ВЕЛИМИРОВИЋ, Милош

ВЕЛИМИРОВИЋ, Милош, музиколог, универзитетски професор (Београд, 7. XI 1922 – Бриџвотер, Вирџинија, 18. IV 2008). Дипломирао на Музичкој академији у Београду 1952. као први студент на новоформираној Катедри за историју музике и музички фолклор. Истовремено је на Филозофском факултету у Београду завршио и студије историје уметности. Био је пратилац Алберта Бејтса Лорда при сакупљању епске поезије, углавном на терену Босне и Македоније (1950–1951). Магистрирао је на Харварду 1953. Проучавање византијске музике и неумских рукописа започео је са једним од оснивача музиколошке византологије, Егоном Велесом (1954). Докторирао је 1957. на Харварду са темом Византијски елементи у раном словенском црквеном појању: Ирмологија (Byzantine elements in early Slavic Chant: The Hirmologion, Copenhagen 1960). Био је професор на универзитетима Јејл (1957–1969), Висконсин (1969–1973) и Вирџинија (Шарлотсвил, 1973–1993), где је био управник Катедре за музикологију (1974–1978) и директор Центра за руска и источноевропска истраживања (1990–1993). Током 1963. и 1964. више пута је боравио на Атосу и у манастиру Св. Јована Богослова на Патмосу који има богат фонд неумских музичких рукописа. Током 1985. одржао је серију предавања на универзитетима у тадашњим главним градовима Југославије.

Основна област његовог научног рада било је византијско и средњовековно словенско музичко наслеђе. Бавио се и новијом руском музиком. Био је главни уредник серије Сollegium Musicum, која је излазила под покровитељством Катедре за музику Јејлског универзитета (1958–1973). Са Е. Велесом приредио је четири тома Studies in Eastern Chant (Oxford 1966, 1971, 1973; Crestwood 1979). Био је коуредник библиографије музиколошких публикација – RILM Abstracts (Répertoire International de Littérature Musicale, Њујoрк), а у сарадњи са Вилијамом Брумфилдом приредио је зборник радова Christianity and the Arts in Russia (Cambridge 1991). Највећи број студија oбјављених у реномираним светским музиколошким часописима и зборницима научних радова посветио је разматрању утицаја византијске музике на појачке традиције у Русији и јужнословенским земљама, а нарочито у уобличавању руске неумске симиографије („Liturgical Drama in Byzantium and Russiа", Dumbarton Oaks Papers, 1962, 16; „Byzantine Musical Traditions among the Slavs", у: John J. Yiannias (ур.), The Byzantine Tradition after the Fall of Constantinople, Charlottesville 1991; „Originality and Innovation in Byzantine Music", у: A. R. Littlewood (ур.), Originality in Byzantine Literature, Art and Music: A Collection of Essays, Oxford 1995). Национални и Каподистријски универзитет у Атини доделио му је 2004. почасни докторат. Део личне библиотеке – око 300 књига из области средњовековне и новије историје музике, као и драгоцену колекцију микрофилмова неумских рукописа – поклонио је Музиколошком институту САНУ.

ДЕЛА: „H. J. W. Tillyard, Patriarch of Byzantine Studies", The Musical Quarterly, 1968, 54/3; „The Present Status of Research in Slavic Chant", Acta Musicologica, 1972, 44/2; „Egon Wellesz and the Study of Byzantine Chant", The Musical Quarterly, 1976, 62/2; „Changing Interpretations of Music", New Literary History, 1986, 17/2; „Russian Musical Azbuki: A Turning Point in the History of Slavic Chant", у: P. Jeffery (ур.), The Study of Medieval Chant: Paths and Bridges, East and West: in Honor of Kenneth Levy, Cambridge 2001.

Весна Пено

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)