ВЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

ВЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ, удружења људи спојена истим веровањем и учењем, која имају статус правног лица и самостално уређују своју унутрашњу организацију. Устав Србије јемчи слободу вероисповести – да се при њој остане или да се промени према сопственом избору. Нико није дужан да се изјашњава о својим верским уверењима. Свако је, међутим, слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, као и да приватно и јавно изнесе своја верска уверења (члан 43). Слобода вероисповести омогућава грађанима да оснују и нове цркве и в. з. В. з. (и цркве) су равноправне и одвојене од државе. Оне својим актима самостално регулишу верске послове, а слободне су да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају у складу са законом (члан 44. ст. 1. и 2. Устава Србије). В. з. се разликују од цркве која је везана за хришћанску веру. Закон о црквама и верским заједницама – ЗЦВЗ (Службени гласник РС, број 36/06) разликује традиционалне цркве и традиционалне в. з. Традиционалне в. з. су оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона, и то Исламска верска заједница и Јеврејска верска заједница (члан 10. став 2. ЗЦВЗ). Јеврејској заједници се признаје континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Закона о верској заједници Јевреја у Краљевини Југославији (Службене новине Краљевине Југославије, број 301/1929) – чланом 14. ЗЦВЗ. Исламској заједници се признаје континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Закона о исламској верској заједници Краљевине Југославије (Службене новине Краљевине Југославије, број 29/1930) – члан 15. ЗЦВЗ. Нову в. з. може основати најмање 0,001 % пунолетних држављана Републике Србије који имају пребивалиште у Републици Србији према последњем званичном попису становништва или страних држављана са сталним боравком на територији Републике Србије (члан 18. став 2. тачка 1. ЗЦВЗ). Удружење грађана које жели постати в. з. подноси захтев Министарству надлежном за послове вера. Захтев садржи елементе одређене чланом 18. став 2. ЗЦВЗ. О захтеву за упис у Регистар Министарство решава у року од 60 дана од дана пријема уредног захтева и потребне документације. Уколико Министарство у том року не донесе решење о захтеву, сматраће се да је одобрен упис в. з. у Регистар. Уписом у Регистар в. з. стиче статус правног лица (члан 20. ЗЦВЗ). Уставни суд може забранити в. з. само ако њено деловање угрожава право на живот, право на психичко и физичко здравље, права деце, право на лични и породични интегритет, право на имовину, јавну безбедност и јавни ред или ако изазива и подстиче верску, националну или расну нетрпељивост (члан 44. став 3. Устава). У том случају Министарство доноси решење о брисању в. з. из Регистра. Решење о упису, одбацивању захтева за упис, одбијању уписа или брисању из Регистра јесте коначно и против њега се може покренути управни спор. В. з. обезбеђују средства за обављање своје делатности од прихода из сопствене имовине, задужбина, легата и фондова, наслеђивања, поклона и прилога, других правних послова и делатности на непрофитним основама, а држава може да материјално помаже в. з. Својом имовином в. з. самостално управљају у складу са својим аутономним прописима. Сакрална и културна баштина в. з., укључујући и непокретна културна добра, не може бити предмет принудног извршења или отуђења у поступку стечаја или принудног поравнања (чл. 26. и 27. ЗЦВЗ).

Илија Бабић

Термин в. з. створен је у политичком животу Југославије и Србије да би се означиле организоване заједнице верника које не припадају црквама. Термин „црква" с пуним правом се користи само када су у питању православна и римокатоличка црква, јер имају апостолско прејемство, јерархију и свете тајне. Условно се користи код неких протестантских деноминација, а потпуно је непримењив када су у питању ислам, будизам и друге религије. Умножавање в. з. на српском простору и њихов однос према држави прошао је током историје више фаза.

Код Срба је у средњем веку православна црква била неодвојива од државе и веома значајна за цео државни простор. Њој су били поверени целокупна друштвена надградња, просвета, социјални и каритативни рад. После обнове у турском ропству Пећка патријаршија постала је и у раздобљу XVI–XVIII в. била значајна на много ширем простору, не само у духовном него и у националном погледу. Касније то важи за простор Аустрије и Угарске. У ослобођеној Србији XIX в. црква постаје државна. Године 1914. склoпљен је конкордат с Ватиканом, а признате су још евангелистичке конфесије (лутеранска и реформатска), јеврејска и исламска заједница. У Краљевини СХС и Југославији напуштен је систем државне и привилеговане цркве, а в. з. су постале установе са „специјалним положајем и привилегијама". Уз српску и римокатоличку цркву с гркокатоличком, деловали су евангелисти, реформати, баптисти, методисти, назарени, старокатолици, ислам и јудаисти. Остали су били забрањени. После II светског рата одвојена је црква од државе и школа од цркве, али је грађанима „зајемчена слобода савести и слобода вероисповести". Наравно, то никад није било доследно спроведено. Тада су се умножиле в. з., тако да уз велике (православни, римокатолици, ислам) постоји много ситних верских скупина. Створен је званични термин „мале верске заједнице", а углавном се под тим подразумевају неке секте доспеле из Америке.

