је временом народни обичај који је у себи спајао религиозне и народне елементе.

У другој половини XVIII в. позориште се развијало под утицајем савремених просветитељских идеја које је прихватио новостворени српски грађански слој, али и као облик борбе за националну равноправност. Емануил Јанковић је 1787. објавио превод Голдонијеве комедије Терговци, први превод из светске драмске књижевности на српски језик. Најзначајнији књижевни представници просветитељске епохе који пишу или преводе драмска дела су Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Емануил Јанковић, Вићентије Ракић, Глигорије Трлајић и Лукијан Мушицки. Крајем века се развија световни школски театар који добија нове садржаје, а поред религиозних појављују се и комади са темама из грађанског живота. Значајан је рад бројних школованих учитеља који су са ђацима постављали драмске текстове, а међу којима су били и Јован Крестић, Михајло Крекић, Козма Јосић, Јаков Пејаковић и Марко Јелисејић. Атанасије Николић је са дружином коју су чинили ученици новосадске гимназије 1825. извео комад Стефана Стефановића Смрт Уроша петог последњег цара српског, а са истим ансамблом поставио је још неколико драмских текстова. Тих година настало је више позоришних трупа, што је убрзо довело до стварања првих професионалних ансамбала. У Петроварадину су током XVII в., у организацији језуита, неговани и разни облици позоришне делатности. Они су сваког 5. августа, у част победе над турском војском, организовали спектакуларне процесије, а када је 1729. отворена католичка основна школа, редовно се одржавала процесија поводом црквеног празника Тијелово. Од 1765, када је отворена гимназија, па све до 1773, када је ред укинут, организоване су и представе школског језуитског позоришта.

У првој половини XIX в. позориште се развијало под утицајем снажног националног буђења које су пратиле важне културне иницијативе и оснивање значајних образовних и културних институција. За развитак професионалног позоришта најзаслужнији су Јован Стерија Поповић и Јоаким Вујић. У Пешти је 1813. изведена посрба комада Аугуста Коцебуа Крешталица, прва световна, јавна и грађанска представа коју је Вујић припремио. Посрбе су особен начин прилагођавања дела из страних драмских књижевности, у којима се радња из оригиналног амбијента измешта у живот српских градова и села. Вујић је посрбио 28 драмских дела и иницирао стварање глумачких дружина сa којима је давао представе у више градова В. Прва професионална позоришна трупа, Летеће дилетантско позориште, настала је 1838. у Новом Саду. Иако га је Вујић основао са ђацима-аматерима, оно је убрзо постало професионално и изводило представе по војвођанским градовима, а гостовало је и у Загребу. На репертоару је имало највише дела Јована Стерије Поповића, најзначајнијег српског драмског писца у том периоду. Играна су и дела Стефана Стефановића и Лазара Лазаревића. Никола Ђурковић је 1844. основао Панчевачку добровољну позоришну дружину, после Летећег дилетантског позоришта најбројнији српски глумачки ансамбл у првој половини XIX в. Подигнуте су и зграде позоришта у Великом Бечкереку (1839), Панчеву (1844), Суботици (1854), Белој Цркви (1867), Темишвару (1875), Сомбору (1882) и Новом Саду (1895). Шездесетих година XIX в. оснива се низ српских, углавном аматерских позоришних трупа на простору Аустријске царевине: у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Великој Кикинди, Великом Бечкереку, Вршцу, Панчеву, Земуну, Новом и Старом Бечеју, Српском Чанаду, Иригу и Будиму.

Највећи значај за позоришни живот до I светског рата има Српско народно позориште, прво српско национално позориште, основано 28. VII 1861. Први глумци били су бивши чланови трупе Јована Кнежевића, која је основана годину дана раније. Позориштем је управљало Друштво за СНП, а радило је захваљујући помоћи војвођанских Срба (који су га звали мезимче), организованој преко широке мреже одбора Друштва у градовима и селима у којима су широм Аустријског царства Срби живели. СНП је било највећим делом путујуће позориште, не само зато што га новосадска публика не би могла издржавати у току целе сезоне, него зато што је од свог оснивања вршило националну и културну мисију. Од 1861. до 1914. приказало је 10.242 представе и гостовало у 60 места. У првом раздобљу главни редитељ био је управник Јован Ђорђевић. После његовог преласка у Београд (1868) нови управник био је Антоније Тона Хаџић, који је посвећено обављао многе позоришне послове, међу њима и редитељске. Најзначајнији глумци СНП од оснивања до I светског рата били су Димитрије Ружић, Драгиња Ружић, Лаза Телечки, Милка Марковић и, по многима највећи српски глумац, Пера Добриновић. Друштво за СНП покренуло је издавање листа Позориште (први број је изашао 1871), а у едицији Зборник позоришних дела штампани су драмски текстови. Највише успеха код публике имале су представе по мотивима из српске националне историје. Публика је волела комаде са музиком и певањем, а глумци, добри певачи, били су омиљени. Од оснивања посебна пажња поклањала се музици и певању, па су убрзо основани хор и оркестар, те је крајем XIX в. изведено и неколико опера и оперета. Значајни драмски писци из В. у том периоду били су Ђура Јакшић, Лаза Костић и Коста Трифковић.

Позоришна делатност између два светска рата није се развијала са националним полетом карактеристичним за претходни период, него уз бројне организационе и финансијске тешкоће које су изазивале и краће прекиде. Крајем 1919. СНП је подржављено и добило назив Новосадско СНП. Тада је и престало да даје представе по В. Од 1921. носи име Народно позориште у Новом Саду или Обласно НП у Новом Саду. Већ од 1920. поред драмских представа изводе се и опере. Опера је, захваљујући добрим домаћим и руским певачима, као и добрим диригентима и редитељима, постојала шест сезона, али је због штедње укинута одлуком Министарства просвете. Оперске представе су после тога извођене тек повремено. Квалитетном раду опере значајно је допринео тадашњи управник, композитор Петар Коњовић. Оперета је престала да ради 1927. После пожара у позоришној згради и одлуке Министарства просвете позориште се 1928. спојило са Народним казалиштем из Осијека и носило назив Новосадско-осијечко позориште или НП за северне области. Радило је као путујуће позориште, а од 1932. носило назив Народно казалиште за северне области и Народно казалиште за приморску бановину. Расформирано је 1934. и обновило рад уз помоћ НП у Београду као његова Секција за Дунавску бановину са седиштем у Новом Саду и са самосталном управом. Затим је 1935. постало НП Дунавске бановине кнеза намесника Павла, са седиштем у Новом Саду, Крагујевцу, Суботици и Петровграду (данашњем Зрењанину) и тако радило до 1941.

После више захтева из разних делова В. да се СНП врати својим изворним принципима, Друштво за СНП је оформило ново позориште под старим називом, које је радило држећи се предратног начина рада. Већи број глумаца је дошао из вршачког позоришта „Стерија", формираног 1920. Позориште је радило у тешким околностима и са прекидима од 1921. до 1941. под именом СНП „Јован Ђорђевић".

После II светског рата за државна позоришта у В. проглашена су СНП, Мађарско НП у Суботици и СНП у Панчеву, за окружна Хрватско народно казалиште у Суботици, позоришта у Сомбору, Зрењанину и Сремској Митровици, а за градско оно у Вршцу. Истовремено, у већини војвођанских места снажно се развија аматерско позориште, а од посебног је значаја позоришни аматеризам националних мањина који осим уметничког има и циљ да развија национални језик и културу. Нека војвођанска аматерска позоришта успешно су учествовала на фестивалима аматерских позоришта Југославије, међу њима аматерска позоришта из Кикинде, Панчева, Куле, Старе Пазове, Бачког Петровца и Руског Крстура.

Друга половина XX в. донела је најбогатији и уметнички најзрелији период позоришног стваралаштва у В., којем су допринели многобројни уметници, међу њима глумци Милан Ајваз, Рахела Ферари, Виктор Старчић, Љубиша Иличић, Љубица Раваси, Стеван Шалајић, Ђорђе Јелисић, Петар Вртипрашки, Фрања Живни, Иван Хајтл, Мира Бањац, Милица Кљајић Радаковић, Добрила Шокица, Гордана Ђурђевић Димић, Борис Исаковић, Јасна Ђуричић, Ласло Патаки, Габријела Јонаш, Иби Ромхањи, Иштван Бичкеи, Ђерђ Фејеш, те редитељи Јован Коњовић, Јуриј Љвович Ракитин, Јосип Кулунџић, Бора Ханауска, Јован Путник, Миленко Шуваковић, Димитрије Ђурковић, Дејан Мијач, Желимир Орешковић, Михаљ Вираг и Ђерђ Херњак.

Почетком XXI в. у В. раде следећа институционална позоришта: СНП у Новом Саду, Новосадско позориште -- Ujvidéki Színház (основано 1973), НП -- Народно казалиште / Népszínház, Суботица (1945), Позориште „Деже Костолањи" -- Kosztolányi Dezső Színház, Суботица, НП Сомбор (1945), НП „Тоша Јовановић", Зрењанин (1946), НП „Стерија", Вршац (1945, Сцена на румунском језику 2003), Позориште „Добрица Милутиновић", Сремска Митровица (1944--1954, поново професионално 1990), НП Кикинда (1992), Словачко војвођанско позориште -- Slovenské vojvodinské divadlo, Бачки Петровац (2003), Русински народни театар „Петро Ризнич Ђађа", Руски Крстур (2003). Од позоришта за децу раде: Позориште младих, Нови Сад (основано 1931), Дечје позориште -- Дечје казалиште, Gyermekszínház, Суботица (1946), Луткарска сцена на српском и мађарском језику НП „Тоша Јовановић", Зрењанин (1956).

У В. су се одржавали следећи позоришни фестивали: Сусрети војвођанских позоришта, касније Фестивал професионалних позоришта В. (основан 1947), „Стеријино позорје", Нови Сад (основано 1956. као фестивал на којем се такмиче југословенска позоришта са представама насталим на домаћим текстовима, али је после распада Југославије фестивал донекле променио првобитни концепт), Вршачка позоришна јесен, Вршац (1993), Међународни фестивал позоришта за децу, Суботица (1994), Интернационални фестивал алтернативног и новог театра (ИНФАНТ), Нови Сад (1995).

Позоришни музеј В. основан је 1982. Стеријино позорје од 1965. издаје часопис за позоришну уметност Сцена и објављује књиге из области театрологије. У његовом саставу ради Центар за позоришну документацију.

Академија уметности у Новом Саду основана је 1974, а на њеном Одсеку за драмске уметности студирају се глума, режија, драматургија, продукција, дизајн светла и дизајн звука. Такође, свршени студенти друга два одсека, музичког и ликовног, дају значајан допринос војвођанској позоришној уметности. На Академији раде два студентска позоришта: Позориште „Промена" (1978) и Салашарско позориште (1978).

