ВИМИНАЦИЈУМ

ВИМИНАЦИЈУМ (Viminacium), антички легијски логор и главни град римске провинције Горња Мезија (касније Прва Мезија). Археолошке ископине В. налазе се данас у атарима села Стари Костолац и Дрмно, 12 км од Пожаревца. В. је настао на територији келтског племена Скордиска, његово име налази се у историјским изворима, на Птолемејевој карти (Tabula Peutingeriana) и у најзначајнијем војном спису Нотицији Дигнитатум (Notitia Dignitatum), спису који осликава стање на овим просторима из IV в. Прву скицу легијског логора и града В. објавио је Луиђи Фердинанд Марсиљи 1726. Средином XIX в. овај простор обилази Феликс Каниц и оставља драгоцене записе о том простору. У XIX в. још су се назирали обриси античког града и легијског логора: широке улице које се секу под правим углом, тргови, позоришта, купатила, водоводи, градски бедеми и куле. На десној обали Млаве, на локалитету Чаир, Михаило Валтровић 1882. и Милоје Васић 1902, обавили су археолошка истраживања, која су показала да је логор имао правоугаону основу и да се недалеко од западних бедема налазило цивилно насеље.

Величина и значај В. условљени су изузетно повољним географским положајем, како у систему одбране северних граница Царства тако и у сплету комуникација и трговинском промету. О рудном богатству провинције Горње Мезије, која је највећим делом обухватала простор данашње Србије, сведоче бројни римски извори. Током своје историје В. је постао највеће градско насеље и главни град Горње Мезије (Мoesia Superior), касније Прве Мезије (Мoesia Prima). Представљао је и један од најзначајнијих војних пунктова Горње Мезије из којег су дејствовале римске легије. Повољан географски положај и раскршће три значајна римска пута у непосредној близини, омогућили су повезивање В. са западним, источним и јужним деловима Царства. Дунав је представљао четврту важну саобраћајницу римског града и легијског логора. Пристаниште В. потврђено је тројако: епиграфским материјалом, геофизичким и геоморфолошким истраживањима. Епиграфска грађа показује да је на В. била стационирана Classis Flavia Moesica. Геофизичка истраживања током 2004. и 2005. показала су да се на рукавцу Дунава, односно на садашњој реци Млави, на локацији Каменити брод, може претпоставити постојање римске луке. Геоморфолошка истраживања потврдила су претпоставку да се град В. налазио на рукавцу Дунава, чије је корито касније заузела река Млава. На основу капацитета откривених акведукта који су В. снабдевали водом, као и на основу величине амфитеатра, чија су истраживања у току, В. је средином II и почетком III в. могао имати око 30.000 становника. Градски статус је добио у првој половини II в., у време Хадријанове владавине, највероватније 117. када добија име Viminacium Aelium Hadrianum. Даљи успон В. накратко је прекинут епидемијом куге за време Марка Аурелија. Археолошка истраживања показују да се епидемија није одразила на економски просперитет В., јер је већ у првим годинама III в. град био у пуном процвату. Готово да није било римског императора који није прошао кроз В. или у њему боравио неко време. Хадријан је овде два пута организовао лов, у два маха град је посетио римски император Септимије Север, а касније су у њему боравили и други римски цареви: Гордијан III, Филип Арабљанин, Требонијан Гал, Хостилијан, Диоклецијан, Константин Велики, Констанције I, Јулијан, а последњи император који је посетио В. био је Грацијан. У III в., у време Гордијана III, град је постао колонија и стекао право ковања новца. Из историјских извора је познато да се 284. у близини В. одиграла пресудна битка за превласт између двојице императора, Диоклецијана и Карина. О овом времену сведочи и мермерни портрет Карина у музеју у Пожаревцу.

