ВАСПИТАЊЕ

ВАСПИТАЊЕ, процес изграђивања и самоизграђивања личности, као и друштвена делатност којом се то постиже. То је свесна, целисходна, намерна и организована активност карактеристична за све цивилизоване и уређене људске заједнице. Педагошки теоретичари, ради лакшег проучавања, в. деле на телесно и здравствено, умно и радно, морално и друштвено, те естетско в. У савременим друштвима, васпитна делатност се јавља и као организован систем, који чине: породично в.; предшколско, основношколско, средњошколско, високошколско и в. и образовање одраслих; интернатско, војно в. и образовање, специјално в. намењено деци са сметњама у развоју и слично.

В. у Срба и у Србији, као земљи која се налази на раскрсници различитих цивилизација, религија и демографских кретања, одувек је било истовремено и аутентично, али и изложено најразличитијим утицајима са стране. В. је реч словенског порекла, која најбоље говори о прапочецима и пореклу васпитавања човека. У народном говору је ова реч дуго означавала везу са храном, у смислу „прихватити се јела". Забележено је да се у Банату говорило гостима: „Узмите и васпитајте се", као врста понуде, нарочито ако се неко стиди и снебива. Од телесног, в. се све више померало ка емотивном, етичком, естетском и умном развоју и усавршавању детета. У писаној форми, реч васпитање први пут срећемо у нашој литератури у биографијама из XII в. Паралелне и сличне речи су одгој, одгојити, одгајити и култивисати (култура). Реч образовање се више односила на форму и формирање, као уобличавање (образ, слика, одраз, изглед).

У традицији српске педагогије изграђен је сасвим специфичан однос између основних појмова – в. и образовање. В. је најшири педагошки процес и појам. Он се односи на све што људи свесно, намерно, систематски и организовано предузимају на плану формирања личности, како оно што организује друштво у односу на васпитаника, тако и оно што предузима сама личност која се развија и формира у околностима једног конкретног друштва. Образовање је срж и језгро целокупног процеса в. То је ужи процес и појам, он чини темељ и основу в. личности и односи се, пре свега, на усвајање знања, на изграђивање навика и умења, усвајање система вредности и међуљудских правила општења. Без добре образовне основе нема целовитог, хармонијског и свестраног в. личности, нити се развој и в. човека може завршити и исцрпсти само на његовој образовној основи и у оквирима образовања. Дакле, в. је најшири педагошки процес и појам који у себи садржи и у јединству обухвата образовање, као ужи процес и појам. В. обухвата целокупност утицаја које врши друштвена заједница, услове које она ствара за подстицање развоја личности и стваралачку активност саме личности која јој омогућује процес самоформирања. Зато се и говори о васпитанику као објекту и субјекту в.

Према унутрашњој структури в. је вишеслојни процес и људска је тежња да се у свим нивоима остварује што потпуније, складније и свестраније. Издвајају се у основи три нивоа, тј. процеса: а) процес усвајања знања, умења и навика (процес који смо назвали образовањем и који је основа за наредна два процеса), б) процес развоја физичких и психичких снага и способности, и в) процес формирања погледа на свет, изграђивања карактера, емоционалног и вољног живота личности у целини (у смислу обликовања и стварања интегритета личности). Рационална основа в. лежи првенствено у првом, а вредносна и хуманистичка, тек у јединству сва три процеса.

Основни педагошки процеси и појмови су променљиви, па и појмови в. и образовање. У време Доситејевог ширења просветитељских идеја и филозофије рационализма (прелаз из XVIII у XIX в.) доминантна је идеја о „воспитатељу српске младежи" и формирању „здравог разума", а васпитни заводи („заведениjа") имају првенствени задатак „дисциплиновања духа", „гимнастичења мозга", јачања воље и формирања моралног грађанина. Средином XIX в., доласком „немачких ђака" и првих наших педагога хербартоваца, у првом плану је тзв. „васпитна настава" и формирање лојалних државних чиновника, а појавом реалног образовања васпитни процес је све пунији образовним, тј. интелектуалним садржајима, посебно из природних наука. Двадесети век, као век науке и технике значајно ремети унутрашњу равнотежу у процесу в., а на штету оних страна в. које се односе на целину, свестраност, стваралаштво и духовност личности.

