ВЕНЕЦИЈАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ.

ВЕНЕЦИЈАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Венецијанска (Млетачка) република била је поморска држава, аристократска република која је, са средиштем у граду Венецији и његовом залеђу, владала значајним деловима Италије, пространим поседима на обалама Јадранског, Јонског, Егејског, Мраморног, Црног мора, острвима Крит и Кипар. Настала је у лагунама, на пешчаним острвима између ушћа река По и Пијаве, постепеним насељавањем становништва које се, током V, VI и VII в. склањало пред варварским најездама. Захваљујући трговачким привилегијама добијеним од Византије, чију је врховну власт вековима признавала, Венеција се од сиромашне рибарске заједнице претворила у главно средиште транзитне трговине између источног Средоземља и западне Европе, а потом и у једну од најзначајнијих поморских империја у европској историји. Врхунац моћи достигла је у XV в. Доба њеног опадања почиње у XVI в., са премештањем средишта европске моћи из Средоземља на Атлантик и с продором Османлија на обале Балканског полуострва. Венецијанска република укинута је 1797, Кампоформијским уговором, којим је припала Хабзбуршком царству.

М. Ковић

Историја. Венеција и Србија су током целог средњег века одржавале међусобне везе. Изграђена на острвима у северозападном делу Јадрана, Венеција је била упућена на море. У борби за опстанак њени поданици развили су посебан тип пре-дузимљивости, који је дошао до изражаја нарочито у поморској трговини. С друге стране, Словени, па и Срби, избили су у VII в. на источну јадранску обалу. Борећи се против гусара, Млечани су ратовали против Неретљана, који су у X в. убрајани у Србе. Дужд Петар II Орсеоло (992--1009) успоставио је превласт у Јадранском мору, које су Млечани од XII в. називали „Венецијанским заливом".

Србија је у време Стефана Немање (1166--1196) постала независна држава, држећи приморске области од Цетине до Љеша, које су биле посебно значајне за везе с Венецијом. Како је дужд Енрико Дандоло (1192--1205) претворио Четврти крсташки рат у успешан поход против Византије, Млечани су добили најважније луке и острва на путу до Цариграда. Стекли су Драч и Дубровник (1205) и тако постали суседи српских земаља. Стефан Немањић (1196--1228) оженио се Аном Дандоло, унуком дужда Е. Дандола. О њој је оставио неколико података Андреа Дандоло, хроничар Венеције, приписујући јој заслуге за привлачење српског владара на страну католичке цркве и за добијање краљевске круне од папе 1217. У Србију је дошла 1216, као трећа Стефанова жена. У браку је била десетак година, родивши мужу најмлађе синове: Уроша, каснијег краља, и Првослава, каснијег српског архиепископа Саву II. Била је уз Стефана до краја његовог живота, а остала је у Србији и као удовица. Када је њен син Урош I (1243--1276) постао краљ, била је уз њега као краљица мајка. Умрла је пре 1263, а насликана је на сцени оплакивања у припрати Сопоћана. Припаднице млетачких племићких породица удавале су се до краја XIII в. за чланове династије Немањић. У току 1293. склопљен је у Венецији брачни уговор између Констанце Морозини и Владислава, сина краља Драгутина (1276--1282).

За време владе краља Милутина (1282--1321) вођен је прави монетарни рат између Србије и Венеције. Српски сребрни новац био је имитација млетачког, али је, по тежини и финоћи, временом бивао све слабији, па су млетачке власти од 1282. забрањивале његову употребу. Сама Млетачка република ковала је од 1284. златну монету, дукат или цекин, који је постао главна монета у Средоземљу. Спор око српског новца трајао је до краја владе краља Милутина. Био је добро познат, па је Данте Алигијери навео у својој Божанственој комедији да „и онај из Рашке, који слабо примењује калуп млетачки (кривотвори грошеве млетачке)". Млечани су посредовали у сукобима између краља Милутина и Дубровника, а већ у то време било је млетачких трговаца у унутрашњости Србије. Преписка између две стране највише се односила на накнаду штета нанетих Млечанима у српској држави. Дужд је поднео исцрпан списак српском представнику Василију Васиљевићу, који је 1318. боравио у Венецији.

Краљ Стефан Дечански (1321--1331) одржавао је везе с Млечанима још за очевог живота, док је управљао Зетом. Његови ратови против Дубровника између 1324. и 1327. завршени су миром, уз млетачко посредовање. Сам је 1. V 1330. издао повељу Млечанима о слободној трговини у Србији.

Краљ и цар Стефан Душан (1331--1355) започео је своју владу напорима да се измире дугови Которана млетачким повериоцима. Та питања решена су уговором склопљеним 30. XII 1335. између Котора и Венеције. У XIV в. положај Млечана у српској држави решаван је кроз уговоре између Котора и Венеције, с тим што је те споразуме потврђивао српски владар. Душан је гарантовао млетачким трговцима слободан пролаз кроз своју земљу и обећавао накнаду сваке штете. Заузврат, млетачке власти су га 12. VI 1340, заједно с члановима породице, именовале за млетачког грађанина. Пошто је у Србију приспео „бунтовник Царства" Јован Кантакузин, измириле су Душана 1343. с цариградском владом, на молбу царице Ане Савојске и њеног сина Јована V Палеолога. Званична Венеција поздравила је његову намеру да се крунише за цара. Посредовала је у његовом сукобу с босанским баном Стефаном II Котроманићем, али је одбила понуду да се цар и дужд састану у области између Дубровника и Неретве, правдајући се да дужд, по законима Републике, не сме да изађе из града. Допустила му је да у Венецији купи четири галије, а он сам је од њених трговаца набављао тканине и другу робу. Иако је Душан називао дужда „братом", одбила је 1350. његов предлог о заједничком освајању Цариграда јер јој није одговарало да слабо Византијско царство буде замењено јаком српском државом.