Кинематографија. Већ 1896, годину дана после прве пројекције филмова браће Лимијер у Паризу, путујући кинематографи приказују филмове и у В., а почетком XX в. њих више десетина, од којих су најпознатији били кинематографи Александар Лифка и Георг Нартен, обилази војвођанске градове и села. Први стални биоскоп отворио је Ернест Бошњак у Сомбору 1906, а за њим они убрзо настају и у другим градовима, тако да је 1918. радило 30 сталних биоскопа, док су путујући биоскопи углавном пуштали филмове у селима. То је била најгушћа биоскопска мрежа у Краљевини СХС. Први домаћи филм за који се зна је Долазак железничког влака на Новосадској станици, снимљен 1897. и приказиван у путујућем биоскопу „Витаскоп". Власници путујућих биоскопа често су приказивали документарне записе снимљене у градовима у којима су гостовали, а у томе је предњачио Александар Лифка. Ернест Бошњак је 1909. у Сомбору снимио свој први филм У држави Терпсихоре, у којем је приказао игру девојака у градском парку, а снимио је и низ документарних записа о народним обичајима у В. Покушао је да успостави филмску продукцију у Сомбору, а када му општинске власти нису изашле у сусрет, предложио је исту идеју новосадском магистрату. Идеја је била прихваћена, али је I светски рат омео њену реализацију. Свршени ученик трговачке школе Владимир Тотовић, глумац неколико мањих филмских улога у Бечу и Будимпешти, снимио је 1915. у Новом Саду играни филм Детектив као лопов.

Између два светска рата није развијена ни филмска производња ни дистрибуција, мада је В. била подручје са најразвијенијом приказивачком мрежом у земљи. Ернест Бошњак је са својим предузећем „Боер филм" у Сомбору снимио 1923. филм Лажи мене ради, а 1924. филмове Моја драга колевка и Фаун. Због финансијског неуспеха престао је да производи игране филмове, али је касније снимио још неколико репортажа. Фотограф и филмски сниматељ Данило Јакшић основао је 1924. у Старом Бечеју „Титан филм". Предузеће је потом пренео у Нови Сад и до 1934, када је прекинуо рад, снимио је више наручених филмова. Први војвођански филмски часопис Ревија за позоришну и филмску уметност основан је 1925.

После ослобођења значајније се развија филмски аматеризам. Прво друштво кино-аматера основано је 1951. у Новом Саду, а затим и у Суботици, Сомбору, Сенти, Зрењанину, Кикинди, Апатину, Сремској Митровици и Панчеву. Војвођански аматери тада имају најразгранатију и најјачу организацију у земљи, која обухвата две мреже: Фото-кино савез Војводине (преко 200 клубова) и Фото-кино секције осмогодишњих и средњих школа (преко 100). У аматерским оквирима афирмишу се и први филмски ствараоци. У Панчеву Културни центар почиње професионалну филмску производњу 1965, а 1973. основана је филмска продуцентска кућа „Пан филм". У Новом Саду је 1964. основана филмска група Неопланта која ствара документарне филмове, а њен најистакнутији аутор је Бранко Милошевић. Аутори окупљени око Неоплантe иницирали су покретање професионалне филмске производње, па је 1966, одлуком Скупштине САП Војводине, основана филмска продуцентска кућа „Неопланта филм", а три године касније њена производња почиње да се финансира из покрајинског фонда. Већина филмских стваралаца „Неопланта филмa" долази из филмског аматеризма и ствара документарне и анимиране филмове које карактерише та врста ентузијазма, лакоће, неконформизма и вере у неспутан ауторски израз. Тиме су унели нов дух у тадашњу југословенску филмску продукцију, изазвали пажњу и добили признања у земљи и иностранству. Поред Бранка Милошевића, ту су Мирослав Антић, Желимир Жилник, Карпо Аћимовић Година, Првослав Марић и Карољ Вичек, а најпознатији аутори анимираног филма су Зоран Јовановић, Борислав Шајтинац и Никола Мајдак.

Први играни филм у продукцији „Неопланта филмa" био је Свети песак (1968) песника и аутора неколико кратких филмова Мирослава Антића. Значајан је и његов други филм Доручак са ђаволом (1971). Желимир Жилник је 1969. снимио филм Рани радови, дело инспирисано студентским протестима 1968. Душан Макавејев је 1971. у копродукцији „Неопланта филмa" и минхенског „Телепола" снимио филм W. R. Мистерије организма. Ови филмови, храбри и неконвенционални како по стилу тако и по идејама које су заступали, изазвали су реакцију власти, тако да њихови аутори више нису могли радити у „Неопланта филму", а филм Макавејева био је и судски забрањен за јавно приказивање у Југославији. У другој половини 70-их највише играних филмова режирао је Карољ Вичек, који је на Фестивалу југословенског филма у Пули за филм Трофеј добио Златну арену за најбољи филм. У продукцији или копродукцији „Неопланта филм" снимио је 16 дугометражних играних и преко 150 краткометражних играних, документарних и анимираних филмова. Услед финансијских проблема изазваних производњом филма Велики транспорт, у „Неопланта филму" је 1985. покренут стечајни поступак који је окончан следеће године. Новосадско предузеће за дистрибуцију и приказивање филмова „Звезда филм" (основано 1977) откупило је укупан фонд филмова произведених у „Неопланта филму", чиме ја филмска баштина В. спасена од распродаје.

Да би била настављена организована производња филма у В., одлуком Самоуправне интересне заједнице за културу В. основана је 1986. радна организација за производњу филмова „Тера филм". До 1992, када је услед промењених законских околности В. изгубила право да подржава филмску делатност, „Тера филм" је произвео двадесетак краткометражних и три играна филма који су добили више домаћих и међународних награда. После својинске трансформације 1993, „Тера филм" постаје деоничарско друштво које послује под уметничким вођством Желимира Жилника, њеног најзаступљенијег аутора у том периоду. Од тада је произведено шест дугометражних и око педесет краткометражних филмова, који су учествовали на многим фестивалима и освојили више признања.

Ж. Поповић

Просвета, култура, наука. Процес изградње образовног система на територији данашње В. пролазио је кроз више фаза, омеђених крупнијим историјским догађајима, а највише појавом тзв. клерикалних школа, значајнијим школским реформама у Хабзбуршкој монархији (касније Аустроугарској), као и реформама које су уследиле у Краљевини СХС, Краљевини Југославији, ФНРЈ, СФРЈ и периоду између 1999. и 2010.

Kлерикални период у развоју школства, који се односи на Хабзбуршку монархију, чини раздобље од почетка отварања манастирских или црквених школа па до првих школских реформи и превођења школа у надлежност државе. У том периоду постојале су само школе различитих верских конфесија. То је за новопридошле народе значило да могу похађати школе које су овде тада постојале (немачке и мађарске) или, с обзиром на затечено стање у верским слободама, отварати своје вероисповедне школе. Што се тиче српског народа, њему су црквено-школске слободе и организациона самоуправа биле загарантоване повељом цара Леополда II Привилегије из 1690, у истој години када се догодила и сеоба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Од раније српске школе постојале су у манастиру Хопово (1573) и манастиру Ковиљ (1607), као и при другим манастирима или црквама. Све су биле по узору на манастирске или грчке школе какве су постојале у Старој Србији (Косово, Метохија, Рашка). Међу првим новоотвореним школама после Велике сеобе била је школа у Будиму (1704). Године 1727. митрополит Мојсије Петровић издејствовао је од двора у Бечу да Срби свуда могу отварати своје школе. Тако је већ 1726 (пошто су годину дана раније из Русије стигли учитељи Максим и Петар Суворов са 400 буквара) у Сремским Карловцима отворена руско-словенска школа, коју су похађали старији ученици са знањем српскословенског језика да би се припремали за свештенички, војни или неки други позив. Убрзо је, по узору на западне школе, отворена и латинска школа (1732), у којој је главни предмет био латински језик, да би из ње био могућ упис на двогодишње студије филозофије. Слична школа ће од 1731. постојати и у Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) под називом Рождествено-богородична латинско-словенска школа, коју је у порти Саборне цркве основао епископ Висарион Павловић. По сличном обрасцу отварали су своје школе и други народи. Прва католичка школа отворена је у Петроварадинском Шанцу (1726). Словаци су, под окриљем евангелистичке цркве, отворили прву школу у Бачком Петровцу (1770). Румунске школе се појављују првом половином XVIII в. у Великом Средишту, Куштиљу, Николинцима и Гребенцу. Русини су у окриљу унијатске цркве отворили школу у Руском Крстуру (1753) и Куцури (1765). У то време школе конфесионалног карактера имали су, такође, и Грци и Јевреји. У српским школама тада се учило из црквених књига и на тадашњем црквенословенском језику, а касније и на другим словенским језичким варијантама.

Значајније промене у погледу школства, како за српски народ тако и за остале народе, уследиле су са школским реформама. Прву велику школску реформу (1774--1777) иницирала је царица Марија Терезија. Реформа је спровођена по етапама, с тим да су за наше школство нарочито биле значајне прве две етапе. Прва етапа школске реформе (1774--1777), за аустријски део државе, имала је циљ да се, под утицајем просветитељства, школа ослободи од верског утицаја и тиме спречи културно-просветно и научно заостајање Хабзбуршке монархије. Реформа је започела уз помоћ опата И. Фелбигера, а на основу наредбе царице Марије Терезије Општи школски ред из 1774. Овим актом уведена су три типа основних државних школа: тривијална школа (у мањим местима с једним учитељем), главна школа (са два-три учитеља у већим местима) и нормална школа (са четири најбоља учитеља) у седишту сваке провинције. Нормална школа је трeбало да буде узор осталим школама и да организује норме или течајеве за припремање учитеља који ће радити по напредној Фелбигеровој наставној методи. Реформу српских школа у Банској Хрватској, јужној Угарској и Војној крајини требало је да спроведе новооснована Илирска дворска депутација (нека врста уреда при министарству) са ослонцем на штампарију за уџбенике у Бечу. У том циљу деловало се на основу Устава Илирске депутације за илирске мале школе (1777), а што се тиче школа у Војној крајини, преко војних команди, које су биле надлежне и за школе. Немачке школе су највише биле државне, али су постојале и конфесионалне, са ограниченим суверенитетом. Српске су, на основу загарантованих верских слобода и црквено-школске аутономије, биле искључиво конфесионалне. Систем српских основних школа био је исти као и систем немачких (тривијалне, главне, нормалне), с тим што се овде појавила и тзв. повторна школа. То је школа коју је могла похађати омладина између 12 и 15 година, недељом и празником (сем летњег периода). У њој се понављало научено, неговало читање одабраних текстова, учили историја и рачун и омладина упознавала са „економичним наукама", као што су сточарство, воћарство, виноградарство, свиларство итд. Српске школе нису давале знање на немачком језику па је то била главна препрека за даље школовање. Све цркве су се супротстављале подржављењу школа, али је држава истрајала у својој намери. Школство је унапређено по више основа: садржајно, методама наставе, организацијом, наставу су почели изводити образовани учитељи, уместо латинског језика уведен је у наставу „народни" језик и латиница (1770--1790), а касније ћирилица (1849) и Вуков правопис (1852).

