ВЕСЕЛИЊЕ

ВЕСЕЛИЊЕ, манастир у селу Врба код Гламоча, са храмом Рођења Св. Јована Крститеља (Ивањдан). Изградио га је 1971–1975. као своју задужбину Веселин Наерловић, за покој душе оца Мићана и мајке Савке. Ослободивши се усташког затвора 1941, у којем се заветовао да сагради цркву ако преживи рат, Веселин је успео да стигне до Аргентине и у Буенос Аиресу оснује трговину кожом и производима од коже. Изградња задужбине коштала је преко 300.000 америчких долара и донела ктитору Орден Св. Саве I реда. Храм је лоциран на најлепшем делу Гламочког поља, близу темеља старе цркве брвнаре Св. апостола Петра и Павла из 1865, коју су усташе спалиле 1941. У кругу порте подигнути су парохијски дом и сви помоћни објекти. Парохијски храм је 1985. дозволом СА Синода претворен у манастир који је име добио по имену ктитора. Манастир се нашао у средишту ратних дејстава 1992–1995. није погођен ниједном гранатом, али када је хрватска војска заузела Гламоч, монаси су избегли, а манастир је претворен у командно место. По одласку хрватске војске рушење и скрнављење наставили су околни Хрвати и Муслимани опљачкавши предмете сакралне и културне вредности. Повратком монаштва 1998. отпочела је обнова манастира, коју су гламочке власти стално ометале. Санирање оштећења помогли су холандски CIMIC и SFOR. Враћени су покрадени сакрални предмети, али и даље недостају: Тројеручица (рад Војислава Билбије) и две старе иконе (Св. Петар и Павле; Успење Богородичино). Манастир је много значио у духовном и културном животу, посебно после повратка прогнаних Срба на запустело Гламочко поље.

Храм је зидан од гламочког камена, вађеног у црквеном мајдану и тесаног у камене коцке. Пројекат за храм, иконостас, ктиторску капелу, ограду, капију и остале зграде урадио је архитекта Драгомир Тадић, а радове извео неимар Ратко Лазић из Топоља код Книна. Објекат је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и четвртастим певничким апсидама. Из западног зида ниче четворострани звоник чија источна страна почива на два стуба. Приземни део звоника са три лучна отвора има улогу спољне припрате, а на простору звона на свакој страни је отворена лучна монофора. Кров на две воде првобитно је био покривен црепом каналица, али је после рата покривен бакарним лимом. Иконостас од беловодског камена исклесао је Љуба Смиљковић из Белих Вода, украсивши га орнаментима биљног преплета. Иконе иконостаса урадио је протођакон Марко Илић из Београда у византијском стилу, као и неколико икона на дрвеним плочама, поједине у природној величини, на зидовима храма.

У кругу манастира налази се Спомен-капела српских новомученика, саграђена 1991. по пројекту Љубице Бошњак из Београда на месту старог храма из 1865. У крипти капеле је костурница у коју су смештене свете мошти новомученика које су усташе 1941–1945. после мучења, клања и убијања бацили у јаму Корићани и друге јаме око Гламоча. Извађене из јама и бездана, опојао их је патријарх Павле са архијерејима. Спомен-костурница није довршена због ратних неприлика и новог погрома српског народа. Хрватска војска је 1995. скинула бакар са крова капеле. Ктиторска капела са два саркофага за вечни починак ктитора и његове супруге саграђена је 1985. у кругу манастира. Зидан је блоковима камена са редом цигле између њих. Хрватска солдатеска је 1995–1996. оштетила капелу, али је у њој 2001. сахрањен ктитор. Обнова капеле извршена је 2002. Славолук на који су окачена звона са старе цркве пројектовао је Добросав Нешковић из Београда.

ЛИТЕРАТУРА: Црква, календар СПП за 2006; Епархија бихаћко-петровачка први шематизам 2010, Босански Петровац 2011.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)