ВИДИНСКА МИТРОПОЛИЈА

ВИДИНСКА МИТРОПОЛИЈА, духовно-административна јединица која се први пут помиње 1020. у другој повељи цара Василија II Охридској архиепископији. С обзиром на то да је Видин наследник античке Бононије римског пристаништа на Дунаву, била је пространа и угледна, због чега јој је додељено 40 клирика и парика. Крајем XII в. припала је Трновској архиепископији. Постојале су везе Српске цркве са софијским и видинским митрополитом, чиме је Пећка патријаршија вероватно бранила своје граничне епархије од проширења бугарске јурисдикције. У време турског ропства видински епископи држали су у XVII–XVIII в. под својом јурисдикцијом део источне Србије. У време Софронија видинског игуман Михаило Дечанац живописао је храм манастира Буково (1684), ктиторством Симеона, кнеза из села Трњана код Неготина. Бугарски епископи послали су много бугарских свештеника скромног знања у српске парохије источне Србије, чак и оне које нису биле под јурисдикцијом бугарских епископа. У време аустријске окупације северне Србије (1718) ти су предели припојени Вршачкој епархији, али су 1739. поново враћени В. е. Под њену јурисдикцију дошли су српски предели Неготинска крајина, Кључ и Криви вир. У деловању видинских епископа може се препознати посебан однос према Србима, јер је видински митрополит Герасим имао титулу епископа „ресавског и сервинског", а његов је гост 1763. био архимандрит нишки Григорије (Дрекаловић). У многим записима са њеног простора преовлађује српска ортографија, тј. употреба танког јер (ь). Припајањем Неготинске (Тимочке) крајине Србији, основана је 1834. посебна Тимочка епархија са седиштем у Зајечару.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг, I 1902, II 1903, VI 1926.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)