ВИДО

ВИДО, грчко острво у Крфском заливу, лечилиште српских војника у I светском рату. После слома војске Краљевине Србије у јесен 1915. и њеног повлачења преко Албаније, на овом малом острву била је смештена болница за српске војнике. Допремање исцрпљених и болесних ратника, најпре дечака-регрута, животно најугроженијих, започело је почетком 1916, без икаквих озбиљнијих припрема. Када је 21. јануара ту стигла и Моравска стална војна болница, коју су пратиле Пиротска и Чачанска, санитетско особље суочило се са несагледивом трагедијом. Без шатора и било какве заштите, болесници су лежали на голој земљи, на киши која је падала данима. Од изнемоглости, глади, дизентерије, запаљења плућа и других болести дневно је умирало и преко 150 људи. Несрећни војници најпре су сахрањивани на каменој обали острва, а потом у водама Јонског мора. Смртност је постепено смањивана, али је редовно лечење почело тек средином фебруара, доприносећи да број умрлих до краја тог месеца буде сведен на 15–18 дневно. Непознато је колико је војника овде завршило свој живот; из времена највећег помора не постоје никакве забелешке, а пристизање нових болесника и даље је било велико. У сећањима и у литератури се због тога наводе различити подаци, који се крећу од око пет до преко десет хиљада умрлих, укључујући и оне војнике који су умирали на Крфу. Када је 1938. на В. довршена градња маузолеја-костурнице, на њеним мермерним зидинама смештене су касете са костима 1.232 ратника чија су имена била позната. Кости 1.532 непозната ратника сахрањене су у два спољашња камена бункера. Према расположивим изворима, број оних који су предати таласима такође износи више хиљада. Пре овог тешког страдања српске војске, Грци су В. звали „острвом змија". Потом је најчешће називано „острвом смрти" и „српским Јерусалимом", а море око њега „плавом гробницом", према истоименој песми Милутина Бојића, посвећеној Голготи војске и становништва Краљевине Србије. Данас је B. једно од највећих српских светилишта изван граница Србије.

Мира Радојевић

Уз Костурницу српских ратника на војничком гробљу Зејтинлик код Солуна (1933–1936) Александра Васића, архитектонски највреднији меморијални споменик у међуратном периоду јесте Спомен-костурница српским војницима Николаја Краснова (1938–1939) на острву В. Реч је о каменој грађевини рустичног изгледа, подигнутој у стилу академизма, у коју су смештене кости 1.232 војника у посебним металним сандуцима и 1.532 у врећама зазиданим у бочним кулама. Меморијални споменик има издужену правоугаону основу с капелом у центру и двема костурницама на крају дугачких бочних зидова у облику ниско истурених кула. Хоризонталу здања наглашава венац лучног портала испод издигнутог улазног квадратног поља с крстом на врху. Надгробни, свечани карактер маузолеја постигнут је складним односом делова и целине. Мада планиране, скулптуре војника на улазу у Костурницу никада нису постављене, али су величина српског ратног страдалништва и јунаштва у I светском рату симболично изражене њеним снажним фортификационим изгледом и габаритом ураслим у каменито острвско тло и густо медитеранско растиње.

Љиљана Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство, Бг 1925; Кроз Албанију 1915–1916. Спомен књига, Бг 1968; Голгота и васкрс Србије 1916–1918, Бг 1971; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Бг 1984; С. Ђурић, В. Стевановић (прир.), Голгота и васкрс Србије 1915–1918, Бг 1986; А. Кадијевић, „О архитектури спомен-обележја на Зејтинлику и Виду", ЛЗ, 2010, 50.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)