ВИНЧА – БЕЛО БРДО
ВИНЧА – БЕЛО БРДО, археолошки локалитет на десној обали Дунава, југоисточно од Београда, у којем се налазе остаци једног од најзначајнијих праисторијских налазишта у Европи, по којем је названа култура млађег неолита и раног енеолита у балканско-карпатској зони. Систематска археолошка истраживања В. вршио је Милоје М. Васић 1908, 1911–1913, 1924. и 1929--1934. Истражена је површина од око 1.600 м2, а В. је ушла у светску науку као налазиште на којем је, осим обиља разноврсних антропоморфних фигурина, изузетно моћан културни слој са стратификованим покретним налазима пружао могућност проучавања континуираног развоја винчанске културе на једном месту. Оснивањем Одбора за археолошка истраживања у В. при САНУ, са Васом Чубриловићем на челу, започета су 1978. нова ископавања која су трајала до 1986, а затим од 1998. надаље. У мултидисциплинарно конципирана истраживања, у којима се примењују најсавременије археолошке процедуре и технике, укључени су бројни стручњаци из земље и иностранства. Археолошко налазиште лежи на високој лесној тераси, захвата површину од десетак хектара и има облик тела који доминира околином.
Најстарије, краткотрајно насеље на В. припада средњем неолиту, односно старчевачкој култури, које се одликује јамама и земуницама укопаним у лесну подлогу. У једној од њих откривена је 1931. колективна гробница са девет покојника. Почетком млађег неолита нова популација оснива своје насеље, доносећи нове облике материјалне и духовне културе (црноглачано биконичнo посуђе, антропоморфне фигурине). Повољан географски положај насеља омогућио је становницима В. контакте са носиоцима истовремених култура на широком простору од средње Европе на северу до Егеја на југу. Смештено на раскрсници бројних трговачких путева којима су стизали скупоцени предмети и ретке сировине из удаљених области, насеље у В. је убрзо постало економско, уметничко и култно средиште огромног простора који је обухватала винчанска култура. Сигурну и стабилну егзистенцију становника В. омогућавали су плодно земљиште и Дунав богат рибом, шуме у непосредној околини са обиљем ловних животиња, повезаност са залеђем богатим сировинама, од којих је једна од најважнијих био минерал цинабарит. Континуирани живот створио је културни слој дебео готово 10 м, у којем се налазе остаци суперпонованих насеља са богатим и разноврсним покретним налазима. Први стамбени објекти су земунице (округле, елипсоидне, вишећелијске), али убрзо затим јављају се надземне правоугаоне зграде од дирека и плетера облепљених блатом, са вертикалним зидовима и кровом на две воде. Све зграде оријентисане су у правцу северозапад--југоисток, са пролазима који се секу приближно под правим углом. У старијим фазама културе оне су најчешће мањих димензија и једноћелијске, а у каснијим фазама има и великих, вишећелијских, од 40 до 60 м2, са калотастим пећима или огњиштима у свакој просторији.
Основне привредне делатности биле су земљорадња и сточарство. Узгајали су пшеницу, јечам и просо, а гајили говеда, свиње, овце, козе и псе. Важну улогу имали су риболов и лов, што је осим хране обезбеђивало и неопходне сировине (кожа, крзно, кост, рогови). Насеље у В. било је једно од главних средишта занатства и трговине где су специјализоване занатлије израђивале оруђе од кости и рога (игле, шила, стругачи, харпуни, удице -- коришћени за шивење тканине, обраду коже, израду рибарских мрежа, риболов), глачаног и окресаног камена (секире, длета, тесле, чекићи, ретушери, глачалице, жрвњеви, растирачи, ножеви, стругачи, пострушке -- коришћено у дрводељским пословима, обради камена, коже, у лову, млевењу житарица). Оруђе је израђивано углавном од локалних сировина, а хиљаде алатки од опсидијана (вулканског стакла), који је био веома цењена сировина у неолиту Европе, а недоступан у ближем окружењу, сведочи да је у В. доспевао трговином из удаљених области, вероватно Карпата. Облици винчанских керамичких посуда су многобројни, разноврсни и потврђују континуитет културе на овом налазишту. На основу стилских одлика посуда нађених у сукцесивно наталоженим слојевима, утврђене су основне етапе живота у В. и периодизација винчанске културе у целини. У свим насељима преовлађују керамичке посуде фине фактуре, у тоновима од црне до сиве боје, сјајно глачаних површина, готово увек украшене неком од орнаменталних техника. Од облика најзаступљеније су различито профилисане зделе коничног, биконичног или лоптастог реципијента и пехари на шупљој нози, амфоре мањих димензија. Другу велику групу представљају грубље посуде које само повремено имају сјајно углачану површину и веома ретко се украшавају. Ту спадају амфоре и питоси великих димензија, лонци и ђувечи који су коришћени за складиштење (зрневља и течности) и припрему хране. Посебну, бројну групу чине минијатурне посуде које најчешће имитирају облике посуда за свакодневну употребу. Тумаче се као реципијенти за чување ретких намирница, козметичких производа, као дечје играчке или као посуде коришћене у процесу прераде цинабарита; за многе од њих се претпоставља да су их правила деца. Посуде су најчешће украшаване канелурама и урезима, а знатно ређе углачаним и жигосаним орнаментима који су карактеристични само за млађа насеља. Осим једноставних праволинијских мотива уобичајених у најстаријој фази културе, често се изводе и сложенији мотиви као што су спирале, меандри, метопска и шаховска поља, најчешће испуњени убодима и белом инкрустацијом.