Друга етапа школске реформе, за мађарски део државе, започела је на основу Школске уредбе из 1774. и касније уредбе Ratio educationis из 1777. За српске и румунске основне школе на подручју Баната сачињен је 1776. посебан Школски устав. И овде су уведена поменута три типа основне школе и обавеза отварања течајева за учитеље. Први такав течај отворио је у Темишвару 1777. Т. Јанковић Миријевски, а у Сомбору 1778. А. Мразовић. Исте такве течајеве у загребачком округу отварао је С. Вујановски. Школе су отваране таквом динамиком да је у то време у свакој епархији била по једна тривијална или мала српска школа. Из тривијалне школе ишло се у главну или у нормалну школу. Из главне школе могло се прећи у виши разред нормалне школе или у гимназију. У нормалним и главним школама били су исти предмети и садржаји али неједнаког обима. Ко је желео боље образовање могао се уписати у протестантске школе, јер је у њима преовлађивала световна настава, а биле су и боље уређене. Реформу Марије Терезије наставио је њен син Јозеф II (1780--1790), прокламујући још енергичније, уредбом Патент из 1781, начело једнакости и верске толеранције. Без обзира на уредбе дозволе за отварање школа су обично касниле. Због тога је митрополит Ненадовић још 1749. у Сремским Карловцима успео створити неку врсту школског центра, тзв. Покрово-Богородичних школа, у којем су биле: мала словенска школа (са два разреда), словенско-граматичка школа (врста гимназије у којој се учио и грчки језик) и латинска школа. Последња је била по узору на западне и у њој се претежно учио латински и немачки језик. Сличне школе отваране су и у другим местима В. -- у Суботици 1747, Сомбору 1759, Петроварадину 1765, Руми 1770. итд. Латинска школа у Руми била је најпре дворазредна, касније троразредна, а 1787. престала је да постоји припајањем католичкој гимназији. Настојањем митрополита Стратимировића у Сремским Карловцима отворена је прва српска гимназија 1791, а 1794. и богословија. Обе школе биле су и база за образовање учитеља јер су се у њима изучавали и педагошки предмети. У Новом Саду је Српска основна школа (основана 1703) прерасла 1810. у Прву српску православну гимназију.

Другу велику школску реформу у Аустрији иницирао је 1806. гроф Штадион. За врховног инспектора српских комуналних и грчких школа 1810. постављен је Урош Несторовић. Он је по извршеном прегледу школа констатовао да су у „јадном стању", највише због различитих варија- ната наставног словенског језика, којима се народ није користио. Године 1813. Несторовић је сачинио тзв. Школску уредбу, којом је предвидео да су општине дужне у свим местима отварати школе и да црквенословенски језик треба заменити матерњим. На прелазу из XVIII у XIX в. јачање српског грађанског слоја погодовало је ширењу мреже постојећих школа и отварању нових врста средњих школа. Тако је 1812. на предлог У. Несторовића отворена учитељска школа у Сентандреји (у Сомбор пресељена 1816). У школовању сиромашне српске деце и омладине значајну улогу су имале задужбине, а нарочито домови Текелијанум (1838) и Ангелијанум (1870). Значајан догађај у развоју школства било је и то што је Школска комисија (основана у Бечу 1850. при Министарству „богочасти и наставе") прегледала и одобрила прве уџбенике на српском народном језику Платона Атанацковића. Дотле су све школске књиге биле искључиво на црквенословенском језику. Такође је био значајан и просветитељски рад Д. Обрадовића, рад на српском језику, граматици, правопису и буквару В. С. Караџића, књижевни рад Б. Радичевића, Ј. Ј. Змаја, Ђ. Даничића, Л. Костића и рад на национално-политичком пољу С. Милетића. Развој школства у Хабзбуршком царству био је условљен Уставом од 1849. и поделом Монархије на осам области, чиме су српске школе биле разједињене у четири области и то: Војводство Србија и Тамишки Банат; Угарска; Угарска и Славонија; Војна крајина. За саветника школа у Војводству Србија и Тамишки Банат постављен је 1857. Ђ. Натошевић (чиме је започела интензивна реформа православних школа у Банату). Под утицајем револуционарних догађаја 1848/49. и нагодбе Аустријанаца и Мађара 1867. дошло је до поновног преуређења Монархије, поделом територије и надлештва између Аустрије и Угарске. Хабзбуршка монархија постаје Аустроугарска. То је, као и догађаји из 1848/49, имало за последицу потез Франца Јозефа да, идући у сусрет Мађарима, 1860. укине Војводство Србија и Тамишки Банат. Није се остварила ни одлука српске Скупштине у Сремским Карловцима из 1848. о проглашењу аутономије В. (у коју је требало да уђу Срем, Банат, Бачка и Барања, укључујући и делове Војне крајине). Новом територијалном поделом и сходно школским законима Угарске, Ђ. Натошевић 1862. из Темишвара одлази у Намеснички савет у Будим, тамо завршава школску реформу и 1867, на позив кнеза Михаила Обреновића, одлази у Србију. Натошевић је за целокупни систем школа саставио збирку прописа у виду Краљевског Рескрипта (1868), на основу којег ће се, исте године, донети Школска уредба, којом је прописана школска обавеза, као и да учитељ може бити само православни Србин примљен конкурсом, да се настава изводи на матерњем језику и да основна народна школа има четири разреда и четири учитеља, а да учитељска школа може бити нижа двогодишња и виша трогодишња. Уредбом су били регулисани рад и квалификације професора у гимназијама, као и школовање у богословијама. Уредбом је наговештен и први пропис о предшколском васпитању, што се догодило 1870. у виду Законског предлога о дадиљама, којим се предвиђало: да институције предшколског васпитања могу оснивати држава, друштва, појединци и црквене општине; да будући васпитачи могу стећи стручну спрему у „учевним заводима" похађањем двогодишњег течаја (један такав завод за војвођанске Србе почео је да ради 1895. у Великом Бечкереку); да као васпитачи могу радити и свршени учитељи који су током школовања имали вежбе у забавишту, што је био случај на Учитељској школи у Сомбору. Истом уредбом, односно Рескриптом, с обзиром на то да су Уставом цара Франца Јозефа из 1860. враћена права свакој вероисповести да слободно одлучује о црквеним и просветним питањима, положене су и основе Школског савета. Такав савет, формиран у Сремским Карловцима, представљаће врховну школску власт све до почетка I светског рата.

Српске школе изван ове територије (Срем, Славонија и Хрватска) све више су падале под утицај хрватске просвете. Средње школе у XIX в. нису значајније напредовале. Школе у Војној крајини нису биле обухваћене реформом, а њихово стање је и даље било веома лоше. У свим државним школама (нормалним, главним и тривијалним) био је обавезан немачки као наставни језик, а радило се по истом систему какав се примењивао у немачким школама -- по дијалошкој и Фелбигеровој нормалној методи. Што се тиче недржавних школа или школа које су, по принципу верских слобода, могле отварати и самостално издржавати православне црквене општине или родитељи, ни ту се није користио српски народни језик. Чешће је био у употреби рускоцрквенословенски (са српским изговором), какав се користио у богослужењу, или славеносрпски, какав се користио у световној књижевности, а у неким случајевима користио се и српскоадминистративни стил у сврху службене комуникације. На језичке проблеме још почетком XIX в. највише је указивао У. Несторовић, сматрајући их главним разлогом лошег стања у просвети српског народа у В. У неким случајевима је и сама црква отежавала ситуацију. Тако нпр. није непознато да се митрополит Путник обратио цару Јозефу II са молбом да одустане од настојања да се у српске школе увeде народни језик, страхујући од унијаћења српског народа посредством језика.

Школство и просвета В. у Краљевини СХС/Југославији (после 1918) поново се нашло у незавидном стању. Од тада па све до 1941. школство и просветне установе В. и даље ће се равнати према школским законима заједничке државе, задржавајући своје специфичности због вишенационалног састава становништва. У међувремену на развој школства деловаће Закон о народним школама из 1919, када је дошло до раздвајања школе и цркве, Закон о народним школама из 1929. и Закон о грађанским школама из 1931. У то време нешто повољнији положај имало је школство у В. због веће развијености предшколског васпитања и деловања мушке и женске учитељске школе у Сомбору, Матице српске у Новом Саду, као и све бројнијих ђачких домова, а онда и због отварања, 30-их година, првог факултета у В., тј. Правног факултета у Суботици.

Школство и просветне установе у В. за време II светског рата зависили су од организације непријатељске власти, учешћа наставника и ученика у народноослободилачкој борби до друге половине 1944, степена разорености или оштећења школских зграда и, коначно, од могућности деловања тзв. партизанских школа на ослобођеним територијама.

Школство и просвета В. у ФНРЈ после II светског рата почело се обнављати доношењем Закона о седмогодишњој основној школи из 1945, онда и применом Уредбе о оснивању дечјих вртића из 1948. и промоцијом Општег закона о школству из 1958. Утицај на нагли развој предшколског васпитања у В. нарочито ће имати отварање 1952/53. средње школе за васпитаче у Новом Саду и касније у Кикинди.

Школе и просветне установе В. у СФРЈ на нивоу предшколског, основношколског и средњег образовања даље ће се развијати. Према Уставу СФРЈ из 1974, Покрајина је могла самосталним прописима регулисати образовање. Важан моменат у том периоду било је формирање Универзитета у Новом Саду, 28. VI 1960. Томе је претходило оснивање Филозофског и Пољопривредног факултета у Новом Саду 1954 (пре тога били су у саставу Универзитета у Београду), а онда и оснивања Технолошког, Правног, Медицинског, Машинског и Економског факултета. У годинама од 1974. па до појаве високих струковних школа 2005. у саставу Универзитета у Новом Саду биле су и више двогодишње школе. Године 1974. средње васпитачке и учитељске школе постале су више школе, односно педагошке академије. Од двогодишњих виших педагошких школа (у Новом Саду и Зрењанину) образовање предметних наставника преузели су одговарајући факултети. Тада су постојале и Виша економско-комерцијална школа и Машинска школа у Новом Саду, те више грађевинске школе у Новом Саду и Суботици. У тим годинама позитиван утицај на развој школства имало је деловање регионалних педагошких завода, Педагошког завода В., Педагошког друштва В., покрајинских и регионалних струковних удружења васпитача, учитеља и наставника, деловање Војвођанске академије наука и уметности, а од 1992. Огранка Српске академије наука и уметности из Београда. Лист Мисао покренут је 1975, а наставио је да излази часопис Педагошка стварност (покренут 1955). Уместо Népoktаtás и двојезичног часописа Школски живот, у Суботици је од 1974. почео излaзити часопис Oktatás és Nevelés. Променом Устава Србије од 1989. образовање у В. регулише се јединственим прописима Републике Србије.

Школство В. од 1992. до 2010. у почетку стагнира, а потом почиње његов бржи развој. Школске 2010/11. у В. делују 44 предшколске установе које, заједно са припремним одељењима при основним школама и 22 приватна вртића, скоро у потпуности обухватају децу припремним програмом за полазак у школу и то на свим језицима на којима се изводи настава у основној школи. У основним школама (укључујући и школе за одрасле, специјалне за децу са тежим развојним сметњама и уметничке), настава се изводи на српском језику и на језицима свих националних заједница. У 131 школи средњег образовања настава се највише остварује на српском језику, за ученике националних заједница на матерњем језику, а под одређеним условима и двојезично. Осим државних постоји и 21 приватна школа, међу којима су специјализоване гимназије и средње техничке школе. Високе школе струковних студија уведене су Законом о високом образовању 2005. Практично су више школе прерасле у високе. Трају три године и у својству државних школа има их девет: једна пословна школа у Новом Саду, три техничке (Нови Сад, Суботица и Зрењанин) и пет школа за образовање васпитача (Нови Сад, Суботица, Вршац, Кикинда и Сремска Митровица). Факултетско образовање од 1993. обогаћено је отварањем Учитељског факултета (касније Педагошког) у Сомбору (најпре за образовање учитеља, а касније васпитача, дизајнера медија у образовању и библиотекара) и 2004. отварањем Учитељског факултета на мађарском наставном језику у Суботици. Крајем прве деценије XXI в. државни Универзитет у Новом Саду сачињава 14 факултета, лоцираних у више места. Постоје и бројни приватни факултети, као и високе школе струковних студија.

