ВОЈНИ САНИТЕТ
ВОЈНИ САНИТЕТ, војна служба збрињавања рањених, повређених и пострадалих. У Србији почиње да се организује тек са формирањем модерне српске државе. Увек је делио судбину свог народа, често потпуно запостављен, понекад са много жртава, али је успевао да обезбеди максимално могуће медицинско збрињавање и сачува војску и нацију од много већих страдања.
У старом веку. На тлу данашње Србије, медицина Трачана и Илира магијска и магијско-религијска, али и емпиријска и била је на истом нивоу као и грчка. Медицина старих Словена је такође магијска, али су познавали рационалне узроке за многе болести (тровања, грешке у исхрани, метеоролошке промене) и повреде. Добро су познавали анатомију, основ животних појава је дах (дисање), а носиоци животне снаге су телесни сокови (највише крв). Ране су спаљиване у циљу хемостазе или чишћења, као последица култа ватре. Римљани су у својим походима и освајањима туђих територија водили са собом и војне лекаре и хирурге (ранаре). Сâм народ се лечио код својих народних лекара. Вештина лечења се преносила с колена на колено. Лекари (травари, најчешће жене) лечили су биљем, а хирургијом су се бавили народни видари (најчешће мушкарци). Ране су испиране вином, a крварење заустављано адсорбенсима (труд, истругана кожа, паучина, суво биље, касније дуван). На ране су стављани разни биљни мелеми, буђ или сало разних животиња, а ране су помоћу „фитиља" држане отворене све док се не „очисте", као својеврсна дренажа ране. Римљани су донели каутеризацију ране врелим уљем. Познат је био штетан утицај страних тела у рани те су она одстрањивана (најчешће стреле, делови копља и сл.). Рађена је и имобилизација поломљених екстремитета (дрво, кора дрвета, глина, тесто и конопља). Инструменти су служили за пробадање апсцеса, одстрањивање површних тумора и страних тела. Од физикалних процедура коришћени су масажа, хладни и топли облози.
У средњем веку. У целој Европи практично није ни постојала посебно организована војна медицина ради збрињавања војних формација. Лекара је било једино на дворовима, а они су пратили владаре и у војничким походима. У Европи она почиње да се организује тек после XV в. И поред честих ратова тако је било и у Србији, али до XIX в. војници су били препуштени сами себи и саборцима. У случају победе, после самопомоћи или узајамне помоћи, рањеници су изношени с бојног поља и остављани ради лечења и неге у оближње куће или ретке преостале манастирске болнице. Упутства за лечење ратних рана налазила су се у кодексима верске и народне медицине. Српске војнике често су пратиле и жене (личне, регионалне) ради помоћи и изношења у случају рањавања, али често и ради личне користи и плена. У случају пораза, рањеници и заробљеници су препуштени милости победника. Доба до рођења Христа назива се добом варварства, али те милости није било ни касније. Византијски цар је после битке на Беласици 1014. ослепио 15.000 Самуилових војника, а сваком стотом оставио по једно око да би вратили остале. Ретки су примери да победник дозволи повратак пораженима као што је монголски освајач Тумур-Ленк, после победе код Ангоре (1402), пустио све византијске вазале међу којима су били деспот Стефан са синовима и синови Маре Бранковић. Никаквих историјских података нема о збрињавању рањеника у великим српским ратовима и бојевима, као што је Косовски бој. Једине податке можемо наћи у српским јуначким народним песмама, па су за овај период народни песници и Вук Караџић најплоднији писци медицинске литературе. Aрхиепископ Данилo описује први дан после боја: „...носи река Ситница на својим крвавим таласима грозни хаос од мртвих и рањених коња и људи, а са самог разбојишта разносе тице грабљивице парчета искасапљених људских телеса". Према народном песнику: „Састаше се и Срби и Турци/ Искупише осјечене главе/ Изнесоше рањене јунаке". Описи повреда су изванредни. Павле Орловић, барјактар цара Лазара, описан је на следећи начин: „Десна му је рука осечена/ И лијева нога до колена/ Вита су му ребра поломљена/ Виде му се џигерице беле", а царев слуга Милутин: „Носи десну у лијевој руку/ На њему је рана седамнаест". Када су извршени изношење и евакуација рањеника, требало их је и збрињавати. За свог сестрића Секулу, Сибињанин Јанко хоће: „Да му тражи од мора хећиме/ Да му гради мекане мелеме". А поводом тражења хећима с мора, рањени Јован-капетан, видевши да му прогноза не може бити гора, одговара: „Оваке се ране не видају/ Лијева је нога саломљена/ Саломљена на двоје, на троје/ А десна је рука осјечена/ Осјечена рука на рамену/ А по срцу сабље дохватиле/ Испале су црне џигерице". Велика већина рањеника лечена је вероватно код својих кућа од стране народних видара. Према народној песми, видарица је обећала да ће одмах наћи у планини лековито биље да „загаси ране на јунаку". Као да су народни песник и видар знали 1389. да се у свакој рани развија упала коју би требало „гасити". Ране су лечене и по годину и више дана.
Једна од најпознатијих видарица била је вила Равијојла, посестрима Краљевића Марка. У народној песми опевана је и Косовка девојка, а Владан Ђорђевић је назива „првом српском милосредном сестром", која је поред тога организовала „приватну помоћ рањеницима". Лик Косовке девојке сигурно је идеализован и надограђен, али познато је да су у средњем веку (и на Косову) иза српске војске ишле монахиње „са циљем да негују рањенике". Познато је да су рањенике неговале и жене владара: Јелена Анжујска, кнегиња Милица Хребељановић, Јелена Балшић (кћи кнеза Лазара), Јелена (жена деспота Ђурђа Бранковића), Ангелина (мајка последњег српског деспота Змај Огњена Вука).
Турски путописац Евлија Челебија каже да су средином XVII в. у Београду били „хирурзи": Алија, Јаков Јеврејин, Мићо Латинин и један берберин. По њему, хирурга је било и у Новом Пазару, а по једном запису из 1707. и у Новом Брду хећимбаша (главни лекар) београдски Халилбашић. За време аустријске окупације у првој половини XVIII в., Београд је имао физика, хирурга, фелчера, апотеку, зубара, примаљу, болницу и купатило, а на граници наспрам Турака неколико контумаца (са потхирурзима у карантинима и граничарским јединицама). Од аустријских хирурга у Београду у периоду 1718--1739. помињу се: Г. Шанел, М. Бишоф, К. Хемплинг, П. Савојард и доктор Даблин. Крајем XVIII в. помињу се као хирурзи у Смедерeву: А. Куртвејл, С. Мадленер, И. Гаил, И. Де Оби, а у чети капетана Коче Анђелковића 1790. хирург Брунер. Турци су више волели народне лекаре и хирурге емпирике.
У Првом и Другом српском устанку. Према Вуку Караџићу, нахијски кнезови су из државне касе плаћали лекаре и лекове за лечење рањеника, а на крају године ради накнаде подносили цео обрачун Правителствујушчем совјету. Међутим, само поједини устанички одреди имали су народне хирурге (видаре рана). Вероватно је већина калоијатара и видара учествовала у лечењу рањених устаника. Познато је да су у збрињавању рањеника учествовали: Цинцар Петар Ичко, шабачки хећим Глиша, Гаврил Савић из Ћуприје, Баба-Стоја, Баба-Станија, Јован Врбица и други. Ћира-мана (Госпа-мајка) и њен син хећим Тома Константиновић долазе 1805. из Грчке у Београд. Обоје су били врло вешти у лечењу рана и омиљени код народа, а Хећим Тома примљен је 1806. као војни лекар у српску војску. Емерих Линденмајер има изванредно мишљење о њима и више пута је истицао да су народни хирурзи често предузимали и успешно вршили врло сложене хируршке интервенције. Ото Пирх каже да су ране лечене од народних хирурга, које је он видео, биле тако излечене „да би при вештачком лечењу повукле са собом губитак уда, а које су овако потпуно залечене и без остављања икаквих последица". Ови народни хирурзи опијали су рањенике ракијом да „тако опијени они ништа за себе не знају и по њиховим ранама траже зрно, врше свакојаке операције и да им не дају од себе никаква знања бола". Међу многима, Хећим Тома је излечио Конду Бимбашу, Радича Петровића, Павла Поповића, Милоша Обреновића. Лечило се и у иностранству. После битке на Мишару војвода Цинцар-Јанко Поповић, да би лечио ране, прешао је у Земун код контумацијског хирурга Ендредија, а Узун-Мирко Апостоловић отишао у Беч. Народни хирурзи (видари, ранари) дали су немерљив допринос збрињавању повређених у српским устанцима. Прве ратне бласт повреде су описане после битке на Чегру када су „бљували крв" многи преживели Срби и Турци. Била је присутна хуманост на делу 50 година пре оснивања Црвеног крста. Наиме, кнез Милош, после битке на Љубићу 1815, желећи да се пред Турцима покаже хуман, наредио је лекарима да и рањеним Турцима завију ране. „Сутра дан рањенима поградише носила па их испратише у Ужице и предадоше Турцима".
Школованих хирурга је било у руској војсци која се заједно са Србима борила. Санитетска сарадња српске и руске војске почиње када су се војске сјединиле (1807). Као српски предводник, Карађорђе је 1807. упутио молбу главнокомандујућем генералу Молдавске војске генералу Михаиловском (Михелсон): „... српски рањени војници леже без икакве лекарске помоћи, немајући лекара ни апотеке, па зато молим да се српској војсци ставе на расположење војни лекари (Feldspitäler) и да би за њихово лечење требало организовати у Београду војну болницу са апотеком". Генерал Исајев је 1807. најмање два лекара додељивао српској војсци (др Орловскиј, др Кузмињскиј), а стање се поправило 1809, када је за штаб-доктора руских трупа у Београду постављен доктор Иван Морачевски, виши војни доктор и хирург, који је Србима донео материјалну и новчану помоћ, хируршки инструментаријум и опрему. Он је дошао заједно са фелчером Алањиним, а повремено је боравио 1811. и 1812. и у Шапцу. Доктор Морачевски је онај први доктор који је дошао у Србију и остао значајан период, а запамћен је као пожртвован ратни хирург који се посебно истакао октобра 1811. у борбама око Ниша и Видина, као хирург који је неуморно оперисао и лечио српске рањенике и становништво.
