ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ

ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ, град у источној Србији, изграђен на десној обали Дунава, 20 км узводно од Ђердапске клисуре. Регионални је центар Браничева. Кроз В. Г. пролази пут од Пожаревца (35 км) за Кладово, а овде се од њега према југу одваја локални пут ка браничевским селима. В. Г. је центар општине површине 328 км² са 26 насеља у којима је 2011. живело 17.610 становника. Насеље је уз обалу Дунава, узводно од ушћа Пека, на око 75 м н.в. Радијалног је облика и распореда улица. Од средине XIX в. помиње се као варош, а између два светска рата имало је статус варошице. Током друге половине XX в. број становника је константно растао. Године 1948. било је 2.783 становника, 2002. 5.658, а 2011. 5.825 (90,7% Срба). Аграрна занимања ангажовала су само 10,2% активног становништва, док су остали радили у неаграрним делатностима, највећим бројем у месту (индустрија 17%, трговина и услужно занатство 16,9% итд.). У граду су сва надлештва општинске управе, православна црква, основна школа, гимназија, дом културе, пошта, дом здравља, као и речна лука, млин, погон машинске индустрије, конфекције и земљорадничка задруга.

Србољуб Ђ. Стаменковић

На простору В. Г. живот се одвијао у континуитету још од античког доба. Прво познато насељено место био је римски Пинкум (Pincum). У време византијске владавине, цар Јустинијан је средином VI в. приликом обнове лимеса обновио Пинкум. Градиште се помиње и у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381, а током османске власти као насеље Долње Градиште, са луком и кулом Алибега Михаилоглуа на ушћу Пека у Дунав, код суседног села Пожеженa.

В. Г. доживљава свој успон током XIX в. када прераста у средиште Рамског среза. Јoaким Вујић бележи да је то мала варошица на чијем челу је тада био Миљко Петровић, брат Хајдук Вељка. В. Г. је једно од првих места у Кнежевини Србији које је добило урбанистички план 1836. Тада се централни градски простор формирао спајањем трговачке чаршије и пијаце, новоформираног пространог трга. Око Житнoг тргa уобличава се административно, просветно и верско средиште, па се на њему распоређују најзначајнијa јавнa здања у граду – црква, школа и општина.

Црква Св. архангела Гаврила у В. Г. потиче још из времена османске владавине. У време аустријске окупације Србије црква је обновљена 1722, а њене описе доносе егзарх Максим Ратковић и Јован Михајловић 1733. и 1734. Почетком XIX в. цркву и град описује Јоаким Вујић. Садашњи храм подигнут је 1852–1854, као подужна једнобродна грађевина са звоником над западним делом. Спољашњи изглед цркве изведен је у неокласицистичком архитектонском стилу. Непознат је аутор плана, а цркву су градили мајстори Трајко Видовић и Георгије „Флах". Поправкa и статика звоника изведене су према предлогу чувеног балканског градитеља Андреја Дамјанова. Црква у В. Г. је више пута мењала олтарску преграду. Најраније познате иконе за иконостас израдио је сликар Арсеније Јакшић из Беле Цркве, а оне се сада налазе у цркви села Поповице код Неготина. Од 1832. до 1834. иконе за иконостас сликао је иконописац Михаило Костић Константиновић. Садашњи иконостас насликао је сликар Настас Стефановић 1901. Зидно сликарство, које покрива све површине храма, дело је сликара Јована Исајловића Млађег и Димитрија Посниковића 1856–1857. Ликовни програм зидног сликарства саображен је симболичком значају и литургијској функцији, а један је од најкомплекснијих из средине XIX в. на подручју Кнежевине Србије.

Почетком ХХ в. подижу се значајни јавни објекти у В. Г., који сведоче о успону града, као и о култури Србије тога времена. По својим архитектонским карактеристикама издвајају се зграда царинарнице и среско здање (зграда Oпштинe) које је пројектовао Милорад Рувидић. Среско здање спада у ред знаменитих профаних објеката српске историцистичке архитектуре. У В. Г. налазе се и два јавна споменика: Споменик палим борцима у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1919, постављен на Житном тргу, који је извео Симеон Роксандић и споменик Властимиру Павловићу Царевцу у градском парку, који је извајао Миливоје Богосављевић.

Ненад Макуљевић

ЛИТЕРАТУРА: М. Васић, „Pincum или Велико Градиште", Старинар, 1894, 1; ВИИНЈ, I, Бг 1955; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Н. Макуљевић, Црква Светог Архангела Гаврила у Великом Градишту, Велико Градиште 2007.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)