П. Јанковић

Најбројније културне институције су јавне, школске, факултетске и специјалне библиотеке. Њихову делатност координира функцијама матичне службе Библиотека Матице српске као национална библиотека. Иако мање бројни, исто тако значајан утицај на развој културе имају градски музеји и Музеј Војводине, који је средишња музејска установа у Покрајини. Вредно уметничко наслеђе чувају и презентују јавности Галерија Матице српске, Спомен-збирка Павла Бељанског, Галерија Рајка Мамузића и Галерија савремене ликовне уметности у Новом Саду, Галерија наивног сликарства у Ковачици и галерије Милана Коњовића у Сомбору, Лазара Возаревића у Сремској Митровици и Саве Шумановића у Шиду. Архив Војводине средишња је архивска установа у мрежи регионалних архива у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Сенти, Кикинди, Зрењанину, Белој Цркви, Панчеву и Сремској Митровици. Развој културе проучавају Завод за културу Војводине и заводи за културу Мађара, Словака, Румуна и Русина. Научни рад организован је у одељењима Матице српске, Огранку Српске академије наука и уметности, на Новосадском универзитету и у другим установама које имају бројне пројекте. Културне и научне установе сарађују са сродним институцијама у земљи и иностранству и имају развијену издавачку делатност која обухвата монографије, часописе, библиографије, каталоге изложби и друге публикације.

Р. Мићић

Културне манифестације у В. доживљавају пуну афирмацију крајем 60-их и почетком 70-их година XX в. У том раздобљу се успоставља мрежа догађања са модерном организационом структуром превасходно у мањим местима и градовима В., уз укључивање свих етничких заједница. Следећи годишњи календар у В. се годишње одржи око 160 различитих манифестација, распоређених на основу праксе која легитимише одређено насеље према доминантном занимању становништва, домаћој радиности, извођачкој уметности или према неким другим културолошким особинама. Све манифестације одликује мобилност заједнице на локалном и ширем плану. Неке су попримиле и међународни карактер. Готoво сва дешавања данас су увршћена у календар културно-туристичких манифестација В. и потпомажу не само развоју туризма него и стварању одређене слике о културном диверзитету, о поједином насељу, региону и становништву.

Већину манифестација одликује лудички и тaкмичарски карактер (доделе награда најбољима, најистакнутијима). Све манифестацијe могле би се разврстати у следеће категорије: визуелне уметности, музичке, књижевне, филмске, извођачке уметности, дечје, фолклорне. Фолклорне обухватају најширу популацију публике и спадају у најпосећеније: „Вршачки венац" -- Међународни фестивал фолкора у Вршцу, Фестивал музичких друштава Војводине у Руми, Фестивал нове русинске народне песме „Ружин врт" у Новом Саду, Дужијанца -- културна, етнографска и религиозна манифестација у знак захвалности за обављену жетву у Суботици и Сомбору (Буњевци), Фестивал словачке музике и фолклора „Танцуј, танцуј" у Гложану, Фестивал мађарског играчко-фолклорног и музичког стваралаштва Војводине „Дуриндо" и „Ђенђешбокрета" у Малом Иђошу, Међународна смотра фолкора у Бајмоку, Фестивал културе Русина „Црвена ружа" у Руском Крстуру, Словачке народне свечаности у Бачком Петровцу, Фестивал румунске музике и фолклора у Панчеву, Фестивал буњевачког народног стваралаштва у Суботици, Фестивал фолклорних традиција Војводине у Врбасу, Фестивал духовног и материјалног стваралаштва динарских Срба колонизованих у В. у Бачкој Тополи, Међународни фестивал фолклора „Срем фолк фест" у Сремској Митровици, Међународни фестивал народних оркестара „Фенок" у Кикинди и другим градовима, Фестивал гуслара В. у Новом Саду, дечји фестивал „Златно звонце", фестивал музике извођене на жичаним инструментима „Војвођанске златне жице", неколико фестивала тамбурашке музике (Дероње, Нови Сад, Србобран и др.) итд.

Осим музичких и играчких фолклорних манифестација широм В. одржавају се пригодне манифестације са садржајима посвећеним одређеним традиционалним прехрамбеним и занатским производима, те производима народног стваралаштва у којима доминирају вештина и знање: Пударски дани у Иригу, Дани кулена у Бачком Петровцу, Берба грожђа у Вршцу, Купусијада у Футогу, „Златни котлић" у Апатину и Бечеју, Кобасицијада у Турији, „Сремска потковица" у Инђији, Бостанијада у Ривици код Ирига, Патлиџанијада у Иригу, Грожђебал у Сремским Карловцима, Сланинијада у Качареву, Пасуљијада у Темерину, Туцанијада и Гушчинијада у Мокрину. Посебни спектакли су савремени карневали у Белој Цркви, Панчеву, Сомбору, Новом Саду, с обзиром на то да су ови градови приступили Федерацији европских карневалских градова у првој деценији XXI в.

В. Марјановић

Популарна музика. У В. је у XX в. деловао велик број уметника у свим областима популарне музике. Кад је о народној музици реч, треба констатовати да је тек крајем 50-их један певач своје умеће снимио на грамофонској плочи (Нестор Габрић, 1958). Пет година касније дискографски првенац Александра Дејановића открио је шарм и чари војвођанских бећараца, касније и лепоту народног мелоса са севера Србије. Тек појавом Звонка Богдана, крајем 60-их, односно почетком 70-их када је почела његова дискографска активност, војвођанска тамбурашка музика постала је популарна широм Југославије. Немерљив допринос томе дали су Исидор Хаднађев и Сава Вукосављев, композитори, аранжери и диригенти Тамбурашког оркестра Радио Новог Сада, а посебно Јаника Балаж. Он је са својим оркестром (основан 1962) и солистима З. Богданом или Оливером Катарином (чак 72 концерта у чувеној париској ,,Олимпији") наступао широм света. Вредни помена су и Јелена Дејановић и Милан Прунић.

Без обзира на чињенице да је Радио Нови Сад после II светског рата био једина југословенска радио-станица која је емитовала џез (,,декадентну прозападну музику", како су је дефинисали политичари), да је фестивал ,,Дани џеза у Новом Саду" (покренут 1979) био један од најреспектабилнијих у Европи и да Нови Сад има публику која воли овај жанр, осим Плесног оркестра Радио Новог Сада (оформљеног 1959) и трубача Стјепка Гута, у В. у овој области нису досегнуте значајније вредности.

Забавна музика је у В. већ средином 50-их имала велику популарност. Тада су Мирјана и Иштван Борош и Мира Губик (касније Степановић) били звезде у свим војвођанским местима настањеним Мађарима. Они су званично били солисти Радио Новог Сада, тако да је у фонотеци остало на десетине њихових снимака народне и забавне музике, међу којима посебну вредност имају оригиналне верзије популарних песама Чамац на Тиси, Сомборске руже и Звиждук у 8, настале и први пут снимљене у Радио Новом Саду. За забавно-музички живот у Новом Саду и читавој В. пресудан догађај збио се 1959. када је формиран Плесни оркестар Радио Новог Сада, односно када су у Радио Нови Сад дошли композитор, гитариста и басиста Ангело Влатковић, саксофониста Богдан Димитријевић и композитор, аранжер и диригент Стеван Радосављевић. Влатковић је најпре основао групу ABC, с којом је током 60-их и 70-их пунио дворане и стадионе широм СССР, док је Димитријевић предводио квинтет, који је на концертима и турнејама пратио познате певаче (Радмила Караклајић, Љиљана Петровић, duo DD итд.). Љиљана Петровић је у В. прва и једина забавно-музичка звезда међу дамама. Њеном је успеху умногоме допринео композитор Јован Адамов, носилац бројних фестивалских награда, као и Фебруарске награде града Новог Сада. Највећи успеси забавне музике у В. везани су за имена Ђорђа Балашевића и Бранислава Крстића. Они су на луцидан начин, сваки са својим особеностима, али и са мером и укусом, у забавну музику инкорпорирали елементе војвођанске народне музике и постали звезде на простору читаве СФРЈ, као и у дијаспори.

После приказивања филма The Young Ones (са Клифом Ричардом и групом Шедоус) и у војвођанским већим градовима тинејџери су почели да их имитирају, најпре по фризурама и облачењу, а убрзо су се латили и инструмената. Већ почетком 1963. млади ,,електричари" свирали су по игранкама: у Суботици Фараони и Комете, у Панчеву Феникси и Хаски, у Зрењанину Метеори и Омега, у Сомбору Тајфуни, Кристали у Вршцу итд. Захваљујући разноврсном репертоару, али и одличним инструменталистима, новосадски Детлићи су већ лета 1964. у Радио Новом Саду снимили три инструменталне композиције. Тиме су, уз загребачке Бијеле стријеле, били међу првим вокално-инструменталним саставима који су у Југославији урадили студијске снимке. Потом су стасавали Дечаци са Дунава, Златни акорди, Цврчак и мрави и многи други, али је недостатак дискографске куће онемогућио њихову већу популарност. Дискографски првенци новосадских група Цврчак и мрави, Сунце, Лабораторија звука и Пекиншка патка, као и сремскомитровачког састава Фобос, односно зрењанинског Тетка Ана, били су током 70-их наговештај новосадског таласа, који је кулминирао током 80-их појавом алтернативних група Обојени програм, Boye, Луна и Ла Страда и сјајног инструменталисте Rex Ilusivii (Митар Суботић). И 90-е су за рок музику у В. биле веома успешне, у целини гледано вероватно и најуспешније. Појавиле су се многобројне групе, пре свих: Суботичани Џукеле и Nevergreen (почетком новог миленијума најпопуларнији састав у Мађарској), Зрењанинци Инстант карма и Оружјем противу отмичара, бечејска група Ева Браун и врбашки Велики презир. У првој декади новог века домаћи рокенрол запао је у велику кризу, али и поред тога, веру у боље дане најављују групе Исказ (Панчево), Overdrive и Hype (Зрењанин), Неозбиљни песимисти (Сомбор) и новосадски dreDDup, који бележи интернационалне успехе.

Изненадну општу популарност тзв. музике света (world music, како су је назвали британски критичари) крајем XX в. на најбољи начин искористили су уметници из В., пре свих Борис Ковач, Слободан Тркуља (Balkanopolis), Феликс Лајко и група Врело из Руме. Лепоту војвођанског мелоса популарисали су широм света, освајајући бројне награде и висока признања (на конкурсу за The Next Big Thing 2007. коју организује BBC World Service, у конкуренцији преко 2.500 извођача из 88 земаља, Врело је у финалу одржаном у Лондону освојило друго место).

У В. се одржавају многе манифестације чији је циљ неговање популарне музике: Омладински фестивал у Суботици (1961--1990, поново покренут 2012), Панчевачки џез фестивал (покренут 1998, угостио је бројна респектабилна имена: Еди Хендерсон, Виктор Бејли, Хјуберт Табс и др.), Новосадски џез фестивал (покренут 1999, а међу учесницима су били и највеће светске звезде: Бени Бејли, Еди Хендерсон; квартети Омара Сосе, Тутса Тилеманса, Роја Хејнса, Бенија Голсона и Кенија Гарета; Ал Ди Меола, Браћа Хит, Душко Гојковић и др.), Новосадски концерт године (1993. под називом „Топ плус концерт године", трајао је до 2002, а обновљен је 2010), „Exit" (од 2000, израстао је у један од респектабилнијих рок фестивала у Европи), „FAMUS" (покренут 1977), „Златна тамбурица" (фестивал новокомповане тамбурашке музике, покренут 1989).