Војни логор, castrum Viminacium, према најновијим археолошким истраживањима има димензије 445x395 м. Међутим, геофизичка истраживања показују да је логор изграђен у првим деценијама I в. био готово два и по пута већи, димензија 1.000x445 м. Страбонов податак да је Елије Катон у Августово време доселио у Мезију 50.000 Гета говори у прилог чињеници да је Мезија већ тада имала развијену војну организацију са значајним војним упориштима, од којих је једно, свакако, био и В. До владавине Домицијана у В. су биле стациониране две легије. Крајем I в. и у првим деценијама II в. почиње економски успон В., а врхунац процвата града је у II в. и почетком III в. В. је остао значајно војно, економско и саобраћајно средиште све до средине V в. У IV в. град постаје епископско седиште, а познати су епископи Амантин из 343. и Киријак из 356. Средином V в., 441. или 443, В. је заједно са Маргумом уништен у снажном налету Атилиних Хуна. Осим В. и Маргума, тада су страдали и градови Сирмијум и Наис. Хунско освајaње и разарање В. означило је крај његовог културног и економског развоја. Живот на В. је настављен у VI в. Јустинијaновом обновом утврђењa, али више никада није достигао сјај претходних пет векова. Крајем V в. дошло је до насељавања Германа на територију В., што је потврђено археолошким и антрополошким истраживањима касноантичких некропола. В. је обновљен у рановизантијском периоду као metropolis Moesiae Primae, митрополија под јурисдикцијом архиепископије у Првој Јустинијани (Prima Justiniana), данас Царичином Граду код Лебана. Године 584. В. су заузели Авари, а око 600. се помиње као византијско војно упориште у рату против Авара. Теофил Симоката га описује као острво, што би се могло тумачити геоморфолошким истраживањима на локалитету Каменити брод, где је потврђено постојање острва непосредно са северне стране пристаништа. Археолошка истраживања указују да је на овом простору било преграђивања рукавца у форми одбрамбене клаузуре.

О великом богатству становника В. сведоче драгоцени налази откривени на римским гробљима око града. Прве податке о римским некрополама дао је 1882. Михаило Валтровић, који је констатовао да се јужно од „вароши" налази велико римско гробље које се простире до десне обале Млаве. Извршио је и мања сондажна истраживања некрополе инхумираних покојника на локацији Пећине. Седамдесетих година XX в. изградњом ТЕ „Костолац Б" почела су систематска заштитна ископавања некропола В. под руководством Археолошког института, у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе Србије и Народним музејом из Београда. Током вишедеценијских радова истражено је више од 14.000 гробова у којима је нађено преко 40.000 предмета од изузетног значаја, а истражене осликане гробнице сведоче о врхунским уметницима касноантичког сликарства. Некрополе у В. представљају културне и биолошке остатке становништва четири различита периода живота града. Најстарија је некропола Келта на локалитету Пећине с краја IV и почетка III в. п.н.е. На локалитетима Више гробаља, Пећине и Код бреста откривене су римске некрополе из времена Царства, које се датују од I до IV в. н.е. Из периода велике сеобе народа истражене су три некрополе. У овом низу најмлађа је средњовековна насеобинска некропола која се оквирно датује у раздобље између XV и XVI в. Почетком друге деценије XXI в. у сарадњи са Антрополошком збирком из Минхена започета су лабораторијска истраживања стронцијума на скелетним остацима из некропола В. Први резултати показују да је на територији В. регистровано седам различитих категорија становништва, од којих пет нису са територије В. и Горње Мезије.

Територија града В. и легијског логора заузимала је преко 450 ха шире и 220 ха уже градске територије. Као археолошки парк заштићено је 350 ха на којима су предвиђена археолошка истраживања. Отварањем археолошког парка 2005. В. је сврстан у светску туристичку понуду, а 2006. изграђено је понтонско пристаниште које омогућава приступ великим бродовима са Дунава. У оквиру парка представљено је и палеонтолошко налазиште где је 2009. откривен цео скелет мамута, из периода доњег плеистоцена, стар више од милион година. На простору града делимично или потпуно су истражени и презентовани: ранохришћанска меморија, где су се окупљали и рани хришћани да би одали пошту сахрањеним светитељима, римски акведукт, римски амфитеатар, монументално градско купатило, thermae; а на простору легијског логора истражена је северна капија логора. На источном делу виминацијумске некрополе у потпуности је истражен и презентован царски маузолеј.