Пред пропаст Првог српског устанка, у Србију је прешао на захтев српских власти и др Хрудимски, хирург земунског контумаца, да би извршио вакцинацију деце против великих богиња. Према извештају аустријског команданта из Земуна од 19. V 1809, постојало је санитетско складиште у Београду за снабдевање устаничке војске. Колико је систем функционисао тешко је проценити, а највећи недостаци били су у организацији санитетске службе.
Извлачење рањеника из борбе радили су њихови саборци. Нпр. војвода Васа Чарапић је 1805. из боја изнео тешко рањеног Павла Поповића, саветника нахије београдске и грочанске, којег је Хећим Тома излечио. Рањеници су лечени у кућама добрих људи у близини рањавања (Милован Перушић, рањен на Делиграду 1813, излечен је у кући неког сељака) или, најчешће, код своје куће. Јован Курсула је задобио 17 рана на Делиграду 1813, али је тражио и однет је у своје село Цветке, чак у Рудничком округу, а у путу га је пратио неки видар. Рањеници су лечени и у манастирима. Тодор Војиновић, јунак Првог устанка, тешко је рањен у кук и излечен у манастиру Радовишници. Рањени капетан Жика који је основао делиградска утврђења („зајажало Турства"), са Делиграда, на велику суботу, однесен је у манастир Св. Романа. У време устаничких борби за Београд, постојала је на Ташмајдану устаничка болница.
Формирање војне санитетске службе почиње са обнављањем српске државе. Турска је 1830. Србији признала право на унутрашњу самоуправу објављивањем Хатишерифа, којим је дозвољено да Срби могу заснивати болнице. Пет година касније донет је први српски -- Сретењски устав, а Милош завршава стварање првих војних јединица у циљу „чувања јавног безбједија и поретка". У овом уставу стајао је и параграф: „Старати се о средствима којима би се здравље војника одржало и о болницама и о другим за војску полезнима заведенијама". Нажалост, устав нико није признао, али први војни лекари распоређени су исте 1835. и 1838. Прве војне и грађанске болнице установљене су 1836. Доношењем Турског устава формира се и одељење унутрашњих дела у оквиру којег је „оделеније карантинско са санитетом" са др Карлом Пацеком (1807--1876) као првим начелником. Указом од 1839. за првог начелника санитета гарнизонске војске Србије постављен је др Емерих Линденмајер (1806--1883), гардијски лекар у Крагујевцу. Од 1845. Линденмајер је био шеф грађанског и војног санитета. Поред болнице у Београду, организовао је и гарнизонске болнице у Крагујевцу и Ћуприји, уводио је у службу стручно санитетско особље, израдио је прве прописе и правила санитетске службе у војсци и грађанству, увео је прве учене бабице у српске болнице, прва правила о лекарским прегледима и регрутацији војника, основао је „Стални лекарски одбор" (касније Главни санитетски савет) итд. На место начелника в. с. 1847. постављен је др Карло Белони.
У Србију долази све више лекара, углавном из Аустроугарске (највише из Војводине, а из Хрватске др Јосиф Панчић) тако да их је 1855. било око 30, када је медицину у Паризу завршио државни питомац др Стева Милосављевић, први лекар са територије тадашње кнежевине Србије. Године 1862. у војном санитету били су: др Карло Белони, др Максим Николић Мишковичев, др Херман Краус, др Јован Петровић (прекрштени др Шауенгел, хирург), др Сава Димитријевић и Димитрије Капарис. Уз њих, 1864. радили су и: др Јован Ковач, др Стеван Недок, др Карл Кико и др Александар Вермински. Исте године заслугом министра војног Белимарковића набављено је доста санитетског потрошног и непотрошног материјала, као и 80 кола за превоз рањеника, 50 великих и 25 малих пољских апотека. У војни санитет примљени су др Филип Тајсић (1864), др Јосиф Холец (1866), др Сава Петровић (1866), др Леонард Лонткијевић (1867), др Владан Ђорђевић (1870). У војном санитету 1875. било је 19 лекара. Др Филип Тајсић био je први лекар са територије кнежевине Србије у српском војном санитету и трећи начелник војне санитетске службе (1877--1886).
После убиства дечака на Чукур-чесми, 2. и 3. VI 1868. дошло је до сукоба са Турцима на улицама Београда, а 5. VI 1868. турска посада је гранатирала Београд. После тога у Војну болницу је донето 15 рањеника, а у Варошку болницу 30 рањеника и 22 мртва. Укупно је било 23 мртва и 45 рањених од којих је 17 умрло. У септембру исте године дошло је до сукоба и у Ужицу. Сви цивилни доктори (17 са пет помоћника) привремено су примљени у војну службу. Санитетском службом руководили су др Белони и др Линденмајер. Нису учествовали др Ландак, који је побегао, и др Стева Милосављевић, који је био послат у Белгију по пушке. Министарство војно наредило је и формирање привремених војних болница, а прве су формиране у Неготину и Пожеги. Без икаквог разумевања код војних и државних власти, в. с. је вегетирао у овом периоду, али је Министарство војно 1876. тражило од Црвеног крста за будући рат 111 лекара и лекарских помоћника, а у цивилном и војном санитету било их је укупно око 70.
У време српско-турских ратова. Др Карло Белони, начелник тадашњег санитета, уочивши недостатак болничара, доставио је 1865. први предлог за реорганизацију војносанитетске службе по узору на аустријску. Предлог је пропао као и покушај унапређења в. с. после Француско-пруског рата, мада су формиране две комисије. Никаквим плодом нису уродила ни запомагања Белонија 1875, ни налаз комисије у којој су били др Владан Ђорђевић и др Сава Петровић да санитетске опреме има само за неколико дана рата. Уочи самог рата Министарство војно је од Српског друштва црвеног крста тражило помоћ у лекарима, куварима, али и 93 кола за тешке и 47 омнибуса за лакше рањенике. Од опреме је много тога недостајало. Санитет је ушао у рат потпуно неспреман, а старешине су упућене у своје јединице са „упутством да раде с импровизацијама". Дан после прве борбе код села Мрамора, на запомагање начелника дивизијског санитета, др Белони одговара да ће завоје и остали санитетски материјал добити наредних дана. Није било ни довољно болница за смештај рањеника. Тек у току рата подижу се бараке за то: три у Ћуприји, две у Београду и једна у Јовановцу. Шеф руских мисија Црвеног крста генерал др Таубер и др Марконет, шеф Руске болнице у Смедереву, најцрњим речима описују стање у санитетској служби. Мајор др Владан Ђорђевић, као начелник санитета Јужноморавске дивизије, првих дана рата је уочио потпуну неспремност и неорганизованост нашег санитета.
У току Првог и Другог српско-турског рата као лекарски помоћници у пољским болницама радили су и многи студенти медицине (Лаза Лазаревић, Војислав Су-бботић, Милан М. Радовановић и др.). У збрињавању рањеника учествовале су и две Енглескиње: Ема Пирсон и Лујза Меклафлин. Евакуација рањеника у овом рату била је нерешен проблем. Пре рата нису набављена санитетска возила, а у току рата возила добијена од Црвеног крста нису била довољна. Евакуација се одвијала углавном воловским сељачким колима, најчешће без икакве санитетске пратње.
На почетку рата Србија је имала 60 лекара (19 војних), 10 лекарских помоћника (5 војних) и 26 апотекара (1 војни). Из Аустроугарске, највише из Војводине, у Србију је дошло 23 лекара српског порекла који су учествовали у Српско-турском рату. Сматра се да је после ових ратова из Војводине у Србију дошло 32 лекара. Захваљујући помоћи Црвеног крста из целе Европе у рату је било: 120 доктора медицине и хирургије, 49 лекара и врачева и 157 апотекара. Највише их је било из Русије (10 ратних болница са око 1.000 кревета) и Енглеске. Сâм начелник санитета у овом рату мајор др Владан Ђорђевић каже да „са толиким санитетским персоналом цела српска војска се могла тако снабдети, да јој војни санитет функционише као прајски". Ратно искуство из Првог српско-турског рата било је прескупо највише због организационих пропуста. У рату без победника Србија је имала око 30.000 рањеника, а изгубила 25.000 људи (погинулих, умрлих, онеспособљених, несталих) и направила државни дуг од 30 милиона златних динара.
У Другом српско-турском рату (1877--1878) Србија је имала 64 лекара, 41 лекарског помоћника и 25 апотекара, укупно 130, а по формацији, требало је 411. Покушај ангажовања страних друштава Црвеног крста није успео, као ни покушај „ангажовања платног медицинског персонала". Српски санитет је ушао у рат са 45 лекара, 34 лекарска помоћника и 19 апотекара. Основни недостатак био је у санитетским средствима, али је надокнађен ратним пленом. Посебно се истакао др Михаило-Мика Марковић, будући дугогодишњи начелник српског в. с., а учествовале су и две жене као санитетски официри: Драга Љочић и др Марија Фјодоровна Сиболд. Укупни губици српске војске на бојишту износили су 6,81%. Према накнадним подацима било је 5.410 погинулих и рањених војника и официра.
У време Српско-бугарског рата. После српско-турских ратова није решен један од основних проблема -- недостатак лекара. Године 1879. у Београду је било осам војних лекара: др Карло Белони („на расположењу"), др Филип Тајсић („начелник санитета у министарству војеном"), др Сава Петровић (помоћник начелника санитета), др Јован Машин (шеф београдске војне болнице), др Јосиф Холец, др Максим Николић, др Петар Остојић, др Радмио Лазаревић. У унутрашњости Србије било је још девет војних лекара: др Јулије Ленк (Неготин), др Јевта Ристић (Ниш), др Јован Ковач (Карановац, данас Краљево), др Димитрије Куфас (Крагујевац), др Јован Порубовић (Куршумлија), др Милутин Поповић (Ваљево), др Карло Сиберт (Врање), др Освалд Хајнц (Ниш), др Васа Брентовић (Ниш) и „практични лекар у Београду др Мијајло Марковић постављен је за санитетског капетана I класе и да врши дужност Начелника санитета моравског кора у Нишу".
Српски в. с. и овај рат је дочекао потпуно неспреман. Нико у
санитету није ни претпостављао да ће бити рата док није објављена
мобилизација. Одмах је постављен за начелника санитета резервни
санитетски пуковник др Владан Ђорђевић (у то време председник београдске
општине у оставци), а на његову интервенцију -- за деловођу (одговара
заменику) мајор др Лаза К. Лазаревић. В. с. је ушао у рат са
22 лекара, 20 лекарских помоћника и 11 апотекара. У грађанској служби и
приватних било је још: 82 лекара, 11 лекарских помоћника и 38 апотекара.