Б. Мијатовић

Медији. Српска штампа почела је да излази крајем XVIII в. у Бечу, затим у Пешти, да би са револуцијом 1848. дефинитивно дошла на простор данашње В. Константин Богдановић је у Пешти покренуо Вестник који због превирања у том граду маја 1848. прелази у Нови Сад, а затим у Сремске Карловце, где постаје лист Главног одбора Српског народног покрета. Уредник листа био је Јаков Игњатовић, а од јануара 1849. Данило Медаковић. Медаковић је са групом интелектуалаца новембра 1849. у Сремским Карловцима покренуо либерални лист Напредак, који је због напредних идеја забрањен. Након револуције у време Баховог апсолутизма Д. Медаковић је са братом Милорадом марта 1852. покренуо Србски дневник: лист је био веома утицајан међу српским читаоцима јер је писао објективно, добро је уређиван, имао је солидну дописничку мрежу и за оно време одличан тираж од 2.000 примерака. Међу угледним сарадницима и уредницима листа истицао се Светозар Милетић који је својим чланком „На Туциндан 1860" изнео српски политички програм, у којем се наглашава борба за народна права и тежња да се насупрот дотадашњем гравитирању ка Бечу Срби морају окренути сарадњи с Пештом. То је био један од најутицајнијих чланака у историји наше журналистике, који је оставио трага на развој идејних и политичких стремљења војвођанских Срба. Око Србског дневника окупила се група интелектуалаца и новинара који са Милетићем на челу чине окосницу српског народног покрета у Угарској. Лист је под притисцима режима угашен августа 1864.

С. Милетић фебруара 1866. покреће Заставу, лист који је остварио велик утицај на јавност али и на развој новинарства на српском језику у В. У новинама које од 1867. излазе три пута недељно сарађују најугледнији јавни радници тог времена: Ј. Ј. Змај, Л. Костић, М. Полит-Десанчић. Лист се бори против централизма, конзервативаца, штити народна права и веома је читан и у Босни, Хрватској и Србији. Након Милетићевог робијања и болести, Застава запада у кризу, коју превазилази када 1885. уредник постаје Јаша Томић. У Новом Саду Миша Димитријевић октобра 1885. покреће Браник, новине које након расцепа у Милетићевој странци заступају ставове либерала, који се огорчено сукобљавају са радикалима окупљеним око Заставе. Сукоб кулминира убиством Димитријевића од стране Томића 1889. када уређивање Браника преузима Полит-Десанчић. Застава је била оштрија у критици пештанске владе, заузимала чвршћи национални курс и заступала сиромашније слојеве, док је Браник имао умеренији тон и заступао интересе богатијих и средње имућних Срба. Крајем XIX в. Застава има око 800 претплатника, од 1900. постаје дневни лист, док Браник у исто време има 600 претплатника и од 1904. до 1911. излази шест пута недељно. Оба медија имала су значајан утицај на српску јавност не само у В. него и шире, и поред жучне медијске полемике значајно су утицала на развој новинарства јер су у њима писали познати јавни и културни радници. У другој половини XIX в. на подручју данашње В. излазио је велик број различитих листова: политичких, стручних, шаљивих, поучних и субвенционисаних, али су наведена два медија обележила највеће домете журналистике на српском језику; скоро сви српски листови у В. забрањени су са избијањем I светског рата.

Након уједињења 1918. као најзначајније медије читаоци виде листове из Београда који поседују разгранату дописничку и продајну мрежу, док штампа на српском језику из В. задобија локални и страначки карактер са мањим утицајем на јавност. Радикали са Томићем на челу већ у јануару 1919. обнављају Заставу, којa ће излазити све до 1929. Тај лист никада није достигао утицај од пре I светског рата, а уредници су били Трива Милитар, Озрен Суботић и др. Од 1919. до 1925. у Новом Саду излази Јединство, лист близак демократама, који се залаже за самоуправу и борбу против корупције; најпознатији уредник био је Јован Храниловић, који тежи етички утемељеном новинарству. Професор Федор Никић у Суботици децембра 1929. покреће Дневник, лист који доцније прелази у Нови Сад, а од јула 1930. штампа се као Југословенски дневник. Лист је успео да задобије читаоце, био је на линији шестојануарске диктатуре, оштро се борио против ревизионизма, залагао се за југословенско јединство и први је увео мрежу дописника из читаве покрајине. Притиснут дуговима, лист је обустављен марта 1935, чиме је В. остала без дневних новина. Да би попунили празнину, маја исте године Дака Поповић као власник и Лаза Атанацковић као уредник покрећу у Новом Саду дневни лист Дан. Тај медиј је основан са жељом да се сузбију бујајући нацизам и шовинизам антијугословенских снага, а редакција је имала телеграф и добијала агенцијске вести истовремено када и престонички медији. Дан је био добро уређиван, имао је тираж 2.000--5.000 примерака, осуђивао је агресивну политику фашиста, а бавио се и локалним приликама. У листу су писале угледне јавне личности: Васа Стајић, Вељко Петровић и др. Последњи број изашао је пред улазак окупатора 10. IV 1941. у Нови Сад. Иако је српска штампа у В. до 1918. имала богату традицију, међуратни период је обележен великим бројем страначких листова који су били краткотрајни, са малим тиражима, лошим уредништвом које се брзо мењало и слабим медијским утицајем. Боље информисани, агилнији, умешније уређивани и боље дизајнирани београдски листови узели су медијски примат међу читаоцима у В.

Још за време II светског рата, 15. XI 1942. у Новом Саду изашао је антифашистички лист Слободна Војводина, који се и након ослобођења под истим именом штампао све до 1953. када је променио име у Дневник. Око тих новина установљена је велика медијска корпорација која до ратова 90-их година има више издања из области пољопривреде, дечјих медија, ловачких и стручних новина. Средином 1989. Дневник је имао тираж од 43.000 примерака и био је гласило покрајинских власти у једнопартијском систему, а у њему су стасале генерације врсних новинара и јавних радника. У В. је 1988. пред распад СФРЈ излазило 306 листова, 1995. 136 листова, 1999. 184 гласила, док средином 2013. постоје 342 регистрована штампана медија.

Зачетак електронских медија у В. представља покретање Радио Новог Сада новембра 1949. Емитовао је програм на српском језику и језицима мањина, а покренут је у пропагандне сврхе у време Информбироа. Од 1972. почело је пробно емитовање програма Радио-телевизије Нови Сад да би две године касније почело емитовање сопственог програма на српском језику и језицима мањина. Почетком 1992. долази до централизације медија те се и РТВ Нови Сад укључује у систем Радио-телевизије Србије. Од оснивања око РТВ Нови Сад настала је читава мрежа локалних радио-станица, углавном у средиштима општина, а затим и локалних телевизија. Од 90-их година у В. је настао велик број приватних локалних и регионалних тв и радио-станица. Радио-телевизија Војводине као покрајински јавни сервис почела је да ради јуна 2006. Према прегледу из 2013. у покрајини постоји 114 локалних и регионалних електронских емитера. Развој медијског система у В. био је најинтензивнији 80-их година, затим долази до стагнације 90-их, да би након ратова и санкција дошло до лаганог опоравка који је знатно успорен услед економске кризе и транзиције. Велики проблем за медије представљају неуспешне приватизације, лоши технички и економски услови, слабе зараде медијских радника и неизвесна будућност чак и за велике медијске системе.

В. Баровић

Физичка култура, спорт. Мада постоје назнаке да су у В. и раније постојале друштвено-спортске организације, поуздани подаци садржани су тек у издатим дозволама за рад стрељачких дружина Schatzen Verein Weisskirchen у Белој Цркви 1777. и Societas Jaculatoria у Новом Саду 1790, као и у документима о спортским школама попут купатила на петроварадинској страни Дунава 1827 (у њему су посетиоци у Scolaе natantionеs обучавани у пливању и веслању) или о Гимнастическом заведенију 1837 (у њему је песник и мачевалац Ђорђе Марковић Кодер подучавао фехтовању).

Упоредо са ширењем народне просвете у В. се јављају следбеници савремених теоријских поставки о значају телесног вежбања: Георгије Бечкеречки, јеремонах манастира Гргетег, 1807. у Будиму превео је на славеносербски и штампао дело доктора Хуфеланда Художество кь продолженію живота человѣческаго и у поглављу Разумное физическое воспитание прописао упуте о правилној примени физичког васпитања у одгајању деце; Димитрије Радуловић у докторској дисертацији De gimnastica medica physiologico et diaetetico respectu, одбрањеној у Пешти 1842, указао је на значај гимнастике у отклањању узрока и лечењу неких болести методичком применом систематског вежбања; учитељ Ђорђе Рајковић 1860. у часопису Школа и живот објавио је чланак „Брига о телесном васпитању младежи" истичући корист гимнастике и њен значај за народни живот. Усвојивши ове назоре, као и постојећу праксу којом је гимнастика 1849. била уведена у аустријским средњим, а потом од 1869. и у свим народним школама (према посебном закону и у мађарским средњим школама тек 1867), јављају се истакнути српски интелектуалци попут Бранка Радичевића, Јована Стерије Поповића, Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја, Тихомира Остојића и др. као велики заговорници телесног вежбања.

Након што је Ђорђе Натошевић 1853. први увео гимнастичка вежбања и пливање у наставни програм, унапређење физичке културе преноси се у образовне установе. Школе убрзо постају расадници спорта, а први, углавном изображени учитељи гимнастике постају његови највећи популаризатори и родоначелници спортских такмичења -- Јулије Агрима, Тихомир Остојић и Глиша Мирковић у Новом Саду, Александар Шана Деметровић у Сомбору, Франтишек Хокман, Лазар Везенковић и Никола Бредуран у Вршцу, Jожеф Кон у Сенти, Карољ Шолајтер у Кикинди, Ђула Бенедек Сигети у Великом Бечкереку и др.

На скупштинама Уједињене омладине српске (1866--1869) Лаза Костић се речито залаже за унапређење телесног одгоја. Под утицајем његових иступања, а после четврте скупштине 1869. у Великој Кикинди, којој је присуствовао и представник чешког сокола Валерије Хибшман, због сталне опструкције мађарских власти да потврде правила удружења са овим именом и тек кад се одустало од назива „Соко", 1872. у Новом Саду је озваничена Прва новосадска јачачка, гасачка и веслачка задруга, 1874. Гимнастичко друштво „Венац" у Вршцу и Јачачко друштво у Панчеву, 1876. Гимнастичко и ватрогасно друштво у Великој Кикинди, 1880. Суботичко гимнастичко удружење у Суботици и 1884. Торонталски атлетски клуб у Великом Бечкереку. У њима се, уз гимнастику, упоредо гајило више спортских дисциплина, што је омогућило настанак различитих спортских клубова.

