ВУЧО, Ђорђе

ВУЧО, Ђорђе, трговац, економ (Влахо Клисура код Битоља, Македонија, 1854 -- Београд, 1909). Рођен у скромној породици у цинцарском крају. Навршивши 15 година, преселио се у Београд. Радио је као шегрт код Луке Ђеловића, товарећи бродове на Сави, потом у часовничарској радњи Константина Поповића, те комисионој радњи Јанка Баше. Када је Баша 1885. банкротирао, трговао је ситном кожом, сувим шљивама и другим земљорадничким производима. Као добар економ успешно се прилагодио свим променама на тржишту с краја XIX в. (јача конкуренција, виши захтеви у односу на квалитет, начин паковања и брзину транспорта) и унапредио постојећи комисионарски посао, развивши, уједно, обимну извозну трговинску делатност. Стекао је знатни капитал, који је улагао у послове с непокретностима. Од 1893. до 1908. купио је осам кућа и сазидао четири: велику спратну кућу у улици Краљевића Марка, приземну породичну кућу на углу Немањине и Делиградске, двоспратницу на углу Карађорђеве улице и кафану „Код Атине" на Теразијама. Куће које је подигао биле су изграђене у складу с модерним архитектонским трендовима. Три је пројектовао архитекта Димитрије Т. Леко. Уживао је поверење и поштовање пословног света. Изабран је за члана Управног одбора Повлашћене извозне банке. Новчано је помагао рад Трговачке омладине и Народног позоришта. Из другог брака са Ифигенијом, рођеном Барбери, имао четири сина: Александра, Милана, Стеву и Николу, будућег професора Економског факултета у Београду. Због болести је радњу продао рођацима Сими и Јовану Баши, под условом да посао предају В. синовима када постану пунолетни. За време I светског рата радња није радила, а посао су 1921. преузели синови Стева и Александар. Браћа су, услед наглог скока цене грађевинског материјала, изгубила велики новац: Стева зидајући троспратницу у улици Кнегиње Љубице 14, а Александар подижући зграде у којој се данас налазе Градски музеј и библиотека. Стева је 1924. у Земуну подигао фабрику за штављење коже, која је убрзо запала у велике дугове, пошто су пале цене и продаја коже. То је покривано новим задужењима код Извозне банке чији је председник био Стевин таст Аца Н. Поповић. Услед немогућности да се исплате дугови, целокупна непокретна имовина сва четири брата, који су били гаранти, продата је, а фирма „Ђорђе Вучо" угашена након 45 година пословања.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Гордић, Архитектонско наслеђе града Београда, Бг 1966; М. М. Костић, Успон Београда, Бг 1994.

М. Јоксимовић Пајевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)