После мобилизације у грађанској служби остало је 22 лекара и 19
апотекара. Сви остали упућени су у јединице. Лекова у војним складиштима
било је довољно за шест месеци у миру, а највише два месеца у ванредним
околностима. Пољске апотеке биле су празне. За евакуацију рањеника
коришћена су поправљена возила из српско-турског рата, преузета велика
поштанска кола (напуштена када је прорадила железница), а Српско друштво
Црвеног крста куповином је обезбедило једну „колну санитетску колону" из
Угарске (16 кола с фургоном и шатором за операције и 10 ранаца са
санитетским материјалом за 20 рањеника) и једну из Аустрије, са укупно
45 кола.
Почетком борбених дејстава показало се да није довољна Војна болница у Нишу са 1.800 постеља. Рањеници се упућивани у Београд, али тамо је Црвени крст једва опремио једну болницу са 50 кревета! Др Лаза Лазаревић је у Нишу за неколико дана уредио болницу од 1.200 лежаја у којој је дуго радио као једини лекар и напустио је потпуно разочаран. Из општег ратног хаоса, санитет је некако испливао, јер је рат кратко трајао.
Стране санитетске мисије пружиле су значајну помоћ и у овом рату. Помоћ су пружили: Аустријско друштво Црвеног крста са 26 сестара и шест болничара, Угарско друштво Црвеног крста послало је потпуну амбуланту за 100 рањеника са лекарима и шест болничарки, Румунски Црвени крст послао је мисију са два лекара и четири лекарска помоћника, Немачки Црвени крст послао је лекарске мисије са потребним материјалом, Енглески Црвени крст је послао и снабдевао једну мисију са четири хирурга, Руски Црвени крст послао је санитетску делегацију са пет лекара, шест фелчера, 14 болничара и 11 лекарских помоћника, Немачки витешки ред послао је једну лекарску мисију, а мисија Малтешког витешког реда после одласка санитетског воза, поклонила је сав санитетски материјал у рубље. У рату је учествовао као добровољац и др Војислав Субботић, сада као хирург.
Српски губици у овом рату износили су: 746 погинулих, 4.570 рањених и 1.641 нестао (већина заробљена и убијена). Највеће губитке имала је Нишавска војска, која је Пирот предала Бугарима тек пошто је изгубила 22,82% официрског састава и 17,03% војника. Одмах по успостављању примирја начелник санитета написао је опширан реферат о стању у санитетској служби. Као одговор, смењен је лично од Врховног команданта и ратни начелник санитетске службе из три рата више се није вратио у ову службу. Међутим, било је јасно да се и у раду санитета у миру мора много тога мењати. Пре свега, у људима.
Крајем XIX и почетком XX в. Почетком 1886. на место начелника санитета долази потпуковник др Михаило-Мика Марковић, који је био начелник од 1886. до 1903, уз кратке прекиде 1893 (начелник др Радмило Лазаревић) и 1901 (начелник др Милош Борисављевић). Као учесник претходна три рата, знао је да мора изградити в. с. на другим основама, а као искусан војни доктор и енергични организатор у томе је и успео.
Као прво, требало је имати докторе, а „наша војска може доћи до добрих лекара, ветеринара и апотекара, само тако, ако их она сама о свом трошку образује од домородаца, Срба". Прва група питомаца послата је на студије децембра 1886, а бројала је 10 људи: Чеда Ђурђевић, Сима Карановић, Милан Пецић, Влада Поповић, Чеда Михајловић, Лазар Генчић, Негослав Велизаревић, Михаило Митровић, Воја Стојановић и Благоје Николић. Друга група питомаца послата је 1893. Друго, требало је имати хирурге. На начелников позив, из Кракова долази Роман Сондермајер, први српски војни хирург, који је утемељио српску војну хирургију. Потом у војну службу долази др Михајло Петровић, централна и најизразитија појава наше ратне хирургије, највећи таленат који је наша ратна хирургија досад имала, прави отац српске ратне хирургије. После два готова хирурга, требало је школовати нове и они су пристизали као државни питомци редом: Лазар Генчић, Чеда Ђурђевић, Јордан Стајић, Слава Милосављевић, Петар Николић, Крста Драгомировић, Милутин Никетић итд. Треће, хирурзи су морали негде и нечим радити. Мика Марковић је основао хируршка одељења у војним болницама: 1889. у Београду (шеф Роман Сондермајер), 1897. у Нишу (шеф Михајло Петровић), 1899. у Крагујевцу (шеф Лазар Генчић) и 1901. у Ваљеву (шеф Јордан Стајић) и Зајечару (шеф Чеда Ђурђевић).
Михаило Марковић је посебну пажњу посветио едукацији и усавршавању. Написао је нову, нашу прву оригиналну „Ратну санитетску службу", прву после Упутства из 1876. Изашла је 1889. нова „Формација целокупне војске" по којој се број болничара значајно повећао код активне војске (225.000 људи). Успео је да број војних лекара повећа на 60 (раније 20) и да оформи специјалистичке службе које су радиле у најбољим условима. За превентивну медицину учинио је више него сви начелници пре њега. У иностранству је школовао пет специјалиста хигијене (од 56 лекара). Отворио је јуна 1900. у Нишу први Пастеров завод на Балкану (у саставу војне болнице био је до краја I светског рата, а потом ради као посебна цивилна установа). Ипак, највећи проблем су биле културне и обичајне навике. На предлог једног трупног доктора да се војници купају макар једном у две недеље, познати генерал је одговорио: „нису војници рибе да пливају у води!"
У Балканским ратовима. Велика већина цивилних доктора је мобилисана а у рату је учествовало 296 лекара (од 370). Цивилни лекари су били практично без курсева и обуке из ратне медицине, тако да је пуковник др Лазар Генчић, тадашњи начелник в. с., у свом предавању у Официрском дому уочи самих ратова, закључио: „Ми у ствари немамо в. с., већ једну малу групу грађанских лекара обучених у униформе санитетских официра". Стручна спрема болничара није била на потребном нивоу, а налазили су се само у дивизијским завојиштима, пуковским превијалиштима и пољским болницама. У позадинским болницама радиле су добровољне болничарке и трећепозивци.
Средства за евакуацију била су недовољна и неприлагођена. Батаљонска рањеничка двоколица („финска", једноосовинска) била су неприлагођена за брдско-планинске терене и лако су се превртала, а велика, двоосовинска рањеничка кола која су чинила „дивизијску санитетску колону", набављена од Црвеног крста, била су велика, гломазна и нису могла да прате дивизијску војну колону. Добро опремљен санитетски воз из прошлог рата је брзо поправљен у нишкој радионици, од поштанских вагона преуређен други воз и трећи направљен за пругу уског колосека (на прузи Ужице-Сталаћ, убрзо је преправљен за пругу широког колосека). Значај ових возова био је велик: сваки воз је могао да прими до 400 рањеника, а сва три санитетска воза превезла су више од 11.000 рањеника и сваки је прешао више од 40.000 км. Овим возовима превожени су и заробљеници, а један од возова је превозио и грчке рањенике између Скопља и Солуна, касније је потпуно уступљен грчкој војсци, заједно са особљем. Значај санитетских возова за брзу евакуацију рањеника до болница у Београду посебно су истицали хирурзи Војислав Субботић и Јулије Будисављевић.
Опрема и средства намењена првој помоћи, опште медицинском и хируршком раду на бојишту, по оцени српских и страних хирурга, била су задовољавајућа. Новонабављен и на време подељен холандски Утермеленов први завој (по два код сваког војника) употребљаван је са успехом. Било је довољно удлага за фиксацију фрактура (по конструкцији др Михаила Петровића) и потпуно су одговарале својој намени. Нису сe показали прикладним за транспортну имобилизацију: гипс и разне импровизације (дашчице, картон, жица и сл.). Санитетска ратна материјална средства, потрошна и непотрошна, била су набављена у потребној количини, али су неравномерно распоређена, често недовољно попуњена и неприкладно пакована (у гломазне сандуке). Велик проблем је био непостојање санитетских складишта, те се често морало долазити у Ниш. Опрема за превентивну медицинску заштиту, на брзину набављена у Аустрији, била је гломазна за брдско-планинске терене, а апаратима за дезинфекцију воде нико није знао руковати. Размештај, смештај, хигијена и контрола свега тога нису били адекватни, што је и разлог избијања епидемија. У току Првог балканског рата, у српској војсци било је спорадичних епидемија дизентерије, тифуса, рекуренса и пегавца. Велика епидемија колере избила је у бугарској војсци новембра 1912, после судара са турском војском, а у српској војсци после судара са бугарском војском на Брегалници. Од колере у српској војсци боловало је око 15.000 људи, а умрло око 5.000. За гашење епидемије била су најбитнија два фактора: брз противнапад и успех српске војске те пренос ратних операција из долине Брегалнице на планинске терене и кратко трајање рата. Ратна организација збрињавања рањеника била је: превијање рањеника на бојишту, брзо извлачење и евакуација у позадинске болнице, претежно у Београду.
Српске пољске болнице (по четири на сваку дивизију) имале су санитетског материјала за 100 рањеника (оболела) и под шатором (када се нису развијале у зиданим објектима) простор за 14--16 кревета. Санитетска чета је развијала завојиште, по једно на дивизију, у којем је било: четири лекара, један апотекар, један медицинар и 450 војника болничара, од којих су упућивани болничари у пукове). У сваком пуку било је 1--2 лекара, 56 болничара војника и 64 носиоца рањеника. Сви рањеници су долазили у завојиште. У завојиштима (у зони борбеног дејства) рађени су само хитни оперативни захвати, контрола завоја и имобилизације.
У почетку рата збрињавање рањеника одвијало се у регионалним болницама, школама и прикладним зградама. Од 12. до 25. IX 1912. активирано је 13 резервних болница са укупно 3.295 постеља, а само у Нишу било је 1.500 постеља. Веће болнице биле су у: Лесковцу (300 кревета), Врању (300), Пироту (200), Чачку (190), Ужицу и Прокупљу (по 150). После освајања Скопља, уређиване су и болнице на ослобођеној територији, а према извештају од 7. I 1913, највећа и најбоља је била војна болница у Битољу са 560 постеља. За све време рата оформљено је 93 болнице. Децембра 1912. у Београду је радило више од 100 лекара у 24 болнице са око 5.000 кревета. До краја јануара 1913. у Београду збринуто је око 7.000 рањеника.
