ВУКОВАР

ВУКОВАР, град у Хрватској и центар Вуковарско-сремске жупаније који се налази у западном Срему, на ушћу реке Вуке у Дунав. Смештен је на магистралном путу Осијек -- Сремска Митровица -- Београд, а међу осталим путевима који се овде стичу су најзначајнији они према југозападу (Винковцима и Жупањи) и према истоку (Новом Саду). Због важности положаја овде су од старог века постојале римска, угарска и турска тврђава, а град је увек био регионални центар са значајним привредним и административним функцијама. Године 1891. довде је изграђена железничка пруга што је допринело и развоју индустрије. То је повећало и значај речног саобраћаја на Дунаву и ово је највећа хрватска речна лука. Најзначајнији су погони прехрамбене, текстилне и дрвне индустрије, а у суседном селу Борову су велике фабрике за производњу гуме и обуће. Насеље се налази на лесној заравни уз корито Дунава на висини од око 110 м. Издужено је уз реку, а распоред улица је углавном линеаран. Године 1991. имао је 44.639 становника (47,2% Хрвата и 32,3% Срба). Током грађанског рата град и становништво је страдало и 2001. имао је 30.126 становника (56,9% Хрвата и 33,2% Срба), а 2011. 26.716 становника. У граду су седам основних школа, гимназија, три средње школе. Жупна црква Св. Филипа и Јакова апостола изграђена је од 1727. до 1732. Православна црква посвећена Преносу моштију св. оца Николаја грађена је од 1733. до 1737, обнављана 1937. и после II светског рата. Цркве су оштећене у рату 1991--1995. У В. је велико спомен-гробље Дудара, на коме су сахрањене жртве усташког геноцида из II светског рата. Из времена рата 1991--1995. је масовна гробница Овчара на којој су сахрањене хрватске жртве.

М. Грчић

Историја. Као старо насеље у Срему В. је рано ушао у састав средњовековне Угарске и већ 1220. постао седиште Вуковарске жупаније. Под турску власт В. је дошао 1526. Путописац, барон Давид Унгнад је 1572. забележио да је тада имао 300 кућа „од којих 60 од Срба настањених". Да је било тако потврђује и попис „кршћана споменуте вароши Влковара" у коме су заједнички наведени његови Шокци и Срби, као „чувари и поправљачи мостова". Према историчару Ристи Михајловићу „свакако се може претпоставити да су Срби у В. „...и пре велике сеобе српске своју цркву имали". Била је то Црква Св. Николаја, која је и 1702. постојала и имала свештеника. Године 1721. варош је имала српског проту и три свештеника, а школу је добила 1733. залагањем митрополита Вићентија Јовановића, који јој је за учитеља („магистра") поставио Руса Тимотеја Левандовског. Према жупанијским и црквеним пописима, број Срба од 1774. до 1850. кретао се овако: 1774 -- 1.528; 1785 -- 1.965; 1795 -- 1.640; 1801 -- 1.797; 1812 -- 1.791; 1822 -- 1.735; 1826 -- 1.857; 1847 -- 1.611; 1850 -- 1.632 и 127 у Новом В. Бројеви варирају између 1.500 и 1.965 и никад се нису изједначили с бројем већинског, католичког становништва, иако су га вишеструко надмашивали као трговци, занатлије и интелектуалци. Највећи ударац варош је задобила 1822. кад је због стравичног пожара трећина Срба дошла „до просјачког штапа", кад је изгорела већина трговачких и занатских радњи, па и „школско зданије" које је обновљено тек 1835. Као и у другим варошима у Срему, вуковарске занатлије су се у почетку бавиле балканским занатима (ћурчије, сапунџије, абаџије, папуџије, кујунџије итд.), али су брзо прелазиле и на европско занатство (зидари, бело-пекари, обућари, немачки и мађарски кројачи, ковачи итд.), не заостајући за Немцима. Ипак, у животу вароши претежнији су били Срби трговци, који су пословали у самој Аустрији, у Ердељу, у лукама на северном Јадрану, по целој Славонији, Босни, Србији, били кредитори и узимали кредите, задуживали се и парничили. Из Ердеља, преко Темишвара, доносили су платно, из Граца, Беча и Словеније гвожђарију, из Србије и Босне стоку, а извозили су житарице, свиње, вино и др. Године 1773/74. у В. је забележено 25 српских трговаца према три шокачка и једног Немца, а 1797. међу „сигурне (бољестојеће!) трговце", којих је забележено осам, шест су били Срби у Старом и један у Новом В. Године 1848. сва трговина текстилном, вуненом робом и платном била је искључиво у рукама седморице Срба; од 10 трговаца шпецераја и мирођија осморица су били Срби. Целокупна трговина железном робом била је у рукама тројице Срба, а од седам трговина мешовитом робом, тзв. бакалуком, шест су биле српске. Тек понека трговина била је у рукама Немаца и Шокаца. У В. је 1789. било седам лађа за превоз производа и све су биле српске. Српски трговци су били скоро искључиви власници дунавских воденица, којих је на Дунаву уз Стари и Нови В. бивало од 13 до 29, уз понеку воденицу-поточару. Тако је 1814. од 28 воденица њих 10 припадало трговцу Трифуну Гавриловићу, седам Георгију Петровићу, а остатак другим, махом, српским трговцима, који су најчешће, били и закупци дунавске скеле и других, тзв. спахијских регалних права. Сталан зајмодавац трговаца и занатлија била је вуковарска српска Црквена општина, коју су водили најугледнији људи међу православним верницима. У каси те Општине 1835. било је 22.000 форинти бечке вредности, од којих је половина дата „на јемце под лихву".

