ВЕРЕШЧАГИН, Александар Алексан-дрович

ВЕРЕШЧАГИН, Александар Алексан-дрович, редитељ, глумац (Москва, Русија, 25. II 1885 -- САД, 1965). Од 1903. похађао Драмску академију у Петрограду, у класи Јурија Е. Озаровског. Дипломирао 1906, а професионални глумачки деби имао већ у сезони 1905/06. у Царицину (Волгоград). У Театру Вере Ф. Комисаржевске у Петрограду играо 1906/07, у време када је главни редитељ био В. Е. Мејерхољд. Идуће сезоне био је члан Интимног театра „Лоло" у Москви, а потом је ангажован за глумца и редитеља у кијевском позоришту „Бергоне" (1908). Три наредне године путовао је по свету задржавши се најдуже у Паризу, где је у филмској кући „Лукс" успешно тумачио главне драмске улоге у филмовима Смрт војника, Јао неповерљивима, Богородичина црква, Кћерка надзорника пруге, Полтава итд. Вративши се 1911. у Петроград, сарађивао је у Tеатру „Криво огледало". Искуства из тог театра малих форми веома су допринела његовом даљем редитељском сазревању и развијању. У наредним сезонама ангажован је и у Старинском позоришту (1911/12), те позоришту у Риги (1914).

По избијању Револуције одлази на Кавказ, за директора Руског позоришта у Батуму (1918), али убрзо емигрира и преко Цариграда, Софије, Атине и Солуна крајем 1919. стиже у Краљевину СХС. У сезони 1919/20. био је ангажован у Народном позоришту у Београду, а већ наредне био је редитељ у НП у Скопљу, где је уз режије организовао и кабаретске вечери и вечери уметничке сатире. У новооснованом НП у Сарајеву био је редитељ у сезони 1921/22. и делом у сезони 1922/23, док је други део сезоне провео у Хрватском народном казалишту у Загребу и Сплиту. У Скопљу је 1923--1928. био на месту сталног редитеља, а гостовао у Новом Саду и Београду (1924/25), те Осијеку (1926/27). Сезону 1928/29. провео је у Сарајеву, где је прославио и 25 година уметничког рада. У сезони 1930/31. прикључио се гостујућој трупи Московског художественог театра -- Прашка група. У ангажману новосадских позоришта био је 1931--1934, гостујући повремено и у Сплиту (1931/32). У сезони 1934/35. прихватио је ангажман у НП Врбаске бановине у Бањалуци и гостовао на Цетињу. Од чланова који су иступили из СНП основао је маја 1936. сопствено Прво камерно југословенско народно позориште у Вршцу. Од 1936. до 1941. био је редитељ НП Дунавске бановине кнеза намесника Павла. За време II светског рата прешао је у Панчево, у новоосновано Дунавско НП (1942--1944), а режирао је и у Београду (1944). Након рата у Војвођанском народном позоришту поставио је Софоклову Антигону (1945), краће боравио на Цетињу и у Осијеку, те отишао у САД. Тамо је у Српском позоришту, режијом Коштане Б. Станковића, прославио 40 година уметничког рада (1953).

Маркантна фигура руске емиграције код нас, ученик великих руских и сарадник значајних европских позоришних посленика, В. је своје велико искуство преточио у сопствени редитељски поступак и већи део стваралачке биографије уткао у српски и југословенски позоришни живот. Уређивао је, са Првославом Васиљевићем, Позоришни лист (Крагујевац 1937, изашла три броја), био драматург (Ј. Веселиновић, Хајдук Станко), режирао и опере (Ј. Хајдн, Апотекар; Г. Доницети, Кћи пука), био уметнички руководилац позоришта (СНП, НП Дунавске бановине), предавао глуму и режију (Државна глумачка школа у Загребу, 1922), те основао Школу за филмску глуму у Загребу (са студентима снимио филм Страст за пустоловинама, режирао га и глумио једну од улога).

ДЕЛА: режије: В. Шекспир, Сан летње ноћи, Хамлет, Отело, Богојављенска ноћ; Л. Н. Толстој, Царство мрака, Живи леш; Софокле, Цар Едип; Ф. Шилер, Сплетка и љубав; М. Горки, На дну; С. Стефановић, Смрт Уроша Петог; Б. Нушић, Пут око света, Ожалошћена породица; Ж. Б. П. Молијер, Уображени болесник, Скапенове подвале, Грађанин племић, Смешне прециозе; Н. Гогољ, Ревизор; А. П. Чехов, Соба број 6; О. Вајлд, Салома; К. Голдони, Слуга двају господара; Л. Пирандело, Хенрик IV; Н. Н. Јеврејинов, Главна ствар.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица СНП у Новом Саду 1861--1961, Н. Сад 1961; Народно позориште Сарајево /1921--1971/, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Ј. Лешић, Историја југославенске модерне режије (1861--1941), Н. Сад 1986; Б. Хећимовић, Репертоар хрватских казалишта 1840--1860--1980, I, Зг 1990; Руска емиграција у српској култури ХХ века, II, Бг 1994; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине (1936--1941), Бг -- Н. Сад 1996; Народно позориште краљ Александар I у Скопљу (1913--1941), I--II, Н. Сад 2005; З. Максимовић, „Режија тражи нове путеве или О Александру Александровичу Верешчагину", Свеске Матице српске, 2006, 45, 10; П. Волк, Преображење -- Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године, Бг 2009.

З. Максимовић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)