У току су мултидисциплинарна истраживања урбаног језгра В. и околине града. Предност овог римског налазишта је што се простире испод њива, без савременог насеља изнад римских остатака, што пружа јединствену прилику да се град и легијски логор у потпуности ископају и представе готово у свом некадашњем обиму. Од 2002. систематски се истражују археолошки остаци који се налазе изван најуже зоне локалитета уз употребу низа различитих метода проспекције (сателитска навигација, даљинска детекција, различите геофизичке методе, анализа 3D објеката у земљи), да би потом уследила археолошка ископавања и на крају измештање истражених објеката на безбедну локацију. Први велики успех примене геофизичких метода било је детектовање, а затим и ископавање акведукта у пролеће 2003, у дужини од 1.700 м. Закључено је да је саграђен у I в. н.е., а уништен у првој половини V в. за време хунске инвазије. Градиле су га две легије -- легија IV Флавијеваца и легија VII Клаудијева. На опекама су откривени печати обе легије. Акведукт је саграђен од камена и опеке везаних малтером. Израчунато је да је његова укупна дужина око 10 км. Акведукт је у В. доводио пијаћу воду са извора на околним планинама. Због угрожености овог објекта радом површинског копа угља ТЕ „Дрмно", премештен је на сигурну локацију у оквиру археолoшког парка. Такође, водоторањ овог водовода (castelum aquae), истражен 2008, заштићен је и презентован на исти начин. Ископавања амфитеатра започета су крајем 2007. и трају до данас. До сада је у потпуности откривен зид око арене, са пролазима на северној, западној, јужној и источној страни. Најмлађи културни хоризонт може се датовати у период друге половине III и IV в., док најстарији припада почетку II в. Откривена су и 52 касноантичка гроба у западном делу амфитеатра. На основу резултата досадашњих истраживања, димензије овог, за сада јединог, амфитеатра на простору Горње Мезије износе 84,05x73,80 м (димензије арене 55,00x44,85 м). У оквиру археолошког парка изграђен је научно-истраживачки центар Domvs Scientiarvm Viminacivm. Објекат је саграђен у облику луксузне виле рустике (villa rustica), са скоро 5.000м², а намењен је научницима из Србије али и из целог света који већ користе његове лабораторије, радионице и атријуме за истраживања и организовање разних скупова.

