ВЕНЕДИКТ (Пичаура Краљевић)

ВЕНЕДИКТ (Пичаура Краљевић), епископ далматински (Кампанис код Солуна, 26. I 1765 – Венеција, 13. II 1862). Рођен у браку Грка и Бугарке, замонашио се у манастиру Св. Анастасије код Солуна и постао ђакон. Његов живот обележен је лажима, крађама, бежањима и улагивањима. Украо је свом манастиру 6.000 гроша и побегао у Букурешт, одакле су га вратили у Јањину где је код Али-паше три године био субаша. Измисливши презиме Краљевић (као његова права презимена помињу се Пачаурица, Паћавура, Полизовић), лутао је по Балкану и скупљао прилог тобоже за Синајски манастир. Није познато где је и када постао свештеник. Митом и преваром 1806. постао је викар дабробосанског митрополита Калиника, са титулом кратовски. Уговоривши да му В. годишње плаћа 4.500 дуката, Калиник се повукао у Цариград препустивши му митрополију. Оптужен да је у време Првог српског устанка био у вези са Карађорђем, доспео je у травнички затвор, али је пуштен уз богат откуп. Пребегао је у Аустрију и био смештен у Бешеново, одакле је прешао у Земун, али је побегао у Далмацију када је Порта затражила од Беча његово изручење. Удворничким понашањем успело му је да га Наполеон 1810. постави за епископа далматинског. Када је Далмација 1813. припала Аустрији, В. је покушавао да јој се додвори. Срби су тражили да им В. и даље остане епископ, а он од митрополита Стефана (Стратимировића) да Далматинска епархија уђе под јурисдикцију Карловачке митрополије. Митрополит је прихватио јурисдикцију иако је сматрао да је В. неканонским путем постао далматински епископ. Да би стекао поверење Беча, предложио је 1819. да се у Шибенику оснује унијатско семениште за спремање српских свештеника и довео четири унијатска професора из Галиције. Сазнавши за ово, Срби су се побунили и после многих неуспелих жалби властима, сковали заверу и покушали атентат, у којем је било мртвих и рањених, али је В. преживео. Отишао је 1823. у Падову, а потом у Венецију одакле је управљао епархијом до пензионисања 1828. У тестаменту тврди да никада није био унијат, али не објашњава довођење унијатских професора и отварање унијатске богословије.

ИЗВОРИ: Житије Герасима Зелића, I–III, Бг 1897, 1898, 1900; Д. Руварац, Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Бг 1898.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Православна Далмација, Н. Сад 1901; С. Вуковић, Српски јерарси од IX до XX века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)