Значајем се издвајало Спортско друштво „Ахилес" браће Лајоша, Нандора и Беле Нађ-Будалфаи Вермеш који су на свом имању крај Палића, поред летњих вежбалишта, атлетске, бициклистичке, пливачке и наутичке стазе, изградили затворену арену и дом „Ахилеон" за смештај такмичара који су се на Палићкој олимпијади надметали у чак 13 дисциплина. Како је ово здање било једино такве врсте у тадашњој Угарској, овде су често приређивана државна првенства и такмичења на којима су се прославили Никола Матковић, као атлетичар, рвач и мачевалац, а онда и као учитељ и предводник суботичких спортиста; Иван Сарић, бициклиста, моториста и потоњи родоначелник овдашњег ваздухопловства; и Миливој Петровић из Сомбора као троструки првак Мађарске у трчању на 100 и 200 м.

Осим што су и сами били свестрани спортисти и вишеструки шампиони у неколико спортова, браћа Вермеш су се исказали и као умешни пропагатори нових спортова (бокс, бициклизам, једрење на леду, скок мотком, тенис, фудбал и сл.), а Бела је, као истакнути спортски радник, заједно са Ференцом Кемењем, потоњим првим сарадником обновитеља Модерне олимпијаде барона Пјера де Кубертена, учесник оснивачког конгреса Међународног олимпијског комитета у Паризу 1894. Олимпијски покрет је врло брзо у В. стекао своје следбенике -- Надаљчанин Момчило Тапавица се у Атини 1896. овенчао бронзаном медаљом у тенису, а Ђура Стантић је освојио прво место у поновљеној трци у ходању на 3.000 м на Олимпијским међуиграма 1906, рвачи Мудин и Дамјанов учесници су V олимпијаде у Стокхолму 1912, додуше сви они наступајући под заставом Мађарске, док су сомборски рвачи Никола Грбић и Иштван Нађ на VIII олимпијади у Паризу 1924. били први овдашњи такмичари у саставу југословенске репрезентације.

Соколски покрет, упркос упорним настојањима мађарских власти да га, као носиоца пансловенских и националних идеја, на све могуће начине угуше, већ се био дубоко укоренио. Отворене претње приморале су 1901. гимназијске власти у Новом Саду да распусте групу српских вежбача, али су 1904. под старешинством Лазара Поповића у Сремским Карловцима и 1905. професора Марка Вилића у Новом Саду озваничене спортске организације под именом „Српски соко". Први јавни наступ сокола из 17 друштава удружених у Сремско-фрушкогорску соколску жупу одржан је на Видовдан 1905. пред манастиром Раваница крај Врдника и редовно је одржаван до избијања рата 1914.

Недуго по ослобођењу и уједињењу тон убрзаном развоју физичке културе и спорта у В. дају управо соколи, поготову након Сабора у Новом Саду 1919. и проглашења јединственог савеза у Краљевини СХС. Живко Бајазет изабран је за првог старешину жупе „Бачка", а од 1921. до 1941, када га је на том месту заменио Игњат Павлас, она је са 59.903 вежбача, од којих 21.438 само у Новом Саду, представљала најмногољуднију соколску организацију. Павлас је био покретач изградње соколског спомен-дома посвећеног краљу ујединитељу Александру I, као и неколико планинарских домова, а уз то је 1924--1932. био и председник Планинарског друштва „Фрушка гора".

Попут новосадске, широм В. подижу се соколане у којима се окупљају поклоници разноврсних спортова и, до осамостаљења секција и прерастања у клубове и сврставања у гранске савезе, у њима имају своје седиште. До 1939. овде је деловало 505 спортских организација -- фудбалских са 7.500, куглашких са 1.000, тениских са 560, бициклистичких са 400, одбојкашких са 320, пливачких и веслачких са више од 300 чланова, а посебно брзо омасовљавали су се клубови за (женску и мушку) хазену, хокеј на леду, дизање тегова, па и кошарку и (професионални) бокс, тако да готово ниједно веће место, што је постала посебна одлика спорта у В., није било без изграђеног терена и некакве спортске организације. У последњој деценији уочи II светског рата, изградњом стадиона „Карађорђе" 1931, водеће место преузима Нови Сад, а сва настојања, пре свега Јакима Јаше Бакова, после Олимпијаде у Берлину 1936, као и других спортских посленика, била су недовољна да би се повратило минуло златно доба војвођанске атлетике јер у Петровграду, Кикинди, Вршцу, Панчеву и другде она наставља да тавори.

У послератном периоду рад на омасовљењу спорта допринео је да се многобројни млади укључе у нижеразредне спортске активности, али је, истовремено, умањивши бригу о стварању услова за постизање врхунских постигнућа, спутавао развој најдаровитијих. Отуда су, упркос добрим резултатима оствареним на Балканском првенству у Тирани 1946. и Букурешту 1947, од свих најистакнутијих војвођанских спортиста само Новосађанка Јулија Матеј (диск, 30.25 м) и Панчевац Александар Ћосић (штафета 4х400 м, 3:25,4) изборили место у олимпијском тиму у Лондону 1948.

Од Лондона 1948. до Барселоне 1992, када је због уведених међународних санкција нашим репрезентативцима одобрен наступ без државних обележја под заставом МОК-а и само у појединачним спортовима, на олимпијским играма учествовао је 91 спортиста из В., са 33 освојене медаљe: фудбалери Вујадин Бошков (1952), Тодор Веселиновић и Добросав Крстић (1956), те Новак Рогановић (1960); рвачи Бранислав Симић (1964, 1968), Момир Петковић и Ивица Фргић (1976), Рефик Мемишевић и Јожеф Тертеи (1984); рукометаши Чедомир Бугарски, Слободан Мишковић и Бранислав Покрајац (1972), Јован Елезовић (1984), Момир Рнић (1984, 1988) и Јожеф Холперт (1988); рукометашице Зорица Војиновић и Мирјана Ђурица (1980); боксери Звонимир Вујин (1968, 1972), Тадија Качар (1976) и Слободан Качар (1980); веслачи Зоран Панчић и Милорад Станулов (1980, 1984); стонотенисери Илија Лупулеску и Гордана Перкучин (1984); кајакаш Милан Јањић (1984); џудиста Славко Обадов (1976); кошаркашица Јасмина Перазић (1980); стрелац Аранка Биндер (1992). Висока достигнућа на светским шампионатима, европским првенствима, медитеранским и балканским играма, као и на осталим међународним такмичењима исказали су атлетичари Олга Гере Пуљић, Гизела Фаркаш, Тамара Малешев и Стеван Зорић, гимнастичари Јосип Кујунџић, Тереза Кочиш и Наташа Шљапица Бајин, фудбалери Тихомир Огњанов, Силвестер Такач, Илија Пантелић и Добросав Тривић, боксери Павле Шовљански, Петар Бенедек и Драгомир Вујковић, рвачи Стеван Хорват, Сретен Дамјановић и Бошко Маринко, џудисти Павле Бајчетић, Димитриос Константинидис, Момир Лучић, Јанош Чихи, Марица Арсеновић и Милева Васић Смиљанић, каратисти Илија Јорга, Душан Дачић и Иштван Шиптер, веслачи Србољуб Саратлић, Миленко Гарић, Дарко Мајсторовић и Мирјана Будимчевић, кајакаши Златоја Томин, Станиша Радмановић, Радован Божин, Иван Охмут и Душан Филиповић, стрелци Десанка Пешут, Бранислав Лончар и Немања Миросављев, тенисерка Моника Селеш и стонотенисери Вилим Харангозо, Војислав Марковић, Иштван Корпа, Ержебет Палатинуш, Зоран Калинић и Слободан Грујић, кошаркаши Вилмош Лоци, Лајош Енглер, Марија Вегер, Станка Стошић Мезеи, Драган Тарлаћ и Јово Станојевић, куглаши Горинка Ерски и Ласло Јегер, шахисти Бора Костић, Тереза Штадлер, Драгољуб Баретић, Бранко Неговановић и др.

У нову еру, после растурања СФРЈ, а онда и распадом државне заједнице СЦГ, спорт у В. ушао је ослабљен и увелико осиромашен. Почетком 2000. покрајински Спортски савез имао је 37 гранских савеза и само 23 општинске организације са нешто мање од 1.000 клубова -- 482 фудбалска док остатак неравномерно деле преосталих педесетак спортова -- и са не више од 250.000 у њима регистрованих чланова, што јасно указује на насталу прекретницу са колективних и лоптачких ка индивидуалним спортовима. Од изградње Спортског и пословног центра Војводина 1982. у Новом Саду и Центра „Миленијум" 2001. у Вршцу није подигнут готово ниједан значајнији спортски објекат, а у „дивљој" приватизацији све учесталије клубови остају без основне имовине и убрзано се, променом намене, смањује наслеђених 4,5 милиона м^2^ уређеног спортског простора.

Некадашње вредности овдашњег спорта на олимпијади у Атланти 1996. потврдили су само одбојкаши (Жарко Петровић, Слободан Ковач, Владимир и Никола Грбић, Ђула Мештер, Владимир Батез и Андрија Герић), кошаркаши (Дејан Бодирога, Жељко Ребрача, Миленко Топић и Милан Гуровић) и Александра Ивошев, освојивши две медаље у стрељаштву, као и одбојкаши Слободан Бошкан, Васа Мијић и Вељко Петровић, који су освојили златне медаље 2000. у Сиднеју. Запаженије међународне успехе забележили су тек поједини рвачи (Александар Јованчевић, Бојан Мијатов и Кристијан Фрис), боксер (Геард Ајетовић), пливачи (Марица Стражмештер, Мирослава Најдановска, Игор Беретић и Игор Ерхартич), веслачи (Ива Обрадовић и Бојан Мандарић), кајакаши (Наташа Јањић и Антонија Нађ), каратисти (Предраг Стојадинов, Снежана Перић и Сара Грбић), џудисти (Татјана Тривић и Мара Ковачевић), стонотенисери инвалиди (Златко Кеслер и Илија Ђурашиновић), кошаркаши (Дарко Миличић и Миленко Тепић), рукометаши (Драган Шкрбић, Арпад Штербик и др.), те шахисти (Драган Шолак). Ватерполисти Бечеја освојили су национално првенство и куп, као и Европско клупско првенство 2000. Одбојкаши новосадске Војводине били су 11 пута државни прваци и седмоструки освајачи националног купа, два пута трећепласирани у Купу шампиона и једном трећи у Купу купова. Успех су постигли и рукометаши каћког Југовића освајањем Челинџ купа, а рукометаши бачкопаланачког Синтелона били су учесници европског Купа победника купова.

Као најизразитије узданице чије време тек долази, у јуниорским и млађим категоријама наметнули су се вредним резултатима: атлетичари Лука Рујевић, Марија Мартиновић, Ивана Шпановић, Драгана Томашевић и Михаил Дудаш, пливачи Нађа Хигл, Чаба Силађи и Иван Ленђер, стонотенисери Ана Марија Ердељи и Жорж Пете, рукометаши Жарко Шешум и Момир Рнић, ватерполисти Душан и Гојко Пјетловић, Слободан Соро, Бранислав Митровић и Милош Ћук, одбојкаши Марко Подрашчанин, Јована Бракочевић и Брижитка Молнар, као и низ других који стасавају у подмладку војвођанских клубова.