Кроз цео XVIII в. вуковарски Срби слали су своје депутирце на Народноцрквене саборе у Карловце, Београд, Темишвар, а 1848. и на Сабор Троједне краљевине у Загребу. Око трговца, писца и критичара црквене јерархије Јустина Михајловића окупљао се круг поштовалаца Вука Караџића, који је посебно ценио и истицао улогу вуковарских Срба у друштвеном животу Срба у Угарској и, нарочито Јустина, с којим је био у сталној преписци и његов најомиљенији гост. Вуковарски Срби били су у центру политичких збивања у почетку Револуције 1848, најпре, већина, као народњаци оријентисани према Загребу, а потом као припадници српско-војвођанског народног покрета. Међу првима био је правник и песник Јоксим Новић, а потом Ђорђе Контић, Атанасије Замфир, Павле Поповић и други. Ипак, њихова улога се смањила преношењем центра Српског народног покрета у Карловце и потчињавањем Сремске жупаније Српском главном одбору у Карловцима, а потом и поделом Сремске жупаније између Војводства Србије и Троједне краљевине поткрај 1849.

С. Гавриловић

У средњем веку град је називан Вуково, а име носи према реци Вуки на чијем ушћу у Дунав се налази. Од XIV в. јавља се мађарски назив града В., који је од XVII в. потпуно превладао. Град је био у поседу више феудалних породица (Хорвати, Таловци, Горјански), а 1526--1687. налазио се у оквирима Османског царства. Након слома османске власти на том простору, град потпада под хабзбуршку власт. Најпре је био под управом Дворске коморе, 1728. је поклоњен барону Кифштајну, који га продаје грофовима Елц 1737. Од 1745. постаје седиште Сремске жупаније. Током периода аустроугарске владавине основано је више културних, просветних, хуманитарних и занатлијских српских друштава. Вуковарско српско певачко и културно друштво Јавор основано је 1869, Занатлијска задруга 1876, а Српска женска добротворна задруга 1889. Српска кредитна банка је основана 1899. као задруга, а 1908. је реорганизована као деоничко друштво.