Почетком рата мобилисане су у Србији и све жене лекари. Оне нису слате на ратиште, али су обављале значајне дужности у резервним и војним болницама, често као једини лекари. У рату их је учествовало 21: др Драгиња Бабић (управник и једини лекар резервне болнице у Ваљеву), др Божана Бартош (управник резервне болнице у Краљеву, а од 1913. лекар у заразним баракама у Београду), др Зорка Бркић Поповић (управник II резервне болнице 1912, а 1913. управник III резервне болнице у Шапцу), др Марија Прита Вучетић (општински лекар у Београду), др Љубица Ђурић (лекар у Општој државној болници у Београду), санитетски мајор др Марија Фјодоровна Зиболд, др Ана Бркић Милијановић (у в. с. у Београду), др Катарина Јакшић Радулашки (добровољац из Сарајева, резервна војна болница у Крагујевцу), др Неда Јовановић (управник резервне војне болнице у Ћуприји 1912, а 1913. управник окружне милитаризоване болнице у Јагодини), др Станислава Јововић (управник сталне војне болнице у Београду и једно време резервне војне болнице у Ужицу), др Даринка Крстић (лекар у Београду), санитетски поручник др Драга Љочић (лекар у Београду), др Вера Марковић (управник и једини лекар XII резервне болнице, а од маја 1913. лекар опште војне болнице у Београду), др Радмила Милошевић (кћи Драге Љочић, лекар хируршког одељења Опште државне болнице у Београду), др Славка Михаиловић Клисић (управник резервне војне болнице у Нишу), др Наталија Николајевић Давидовић (лекар у Београду), др Јелена Попадић (управник и једини лекар резервне војне болнице у Алексинцу и округа), др Надежда Стојановић (управник и једини лекар резервне болнице и града Пирота), др Десанка Стоиљковић (асистент др В. Субботића), др Стака Чубриловић (добровољац из Сарајева, лекар резервне војне болнице у Крагујевцу) и др Ева Хаљецка (лекар резервне војне болнице у Нишу).
По избијању рата, у Србију су похрлиле многе санитетске мисије из читаве Европе. Већина тих мисија дошла је у организацији Међународног комитета Црвеног крста у Женеви, али било је доста и лекара добровољаца. Није познат тачан број тих мисија, лекара, хирурга и осталог медицинског особља. Апроксимативно, једну трећину тих лекара плаћао је наш Црвени крст, трећину њихове националне организације Црвеног крста, а трећина је дошла добровољно, из хуманитарних разлога. Руски, амерички и француски конзул имали су прилику, дан после изненадног напада Бугара на Брегалници, да посете бојно поље и виде несхватљива унакажења на српским рањеницима: одсечене уши и нос, многобројни прободи бајонетом, живи спаљени итд. Због тога су овај рат оценили као „рат за ослобођење, који је дегенерисао у рат за деобу, и на крају у рат за истребљење".
У току 1912. у Србији је било најмање 16 мисија (са укупно око 100 лекара) и то: седам мисија Руског Црвеног Крста (са 32 лекара, 57 сестара и 89 болничара), Швајцарски Црвени крст три мисије, а по једну мисију имали су белгијски, италијански, британски, аустријски, угарски, чешки, немачки и француски Црвени крст. Не рачунајући руску и швајцарску мисију, остале су имале скупа: 34 лекара, 36 сестара и пет болничара. У току 1913. у Србији је била 21 мисија: по три мисије имали су белгијски, дански, шведски, норвешки и холандски Црвени крст, две руски Црвени крст, две мисије су биле америчке, а по једну мисију енглески и шкотски Црвени крст, са укупно око 60 лекара, 70 сестара и 60 болничара. У оба рата било је око 150 лекара, око 170 сестара и 160 болничара.
Све екипе у Београду дочекали су др Роман Сондермајер, који је организовао рад и распоређивао екипе и др Војислав Субботић, који је био њихов домаћин у Београду. Др Субботић, у то време председник Српског лекарског друштва, организовао је 11 састанака домаћих и страних лекара ради наставе, размене искуства и критичке процене примењених метода и поступака у лечењу рањеника. Још у Београду су почеле дискусије о изузетно малој учесталости инфекције рана, тетануса и црвеног ветра код српских рањеника. Наиме, код више од 7.000 рањеника лечених у београдским болницама, еризипел је запажен само код 13 рањеника (сви су излечени), а тетанус код четири рањеника (сви су умрли). Најчешће су прављена поређења са искуствима санитетских мисија у бугарском санитету, где је била неприхватљива учесталост инфекција рана, црвеног ветра, тетануса, ампутација и хоспиталне смртности рањеника. Сви хирурзи пристигли у Београд заступали су мање или више строг конзервативни, асептички приступ у лечењу ратне ране, што је последица Бергмановог учења. Први хирург који у овом рату прелази са конзервативног на активни став у обради ратне ране је др Михаило Петровић и то као хирург у зони борбеног дејства, где је једино и могао да дође до својих сазнања.
Према нашим анализама, и у овом рату доминирају повреде настале пушчаном муницијом (85%), много су ређе експлозивне повреде (14%), а повреде нанете хладним оружјем чине мање од 1% свих повреда. Повреде главе су заступљене са 9%, повреде трупа са 13%, повреде горњих удова са 40,5%, повреде доњих удова са 37,5%, a повреде трбуха чине близу 5% од свих повреда. Слични су и налази хирурга страних мисија. Према извештају др Михсама било је 80,4% пушчаних рана, 19,2% експлозивних (гранате, шрапнели) и 0,5% од хладног оружја. Било је 20% (10--50% зависно од дужине евакуације) инфицираних рана и 80% неинфицираних. Он је ватрени присталица да се рана не сме тампонирати, а вађење заосталих пројектила урадити само у позадинским болницама и то када изазивају компликације: болове, поремећај функције, гнојење. Видео је само два еризипела која су излечена. Имао је повреда главе у 7,5%, груди 15,2%, абдомена 6,1% (од 18 повреда само је један умро), урадио је само две ампутације (код 0,7% рањеника). Према извештају др Драјфуса, шефа болнице Црвеног полумесеца у Солуну, где су збрињавани турски рањеници 1912: доминирале су повреде од пушчаног наоружања са 91% свих повреда, следиле су експлозивне повреде (бомбе, артиљерија) са 9%, а повреде од хладног оружја су биле заступљене са мање од 1%. Драјфус претпоставља да је било много више повреда нанетих хладним оружјем, на основу приче преплашених Турака о српским ножевима (бајонету), али да они нису стигли живи до болнице. Турски рањеници су наглашавали и ефекте српских ручних бомби. Дистрибуција повреда по деловима тела била је: глава и врат 13,2%, горњи удови 33,3%, доњи удови 47,4% и труп 6,1%. Абдоминалних повреда било је 4,9%.
У почетку овог рата доминирао је конзервативни приступ рани, а на самом Утермеленовом првом завоју је писало „не дирај рану". Поступало се по свим принципима асепсе и антисепсе. Ране су испиране 2% карболном киселином, инфициране са већом концентрацијом или се користио јод и јодоформ-газа. Управо у Србији, али у Српско-бугарском рату 1886. промовисана је примена јодоформа у лечењу ратних рана. Др Михаило Петровић је истакао значај дренаже ратне ране: ране не би требало никад тампонирати, морају бити добро обрађене и широко отворене. Такође, истицао је да је неопходно скратити време евакуације, тј. време до примарне обраде ратне ране. Ставове прихватају и други хирурзи (др Фибер, др Михсам и др.), доказујући да је то битан фактор учесталости инфекције ратне ране, појаве септичних компликација, учесталости ампутација и смртности.
Много дискусија међу хирурзима, у време ових ратова, било је о новоуведеним мецима у турској војсци са шиљатим врхом, претенциозно названим „хуманим мецима", јер наводно изазивају мања оштећења него муниција са затупастим (заобљеним) зрном. Руски ратни хирурзи су дошли до закључка да ови изазивају много већа оштећења, нарочито на костима, цревима и крвним судовима. Дискусије је прекинуо др Михаило Петровић доказујући да нема битне разлике у тежини рана нанетих једним или другим зрном, али је почетком рата описао тешке, мутилантне ране нанете пушком у борбама са Арнаутима. Разјаснио је и њихову етиологију и механизам дејства. Ране су наношене старим француским пушкама „мартинкама" („мартињаче") или још старијим пушкама острагушама. Ране су биле изузетно тешке не због тих пушака него због коришћене муниције, зване „синџирлија": два зрна у једном метку, поређана једно иза другог и међусобно повезана ланчићем, која су летела паралелно.
Већ у овом рату, активан приступ при повредама трбуха има др Михаило Петровић, а код повреда главе и др Леон Коен. Активан став у овим повредама био је забрањен код већине великих армија и у I светском рату, а хирурзи су их тешко прихватали и у II светском рату. Др Коен је у балканским ратовима урадио 50 трепанација и дебридмана код повреда главе са смртношћу од 16%. Резултати се само могу упоредити са Барањијевим и Кушинговим из I светског рата. За повреде груди прихваћен је став о конзервативном лечењу постављен у Руско-јапанском рату. Док је др Флоршиц у Београду промовисао свој „Балкански рам" 1913, др Михаило Петровић је од 1912, поред израде различитих удлага, конструисао и примењивао екстензиони апарат од еластичног дудовог дрвета за лечење ратних повреда дугих костију. У предавању одржаном у удружењу страних хирурга (Réunion des chirurgiens des alliés) у Солуну, др Никола Крстић је, поред истицања радова др Војислава Субботића, истакао да су у зони борбеног дејства (на завојишту) у неколико наврата урађене сутуре и анастомозе крвних судова Кареловим шавом, годину дана пошто је Карел добио Нобелову награду за свој експериментални рад на васкуларним анастомозама. Без обзира на (не)функционалност тих анастомоза, ово је сигурно прва примена шава крвног суда у ратној хирургији, а резултати нису превазиђени нигде у свету ни у II светском рату.
