ВЕЛМОЖЕ

ВЕЛМОЖЕ, велика властела, истакнути и најугледнији представници властеоског рода. Готово сви примери употребе термина у писаним споменицима српског средњег века налазе се у босанским краљевским повељама, од краја XIV в. Према начину творбе, то је сложено-изведена именица чију основу чини реч моћ. Најчешће се употребљава у изразу властеле и велможе да се обележе припадници властеоског рода који су учествовали у раду државног сабора или они уз чију је сагласност и сведочење краљ доносио одлуке и издавао повеље. Није редак случај да стоји самостално, као у изразу велможе краљевства ми, али на таквом месту среће се и термин властеле (barones, baroni у латинским и италијанским документима). Иако синонимија и заједничка употреба велможа и властеле може указивати на опште значење припадника властеоског рода, ипак се у готово свим посведоченим примерима в. односе на горњи слој властеле, оне који су пресудно утицали на политику Босне. Ви сте велможе били на окупу, писали су 1404. Дубровчани војводи Сандаљу Хранићу о тек завршеном државном сабору, а деценију касније: ти си од великих велможа русага. Назив в. за најугледнију властелу Босанског краљевства улази у употребу и највише се користи управо у време њихове доминације у Босни, у последњој деценији XIV в. и у прве две XV в. Није случајност да је Дубровачка република у званичној преписци користила епитете славан и велможан када се обраћала босанским великашима тог доба. Босанска краљица Јелена издала је 1397. једну повељу Дубровчанима у договору са велможами властелом краљевства ми, војводом Хрвојем, кнезом Павлом, војводом Сандаљем и с другом многом властелом и властеличићима. У средњовековној Србији термин в. није се користио у законским текстовима и јавним исправама. Остао је ограничен на књижевна дела, са истим значењем као у Босни.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, Државни сабор средњевековне Босне, Бг 1955; С. Ћирковић, „Русашка господа", ИЧ, 1974, 21; П. Анђеловић, „Barones regni и државно вијеће средњовјековне Босне", ПИИС, 1975--1976, 11--12; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

Ђ. Бубало

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)