ВИТАЦИЗАМ

ВИТАЦИЗАМ, фонетска појава названа по средње- и новогрчком изговору назива грчког слова b као [vita], а не на класичан начин као [beta] (→ бетацизам), нпр. Византија (а не Бизантија) од грч. Buzntion, Вавилон (а не Бабилон) од Bbulon. Осим у српском, в. је присутан и у другим балканским и словенским језицима чији су говорници били у сфери утицаја источне цркве и грчког језика. Поред итацизма, у изговору вокала h као [i], в. подразумева промену у артикулацији гласа [b], прелаз првобитног звучног билабијалног оклузива [b] у звучни лабиодентал [v], одн. лабијал [w]. У (старо)српском језику в. се среће у речима које су позајмљиване непосредно из византијског грчког, претежно из домена религије и цркве, ређе администрације и свакодневног живота: ђаво од diboloõ, хрисовуљ(а) од crusovboullon, кољиво од kovl(l)ubon. Неке старе позајмљенице са в. имају модерне пандане са бетацизмом у појединим речима крајњег грчког порекла, које су у новије време у српски језик ушле преко других европских језика или као интернационалне речи: варварин – барбарогеније, ђаво – дијаболичан, Василије – базилика, хрисовуља – була, такође Византија „средњовековно источно римско царство" – Бизант „антички град (по којем је Византија названа)". В. у српском језику нарочито показују библијска имена: Аврам – Абрахам, Јаков – Јакоб, Јов – Јоб, Јелисавета – Елизабета, Витлејем – Бетлехем и др.

ЛИТЕРАТУРА: П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, 1, Зг 1971.

Јасна Влајић Поповић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)