У време када се комунизам учвршћивао у Југославији, протестантске деноминације брзо су се прилагодиле новонасталој ситуацији. После малог отпора иступиле су као сарадници нове државе, прихватиле дијалог с њом приставши да се прилагоде генералној политици коју су сугерисали надлежни државни органи. То се збивало у времену када је однос са католичком црквом био на најнижем нивоу, а са СПЦ тек се покушавало успостављање сарадње.

Све в. з. добиле су иста права: слободно оснивање, вршење верских обреда, оснивање верских школа, издавање верске штампе, право катихизације у храму и просторијама за то одређеним, али не у школама. Свима је забрањена злоупотреба делатности у политичке сврхе и изазивање верске нетрпељивости, а све су имале право на друштвену помоћ. Тиме су у исту раван стављене СПЦ и Римокатоличка црква са неколико милиона чланова и ексклузивне мале в. з. са неколико чланова. Закон о веронауци исправније је посматрао и оцењивао потребу увођења верске наставе у основним и средњим школама полазећи од стварности у XIX в., па је дозволио веронауку само Православној и Римокатоличкој цркви, Словачкој евангелистичкој цркви и Евангелистичкој цркви Србије, Јудаистима и Исламској верској заједници.

У Србији данас делује велики број в. з., а њихова множина доказује верске слободе у Републици. Најбројнија је СПЦ са седиштем у Београду, као део Једне свете саборне и апостолске цркве. Има ранг патријаршије, са патријархом и Светим архијерејским сабором на челу. Подељена је на епархије у земљи и иностранству.

Римокатоличка црква у Србији, са рангом надбискупије и седиштем у Београду, саставни је део универзалне Католичке цркве са папом на челу. Подељена је на бискупије. Бивша СФРЈ потписала је 1966. са Светом столицом билатерални акт (Протокол).

Исламски верници организовани су у две в. з. Исламска в. з. Србије обухвата исламске вернике српске и других националности. Има свог реис-ул-улему у Србији. Исламска в. з. у Србији обухвата новостворену нацију Бошњака јер се тако о својој националности изјашњава део поисламљених Срба. Имају своје Врховно старешинство на чијем је челу реис-ул-улема са седиштем у Сарајеву.

Јеврејска заједница организована је као Савез јеврејских општина са седиштем у Београду.

Евангелистичка црква организована је по националној припадности верника, а све су учлањене у Светски лутерански савез. Постоје Словачка евангелистичка црква аугсбуршке вероисповести са седиштем у Новом Саду и Евангелистичка црква Србије (мађарска националност) са седиштем у Суботици.

Реформатска хришћанска црква (калвини) са презвитеријанско-синодским уређењем има епископа који резидира у Пачиру, у Бачкој.

Старокатоличка црква Србије и Војводине има седиште у Београду.

Савез баптистичких цркава у који су удружене баптистичке црквене општине, са Секретаријатом у Новом Саду, изнедрила је и много мањих в. з.: Независну баптистичку цркву у Падеју, Христову цркву браће у Бачком Петровцу и др.

Хришћанска адвентистичка црква са седиштем у Београду има две области на простору Србије: Северну у Новом Саду и Јужну у Нишу. Ово су адвентисти првог дана, тј. они који поштују недељу, а осим њих делују адвентисти седмог дана, тј. они који поштују суботу (суботари): Унија реформног покрета адвентиста седмог дана са седиштем у Београду, Реформни покрет адвентиста седмог дана са седиштем у Београду и Црква Божја седмог дана са седиштем у Новом Саду.

Методистичка црква са Секретаријатом има седиште у Новом Саду.

Западна индивидуална побожност родила је много малих в. з. (секте), а неке су стигле до Србије: Христова духовна црква малокрштених (Суботица), Хришћанска назаренска заједница (Нови Сад), Филаделфија (Суботица), Хришћанска в. з. Јеховиних сведока (Београд), Христова духовна еванђелска црква (Суботица), Христова духовна црква Еванђелске браће (Београд), Црква Исуса Христа (Нови Сад), В. з. „Езотеријски универзитет" (Београд) итд. Последњих деценија стижу оријентални култови (будизам, покрет Харе Кришна, трансцендентална медитација и сл.), али се њихов број исказује у промилима.

Радомир Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: Р. М. Самарџић, „Верске заједнице", Југословенски преглед, 1977, 3; Д. Калезић, „Црква и мале вјерске заједнице", Марксистичке теме, 3–4, Ниш 1984; Е. Бенц, Дух и живот источне цркве, Сар. 1988; Д. Перић, Законодавство Српске православне цркве од стварања Југославије до новијег времена, Торонто 1995; Т. Бранковић, Протестантске заједнице у Југославији 1945-1991, Бг 2006; Н. Ђурђевић, Остваривање слободе вероисповести и правни положај цркава и верских заједница у Републици Србији, Бг 2008.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)