У балканским ратовима српска ратна хирургија избила је на сам светски врх и постала водећа са својим ставовима, методама, поступцима и погледима. То је била јединствена оцена учесника на великим хируршким конгресима у Берлину и Петрограду. Признате хируршке новине до којих су дошли српски хирурзи у балканским ратовима су: активан став према ратној рани, активан став према повредама главе и трбуха, конзервативан став у повредама грудног коша, битне новине у лечењу фрактура дугих костију, шав крвних судова, прве ратне бласт повреде (званично први пут су описане у балканском рату, мада их срећемо један век раније -- у Бици на Чегру), значај евакуације и организације хируршког рада итд. За то морамо захвалити пре свега др Михаилу Петровићу и др Војиславу Су-бботићу, али и др Леону Коену, др Николи Крстићу, др Јордану Стајићу, др Чеди Ђурђевићу, др Соломону Алкалају, др Ђорђу Нешићу и многим другим ученицима велике школе Михаила Петровића и Војислава Субботића. Ипак, врхунски резултати српске ратне хирургије нису били довољно запажени из два разлога: непосредно се надовезала општа катаклизма светског рата и дошло је до промена карактера ратне ране због промена у наоружању. Према подацима бригадног санитетског ђенерала др Симе Карановића у Првом балканском рату (октобар 1912 -- мај 1913) погинуло је 3.600, умрло 4.000, а рањено 18.000 војника, подофицира и официра, а у Другом балканском рату (јун--јул 1913) погинуло је 9.000, умрло (од колере) 5.000, а рањено 36.000 војника, подофицира и официра.
У I светском рату. Србија је била потпуно исцрпљена после балканских ратова. Већ у јулу 1914. мобилисано је близу 400.000 војника. Недостајало је 10--30% пушака за I позив, II позив је добио само шињеле, а III позив само шајкаче. Проблем пушака је решен добијањем 150.000 руских брзометних пушака, али доласком зиме проблем одеће и обуће војника постао је најзначајнији. Српска ратна хирургија, прослављена у балканским ратовима, овај рат је почела оскудевајући у свему: у људима, санитетском материјалу, времену, а на крају је остала и без отаџбине. Сви санитетски магацини (војни и цивилни) и магацини Црвеног крста били су потпуно испражњени. Црвени крст је располагао једино са 20.000 кревета осталих после балканских ратова, али убрзо се испоставило да је потребно 100.000.
У почетку рата, пољске болнице постављене иза борбеног распореда и дуж пута, прикупљале су све рањене и оболеле, и после указане помоћи враћале у јединицу или евакуисале у ваљевску болницу или директно на санитетски воз који је био у Ваљеву. Санитетских кола није било те су, за евакуацију до Ваљева, коришћени коњи запрежна кола или кола коморе у повратку, а у случају хитног покрета јединице -- како је ко знао и умео. Није било ни болничких шатора ни барака те су пољске болнице биле смештене у сеоским кућама или кафанама. Рањеници и болесници лежали су на поду, најчешће без простирке и сламе. Из болница су рођаци могли да одведу болесника или рањеника својим кућама. После битака на Церу, Јадру, Гучеву, Борањи, Јагодњи и Мачковом камену, Ваљево је било закрчено рањеницима и у њему је оформљено 2.500 постеља, али то није било ни приближно довољно. Заузете су све школе, касарне, хотели, кафане, магацини, сав расположиви простор. Рањеници су лежали на подовима, са сламом или без ње и са покривачем или без њега. Лаки рањеници су закрчили ваљевске улице. Санитетски воз је дневно из Ваљева превозио 2.000--3.000 рањеника, а често се користио и теретни воз. У Младеновцу, уз железничку станицу формирано је завојиште, из којег су рањеници упућивани у болнице у Нишу, Скопљу, Крагујевцу.
Када је избио I светски рат санитет је располагао са три санитетска воза за нормални колосек и једним за пругу уског колосека (на прузи Младеновац--Ваљево). Убрзо, по наређењу Врховне команде, формирају се још два за превоз лаких рањеника и реконвалесцената, а до краја 1914. још два воза, тако да је санитет располагао са седам возова. Возови су били опремљени као пољске болнице, а по речима др Милана Петровића, командира тих возова: „ни једна друга војска, ни савезничка, ни непријатељска, за време ових ратова није имала тако урађених санитетских возова".
Авион за транспорт рањеника први пут у свету употребљен је у Србији у току повлачења српске војске. Наиме, француски пилот Луј Полан авионом је превезао 15. XI 1915, из Косовске Митровице у Призрен тешко болесног пилота др Милана Растислава Штефанека, Чеха који је пребегао из аустријске војске и био члан француске ескадриле у Србији. Пошто је ускоро пресечен пут према Битољу, ескадрила се евакуисала у Скадар, а Полан је успео да са болесним Штефанеком прелети Јадранско море и евакуише га у Италију. Штефанек је познат и као потоњи први министар војске новоформиране Чехословачке Републике. Касније су неколико пута авионима превожени повређени и оболели, медицинске екипе и настављен је развој ваздухопловне медицине. У I светском рату, у периоду 1914--1915, од страних санитетских мисија биле су: четири руске мисије са 16 лекара, три грчке мисије, 14 енглеских мисија и три америчке мисије, које су имале (без руске и француске) 82 лекара и 429 болничара и другог особља. После епидемије, према речима пук. др Генчића, начелника санитета у то време: „У земљи је било 90 разних болница, са преко 100.000 болесничких постеља, а само на војишту радило је, поред наших лекара, још 200 страних лекара и око 500 школованих сестара.
Међутим, Београд се морао напустити, а ускоро и Србија. Потресна су искуства др Славке Михајловић, јединог преосталог хирурга и лекара на клиници др Субботића, којој је много помагао, за време прве окупације Београда, др Едвард Рајан, вођа мисије америчког Црвеног крста (неколико лекара и 12 медицинских сестара) и шеф оближње војне болнице. После повлачења српске војске 1915, тешки рањеници су остали у болницама са неопходним лекарима, на милост и немилост непријатељу. И поред присуства страних санитетских и несанитетских мисија, окупатор је чинио многа зверства, и у народу, и у болницама. Захваљујући француском санитету, у периоду 1916--1918. српски рањеници и оболели су упућивани с Крфа и из Солуна у болнице северне Африке (лечено 41.153, умрло 3.005). Кроз Бизерту (Тунис) прошло је 50.000 српских војника.
На Солунском фронту, српски хирурзи збрињавали су рањенике само у зони борбеног дејства а пољске болнице су формирали савезници (са по 1.500 кревета) и организовали даље збрињавање у позадини. Уз много противљења савезника, пред пробој Солунског фронта формирана је једина српска болница, звана Прва пољска хируршка болница у Драгоманцима на чијем челу су били др Михаило Петровић и др Ђорђе Нешић. Мањи део наших рањеника лечили су наши хирурзи у новооснованој Српској болници престолонаследника Александра у Солуну. Задржана је организациона шема збрињавања из претходног рата, уз неупоредиво више проблема у евакуацији. Рањеници су евакуисани енглеским и француским санитетским аутомобилима. Када су почеле борбе, највећи проблем српског в. с. било је све веће заостајање, јер није могао да прати брзину напредовања српске војске.
Српски ратни хирурзи, захваљујући богатом искуству из претходног рата, ушли су спремни у овај рат. Први завој је замењен једноставнијим Есмарховим првим завојем. Активни став у односу на ратну рану сада је био још значајнији јер се променио карактер ратне ране (доминирале су експлозивне), а описане су и тешке повреде пушчаном муницијом. Криминолог светског гласа др Арчибалд Рајс успео је да докаже да су те ране начињене забрањеним експлозивним мецима и да су читаве аустроугарске јединице биле наоружане њима. Резултати др Михаила Петровића и његових сарадника у пољској болници у Драгоманцима су импресивни и за данашње време. И поред тога што су имали рендген-апарат и често помоћ др Лудвига Хиршфелда, у раду се морало и много импровизовати. После смене начелника санитета др Лазара Генчића, 1916. на Крфу начелник санитета до јесени 1917. био је пук. др Роман Сондермајер, а у време офанзиве и уједно последњи начелник санитета Врховне команде у рату био је пуковник др Ђока Владисављевић.
Експлозивне повреде (шрапнел, граната, бомба) биле су заступљене са 73,7%, пушчане са 17,2%, контузије са 8,8% и повреде хладним оружјем у 0,3%. Активан став (обрада, отворена рана, дренажа) др Михаило Петровић је допунио радикалном хируршком обрадом ране и континуираним испирањем ране, а иновиране екстензионе шине (по др Крстићу) и удлаге (по др Петровићу) у многоме су олакшавале третман ране и придоносиле излечењу. Са оваквим лечењем урађена је ампутација екстремитета код само 6,4% рањеника. Никад није рађена примарна сутура ране, него само секундарни шав. Код око 2.000 рањеника није виђен ниједан случај тетануса. Повреде главе су биле заступљене са 20,9% од свих повреда, а са морталитетом од 11%. Од 2.000 рањеника, њих 4,6% је имало повреду лобање, а искључујући морибунде, код оперисаних рањеника смртност је била 16%, а код оперисаних са повредом мозга смртност је била 28%. Повреде груди и врата биле су заступљене са 16,9% од свих повреда, са морталитетом од 9%, а код изолованих повреда грудног коша од 7%. Торакотомија је рађена само код присуства великих количина крви у грудном кошу. Повреде трбуха биле су заступљене са 7,2%, са морталитетом од 45%. Задржан је активан став према овим повредама као у претходном рату (експлорација, сутуре, протективне стоме). Повреде горњих екстремитета биле су заступљене са 17,1%, са морталитетом од 3%. Ове повреде су биле праћене фрактурама у 55%. Повреде доњих екстремитета биле су заступљене са 37,9% и морталитетом од 7%. Фрактуре су биле присутне код 28% рањеника. Код повреда крвних судова у ратној хирургији у зони борбеног дејства рађена је изолована лигатура крвних судова, што се сматрало значајним напретком. И поред оваквог лечења инфекција рана је било доста. Др Михаило Петровић још у току I светског рата, говорећи о инфекцији рана, наглашава „изнуреност организма", што је много година касније називано: „макроорганизам" рањеника (Бурденко), „болест после рањавања", синдром узајамног погоршања итд.