Распадом Аустроугарске В. улази у оквире Краљевства СХС, а годину дана након стварања југословенске државе добија статус града (1919). У В. је 20--25. VI 1920. одржан Други конгрес Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), на коме је она прерасла у Комунистичку партију Југославије. Исте године основано је Српско просветно и привредно удружење Посестрима. У међуратном периоду В. је представљао једно од значајнијих југословенских пристаништа са добро развијеном индустријском производњом. Изградња фабрике гуме и обуће Бата (1931) допринела је развоју града и расту индустријско-стамбене зоне Борово. У време слома Краљевине Југославије у В. су 12. IV 1941. ушли делови немачког 46. моторизованог корпуса, а град је постао центар Велике жупе Вука у Независној Држави Хрватској. Током II светског рата прогони Срба и Јевреја мењали су етничку структуру града. Процењује са да је са простора Вуковарског среза убијено 2.450 Срба, од чега је 455 убијено на локалитету Дудик, недалеко од Вуковара. У оквирима НДХ налазио се све до 12. IV 1945. Убрзо након ослобођења отпочиње протеривање Немаца, чиме је етничка структура додатно промењена. Након II светског рата настављен је индустријски развој града, а осим Комбината гуме и обуће Борово (под тим именом од 1947) развијала се и текстилна (Вутекс), прехрамбена (Вупик) и грађевинска индустрија. Само је Комбинат Борово у својих 36 радних организација имао око 23.000 запослених. Према попису из 1991. на територији општине В. живело је 84.189 становника, од чега је Срба било 31.445 (37,35%). У самом граду је од 44.639 становника 14.425 било српске националности. На првим вишестраначким изборима у Вуковару (21. IV 1990) највише гласова је освојио Савез комуниста Хрватске -- Странка демократских промена Ивице Рачана и добио 64 од 117 места у општинским већима, док је Хрватска демократска заједница освојила само 26. На место градоначелника изабран је Србин Славко Докмановић. Нова општинска скупштина одбила је да подржи промену републичког устава, након чега „хрватски блок" у скупштини тражи смену градоначелника. Међуетнички сукоби у граду и околини почињу током 1990, а кулминирали су у пролеће 1991. када је избио сукоб између хрватских полицајаца и српског становништва у Борову Селу. Српско становништво подиже барикаде у околним селима (Борово Село, Бршадин, Негославци, Трпиња, Липовача, Пачетин и Бобота). Седница СО В. на којој је требало обележити дан ослобођења града прекинута је услед сукоба између посланика Срба и Хрвата. У самом граду долази до хапшења и убистава Срба, хрватске снаге преузимају контролу над медијима у граду (Радио В. и Вуковарске новине), а Збор народне гарде покушава да ухапси градоначелника. Са циљем да се локалне власти паралишу, републичка власт у Загребу одредила је хрватског владиног комесара за управу над В. што додатно заоштрава ситуацију у граду. Крајем јула нападнути су Мирковци, а крајем августа јединице Збора народне гарде блокирале су касарну Југословенске народне армије. У периоду 2. V -- 14. IX 1991. ухапшено је, мучено и убијено више од стотину Срба у В. Рушење једног авиона ЈНА и наилазак на мину камиона за превоз хране, ком приликом је погинуо један војник, били су повод за отпочињање жестоких борби око града. Иако су борбе у граду почеле крајем августа, од средине септембра отпочиње Битка за В., која је трајала до 18. XI 1991. У бици су учествовали ЈНА, јединице Територијалне одбране и добровољачке формације, са једне стране, и Збор народне гарде, са друге стране. Од јединица ЈНА учествовали су Гардијска моторизована бригада и јединице Новосадског, Крагујевачког и Нишког корпуса. У дејствима артиљерије и уличним борбама град је претрпео страховита разарања уз велике људске и материјалне губитке. Разарање града је било потпуно, инфраструктура је била уништена, а ниједна од око 13.000 кућа и зграда није остала неоштећена. Знатан део становништва је напустио град. Процењује се да је у тренутку престанка борби у граду било између 10.000 и 12.000 људи, а да је током борби настрадало више хиљада цивила и војника са обе стране. Током борби тешко су оштећене и православне цркве Преноса моштију Светог Николе (грађена 1733--1767, обнављана 1995--1996), Преподобне матере Параскеве на Доброј води (1808--1811), Светог Прокопија на имању породице Пауновић на Трешњи (1883), Светог Николе (Маузолеј породице Пауновић) и капела Васкрсења Христовог на гробљу. Тешко су оштећене и друге грађевине од изузетног културног значаја, попут Палате Српског дома (1904), Старе општине (Магистрата, 1818), Палате Жупаније (Скупштина општине, 1771), Дворца Елц (Градски музеј), Жупне цркве Светог Филипа и Јакова са самостаном (1727--1732), Гробне капеле (Маузолеја) Елц (1909), Магазе Јустина Михајловића, Палате Пауновић (Раднички дом, 1894/95), Палате српске православне Црквене општине (1910) и Капеле светог Рока (1740). В. је био саставни део САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем, а затим је ушао у оквире Републике Српске Крајине и ту остао до њеног слома у августу 1995. Ердутским споразумом од 12. XI 1995. отпочео је период прелазне управе под контролом Уједињених нација (UNTAES--United Nations Transitional Administration Eastern Slavonia, Baranja and Western Sirmium) који је завршен потпуном успоставом хрватске власти на том подручју 15. I 1998. Формирано је Заједничко веће општина са центром у В., као орган локалне самоуправе Срба. Према попису из 2011. у В. живи 27.683 становника, од чега Срба 9.654 (34,87%).

