ВИШЕГЛАСНА МУЗИКА

ВИШЕГЛАСНА МУЗИКА, структурални модалитет музике који подразумева да се поједине целине, односно укупно музичко дело, реализују истовременим звучањем двa или више звучних слојева/гласова. Развила се на једногласној мелодијској основи унутар које су се, као резултат истовременог извођења од стране више појединаца, спорадично издвајали „случајни" вишегласи који су уочени као нови квалитет и постепено прерасли у традиционално прихваћен начин извођења. Кроз извођачко и композиторско стваралаштво -- а, потом, и кроз теоретско уопштавање -- разграничене су две варијанте: полифоно и хомофоно вишегласје. Док полифоно вишегласје подразумева равноправност и у могућој мери остварену самосталност двеју, односно више мелодијских линија које истовремено звуче, хомофоно вишегласје одређује функционална подела на један водећи (мелодијски) и један, односно више пратећих (хармонских) звучних слојева/гласова.

РСЕ

Вишегласје је у српској фолклорној традицији заступљено у неколико типова (према класификацији О. Елшека): хетерофонија, хетерофонија-бордун, бордун и хомофонија. Прва три типа припадају старијој сеоској певачкој традицији (западна, источна и централна Србија, БиХ, Црна Гора, Хрватска, Војводина, Призренска Гора), а последњи старијој (Банија, Кордун, Војводина) и новијој сеоској (читава Србија, Славонија, БиХ, Хрватска), као и варошкој и градској традицији. Стари двогласни облици уклапају се у општу слику балканског вокалног изражавања, а имају заједничке одлике и са певачком традицијом других словенских народа. Народна терминологија за улогу водећег и пратећег гласа веома је богата. Важна карактеристика старог певања је сазвук секунде, третиран као консонанца, а једно од мерила лепог је кад гласови певача „звоне као звонца".

Ј. Јовановић

Традиционални литургијски напеви у црквеној музици Срба су једногласни, а вишегласна црквена музика јавља се тек 30-их година XIX в. када се, по узору на Руску цркву, вишегласно певање уводи и у богослужбену праксу и то најпре код Срба у Хабзбуршкој монархији (Арад, Темишвар, Пешта, Нови Сад, Панчево, Котор, Трст). Црквена јерархија Карловачке митрополије је ово прихватала и надгледала, указујући на потребу да се вишегласно певање повеже са традиционалним српским напевима. На Литургијама су у почетку извођена дела руских аутора и странаца који су писали за српске хорове (Б. Рандхартингер и Г. Прејер у Бечу, отац и син Ф. и Ђ. Синико у Трсту, В. фон Беренфелс у Петрињи, Д. де Сарно у Котору), а потом и српских музичара (А. Морфидис Нисис, С. Трбојевић, Н. Ђурковић). Први шире образован српски музичар и композитор који се посвећено бавио и мелографским радом -- бележењем како световних тако и црквених напева -- био је Корнелије Станковић. Поред компоновања и објављивања Литургије, он је за четири гласа хармонизовао обиман корпус српског традиционалног литургијског појања, које је 1854--1861. записао од најбољих појаца у Сремским Карловцима. Ови његови рукописи још нису објављени. Иако је литургијско појање у Српској цркви и даље традиционално једногласно, у градовима и местима која имају хорове недељом и празником певају се вишегласне литургије, али и поједине песме на другим празничним богослужењима. У новије време поједини црквени хорови редовно певају делове вечерње службе или бденија у хорској обради наизменично са црквеним појцима.

Д. Петровић

Уметничка музика се у Србији развија тек током XIX в., у време када су западноевропски композитори не само поодавно заокружили барокни простор скоро искључиве владавине полифоног вишегласја, него и дефинитивно уобличили хомофони вишеглас као нову, преовлађујућу одредницу стваралаштва епохе класицизма, те неповратно закорачили ка његовом романтичарском разгранавању. Сатреперећи са стваралачким посебностима времена којем припадају, српски композитори су, стога, своја жанровски разнолика дела уобличавали у развојно променљивим варијантама претежно хомофоног вишегласја следећи, најчешће са подразумеваном временском дистанцом, његов развојни ток.

РСЕ

ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, „Почеци вишегласја у српској црквеној музици", Музиколошки зборник, 1982, XVII/2; Д. Големовић, „Новије сеоско двогласно певање у Србији", ГЕМ, Бг, 1983, 47; „Духовна музика у Српској црквеној општини у Трсту у XIX веку, Музиколошки зборник, 1989, ХХV; Д. Стефановић, „Црквено појање и црквена музика", ЗМССУМ, 1994, 15; Д. Девић, „Хибридни облици вишегласног певања у Србији", Зборник радова са 4. међународног симпозијума Фолклор--Музика--Дело, Бг 1997; „Динарско и шопско певање у Србији и метанастазичка кретања", НЗ, 2002, 19; Ј. Јовановић, Стaринске свaдбене песме и обичajи у Горњоj Jaсеници -- свaтовски глaс и његови облици, Бг 2002; С. Ракочевић, „Вишегласно певање у Доњем Банату -- аспекти развоја хармонског слуха у традиционалној вокалној пракси", у: Човек и музика, Бг 2003.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)