У В. је обављана размена сировина из унутрашњости Балкана, као што су горски кристал, мермер и руда бакра. Винчанци су вероватно трговали вишковима земљорадничких производа, тканинама и другим занатским рукотворинама. Најважнији су свакако били цинабарит и његове прерађевине. Стога је и данас актуелно становиште Милоја Васића да насеље у В. свој процват дугује управо рудницима цинабарита на Авали. Из удаљених области у В. су стизале, осим опсидијана, и друге сировине и ексклузивни производи. Ту спадају спондилус шкољке, пореклом из источног Медитерана, од којих су израђиване наруквице, огрлице и други предмети намењени украшавању. Размена се обављала и са носиоцима истовремених култура у суседним областима, што потврђују специфично украшене посуде које су у В. стигле са севера, из области потиске културе. О металуршкој активности становника В. посредно сведоче аморфни груменови малахита, перле и привесци израђени од њега, који су налажени у свим слојевима, као и неке јаме за које се, због специфичног облика и садржаја, претпоставља да представљају радионично-топионичарска места.
У В. је откривено и неколико хиљада култних предмета од печене глине, најчешће у облику антропоморфних фигурина. Њихов велик број, тематска разноликост и стилски развој од натуралистичких преко реалистичких до сасвим апстрактних форми, указују на оформљену и јасну религијску мисао која је изражавана бројним ритуалима повезаним са свакодневним активностима, али и са свим важним природним циклусима (смена годишњих доба и стална обнова живота, сетва, жетва, рађање и умирање) од којих непосредно зависи опстанак целе заједнице. Приказују се у облику наге или обучене људске фигуре на којима је пол ретко назначен, у стојећем, клечећем или седећем ставу, често с маскама на лицу, а развој њиховог моделовања се прати од једноставних стубастих, до рашчлањених форми са детаљима лица и тела, често и са урезима и бојењем, приказаном одећом и фризуром. Култним предметима припадају и тзв. жртвеници -- сточићи са реципијентом постављеним на три или четири ноге, често са угаоним завршецима у облику стилизоване људске или животињске главе. Просопоморфни поклопци цилиндричног или коничног облика, са представом људског и/или животињског лица, у време неолита се јављају само у винчанској култури. С обзиром на то да су поклапали амфоре, такође богато украшене урезивањем, у којима се вероватно чувала ретка и драгоцена течност, приписује им се заштитна функција. Налази откривени на дубинама између 9 и 6 м (фазе Винча Тордош I–II, градачка фаза) илуструју успон и највише домете винчанске културе. У том периоду настале су неке фигурине (Видовданка, Иванданка) и антропоморфне и зооморфне посуде (Хајд ваза) које се сврставају у највише домете праисторијске уметности.
Почетком раног енеолита насеље у В. пролази кроз озбиљну кризу, што јасно документује археолошки материјал нађен на дубини између 6 и 5,5 м. У то време, на простору југоисточне и средње Европе се, са развојем металургије бакра, формирају постепено нови економско-друштвени односи који се супротстављају традиционалном начину живота на В., а најмлађа насеља показују да становници В. нису прихватали новине које карактеришу енеолитски период. Живот у В. настављен је и после гашења најмлађег насеља винчанске културе. У слојевима изнад њега откривени су остаци каснијих праисторијских и историјских епоха. Утврђено је постојање насеља из бакарног (баденска и костолачка култура) и бронзаног доба (ватинска култура) која су се састојала углавном од укопаних објеката и појединачних гробова из енеолитског периода (Бодрогкерестур културе) и из млађег гвозденог доба. Овај део културног слоја В. знатно је оштећен укопавањем више од 800 гробова који се везују за велику старосрпску некрополу, коришћену од VIII до XVII в.
ЛИТЕРАТУРА: М. Васић, Преисториска Винча, Бг I 1932, II–IV 1936; Д. Срејовић и др., Винча у праисторији и средњем веку, Бг 1984; С. Станковић, Жртвеници и просопоморфни поклопци из Винче, Бг 1986; Д. Антоновић, Предмети од глачаног камена из Винче, Бг 1992; Д. Николић (ур.), Винча – праисторијска метропола, Бг 2008.
Дубравка Николић
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)