ВЕРБЕЦИ, Стефан (Иштван)

ВЕРБЕЦИ, Стефан (Иштван), правник, државник (Вербовац или Керепец, садашња Украјина, 1458 – Будим, 1541). Припадник нижег племства из Угочке жупаније, изградио успешну каријеру за владавине Владислава II (1490–1516). Протонотар краљевског судије од 1502, саставио је 1514. збирку угарског обичајног права Opus tripartitum juris consuetudinarii inclyti regni Hungariae (Трипартит). Године 1516. постао је персонал, судија највишег суда у Угарској. Наредних година вршио је разне дипломатске мисије (у Венецији, Риму, на немачким саборима у Вормсу и Нирнбергу). Један од вођа и идеолог нижег племства, које га је на сабору 1525. изабрало за палатина, али је смењен априла 1526. Након Мохачке битке (29. VIII 1526) стао је на страну Јована Запоље против Фердинанда I Хабзбуршког, па је постављен за Запољиног канцелара и намесника. Ишао је у Цариград да од султана Сулејмана тражи помоћ за Запољу (1533) и његовог сина (1540). Стекао је велико богатство и многобројне поседе, међу осталима и град Бечеј, који је Стефан Балентић, одметнувши се од Запоље, привремено заузео 1531. Након освајања Будима 1541, Османлије су га именовале за судију Мађара у Будиму, али је ускоро умро. Правну збирку Трипартит поделио је у три дела (лица, ствари, поступак), настојећи да њоме обухвати породично, наследно, уговорно и кривично право, судски поступак. Прокламовањем начела „једног те истог племства" правно је изједначио читав угарски племићки сталеж (бароне, средње и бројно ситно племство) и гарантовао његове привилегије. Настао после слома сељачког устанка 1514, Трипартит је знатно погоршао правни положај сељака. Иако усвојен на Сабору, није добио коначну правну санкцију, али је временом ушао у правну употребу и као зборник феудалног права коришћен је све до 1848.

ЛИТЕРАТУРА: К. Кадлец, Стефана Вербеција Трипартитум, Бг 1909; А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско–поморишке границе (1703), Н. Сад 1929; P. Engel, Realm of St Stephen. A History of Medieval Hungary 895-1526, London – New York 2001; П. Рокаи и др., Историја Мађара, Бг 2002; L. Blazovich, „Das Tripartitum und seine Quellen", ЗРПФНС, 2010, 44, 2.

Александар Крстић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)