М. Гулић

Споменици културе. Парохијска црква Преноса моштију Св. Николе подигнута је између 1733. и 1767, на месту старије грађевине од дрвета с краја XVII в. Прва етапа градње окончана је 1736, када је црква покривена кровом од шиндре. Храм је осветио митрополит Павле Ненадовић 9. V 1752. Капела Св. Георгија устројена је на хору цркве 1755, а њен антиминс осветио је исте године Павле Ненадовић. У капели се налазио позлаћени иконостас са четири реда икона, обновљен средином XIX в. Црква је адаптирана у периоду 1763--1767, када је, проширењем хора над припратом, изменом свода и кровног покривача и подизањем високог звоника на западној фасади, добила свој коначни облик издужене једнобродне барокне дворанске цркве са полукружном апсидом и сводовима на бочним прислоњеним зидним пиластрима. У ниши проскомидије налазила се зидна слика Евхаристија, приписана Амвросију Јанковићу (1764). Барокни дрворез иконостаса, певничких пултова, архијерејског и Богородичиног трона израдио је осјечки мајстор Томас Фиртлер (1771--1773), а иконе на олтарској прегради и мобилијару рад су новосадског сликара Василија Остојића (1772--1776) и Лазара Сердановића из Сомбора. На јужној певници налазиле су се иконе Св. Саве и Св. Симеона, а на Богородичином трону икона Винчанско-бездинске Богородице. Ктитори нове часне трпезе од црвеног мермера 1799. били су вуковарски житељи браћа Теодоровић. Слике на своду олтара и наоса израдио је 1855. сликар Јован Исајловић Млађи из Даља. Хорска капела уклоњена је 1893, када је цео хор преуређен за српско певачко друштво „Јавор". Између 1935. и 1937. извршена је темељна обнова храма и измењен његов изворни архитектонски облик. У цркви се налазило неколико надгробних плоча, од којих је најстарија била из 1753. Током II светског рата црква је оштећена и опљачкана, а у поратном периоду неке су драгоцености враћене, црква обновљена и проглашена спомеником културе. Под званичну заштиту стављена је 1975. Током ратних сукоба 1991. на цркви су уништени кровна конструкција и свод, горњи део звоника, ентеријер је у потпуности разорен, а иконостас, певнице и тронови су изгорели. Црквена ризница опљачкана је и уништена. Зидне слике Јована Исајловића Млађег највећим су делом уништене, а од композиције Амвросија Јанковића у олтару остали су само фрагменти. Више од половине сачуваних икона са иконостаса и из ризнице рестаурисане су и конзервисане 1992/93. Црква је у новије време обновљена споља.

