ВЕДОГОЊА

ВЕДОГОЊА, у народним веровањима биће натприродних особина које поседује способност да се супротстави градоносним облацима и врeменским непогодама. У Боки которској и Грбљу називало се вједогоња или једогоња. По сличним формалним карактеристикама и функцијама, али под другим називима, ово биће се појављује и у другим крајевима на простору Балкана. У западној Србији то су били ветровњаци, у централној и источној змајевити људи или змај-човек, у неким деловима Војводине облачари, док се термин здухач, здува, стуха или стија могао чути у Херцеговини, Црној Гори, Санџаку, Босни и Далмацији. Реч је о веровањима да људи могу поседовати натприродну особину одвајања душе од тела у посебном стању транса, уснулости или обамрлости тела. Душа одлази међу облаке и бори се са в. из других села. Борба се одвијала одваљеним стаблима изнад планина. Победник је на тај начин спречавао да његово село или атар остане без плодова јер је могао да спречи временске неприлике изнад свог села и пренесе летину из побеђеног села. У нехришћанским веровањима Јужних Словена поуздано се може утврдити, на основу етнографских и других извора из XVIII, XIX и великим делом из XX в., да су постојала веровања у бића која изазивају временске непогоде, тзв. градоносце, као и бића која су штитила од временских непогода, тзв. градобранитеље. Улога в. је, у том смислу, двојна – бранећи своје село или атар од града, истовремено је скретао градоносне облаке на суседна села. То га је чинило градоносцем или негативним бићем за те сеоске заједнице, док је за своју заједницу био градобранитељ. Симболички, оваква веровања говоре о друштвеним сукобима и нетрпељивости према другоме. В. је практично родни опонент вештици јер се веровало да посебан начин рођења девојчице у кошуљици одређује њену даљу судбину као вештице, док се дечак рођен у кошуљици сматра будућим в. И ово веровање има негативну родну конотацију јер се вештици приписује само негативна улога изазивача временских непогода, док је в., сходно принципима патријархалног друштва, заштитник своје заједнице. Људе, за које се веровало да су в., подвргавали су након смрти пробадању иглом или забадању трна у нокат јер се веровало да се, исто као и здухач, након смрти претварају у вампира.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Бандић, Царство земаљско и царство небеско, Бг 1997; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001.

Лидија Б. Радуловић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)