ВЕРИДБА

ВЕРИДБА, међусобно обећање две особе да ће у договорено време склопити брак; званична објава ужој, па широј заједници да ће се двоје венчати. Код Срба в. није правно регулисана и нема неко посебно правно значење, али у традиционалној култури Срба, у циклусу свадбених обичаја, заузима важно место. В. се обављала најчешће недељом уз гозбу, песму и игру. Данас је готово свеједно када ће се в. огласити и обавити, а често се и сам чин изоставља. Као сегмент свадбених обичаја, в. чини структуру предсвадбених ритуала. Материјални доказ в. јесте веренички прстен (најчешће је од злата и украшен драгим камењем) који младић поклања девојци. У различитим крајевима в. се називала и јабука, прстеновање и сл. Примањем јабуке у коју је забоден прстен и новчић, девојка и њена породица дају јавни пристанак породици момка да ће се то двоје венчати. В. се потврђује и ручком у девојачком дому, организованим за ближу фамилију с обе стране, а чије трошкове сносе родитељи девојке. И у другој половини XX в. в. се често обележавала заједничким ручком и узајамним даривањем. У неким крајевима девојка је осим прстена и јабуке добијала на дар хаљину, мараму и ципеле од свекра и свекрве, а остали њени сродници кошуље, чарапе. Девојка је пак даривала свекра (кошуљом) и свекрву (метражном тканином). Очеви су размењивали ракију као знак пријатељства. Време од в. до венчања је време припрема за свадбено славље у обе породице. У периоду између 60-их и 70-их година XX в. в. су се обављале и пред одлазак младића у војску, а по повратку се припремала свадба. У другој половини XX в. момак вери девојку тако што јој поклони прстен, па потом о томе свако обавести своју породицу.

Весна Марјановић

В. вероватно потиче с Оријента, а примањем хришћанства Срби су примили и обичај в., јер је постојала код старозаветних Јевреја. Девојке су код Јевреја могле бити верене већ у 13. години, а вереништво је сматрано почетком брака. Могло је да траје до годину дана, а изједначавано је с браком и обавезивало је на верност. У случају да вереница наруши верност, то је квалификовано као прељуба, зато је кажњавана каменовањем исто као удата жена. Мушка страна није санкционисана због неверства, а у случају смрти вереника вереница је сматрана удовицом.

Српска црква је в. озаконила састављањем записника и вршењем предбрачног испита који обавезује веренике да се у року од шест месеци венчају. За то време пароси оба вереника у храму објављују в. и остављају време да заинтересовани ставе примедбе: да ли неко није већ верен или је у браку, те да вереници нису у сродству. Државно законодавство није то учинило иако пре регистрације брака сачињава записник. В. је називана и просидба, а дар девојци је назван и недоличним изразом – капара и капарисање. По в. девојчина кућа приређује весеље звано прошевина.

Радомир Милошевић

ИЗВОР: Брачна правила СПЦ, Бг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, Црквено право, II, Брачно право, Бг 1973; Д. Николић, Горње Драгачево, етнолошко проучавање културних промена, Бг 1996; С. Златановић, „Значењски склоп традицијске свадбе", Етнология, София 2001, 4; Б. Јовановић, Магија српских обреда, Ниш 2001; А. Павићевић, Народни и црквени брак у српском сеоском друштву, Бг 2001; Б. Крстић, Народни живот и обичаји Клисураца и Пољадијаца, Темишвар 2002; Д. Лајић Михајловић, Свадбени обичаји и песме Црногораца у Бачкој, Пг 2004.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)