ВЕРЊИКИЦА

ВЕРЊИКИЦА, спелеолошки објекат (пећина) у источној Србији, на источном ободу планине Кучај. Од Злота је удаљена 4,5 км, од Бора 16 км, а од Београда 230 км. Налази се високо у кречњачком одсеку, на левој страни кањона Лазареве реке, на надморској висини од 454 м и 150 м изнад дна кањона. Од Лазареве пећине удаљена је пешачком стазом 1,5 км, док је висинска разлика 163 м. Истражена дужина пећине је 1.015 м, површина 13.000 м^2^. Пећина је изграђена у дебелој кречњачкој серији која се налази у појасу кречњака и доломита (горња јура -- доња креда) од којих је изграђена и Дубашничка површ. Дебљина кречњака у зони пећине је око 500 м. На основу постојања шареног шљунка који је речног порекла, кроз пећину је протицао подземни речни ток. Сматра се да је стварана крајем горњег плиоцена и почетком дилувијума. В. је сува пећина грандиозних димензија, богата изузетним пећинским накитом: сталактитима, сталагмитима, стубовима и драперијама. Састоји се из система пространих дворана и ходника (Пријемна и Каскадна дворана, Високи канал, Вилинград, Понорска дворана, Колосеум, Мраморје, Готска катедрала, Сала оружја, Мермерна и Сипарска дворана). Колосеум је највећа дворана В. (највећа и међу пећинским системима Србије), пречника 55--60 м, површине 2.570 м², максималне висине 50,7 м са монументалним пећинским накитом (сталактит „Колос", висине 11,5 м). Вилинград је карактеристичан по фантастичним пећинским облицима („Пећински човек", „Ној", „Гљива" итд.). Пећина је релативно касно истражена због своје неприступачности (Д. Цветковић, Т. Сава, Б. Марковић, 50-их година ХХ в; Д. Петровић, 1960--1962). Са Лазаревом пећином чини двојни систем спелеолошког објекта. Под заштитом је државе и саставни део комплекса „Лазарев кањон", споменика природе прве категорије. В. је уређена за посетиоце тиме што је изграђена стаза, од улаза, на врху литице, до излаза, на корито Лазареве реке (1976).

В. М. Николић

Године 1976. је урађен план за туристичко уређење пећине, који је и спроведен у дело. Дужина туристичке стазе у В. износи 620,5 м. Пећина је електрифицирана и урађене су пешачке стазе. Међутим, туристичке посете и агресивно понашање посетилаца су довели до тога да су сталактити и сталагмити, којима је пећина богата, делом оштећени. Затворена је за посете 2000. и до данас није ништа урађено да би дошло до њеног поновног отварања. Пећина је у надлежности јавног предузећа „Србијашуме". Пећина В. је једно од најзначајнијих зимских склоништа слепих мишева у Србији. У зимском периоду забележено је присуство девет врста слепих мишева: Rhinolophus ferrumequinum, Rhinolophus hipposideros, Myotis capaccinii, Myotis myotis, Myotis blythii, Myotis emarginatus, Pipistrellus pipistrellus sensu lato, Plecotus austriacus, Miniopterus schreibersii.

Т. Лукић; М. Бубало Живковић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, „Верњикица", Гласник Географског института САНУ, 1964, 19; Р. Лазаревић, Злотске пећине, Бор 1978.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)