Капела Св. Петке на Доброј Води подигнута је 1808--1811, на земљишту око лековитог извора, које је православној црквеној општини у закуп дао вуковарски властелин гроф Емерих Елц. Сматра се једним од првих примера неоготичке архитектуре у Славонији. Пред II светски рат црквицу је обновио вуковарски трговац Пајо Угљешић. Приватним прилозима поново је темељно обновљена 1982. У ратним сукобима 1991. опљачкана је и гранатирана, а недавно је потпуно обновљена њена спољашњост. Капела је окружена парком Добра вода, у којем је вуковарска црквена општина 2007. поставила спомен-плочу Бранку Радичевићу који је овде често долазио.

Храм Св. Николе, Маузолеј породице Пауновић, подигнут је у историцистичком стилу неоготике, према пројекту из 1898. Андраша Токоша, мада се најчешће приписује Владимиру Николићу. Маузолеј има крстообразну централну основу надвишену куполом, готичку елевацију и прилазну степенишну рампу на прочељу. Зидне слике и иконе на олтарској прегради биле су дело Стевана Алексића из 1903. Маузолеј Пауновић један је од најцеловитијих комплекса еклектицизма у српској уметности краја XIX и почетка XX в. Током 1991. тешко је оштећен, зидне слике уништене, а на иконостасу је преостало само неколико икона. Обновљен је залагањем потомака породице Пауновић.

Капела Св. Прокопија подигнута је на имању „Трешња" у власништву породице Пауновић. Зидну слику Анђели у слави у куполи и иконе Св. Николе и Св. Прокопија сликао је Стеван Алексић 1903--1905. Капела и њен ентеријер оштећени су у рату 1991, а Алексићеве иконе рестаурисане. Капела Васкрсења Христовог на Православном гробљу маузолеј је породице Станић. Подигнута је почетком XX в. по пројекту Мартина Пилара. Године 1991. тешко је оштећена, а у унутрашњости је страдао мозаик Васкрсења Христовог. Тренутно се обнавља. Хотел „Гранд" (Раднички дом) изграђен је 1895--1897, по пројекту В. Николића за вуковарског велепоседника Алексу Пауновића. Зграда је подигнута на углу двеју улица, у духу истористичког еклектицизма са необарокним елементима. Поред угоститељске намене имала је и позоришну дворану. Од 1919. постаје седиште вуковарског радничког покрета и у њој је 1920. одржан Други конгрес КПЈ. У току 1991. зграда је веома оштећена, а данас је заштићена и делимично обновљена.

У програме заштите и обнове споменика културе након ратних разарања, како у време српске аутономије тако и након реинтеграције овог дела Срема и Славоније у Хрватску, ушле су и друге знамените српске куће и зграде у В. Резиденција породице Пауновић делимично је обновљена. Магаза Јустина Михајловића, каснобарокна зграда са уличним тремом, у којој је рођена Ружа Михајловић, мајка Бранка Радичевића, подигнута је на прелазу из XVIII у XIX в. Обележена је спомен-плочом у част честих посета Вука Стефановића Караџића. У кући је постојала и прва српска читаоница-библиотека у В. Палата Српског дома изграђена је 1904. у истористичком духу, као седиште неколико српских удружења у међуратном периоду, између осталих и српског певачког друштва „Јавор". Угаона Палата Српске православне црквене општине у В. подигнута је 1910. према пројектима Миливоја Матића, у стилу историцизма са елементима сецесије. Године 1991. тешко је страдао и Меморијални парк „Дудик" са споменичким комплексом Богдана Богдановића из 1978--1980, изграђен на месту где су хрватске усташе током II светског рата вршиле стрељања Вуковарчана и житеља Срема. Њихови ексхумирани остаци, заједно са остацима партизанских бораца и припадника Црвене армије, сахрањени су у спомен-костурници у центру В.