На сву српску несрећу надовезала се и права пошаст Србије -- пегави тифус. Највиши команданти српске војске: војвода Бојовић, војвода Степа Степановић и сам војвода Путник, још 1914. су указивали на проблем здравственог стања код војника. Није одобрен Врховној команди ни кредит од 500.000 тадашњих динара за подизање болничких барака у Ваљеву. Али, после две неуспешне офанзиве аустроугарске војске, у Србији је било око 45.000 њихових заробљеника, а међу њима око 3.000 рањених и оболелих од пегавог тифуса. В. с. је у рат ушао не знајући битну чињеницу да ваши преносе пегавац. Пегавац није препознат, јер га раније није било, а схваћен је као трбушни тифус, и тако лечен и сузбијан. У то време у Србији је било више санитетских мисија, али оне су се бавиле пре свега лечењем рањеника, а за лечење оболелих нису ни припремане, нити су имале средстава. Према приближној процени државне противепидемијске комисије образоване крајем 1914. у Нишу, а коју су чинили др Стронг (шеф енглеских санитетских мисија у Србији), др Сергеј Софотеров (хирург, доцент на Универзитету у Томску, после рата хирург у ВБ Сарајево), др Сондермајер, др Мита Николић и др Сима Карановић, укупно у народу и војсци оболело је око 130.000 људи, а у војсци умрло од пегавца 35.000. На молбу наше Владе дошла је велика француска мисија са 100 лекара под руководством др Жобера. Ова мисија је донела поливалентну вакцину и започела вакцинацију војске и становништва, али мисија је била без других средстава за борбу против епидемије. Без одјека је апел начелникa санитета др Лазара Генчића Врховној команди 15. I 1915. „Рекуренс и пегави тифус преносе се вашима, треба дакле уништити вашке. То се може постићи непрестаном дезинфекцијом одела и честим мењањем преобуке и сламе коју војници употребљавају. За дезинфекцију одела војске треба да има много покретних дезинфекционих апарата -- за сваки пук по један". На телеграм Српске владе, од 9. II 1915. британској влади, с молбом за слање екипе од око 100 лекара („јер у препуним болницама нема ко да лечи оболеле од тифуса"), лорд Чарлс Киченер (британски министар рата) наређује пуковнику др Вилијаму Хантеру (шеф инфективног одељења болнице у Лондону) да одабере тим од 25 лекара, да се стави на њихово чело и отпутује у Србију. Са Хантером су дошли: потпуковник др Стамерс (епидемиолог), капетан др Торли (бактериолог) и 22 санитетска поручника. Мисија је у Ниш стигла 4. III и већ 8. III 1915. поднела свој операциони план спречавања ширења пегавца и рекуренса. На основу богатог искуства на сузбијању епидемија у енглеским колонијама предузете су ригорозне мере: пресечене су комуникације између трупа и становништва, уведени су карантини и обавеза пријављивања, укинута су сва одсуства у војсци, обустављен је сав железнички саобраћај итд. Депедикулација је извођена импровизованим парним дезинфектором у бурету по пројекту др Стамерса, названом Barrel disinfector или британско буре, касније популарно српско бурe (и партизанско буре).
После повлачења, нова вакцинација је спроведена новембра и децембра 1917, тетравакцином коју је спремио велики пријатељ српског народа др Лудвиг Хиршфелд. Вакцина је била много боља од француске, обухватала је и паратифус Ц, а имала много мање нежељених реакција. Вакцину је први примио сâм Хиршфелд, за њим војвода Живојин Мишић и потом сва војска. У току епидемије пегавца стизала је довољна хуманитарна помоћ преко Црвеног крста, али и од добротворних организација. Највећа помоћ је добијена преко Српског потпорног фонда (Serbian Relief Fund) образованог у Лондону под високим покровитељством краљице Мери у чијем одбору су биле и најзначајније личности као Лојд Џорџ, Винстон Черчил и др Леди Лејла Пeџет, супруга енглеског амбасадора у Београду сер Ралфа Пеџета (у току I светског рата комесар свих енглеских мисија у Србији), учествовала је и у балканским ратовима, а новембра 1914. долази у Скопље са првом болницом Српског потпорног фонда од 600 постеља. Не мање значајна помоћ стигла је и од Удружења шкотских жена у Единбургу, председнице леди Каудри и оснивача и покретачке снаге „Болница шкотских жена" (Scottish Women's Hospitals for Foreign Service) др Елзи Инглис, која је радила у Младеновцу, Крагујевцу и Добруџи. Помоћ је стигла и из Америке од тамошњег Српског потпорног фонда, образованог заузимањем Мабел (Мејбел) Грујић (рођена Мabel Dunlop), супруге Славка Грујића, нашег амбасадора у Лондону, и др Розалије Мортон. Отворене су и многе болнице: у Скопљу, Крагујевцу, Београду, Ваљеву, Пожаревцу, Врњачкој бањи, Ђевђелији. Руски Црвени крст је отворио болницу у Крагујевцу и три болнице у Нишу. Од кредита који је добио дражавни одбор почеле су у пролеће 1915. да се граде болничке бараке у Ваљеву, када је епидемија већ пролазила.
Лекари и медицинско особље поднели су највећу жртву у овој епидемији: од 534 лекара умрло је 132 од пегавца и других заразних болести. Практично су сви били заражени, а умрло је 56% лекара и медицинског особља на раду у болницама. После епидемије било је способно за рад једва 200 лекара. Процењује се да је у Србији боловало око 500.000 људи од пегавца, а да је умрло око 150.000 и око 30.000 аустријских заробљеника. У Војној болници у Нишу, у периоду од новембра 1914. до априла 1915. месечно је умирало 250--500 болесника, а у болници у Крагујевцу, у периоду од децембра 1914. до марта 1915, месечно је умирало 550--900 болесника од пегавца.
Према подацима ђенерала др Симе Карановића, до доласка на Крф, погинуо је 45.861 војник, умрло је од рана и болести 68.458 војника, остало у болницама у Србији 138.600, а 306.603 је нестало кроз Албанију, заробљено и пропало при повлачењу. Укупни војни губици до доласка на Крф износили су 559.522 људи. Од мобилисана 711.343 војника до 16. VII 1916, на Крф је стигао 151.821 војник. До доласка на Крф боловало је 461.150 официра и војника. До 15. VI 1918. погинуло је или умрло још 21.633 официра и војника, а до демобилизације 5. V 1920. погинуло је још 500, а умрло још 3.500 официра и војника. После велике историјске националне победе, жртве се нису могле надокнадити: за свега шест година ратовања изгубљена је 1/3 становништва и 2/3 мушког репродуктибилног становништва. Непосредно на још незавршен рат надовезује се и пандемија шпанског грипа, која је у Европи, према неким проценама, однела више жртава него тек завршени светски рат.
Између I и II светског рата. У санитету, и војном и цивилном, један од највећих проблема био је недостатак лекара: у в. с. страдало је (умрло или погинуло) више од 30% лекара, а други су га напустили. После оснивања Краљевине СХС проблем је само делимично решен пријемом лекара из некадашње Аустроугарске и пријемом руских лекара емиграната. Они у почетку раде као хонорарни лекари, потом као лекари по уговору, а после 1924, примивши држављанство, и као активни официри. Било је више од 50 искусних руских лекара (четири унивезитетска професора). Војни питомци су добијали стипендије за школовање у иностранству, а оснивање Медицинског факултета у Београду знатно ће убрзати стварање лекарског кадра и за потребе војске. Према организацији војске из 1936. било је потребно 620 лекара, а било их је 265 (55 хирурга), тј. 1940. било је 321 од 686 потребних.
Десиле су се и значајне организационе промене. Апотекарски одсек у Санитетском одељењу Војске формиран је 1923, доносе се правила за ову службу, а од 1928. апотекари се школују у Нансију (Француска). Болница Прве армијске области претворена је 1930. у Главну војну болницу (ВБ) потчињену директно начелнику санитета Министарства војске и морнарице. Године 1936. било је: пет армијских болница (са Главном ВБ), 14 сталних (дивизијских ) ВБ и 14 привремених ВБ. У Главној ВБ се формира Војно хигијенски завод од Хиршфелдове бактериолошке лабораторије основане 1916. у Солуну и Хемијске лабораторије Алојза Хелиха из 1880. Тиме се истиче значај превентивно-медицинске заштите војске. Главна ВБ се значајно растерећује и развојем трупних амбуланти са стационарима за лечење лакших болесника. Оснивају се и реконвалесцентна одељења за продужено хоспитално лечење, као и војна лечилишта у бањама и климатским местима.
Међутим, због специфичности службе, требало је школовати и дошколовати властити војно-санитетски кадар. Законом о устројству војске из 1901. предвиђено је и отварање војних санитетских школа, а др Владимир Станојевић је, још 1916. на Крфу, израдио пројекат Санитетске подофицирске школе. Али, за реализацију се морало чекати још 10 година. Мањак болничара био је врло изражен. У претходном рату прва помоћ је била пружена у облику самопомоћи и узајамне помоћи у 38,6%, од медицинског техничара у 10,9%, лекара 35,4% и болничара само у 15,1%. Због тога се оснива 1925. Болничарска подофицирска школа у Нишу, која је радила до 1939. и имала девет класа, а коју је завршило 433 подофицира. Поред тога, оснива се 1929. Интернат војних питомаца-медицинара у Београду у којем се школују санитетски официри, али се школа укида већ 1931 (због опасности од „ширења комунистичких идеја у војсци"), а 1937. прима још 30 питомаца. За активни и резервни санитетски састав организују се многи курсеви из ратне медицине. В. с. узима значајно учешће у формирању Мед. ф. у Београду: уступа му своје просторије и средства, а многи војни лекари су наставници и шефови катедри.
Ратна хирургија у овом периоду се није развијала потребним темпом. Предуслови су постојали: резимирана су ранија богата искуства, на Мед. ф. предавали су ратну хирургију проф. др Михаило Петровић и проф. др Радован Данић, председници Југословенског хируршког друштва у периоду 1932--1938. били су ратни хирурзи: др Михаило Петровић, др Јордан Стајић, др Леон Коен, покренут је и Гласник Југословенског хируршког друштва (Секција Београд, у оквиру Српског архива) и Војно-санитетски гласник. Међутим, српске навике се не мењају. Умерена критика ђенерала др Владимира Станојевића да в. с. воде људи који себе нису нашли у медицини, људи који за тај посао нису ни школовани, ни стимулисани, ни заинтересовани, од ђенерала Милана Недића кажњена је 1940. године са 30 дана затвора. У II светски рат се ушло само са брошурицом проф. Радована Данића о лечењу ратних повреда.
Начелници в. с. у овом периоду били су: санитетски ђенерал др Сима Карановић (1918--1928), санитетски ђенерал др Јордан Стајић (1928--1931), санитетски ђенерал др Милан Димитријевић (1931--1933), санитетски ђенерал др Сава Поповић (1933--1936), санитетски ђенерал др Жарко Рувидић (1936--1940) и санитетски ђенерал др Јакша Лукић (1940--1941).