Миомир Кораћ

Праисторијски локалитет Пећине. Први латенски гробови, откривени приликом заштитних ископавања В., најпре су сматрани случајношћу (1981–1982). Распоред гробова није упућивао на некрополу, зона њиховог открића припадала је широј територији В., коришћеној више векова као градско гробље. Тек је откриће њихове прве групе дозволило претпоставку о месту сахрањивања неког мањег старокелтског насеља. Наставак ископавања довео је до прихватљивог решења: радило се о некрополи непознате величине састављене од више међусобно независних група гробова. Међутим, и те групе су биле издељене на мање или веће подгрупе, без одређеног система укопавања и устаљене оријентације гробова. Већина гробова је припадала старијој фази латена, али то није било и једино време сахрањивања. Погребни ритуал и датовање гробних прилога посведочили су да су сахрањиване две различите етничке групе: келтска и домородачка – Трибали и Панони старијег гвозденог доба. Ако се наведе њихово познато порекло, тада прва група припада Источним Келтима Горњег и Средњег Подунавља, а друга аутохтоним племенима Карпатског басена и Централног Балкана. Јасно је да Пећине репрезентују некрополу из почетне фазе инвазије Источних Келта, усмерене на југ Балкана и хеленистичке краљевине Мале Азије, добро познате из античких историјских извора. Укупно регистрованих гробова на Пећинама је 43, од чега 17 келтских кремираних, 17 инхумираних, уз девет инхумираних домородачких гробова. Прилози у гробовима били су без посебне обредне намене или изузетне израде: умрлом је једноставно приложена његова лична својина. Фибуле из келтске некрополе образују три групе по намени и технологији израде: карактеристични типови раскошних Минцинген и Духцов фибула са розетама украшеним коралима и тамним стаклом, сразмерно ретких код Источних Келта, али поузданих као хронолошка одредница; најбројнија група претежно гвоздених жичаних фибула, већих димензија, заступљених најчешће у пару, редовно у ратничким гробовима, уједначене конструкције, развијеног типа Духцов; малобројне бронзане тзв. добош фибуле заступљене готово по правилу у пару. Најзад, постоје само спорадични примерци фибула средњолатенске шеме са ногом причвршћеном за лук. Пехари са две тракасте дршке, омиљени код Скордиска, већ су знатније заступљени на Пећинама, и пре оснивања овог познатог латенског савеза Средњег Подунавља и северне Србије. Преузимање узора за ту врсту пехара из хеленистичке керамике (термин „кантарос") мање је вероватно, јер се пре може рачунати на неке типолошке имитације. Традиција употребе ових сервисних судова започиње у региону већ од раног енеолита, посведочена у керамографији плочничке фазе винчанске културе. Дијагностички керамички судови раног латена су такође крчази/флаше, препознатљиве по издуженом вретенастом врату. Крајем средњег латена ова керамичка форма ишчезава, а у касном латену замењена је сервисима за вино, који су путем трговине (или пљачке) доспели из Грчке или северне Италије; биконични лонци/амфоре с оштрим преломом конуса или плитке коничне зделе са равним ободом редовно се налазе у гробним целинама. Домородачки гробови на Пећинама, њих девет, нису скренули пажњу по броју него по месту укопа. Како су делили заједнички простор са келтским гробовима, њихова истовременост је изгледала очигледна. Овим заједничким временом сахрањивања добијен је апсолутни термин келтске колонизације централног Балкана, а самим тим и завршетка старијег гвозденог доба региона.

Борислав Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: L. Dindorf (ур.), Codex Prisci Fragmenta, Lipsiae 1870; М. Валтровић, „Откопавања у Костолцу", Старинар, 1884, 1; C. De Boor (ур.), Theophylacti Simocattae historiae, Lipsiae 1887; J. Haury (ур.), „De aedificiis", у: Procopii Caesariensis Opera Omnia, Lipsiae 1913; Љ. Зотовић, „Некропола из времена сеобе народа са уже градске територије Виминацијума", Старинар, 1980, 31; B. Jovanović, „Les sépultures de la nécropole celtique de Pećine, près de Kostolac, Serbie du Nord", Etudes cеltiques, 1984, 21; M. Mirković, Inscriptions de la Mésie Supérieure. II: Viminacium et Margum, Бг 1986; Р. Васић, „Моравско-тимочка област", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, 5, Сар. 1987; Љ. Зотовић, Ч. Јордовић, Viminacivm I, некропола Више гробаља, Бг 1990; Lj. Zotović, „Die gepidische Nekropole bei Viminacium/Serbien", Ž. Mikić, „Erste Ergebnisse anthropologischer Untersuchung des Germanenfriedhofes von Viminacium/Serbien", Starinar, 1992–1993, 43–44; Д. Спасић, Виминацијум: главни град римске провинције Горње Мезије, По 2002; P. Popović, B. Jovanović, „Lа sépulture G 1-3 378 de Pećine près de Kostolac", Balcanica, 2005, 35; V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, Les nécropoles de Viminacium á l époque des Grandes Migrations, Paris 2006; М. Кораћ, С. Голубовић, Viminacium – Више гробаља, II, Бг 2009; М. Кораћ, С. Голубовић, Н. Мрђић, Itinerarium Romanum Serbiae, Бг 2010; M. Guštin, „On the Celtic Tribe of Taurisci", у: M. Guštin, M. Jevtić (ур.), The Eastern Celts, The Communities Between the Alps and the Black Sea, Koper–Bg 2011.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)