M. Булут

ИЗВОРИ: Агенција за привредне регистре; Републичка радиодифузна агенција; И. Вучетић, Збирка уредаба у стварима српске православне народно-црквене автономије, Н. Сад 1897; Ж. Миладиновић, Тумач повластица, закона, уредаба и других наређења српске народне црквене автономије у Угарској, Хрватској и Славонији, Н. Сад 1897; Автономни програм српске народне слободоумне странке и њен проглас на бираче, Н. Сад 1902; Ј. Адамовић, Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора 1861, Зг 1902; С. Јовановић, Уставно право краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1924; Споменица ослобођења Војводине, Н. Сад 1929; Закон о административној подели Србије, Службени гласник Србије, 28, 9. IX 1945; Устав Федеративне Народне Републике Југославије, Службени лист ФНРЈ, 31. I 1946; Устав ФРНЈ и устави народних република, Збирка закона ФНРЈ, 22, Бг 1948; Историјски архив КПЈ, Бг 1949; Ј. Радонић, М. Костић, Српске привилегије од 1690. до 1792, Бг 1954; Устав СФРЈ, 1963; Д. Јанковић, Б. Кризман, Грађа о стварању југословенске државе I--II, Бг 1964; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам: идеје и стварност 1--2, Бг 1987; Љ. Василић (прир.), Покрајински комитет КПЈ за Војводину 1941--1945, Н. Сад -- Ср. Карловци 1971; С. Гавриловић, Н. Петровић, Темишварски сабор 1790, Н. Сад -- Ср. Карловци 1972; Устав СФРЈ, Устави социјалистичких република и покрајина, Бг 1974; Б. Петрановић, М. Зечевић (прир.), Југославија 1918--1984: збирка докумената, Бг 1985; Стенографски записник Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије од 9. до 12. новембра 1944, Бг б. г.; Устав Републике Србије, Службени гласник Републике Србије, 28. IX 1990; Стари српски записи и натписи из Војводине, Н. Сад I 1993, II 1995, III 1996, IV 2000, V 2001, VI 2004; „Закон о утврђивању одређених надлежности аутономне покрајине", Службени гласник РС, бр. 6/2002 (7. II 2002); „Закон о утврђивању надлежности Аутономне Војводине", Службени гласник РС, бр. 99/2009 (30. XI 2009); Регистар заштићених природних добара Покрајинског завода за заштиту природе, стање: децембар, 2012.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Бојић, Памјатник мужем у славено-сербском књижеству славним, Будим 1815 (прир. М. Д. Стефановић, Н. Сад 1994); Ј. Игњатовић, Мисли о автономији, Н. Сад 1886; S. Stojácskovics, A Magyarországi gör. kel. szerb egyház önkormányzatáról, Budapest 1886; Д. Руварац, Постанак и развитак српске црквено-народне автономије, Ср. Карловци 1899; С. Новаковић, Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, Бг 1900; Т. Остојић, Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Ср. Карловци, 1905; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бг 1906; Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Бг 1909; Ж. Миладиновић, Jus inspectionis -- врховни државни надзор -- или држава и самоуправа (автономија), Ср. Карловци 1909; Ј. Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић, Бг 1911; Уништење српске народно црквене автономије (представка Угарском Сабору и један чланак о том предмету), Велика Кикинда 1912; Т. Остојић, „Народна мисао, идеја ослобођења и уједињења у историји и књижевности Војводине", ЛМС, 1921, 300; Т. Р. Ђорђевић, „Проучавање Војводине", ЛМС, 1924, XCVIII; Т. Остојић, В. Ћоровић, Српска грађанска лирика XVIII века, Бг -- Ср. Карловци 1926; Д. Руварац, Народно-црквени сабор и Синод 1902, Ср. Карловци 1926; М. Кашанин, В. Петровић, Српска уметност у Војводини од доба деспота до уједињења, Н. Сад 1927; А. Ивић, Историја Срба у Војводини, Н. Сад 1929; Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18. веку, Ср. Карловци 1929; П. Поповић, Милован Видаковић, Бг 1934; Д. Кириловић, Српски народни сабори, Н. Сад 1937; М. Томандл, Споменица панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838--1938, Пан. 1938; Војводина, I--II, Н. Сад 1939; С. Васиљев, „Књижевност бачких Буњеваца у 17. и 18. веку", ГИДНС, 1940; Е. Диамант, Осамдесетогодишњица државне Музичке школе у Суботици, Суб. 1948; Ж. Славнић, „Слатинска вегетација Војводине", Архив за пољопривредне науке и технику, 1948, 3(4); М. Костић, Доситеј у историјској перспективи XVIII века, Бг 1951; М. Лесковац, На нашој постојбини, Н. Сад 1951; М. Томандл, Српско позориште у Војводини, I--II, Н. Сад 1953--1954; Д. Живковић, Почеци српске књижевне критике (1817--1860), Бг 1957; Ж. Ђорђевић, Историја васпитања у Срба, Бг 1958; Д. Плавша, „Ниже и средње уметничке школе", Југословенски преглед, 1958, 2; Д. Поповић, Срби у Војводини, Н. Сад 1958; Ђ. Сп. Радојичић (прир.), Антологија старе српске књижевности (XI--XVIII века), Бг 1960; Ф. Чулиновић, Југославија између два рата I--II, Зг 1961; Д. Николић, Р. Кеменци, „Геолошки и петрографски састав неогене подлоге у области Војводине", Ђ. Мариновић, „Регионални преглед геологије и тектонике нафтоносних подручја Војводине", у: Саветовање геолога Југославије, I, Бг 1962; Г. Михаиловић, Српска библиографија XVIII века, Бг 1964; Д. Попов, Аутономна Покрајина Војводина: јуче и данас, Н. Сад 1965; А. Челебоновић, Савремено сликарство у Југославији, Бг 1965; Б. Аксентијевић (ур.), Школство и просвета код Срба у XVIII веку, Бг 1966; Б. Маринковић (прир.), Српска грађанска поезија, 1--2, Бг 1966; М. Обрадовић, Биљногеографска анализа флоре Фрушке горе, Н. Сад 1966; Б. Кризман, „Београдско примирје од 13. новембра 1918", ЗМСДН, 1967, 47; М. Лесковац, Из српске књижевности, I--II, Н. Сад 1968; М. Малетић (ур.), Војводина: знаменитости и лепоте, Бг 1968; П. Kaтонa, Повијест спорта: Спортско-друштвене организације 1867--1896, према подацима у архивама НР Мађарске, Зг 1970; М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Бг 1970; М. Протић, Српско сликарство XX века, Бг 1970; Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности, I--VI, Н. Сад -- Бг 1970--1996; Р. Кончар, „Идеја о аутономији Војводине и КПЈ", Истраживања I, Н. Сад 1971; Д. Медаковић, Путеви српског барока, Бг 1971; Р. Флора, Румунска књижевност у Војводини, Н. Сад 1971; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, Н. Сад 1972; М. Лесковац (прир.), Антологија старије српске поезије, Н. Сад -- Бг 1972; В. Нејгебауер и др., Земљишта Војводине, Н. Сад 1972; Д. Девић, „Општи преглед народних музичких инструмената у Војводини са посебним освртом на гајде у Србији", Рад 20. конгреса СУФЈ, Н. Сад 1973; Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900--1950, Бг 1973; Књижевности народности Војводине: 1945--1972, Н. Сад 1973; Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић, Праисторија Војводине, Н. Сад 1974; А. Еберст, Музички аматери Војводине, Н. Сад 1974; Т. Петровић, Из историје српске књижевности, Н. Сад 1974; И. Бори, Књижевност југословенских Мађара, Н. Сад 1975; Б. Букуров, Физичко-географски проблеми Бачке, Бг 1975; М. Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Бг 1976; Д. Медаковић, Трагом српског барока, Н. Сад 1976; Д. Дукић, Воде СР Србије, Бг 1977; Б. Букуров, Бачка, Банат и Срем, Н. Сад 1978; Ј. Зивлак (прир.), Песништво разлике, избор из поезије у Војводини, Пан. 1978; П. Медовић, Насеља старијег гвозденог доба у југословенском Подунављу, Бг 1978; К. Димитријевић, Наива у Југославији, Бг 1979; П. Катић и др., Клима САП Војводине, Н. Сад 1979; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма. Класицизам, Бг 1979; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Л. Стјепановић Веселичић, Вегетација Делиблатске пешчаре, Н. Сад -- Пан. 1979; М. М. Јанковић, В. Мишић, Шумска вегетација и фитоценозе Фрушке горе, Н. Сад 1980; Ј. Деретић, Алманаси Вуковог доба, Бг 1980; М. Мали, Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина, Н. Сад 1980; Д. Медаковић, Српска уметност у XVIII веку, Бг 1980; В. Милинчевић, На раскршћу епоха: српски књижевни часописи 1850--1860, Бг 1980; М. Вранић, Развој физичке културе у Војводини од краја XVIII века до данас, Н. Сад 1981; О. Микић, Л. Шелмић, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Н. Сад 1981; Ђ. Трифуновић (прир.), Очевици о великој сеоби Срба, Круш. 1982; Л. Трифуновић, Сликарски правци XX века, Пр 1982; М. Гајић (ур.), Флора Делиблатске пешчаре, Н. Сад -- Бг -- Пан. 1983; Р. Константиновић, Биће и језик, 1--8, Бг 1983; Д. Попов, Српска штампа у Војводини, 1918--1941, Н. Сад 1983; Н. Тасић, Југословенско Подунавље од индоевропске сеобе до продора Скита, Н. Сад -- Бг 1983; Б. Букуров, Геоморфолошки проблеми Баната, Н. Сад 1984; Ј. Делић, Ј. Бањаи, М. Харпањ (прир.), Савремена поезија Војводине, Бијело Поље 1984; В. Матић, Архитектура фрушкогорских манастира, Н. Сад 1984; П. Медовић (ур.), Праисторијске културе на тлу Војводине, Н. Сад 1984; Ј. Тамаш, Русинска књижевност -- историја и статус, Н. Сад 1984; М. Шупут, Српска архитектура у доба турске власти 1459--1690, Бг 1984; М. Берар, Физичко васпитање у војвођанским српским средњим школама, Кикинда 1985; П. Волк, Историја југословенског филма, Бг 1986; М. Гајић, Флора и вегетација Суботичко-хоргошке пешчаре, Суб. 1986; Ж. Милисавац, Д. Попов, Историја Матице српске, I--IV, Н. Сад 1986, 1992, 2000, 2001; Д. Павловић, Србија и српски покрет у Јужној Угарској 1848. и 1849, Бг 1986; А. Форишковић, „Правни положај Срба у Хабзбуршкој монархији", Историја српског народа, Бг 1986, IV/I; О. Брукнер, В. Даутова Рушевљан, П. Милошевић, Почеци романизације у југоисточном делу провинције Паноније, Н. Сад 1987; Р. Достанић, Натошевићева реформа школа, Н. Сад 1987; М. Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Бг--Краг. 1987; Т. Бекић, С. Дамјанов и др., Српско грађанско песништво: огледи и студије, Н. Сад 1988; С. Гавриловић, „Срби и Угарски сабор од краја XVIII до средине XIX века", Сентандрејски зборник, I, Бг 1988; С. Дамјанов, Корени модерне српске фантастике, Н. Сад 1988; Д. Иванић, Забавно-поучна периодика српског реализма (Јавор и Стражилово), Н. Сад 1988; Б. Јовановић, М. Јовановић, Гомолава: насеље млађег гвозденог доба, 2, Н. Сад -- Бг 1988; Д. Медаковић, Барок код Срба, Зг 1988; Ј. Попов, „Питање аутономије у документима ПК КПЈ и Главног НОО Војводине 1941--1945", Оснивачки конгрес КП Србије, Бг -- Н. Сад -- Пр 1988; М. Чановић, Р. Кеменци, Мезозоик подлоге Панонског басена у Војводини, Н. Сад 1988; Gomolava, Chronologie und Stratigraphie der vorgeschichtlichen und antiken Kulturen der Donauniederung und Südosteuropas, Internationales Symposium, Ruma 1986, N. Sad 1988; М. Арсић, Сликарство у Војводини 1955--1972, Н. Сад 1989; Д. Иванић (прир.), Мемоарска проза XVIII и XIX века, Бг 1989; А. Секулић, Бачки Буњевци и Шокци, Зг 1989; О. Милановић Јовић, П. Момировић, Фрушкогорски манастири, Н. Сад 1990; Д. Петровић, „Фрушкогорски манастири и српско појање", у: Фрушкогорски манастири, Бг 1990; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, I--III, Н. Сад, 1990; С. Радуловић (прир.), Антологија -- савремено песништво у Војводини, Н. Сад 1990; В. Пекановић, Шумска вегетација Вршачких планина, Н. Сад 1991; М. Гајић, Д. Караџић, Флора Равног Срема са посебним освртом на Обедску бару, Ср. Митровица 1991; С. Гавриловић, „О борби Срба у Хабзбуршкој монархији за политичко територијалну аутономију (1690--1850)", ЗМСИ, 1991, 43; Д. О. Големовић, „Музичка традиција банатских Срба", у: Народне игре у Банату, Народне игре Србије (грађа), 1, Бг 1991; Б. Ковачек, Талија и Клио: из историје српског позоришта и драме, Н. Сад I 1991, II--III 2006; B. Hänsel, P. Medović, „Vorbericht über die jugoslawisch-deutschen Ausgrabungen in der Siedlung von Feudvar bei Mošorin (Gem. Titel, Vojvodina) von 1986--1990, Bronzezeit-Vorrömische Eisenzeit", Bericht der Römisch-Germanischen Kommission, Mainz am Rhein, 1991, 72; М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI--XVII века, Бг 1991; Љ. Кркљуш, Историја политичких и правних институција Војводине, Н. Сад 1992; М. Д. Стефановић, Српска грађанска поезија: оглед из историје стиха, Ваљево -- Н. Сад 1992; Ч. Попов, Ј. Попов, Аутономија Војводине, Српско питање, Ср. Карловци 1993; И. Сентђорђи, Е. Бажант, Суботичка библиографија 1870--1918, Суб. 1993; С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији (1792--1849), Н. Сад 1994; П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, „Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Прва књига: Увод и фонетизам", СДЗ, 1994, XL; П. Ивић, Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој. Прва књига. Општа разматрања и штокавско наречје, Ср. Карловци -- Н. Сад 1994; Б. Кулић, Н. Срећков, Манастири Фрушке горе, Бг 1994; М. Арсић, Актуелности у сликарству Војводине 1973--1993, Н. Сад 1994; Р. Кончар, Опозиционе партије и аутономија Војводине: 1929--1941, Н. Сад 1995; В. Матовић, М. Циндори (ур.), Банатска периодика XIX и XX века, Бг 1995; П. Петровић и др., Фрушка гора у античко доба, Н. Сад 1995; В. Стевановић, В. Васић, Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; А. Влашкалин, Доктор Јован Пачу и његов круг, Бг -- Н. Сад 1996; Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Бг 1996; М. Маровић, И. Ђоковић, В. Милићевић, „Геометрија и кинематика структура неоалпске литосферне екстензије у војвођанском делу Панонског басена", Геолошки анали Балканског полуострва, 1996, 60, 2; Б. Мркић, Почеци спорта на тлу Војводине, Н. Сад 1996; И. Негришорац, Легитимација за бескућнике, Н. Сад 1996; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; А. Еберст, Музички бревијар Новог Сада, Н. Сад 1997; А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX -- средина XX), Бг 1997; М. Матицки, Летопис српског народа: Три века алманаха и календара, Бг 1997; М. Сарић, (ур.), Вегетација Србије II/1, Шумске заједнице 1, Бг 1997; Рељеф Срема, Н. Сад 1998; B. Hänsel, P. Medović, Feudvar I. Titelski plato i Šajkaška, Kiel 1998; Ј. Х. Швикер, Политичка историја Срба у Угарској, Н. Сад -- Бг 1998; Привреда Срема, I--II, Н. Сад 1998--1999; Становништво Срема, Н. Сад 1999; Воде Срема, Н. Сад 1999; С. Пузовић, Атлас птица грабљивица, Бг 2000; М. Војиновић, Сомбор, Сомбор 2001; П. Милошевић, Археологија и историја Сирмијума, Н. Сад 2001; Р. Пејовић, Српска музика 19. века -- извођаштво, чланци и критике, музичка педагогија, Бг 2001; С. Ћурчић, Насеља Срема, Н. Сад 2001; Н. Фрациле, „Вокална музичка традиција Војводине у светлу компаративних истраживања", у: И. Чавловић (ур.), 2. Међународни симпозијум „Музика у друштву", Сар. 2001; М. Шуваковић, Д. Угрен, Ликовна уметност у Војводини: 1950--2000, Н. Сад 2001; М. Булут, Спорт у Војводини, Н. Сад 2002; Б. Буторац, В. Хабијан Микеш, В. Видер, Опстанак пешчара у Војводини, Суб. 2002; Д. Угрен, Фаталне деведесете: структуре отпора и конфронтација у уметности у Војводини на крају ХХ и почетком ХХI века, Н. Сад 2002; Група аутора, Централноевропски аспекти војвођанских авангарди 1920--2000: гранични феномени -- феномени границе, Н. Сад 2002; Д. Ђурић, Новинарски лексикон, Бг 2003; П. Јакшић, Црвена књига дневних лептира Србије, Бг 2003; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Бг 2003; Из прошлости Срема, Баната и Бачке, Бг 2003; П. Томић, Ј. Ромелић, Индустрија Баната, Н. Сад 2003; Н. Гавриловић, Урош Несторовић -- живот и дело, Сомбор 2004; М. Матицки, С. Пековић, В. Матовић (ур.), Књижевност на језицима мањина у Подунављу, Бг 2004; Д. Петровић (ур.), К. Станковић -- Сабрана дела, Клавирска музика, I, Бг -- Н. Сад 2004; С. Ћурчић, Насеља Баната, Н. Сад 2004; N. Fracile, „Permanency and Change in the Instrumental Musical Tradition of Vojvodina", Vereintes Europa -- Vereinte Musik? Beiträge des internationalen Symposiums in Ljubljana (19--23. September 2001), Berlin 2004; Л. Шелмић, Српско зидно сликарство XVIII века, Н. Сад 2004; Војводина: предели и људи, Н. Сад 2005; Ж. Богдановић, С. Марковић, Воде Баната, Н. Сад 2005; П. Томић, Ј. Ромелић, Г. Јовановић, Индустрија Бачке, Н. Сад 2005; С. Кицошев, М. Бубало Живковић, А. Ивков, Становништво Бачке, Н. Сад 2006; Становништво Баната, Н. Сад 2006; Р. Вучковић, Војвођанска књижевна авангарда, Зр. 2006; Ј. Радујко, Музичка омладина Новог Сада 1966--2006, Н. Сад 2006; Ђ. Рајковић, Станислав Препрек: Живот и дјело, Зг 2006; Љ. Стошић, Српска уметност 1690--1740, Бг 2006; М. Ђорђевић, Археолошка налазишта римског периода у Војводини, Бг 2007; Ј. Јованов, „Уметност и политичка репресија крајем ХХ века у Војводини", РВМ, 2007, 49; Б. Кулић, Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку, Н. Сад 2007; Д. Петровић (ур.), К. Станковић -- Сабрана дела, Песме за глас и клавир, мушки и мешовити хор, II, Бг -- Н. Сад 2007; Д. Петровић, „Традиционално појање у Српској православној цркви и његова карловачка варијанта", у: М. Матицки (ур.), Срем кроз векове -- Слојеви култура Фрушке горе и Срема, Бг--Беочин 2007; С. Ћурчић, Насеља Бачке, Н. Сад 2007; Културно наслеђе Војводине, Н. Сад 2008; Р. Ераковић, Религиозни еп српског предромантизма, Н. Сад 2008; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008; П. Јакшић (ур.), Одабрана подручја за дневне лептире: пут за остварење заштите природе у Србији, Бг 2008; F. Metz, Das Kirchenlied der Donauschwaben, München 2008; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, Н. Сад 2008; П. Тибор, 100 година суботичке филхармоније 1908--2008. Историјат оркестарског музицирања у Суботици, Суб. 2008; Д. Трајковић, Ђепфелд -- некропола старијег гвозденог доба код Дорослова, Сомбор 2008; М. Шуваковић, Д. Угрен (ур.), Европски контекст уметности ХХ века у Војводини, Н. Сад 2008; Д. Михаиловић, Средњопалеолитско насеље на Петроварадинској тврђави, Н. Сад 2009; С. Пузовић (ур.), Значајна подручја за птице у Србији, Н. Сад -- Бг 2009; Д. Ређеп, Српски север, Бг 2009; Г. Тешић, Српска књижевна авангарда 1902--1936: књижевноисторијски контекст, Бг 2009; N. Fracile, „Traditional Minority Music in the Broadcast of RTV Vojvodina, Republic of Serbia", Voices of the Weak. Music and Minorities, Prag 2009; М. Кокановић (прир.), Из новосадских салона. Албум салонских игара за клавир, Н. Сад 2010; Д. Медаковић, Фрушкогорски манастири, Н. Сад 2010; Света гора фрушкогорска, Н. Сад 2010; В. Митровић, Архитектура у Војводини, Н. Сад 2010; С. Кујунџић Остојић (ур.), Осцилације живота -- Марко Пеић, Суб. 2011; Д. Петровић, „Тихомир Остојић и српска музичка баштина", у: Д. Петровић, Ј. Вранић (прир.), Православно српско црквено пјеније за мешовити и мушки лик: по старом карловачком начину удесио Тихомир Остојић, Н. Сад -- Бг 2010; С. Пузовић и др., Рамсарска подручја Војводине, Обедска бара, Н. Сад 2010; Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010; С. Ћурчић, Насеља Војводине -- географска синтеза, Н. Сад 2010; М. Јовановић, Господари глине и жита, Н. Сад 2011; N. Fracile, „The Banat Bagpipes in Vojvodina in the Past and Today", Studia Instrumentorum Musicae Popularis, II (New Series), Münster 2011; С. Пузовић, Х. Радовановић Јовин (ур.), Животна средина у Аутономној Покрајини Војводини, стање-изазови-перпспективе, Н. Сад 2011; Д. Боаров, В. Баровић, Великани српске штампе, Бг 2012; Б. Пањковић, К. Сабадош, „Стање и перспективе заштите природе у АП Војводини у процесу европских интеграција", Зборник научно-стручног скупа „Засавица 2012", Ср. Митровица 2012; С. Ћурчић и др., Атлас насеља Војводине, књ. 1: Срем, Н. Сад 2012; Љ. Кркљуш, Средишњи органи власти у Српској Војводовини 1848--1849, Н. Сад 2013; В.Ђ. Крестић, Срби у Угарској 1790--1918, Н. Сад 2013; Љ. Кркљуш, Средишњи органи власти у Српској Војводовини 1848--1849, Н. Сад 2013.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)