У II светском рату. После брзог краха војске 17. IV 1941. у заробљеништво је одведено више од 50% санитетског кадра. Устаничке снаге развијају санитетску службу из почетка. Августа 1941. ослобођено је 40 градова, а збрињавање се организује у затеченим здравственим установама. Посебно се организују санитетске службе партизанских и четничких снага, које сарађују до краја новембра 1941. Прва војна болница је формирана 20. VII 1941. у Беранама, четничка болница у селу Горњи Бањани, заједничка болница у Горњој Горевници, а болница у Колашину је 23 пута мењала господара (партизани, четници, Немци, Италијани). У Ужицу је новембра основано апотекарско складиште и санитетски воз за транспорт рањеника од Вишеграда. До краја 1941. за новонасталу војску од 80.000 бораца, било је 43 лекара, збринуто је око 3.000 рањеника (у Србији 2.000), у Србији је основано 23 војне болнице са укупно 1.200 кревета. Др Гојко Николиш је постављен за референта Врховног штаба (ВШ) Народноослободилачког покрета Југославије (НОПОЈ), а др Борислав Божовић за референта санитета Прве пролетерске бригаде. Они организују санитет по најмодернијим схватањима која ће се одржати наредних 50 година: бригадне амбуланте, батаљонски и четни санитет. Истурају се хируршке екипе ближе линији фронта: 7. IV 1942. др Ђура Мештеровић, управник болнице у Фочи као шеф и хирург прве екипе, а 17. IV др Ђовани Бава, заробљени италијански војни хирург са другом хируршком екипом. На бројним курсевима образује се болничарски кадар, а недовољно санитетског материјала из ратног плена надокнађује се израдом властитог на слободној територији (стерилни завојни материјал, средства за имобилизацију, носила, аутоклави, инструменти). У болници Посавског одреда др Ђура Мештеровић израђивао је и стерилни физиолошки раствор. Преласком на партизански начин ратовања, због велике динамике ратовања и честих премештаја јединица, болнице су увек испочетка формиране, често са великим бројем рањеника које је требало премештати: 1.000 рањеника из Ужица на Златибор, 700 из Фоче. Због такве динамике касније се врши дисперзија болница, а формирају се до 100 кревета. У фебруару 1942. су направљена прва „партизанска бурад" за борбу против пегавца. У априлу 1942. у Фочи Гојко Николиш покреће и први стручни часопис Партизански санитет (уводни чланак врховног команданта Ј. Б. Тита и још 18 стручних чланака). У току покрета ка Босанској крајини, јуна 1942. формирана је прва мобилна хируршка екипа на чијем челу је био др Исидор Папо. Доласком у рејон Босанског Петровца формирана је Централна болница ВШ НОП са капацитетом 1.000--1.500 кревета. Овде је одржан и Први конгрес лекара-партизана (25--27. IX 1942) и донет Статут санитетске службе НОВ и ПОЈ (10. XI 1942). Санитетски одсек у ВШ НОВ и ПОЈ формира се 24. XII 1942. У овом периоду једина болница у Србији је на планини Јастребац (смештена у сеоским кућама и земуницама). Четничке снаге су много мање пажње поклањале санитетској служби и углавном су користиле здравствене капацитете запоседнуте територије. У 1942. постојале су 142 партизанске болнице, од којих је у 1943. остало 55. Покрет око 4.500 рањених и оболелих из Босанског Петровца до Жабљака трајао је 90 дана на релацији од 500 км. Сви рањеници су заражени пегавцем, оболело је и око 75.000 становника Лике, Баније и Кордуна, а умрло 18.822. У току Пете офанзиве убијено је 1.300 рањеника, 22 лекара, осам студената медицине, 286 болничарки и 27 болничара.
Средином 1943. било је 250.000 бораца НОВ и ПОЈ са око 300 лекара. Због тежине борбених дејстава угасила се 101 од 185 партизнских болница. Тек капитулацијом Италије значајно је повећан број лекара, заплењена значајна количина санитетског материјала и читаве болнице прикључене партизанском санитету. Прва санитетска помоћ од савезника стигла је тек јуна 1943, а октобра је на Вис допремљено 10 т санитетског материјала. Августа 1943. је дошао мајор Јан Мекензи, први лекар члан Британске војне мисије. Почетком октобра 1943. евакуисани су први рањеници у Италију, прво у болницу Црвеног крста Модуњо, а потом и у базу НОВЈ у Барију.
Фебруара 1944. формирају се први корпуси и у њима организује санитетска служба. Априла 1944. др Колин Дефе, Канађанин на служби у британској војсци, допремио је у близини Шековића три комплетне пољске болнице са 200 кревета, али је развијена само једна са 50 кревета. У пролеће 1944. у болници Аташевац на Клековачи, новозеландски хирург др Линзеј Роџерс је користио пеницилин у лечењу рана што је прва његова примена код нас. Почетком 1944. у Србији је било само три партизанске болнице: Јабланичка, Јастребачка и Кукавичка. Рањеници се евакуишу у болнице у Италији, а најмасовнија евакуација је обављена 22. VIII 1944. са импровизованог аеродрома у селу Доња Брезна код Шавника. Тада је у једном дану евакуисано 1.059 рањеника са 36 савезничких авиона, уз заштиту 50 ловачких авиона. На позив ВШ из Москве је августа 1944. дошла санитетска екипа од 33 војна лекара, на чијем челу је био пуковник Анатолиј Анатолијевич Казански. Укупно је упућено 42 лекара из Црвене армије који су распоређени у јединице, углавном у Србији. Новембра 1944. стигла је и швајцарска хируршка екипа од 10 хирурга на челу са др Гвидом Пидерманом. Септембра 1944. формирају се Прва армијска група са организованим санитетом, а 25. октобра у ослобођеном Београду почиње са радом Главна војна болница ВШ НОВ и ПОЈ. Формира се више болничких центара у Србији, а 25. децембра је изашла и нова Формација санитетске службе НОВ и ПОЈ.
Јануара 1945. Санитетско одељење ВШ на челу са др Гојком Николишем и помоћником др Хербертом Краусом, организовало је санитетску службу армија. У борбама за коначно ослобођење в. с. је морао збринути велик број рањеника. Прва армија је у жестоким борбама на Сремском фронту у јануару 1945. имала 1.572 погинула и 5.832 рањена борца. До 12. IV 1945. четири хируршке пољске болнице су примиле 23.613, а обрадиле 12.091 рањеника. У првих пет месеци 1945. било је 101.132 рањеника. У марту 1945. завршено је организовање четири велика болничка центра (у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и Болница лаких рањеника у Јагодини, Ћуприји и Параћину) и мрежа војних болница капацитета 14.000--16.000 кревета (Аранђеловац, Смедеревска Паланка, Пирот, Врањска Бања, Крушевац, Прокупље, Ваљево, Шабац и Чачак). На територији Војводине организовано је 55 војних болница са 21.000 кревета и шест болничких центара (Нови Сад, Сомбор, Суботица, Зрењанин, Панчево и Сремска Митровица). До краја маја 1945. у болнице у Војводини примљен је 21.481, а у централној Србији 79.651 рањеник.
У току рата НОВ и ПОЈ је имао 573 болнице капацитета 10--2.500 кревета. а 1. VI 1945. болничку мрежу са 62.828 кревета. У НОР је учествовало око 3.100 лекара, 500 фармацеута, 1.600 студената медицине, 300 студената фармације и 6.000 болничарки. Животе је изгубило: 213 лекара, 34 фармацеута, 295 студената медицине, 17 студената фармације и 3.719 болничарки. Учествовао је и 171 страни лекар (79 из Италије и 68 из Црвене армије), а седам је изгубило живот.
После II светског рата. После рата у војсци је остало око 1.000 лекара, 130 фармацеута и око 1.000 медицинских техничара. Јануара 1946. је израђена прва мирнодопска организација санитета. Посебна пажња се поклања сузбијању заразних болести и туберкулозе, а касније хроничних и дегенаративних обољења. Од 1974. преузима се и збрињавање војних пензионера. У то време реновира се 80% објеката трупног санитета и граде четири нове војне болнице у главним градовима југословенских република и Институт ваздухопловне медицине.
У ратним сукобима на територији бивше СФРЈ (1991--1992) и у току НАТО бомбардовања 1999. учествовале су све војне и цивилне здравствене установе. После дезинтеграције СФРЈ у СРЈ је остало 42% ранијих војних хоспиталних капацитета. Од 1. V 1991. до краја 1995. збринуто је 23.112 рањеника и то у: ВМА 7.735, КЦ Србије 5.580, друге војне установе 1.969, Болница Сремска Митровица 1.140, Болница Бањица Београд 2.167, Болница Сомбор 985, Болница Лозница 914, Болница Ужице 850, Институт за хирургију Нови Сад 445, КБЦ у Београду 1.027, друге здравствене установе 300. Сви су збринути по најсавременијим медицинским принципима. Хоспитални леталитет је био 2,5%. Санитетом је руководила Санитетска управа у саставу Сектора позадине Генералштаба ВЈ.
НАТО агресија 1999. захтевала је специфичну организацију збрињавања. Пре агресије војна здравствена служба је располагала са 2.500 кревета, а цивилна са 48.000 кревета. Однос повређених цивилних према војним лицима био је 2--3:1. Однос санитетских према несанитетским (погинули, нестали) био је 4,18:1 (1,89--8,32:1). Збринуто је 2.922 повређена, а дистрибуција повреда по деловима била је: глава -- 22,05%, врат -- 2,49%, грудни кош -- 11,14%, трбух -- 4,16%, екстремитети -- 60,08%. Доминирале су минско-експлозивне повреде и то вишеструке тешке повреде код 80% повређених, 34,8% је било тешко (20,8% најтеже) повређених. Умрло је 3% политрауматизованих. Највећи број повређених је био на простору Косова и Метохије те је у њиховом збрињавању ВБ Ниш имала централно место (позив на мобилизацију је имао одзив од 111%!). Све време бомбардовања ВБ Ниш је имала три хируршке екипе у првој линији борбених дејстава на Косову, а сви рањеници су санитетским аутобусима транспортовани у ову болницу у Нишу. У овој болници је збринуто 72% повређених из 3. армије, 19% је упућено у ВМА, а 9% у друге установе. Бомбардовањем су значајно оштећени и онеспособљени за рад: ВМЦ и Регрутни центар у Нишу, ВБ Нови Сад и Ваздухопловни институт у Батајници. Посебан проблем представља бомбардовање пројектилима са осиромашеним уранијумом (60% радиоактивности природног урана). Према подацима НАТО снага: на 112 локација на Косову и Метохији избачено је 31.000 пројектила са близу 10 тона осиромашеног уранијума. Четири локације на југу Србије (Врање, Бујановац, Прешево) су саниране и обезбеђене. На Косову није урађена санација терена.