Још у периодима родовског и племенског уређења и паганских веровања, налазе се трагови ритуалног, обредног и обичајног в. у Срба, које је делом прикупио и сачувао од заборава Јован Миодраговић у Народној педагогији у Срба или како народ српски подиже пород свој (Бг 1914). То народно благо се током епохе просветитељства и кроз читав XIX в. спојило са покретом народног просвећивања, које је подржавано од свештеника, учитеља и просветних власти. У институционалном погледу в. се у Срба прво јавља у форми дворских и манастирских училишта, а у Приморју немањићке државе и кроз градске школе, које подстиче трговачко-занатлијски грађански слој. Школске институције се као систем прво уређују код Срба у Војној крајини, а као вероисповедне школе у црквеној организацији и на просторима Турске царевине. Први професионални учитељи се регрутују из редова свршених богослова (из богословских и богословско-учитељских школа), а световни учитељи су све бројнији после оснивања препарандија (Сентандреја, Сомбор) и учитељских школа (Крагујевац, 1871). Школски систем се у Србији постепено конституише током XIX в.: обштествене и правитељствене основне школе, гимназије, реалке, грађанске школе; трговачке, занатске и посебно девојачке, односно женске школе; Лицеј, Велика школа (1863) и Универзитет у Београду (1905). Као кључни нормативни акти за уређење институционалног система в. у Срба могу се сматрати: Устројеније из 1844, Закон о основној школи из 1882. и Закон о Универзитету у Београду 1905.

Недељко Трнавац

Верско в., организована активност одгајања младих нараштаја у духу религијских начела у које чланови заједнице верују. Основно в. в. и прва знања везана за веру добијају се у породици. На сваком вишем нивоу (школа, факултет, радна организација) оно подлеже одређеним педагошким начелима. Свака верска организација има своју васпитну методику која подразумева мере и облике учења и рада како би створила свесне и одговорне чланове не само своје верске него и друштвене заједнице уопште.

В. в. није једнострано јер у религији има интелектуалних, естетских и моралних момената, као што и у овима има религиозних чинилаца. Религија је одувек била васпитни чинилац првог реда, како за младе тако и за одрасле. В. в. проширује доживљај целокупности света, живота, смрти, њиме се улази у свет доброте, врлине, дужности. Оно изграђује верски поглед на свет, било као главни, било као допунски у односу на научни, естетски или морални. Религиозни поглед изграђиван је дуже од свих осталих и у најразноврснијим културним и националним срединама. Постоји свугде где постоји друштво као културна заједница у којој се не остварује само биолошки него и културни и вредносни живот. Утиче на целу личност: развија емоционални живот који је покретач сваке акције, развија машту како стваралачку тако и репродуктивну, подстиче знање на развијање и усавршавање, утиче на вољу у циљу остваривања доброте у животу и оспособљава за посматрање света, људи и ствари око себе, уводи у животну мудрост и схватање смисла вечних вредности. Оно даје дубину мисли, мир души, племенитост у понашању и унутрашњу слободу без које нема праве слободе. Потискивање в. в. доводи до опадања културног живота, полета и стваралаштва.

В. в. код Срба у хришћанском духу, касније оквалификовано као патријархално, нашло је своје место у народним умотворинама, поезији, прози и пословицама. У њима је приказано хришћанско, али и витешко понашање у разним животним ситуацијама. Одбацивање в. в. у периоду социјалистичке Југославије још увек показује своје наличје.

Радомир Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Илић, „Питање религијскога васпитања и образовања", Духовна стража, 1928, 2; В. Зеньковский, Проблемы воспитания в свете христианской антропологии, Париж 1934; Р. Вучић, „О верском васпитању у породици", Гласник СПЦ, 1953, 5; „Васпитање за истину", Гласник СПЦ, 1956, 3; „О верској настави", Гласник СПЦ, 1956, 9; „Хришћанство и васпитање", Богословље, 1963, 1–2; Ј. Златоусти, О васпитању деце, Крњево 1977; Н. Поткоњак, Теоријско-методолошки проблеми педагогије, Бг 1977; Педагошка енциклопедија, 1–2, Бг 1987; Н. Трнавац, Ј. Ђорђевић, Педагогија, Бг 2010.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)