А. Кучековић

ИЗВОРИ: Архив Сремске жупаније у Државном архиву Хрватске у Загребу; Архив САНУ у Сремским Карловцима; Градски архив у Вуковару; Коморски архиви у Бечу; Службени вјесник Опћине Вуковар, 30. V 1990; Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава 31. ожујак 1991; Становништво према народности по насељима, Зг 1992.

ЛИТЕРАТУРА: Из прошлости Вуковара обзиром на тамошње Србе, Н. Сад 1890; Д. Руварац, Српска митрополија Карловачка око половине XVIII века, Ср. Карловци 1902; „Из добрих старих времена", Сриемске новине, 1905, 96; П. Белавић, Повиест самостана и жупе Вуковарске, Вуковар 1908; Р. Грујић, „Прилози за историју српских школа у првој половини XVIII века", Споменик СКА, 1910, 49; Б. Маринковић, „Дневник Јустина Михајловића (1831--1844)", ЗМСДН, 1960, 26; С. Пецињачки, „О школама Срема и Шајкашке", ЗМСДН, 1968, 49; Православно-тривијалне школе Карловачке митрополије 1772, Бг 1969; Војна енциклопедија, X, Бг 1975; В. Хорват, Развој банкарства на вуковарском подручју, Вуковар 1976; Б. Црлењак, М. Манојловић, Вуковар и Вуковарци. Прилози проучавању повијести Вуковара, Вуковар 1978; М. Балић, Споменици културе Осијека, Вуковара и Ђакова, Осијек 1978; Спомен-парк Дудик: Вуковар, Зг 1982; Д. Давидов, Р. Станић, М. Тимотијевић, Ратна страдања православних храмова 1991: српске области у Хрватској, Бг 1992; Л. Шелмић, Иконостас цркве Светог Николе у Вуковару, Н. Сад 1993; Вуковар, Вуковар 1995; Храм Св. Оца Николаја у Вуковару, страдање и обнова, Вуковар 1995; D. Vilić, B. Todorović, The Vukovar war drama, Bg 1995; М. Ђ. Балић, Заштита културних и природних добара Српске области Славонија, Барања и Западни Срем, Вуковар 1997; K. M. Lukić, Crimes without punishment, Vukovar 1997; С. Гавриловић, Срем пре и у току Српског народног покрета 1848--1849, Бг--Ва 1997; С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991--1995 (1997), Бг 1997; М. Ђ. Балић, Заштита културних и природних добара СО Славонија, Барања и Западни Срем: 1992--1996, Вуковар 1997; Д. Станчић, Архитект Владимир Николић, Н. Сад 1999; В. Ћеримовић, Јавор. Вуковарско српско певачко и културно друштво 1869--1999, Вуковар 1999; Ј. Радивојевић, Споменица храма Преподобне матере Параскеве на Доброј води у Вуковару, Вуковар 2000; Хисторицизам у Хрватској, Зг 2000; Ј. Козобарић, Споменица српске православне цркве у Вуковару: поводом прославе двеста годишњице, Зг 2001; Ј. Козобарић, Споменица Српске Православне Цркве у Вуковару, Зг 2001; В. С. Дабић, Б. Чалић, „Српски културни центар Вуковар (1992--1998)", Љетопис СКД Просвјета, 2001, 6; Д. Радишић, Хронологија догађаја на простору претходне Југославије 1990--1995, Бл 2002; Д. Маријан, Битка за Вуковар, Зг -- Славонски Брод 2004; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004; Ј. Јованов, Стеван Алексић (1876--1923), Н. Сад 2008; Д. Дамјановић, „Архитектура класицизма, хисторицизма и сецесије у Славонији", Славонија, Барања и Сријем: врела еуропске цивилизације, II, Зг 2009.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)