Начелници в. с. у овом периоду били су: академик генерал-пуковник Гојко Николиш (1944--1953. и 1954--1966), генерал-пуковник др Ђуро Мештеровић (1953--1954), генерал-потпуковник др Иван Краљ (1966--1971), генерал-потпуковник др Хајрудин Куленовић (1971--1979), генерал-потпуковник проф. др Станислав Пишчевић (1979--1984), генерал-потпуковник проф. др Александар Радић (1984--1986), генерал-мајор др Бранислав Поповић (1986--1989), генерал-потпуковник проф. др Владимир Војводић (1989--1992), генерал-потпуковник доц. др Мирослав Милетић (1992--1997), генерал-мајор проф. др Момчило Крговић (1998--2001), генерал-потпуковник проф. др Ацо Јовичић (2001), пуковник доц. др Душан Павлица (2002), генерал-мајор др Владимир Пејак (2003--2006), пуковник др Јован Максић (2006--2007) и бригадни генерал доц. др Вељко Тодоровић (од 2007).
У Србији данас. После одвајања Црне Горе из државне заједнице са Србијом 2006, убрзаном реформом дошло је до значајног смањења броја људства у Војсци Србије, а в. с. је претрпео значајне промене пратећи ову реформу. Расформирано је 16 гарнизонских амбуланата, а преостале раде као санитетска одељења бригада и батаљона. Реферат за здравство је највиши орган здравствене службе у Генералштабу Војске Србије и то у склопу Управе за логистику. Он обједињује рад санитетских одељења на превентивно-медицинској заштити и примарној здравственој заштити у јединицама Војске Србије и других војних осигураника (чланови породица војних лица, војни пензионери). Управа за војно здравство је војна установа Министарства одбране која обједињује рад Одељења за здравствену подршку, Одељења за ветеринарство и Групе за фармацију и медицинску опрему. Функционално је везана за министра одбране, а обавља послове на припреми прописа и доношења основних аката и наређења. Управи за војно здравство непосредно су потчињене: ВМА, Централна војномедицинска установа Београд; Војномедицински центар Нови Сад, ВБ Ниш, Централна апотека --складиште и војнолекарске комисије.
М. Игњатовић
У Црној Гори. В. с. почео се у Црној Гори изграђивати тек у другој половини XIX в., почевши од црногорско-турског рата 1876--1878, а упоредо са доласком страних и појавом прве генерације школованих домаћих лекара, потписивањем Женевске конвенције и формирањем и радом Црвеног крста Црне Горе (основан 17. XI 1875). У ослободилачком рату 1876--1878, први пут у историји санитета Црне Горе, рањенике на бојишту и у болницама лечили су квалификовани лекари, док је то раније, током дуге историје борби са Турцима, било препуштено народним видарима (међу којима су се издвајали Иличковићи) или породицама рањеника. Посебну улогу у збрињавању рањеника имале су црногорске жене, које су од најстаријих времена пратиле у рат народну војску -- синове, мужеве и браћу, носећи им муницију и друге потрепштине, а на бојишту су их преносиле и превијале.
У рату 1876--1878. немерљиву улогу имале су екипе руског Црвеног крста, састављене од лекара, медицинских сестара и помоћног особља, са којима су у Црну Гору пристигле и велике количине санитетског материјала и потребног медицинског инструментарија. По објави рата Црне Горе Турској, 20. VI 1876, стално се повећавао број рањеника, те се морало приступити формирању импровизованих болница за смештај рањеника. У ту сврху адаптирана је Његошева Биљарда на Цетињу и претворена у болницу капацитета 120 кревета, коју су такође водили руски лекари. Поред импровизованих болница уз бојиште, руски лекари су формирали и посебну санитетску јединицу, која се звала Летећи кор, са задатком да скупља рањенике, укаже им прву помоћ и упућује у болницу. Ове покретне болнице биле су поверене првом црногорском апотекару Јовану Дречу. По заузимању Никшића, преуређена је зграда турске војне болнице, те су у њој лечени црногорски и турски рањеници. По заузећу Бара, и у њему је отворена болница 1877, где су такође лечени рањеници обе ратујуће стране. По закључењу Санстефанског мира, 19. I 1878, екипа руске мисије Црвеног крста напустила је Црну Гору.
Стајаћа војска установљена је у Црној Гори 1896, чиме су створени услови за почетак организовања в. с. Овај задатак поверен је доктору Новици Ковачевићу. Министарство војно је 18. II 1906. отворило на Цетињу први курс за обучавање војно-санитетских помоћника. По завршеној пракси у болници Данило I, полазници курса су полагали теоријски и практични испит из санитетске обуке, а по положеном испиту добијали су десетарски чин. Почетком 1910. отворена је на Цетињу Санитетска подофицирска школа. После смрти др Ковачевића, на чело в. с. дошао је 1912. капетан др Мило Иличковић. Међу санитетским војним особљем у Црној Гори било је 27 санитетских војних наредника, распоређених по окрузима, већином по местима одакле су били родом.
У току Балканског и I светског рата, в. с. Црне Горе је заједно са цивилним санитетским одељењем вршио своју службу и дужност, као једна јединствена организација, под управом санитетског одељења Министарства унутрашњих дјела, јер није постојала никаква потреба да се деле.
Након објављивања рата Турској, 26. IX 1912. и проглашења опште мобилизације, санитетска служба и Црвени крст развијају широку акцију ради испуњења својих задатака у ратним условима, прикупљањем прилога и организовањем стручних екипа за неговање и лечење рањених и болесних. Пристиже и значајна страна помоћ, посебно чешких лекара, који са чуђењем бележе да су рањени Црногорци били стари од 15 до 75 година, те да је једна трећина свих рањеника била доби између 40 и 60 година. Помоћ су пружили и француски, руски, италијански и аустријски Црвени крст. В. с. је био организован тако да је свака бригада имала по једног лекара и санитетског помоћника-наредника црногорске војске, по правилу дипломца цетињске Војно-санитетске школе. У балканским ратовима у Црној Гори било је организовано 80 болница, лазарета и превијалишта, кроз које је прошло 10.000 рањених и болесних, од који је умрло само 500.
Почетком I светског рата црногорски Црвени крст поново се обратио за помоћ пријатељским земљама. Велика помоћ у особљу и санитетском материјалу стигла је од Грчке и Русије, као и од енглеске и америчке мисије. Војска је страдала не само од ратних дејстава, него и болести, посебно од пегавца и трбушног тифуса. Ситуација се битно погоршала 1915, када је завладала велика оскудица лекова, санитетског материјала, хране, обуће и одеће. Поред снабдевања свог становништва, Црна Гора је указивала помоћ и хиљадама избеглица из аустроугарских земаља, као и српској војсци у одступању. У јануару 1916. наступили су тешки дани аустроугарске окупације. Након завршетка I светског рата и губитка државне самосталности Црне Горе, в. с. на њеном подручју делује и развија се у оквиру југословенског санитета.
М. П. Миљанић
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Војно-лекарска писма, Бг 1872; Историја српског војног санитета. Књига прва: 1835-1875. Историја српског војног санитета за првих 40 година његовог развитка, Бг 1879; М. М. Радовановић, „Белешке. Књига прва", САЦЛ, 1879, 4(2); „Белешке. Књига друга" САЦЛ, 1879, 5(2); „Санитетско особље у Србији. Санитетски заводи у Србији. Наредбе по струци санитетској", САЦЛ, 1879, 1; В. Ђорђевић, Историја српског војног санитета. Књига трећа: Историја војно-санитетске службе у Другом српско-турском рату 1877--78 године, Бг 1880; Историја српског војног санитета. Књига четврта: Историја пољске војно-санитетске службе у српској војсци за време српско-бугарског рата 1885--1886, Бг 1886; V. Subbotić, „Мilitary experiences of traumatic aneurysms", Lancet, 1913, 2; L. Hirszfeld, „А new germ of paratyphoid", Lancet, 1919, 1; В. М. Суботић, Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912--1918 и редовних, дописних и почасних чланова, оснивача, добротвора и задужбинара 1872--1922, Бг 1922; В. Станојевић, Историја ратних зараза. Од Наполеона до Европског рата завршно, Бг 1924; В. Станојевић (ур.), Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство, Бг 1925; Р. Јеремић, „Реч приликом промоције за почасног доктора Београдског университета", МП, 1938, 13; Ј. Кујачић, Прилози историји здравстве културе Црне Горе до краја 1918, Бг 1950; В. Станојевић, „Рад нашег војног санитета у Првом светском рату. Поводом четрдесетогодишњице рата", САЦЛ, 1956, 84; В. Станојевић, „Санитетско особље у српској војсци у Првом светком рату и његови губици", ВП, 1958, 15; З. Левнтал, „Стране санитетске мисије у Српско-бугарском рату 1885/6", ВП, 1958; Медицинска енциклопедија, Зг 1967; В. Станојевић, „Рад нашег санитета у Првом светском рату", у: 700 година медицине у Срба, Бг 1971; С. Ђурић (ур.), Споменица Српског лекарског друштва 1872--1972, Бг 1972; М. Ф. Протић, Б. Б. Павловић, „Авион као средство транспорта у српском војном санитету", Аcta Hist. Мed. Stom. Pharm. Vet., 1980, 20 (1--2); група аутора, „The Мatas/Soubotitch connection", Surgery, 1983, 93; Д. Отовић, Ј. Никић, Ваздушне битке за рањенике, Бг 1986; М. Субић, „Санитетска помоћ Русије Србији у борбама против Турске империје", Архив за историју здравствене културе Србије, 1986, 15(1-2); В. Станојевић, Санитетска служба у народноослободилачком рату Југославије 1941--1945, 1--4, Бг 1989; В. Милојевић, Пастеров завод у Нишу 1900--1985, Ниш 1990; Војни санитет у српском народу, Бг 1998; Р. Б. Чоловић, 50 година Хируршке секције Српског лекарског друштва, Бг 2000; Б. Поповић и др., Војни санитет у српском народу, Бл 2002; Ф. Шоћ, Народна и научна медицина у Црној Гори до 1916, Пг 2002; М. Игњатовић, „Српско ратно хируршко искуство (1876--1918). I део: Ратна хирургија у Србији у време српско-турских ратова", ВП, 2003, 60(5), 15; „Српско ратно хируршко искуство (1876--1918). II део: Ратна хирургија у Србији у време Српско-бугарског рата", ВП, 2003, 60(6); „Српско ратно хируршко искуство (1876--1918). III део: Четврт века мира", ВП, 2004, 61(1); З. Весић, Б. Поповић, Српски војни санитет, Бг 2009.
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)