Цар Урош (1355--1371) је већ 10. I 1356. издао повељу о слободи трговине Дубровчанима и Млечанима. Ускоро је, међутим, угарски краљ поразио Венецију, па се морала повући с источне јадранске обале, у складу с одредбама Задарског мира из 1358. После век и по млетачке власти Дубровник је признао врховну власт Угарске. У међувремену, слабила је централна власт у Српском царству, из којег су се издвајале области појединих великаша. Млечани су о томе били добро обавештени и већ 1362. доделили су своје грађанство Војиславу Војиновићу и синовима Балше I. Противили су се да Балшићи и зетски градови држе на мору наоружане бродове, понављајући да је Венеција господарица Јадранског мора. Везе Млечана са Србијом биле су значајније док је била јединствена и јака држава, али је за њих остала и даље привлачна, првенствено због све развијенијег рударства.

Млетачка република се није мирила с одредбама Задарског споразума иако јој је, и по миру склопљеном у Торину 1381, забрањено стицање поседа на источној јадранској обали. Упркос томе, радила је полако и опрезно да стекне места у Далмацији и Зети, на значајном путу за Исток. Господар Зете Ђурађ II Страцимировић (1385--1403), који се оженио Јеленом („госпођа Лена"), кћерком кнеза Лазара, издао је Млечанима 1388. повељу о слободи трговине. У лето 1389. стигле су у Венецију вести о Косовској бици између „велможнога господара Мурата" и „кнеза Лазара". У току 1392. Млечани су преузели Драч и тако прекршили Задарски и Торински мир. Ђурађ II Страцимировић уступио им је 1396. Скадар, Дриваст и Свети Срђ на Бојани у замену за млетачко племство и скадарску провизију од 1.000 дуката годишње.

Као господарицу Јадранског мора, Венецију је првенствено занимао обални појас. Међутим, тражила је од балканских господара да путеви који воде у унутрашњост буду отворени и безбедни. То се односило и на Вука Бранковића, којег је, заједно са синовима и наследницима, 1394. примила у ред својих грађана. Две године касније грађанство је доделила Сандаљу Хранићу, „великом војводи Рашке и Босне, господару Будве и Зете". Било је то време када су Млечани одржавали тешње везе с Бранковићима него с Лазаревићима јер су земље првих биле ближе јадранској обали него Поморавље, којим су владали наследници кнеза Лазара. Када је Венеција, заједно с другим државама, 1403. склопила уговор са султаном Сулејманом I, предвидела је да „син Лазарев" задржи своју земљу и испуњава вазалне обавезе према турском цару.

Пошто је 1403. умро Ђурађ II Страцимировић, наследио га је син јединац Балша III, по мајци унук кнеза Лазара и сестрић деспота Стефана Лазаревића. Његов главни саветник и тутор била је мајка Јелена, жена јаке воље, под чијим је утицајем сматрао да Зета треба да се наслања на Српску деспотовину и да је нераздвојни део некадашњег Српског царства. Под њиховом владом почео је дуготрајни сукоб с Млечанима, познат под именом Први скадарски рат (1405--1413). Балша III посео је градове Млечана, а они су уценили његову и Јеленину главу. Настојећи да дође до мира, посредовали су Бранковићи и Лазаревићи. Млечани су се трудили да поклонима и дељењем повластица привуку на своју страну локалну властелу и пребаце на њу терет рата против Балшића. Када је Балша III повео преговоре о миру, Млечани су тражили да дође у Венецију. Бојећи се за своју безбедност, понуду је одбио. Онда је Јелена заменила сина и 1409. отишла у Млетке. Лепо је дочекана, али је уочено да је „врло сиромашна". Склопила је споразум, по којем је предвиђено да свака страна задржи поседе које је имала пре њеног поласка из Зете. Баш 1409. Венеција је купила за 100.000 дуката права на Далмацију од краља Ладислава Напуљског. Јелена се, пак, 1411. удала за босанског великог војводу Сандаља Хранића, који је, као очух, постао заштитник Балше III. Његовим посредовањем крајем 1412. склопљен је мир, по којем су Балши III враћени Будва, Бар и Улцињ, уз годишњу провизију од 1.000 дуката. Тако је завршен Први скадарски рат.

И после склапања мира, Млечани су остали неповерљиви према Балши III, тим пре што је било спорова на терену. Пошто је угарски краљ Жигмунд поново заратио против Венеције, Балша III започео је ратне операције 1419. Тако је почео Други скадарски рат (1419--1423), у који је увучен и српски деспот. Млечани су 1420. успели да поседну далматинске градове и острва, а исте године предао им се и Котор. Пре тога нудио им се две и по деценије, а под њиховом влашћу остао је скоро четири столећа. Балшу III подржавали су становници Грбља иако су, као которски посед од почетка XIV в., потпали под власт Венеције. У таквој ситуацији Балша III, већ тешко болестан, отишао је у Србију своме ујаку деспоту Стефану Лазаревићу и пренео на њега сва права на Зету. Умро је на деспотовом двору 28. IV 1421. Деспот га је сахранио „с великим љубочашћем и жалошћу". У Венецију је 26. маја стигла вест о његовој смрти. Одмах су јој се предали Дриваст, Улцињ и Бар. Није се, међутим, обистинила нада Млечана да је рат завршен. Чекала их је борба против српског деспота.

Преузимајући Зету, деспот Стефан Лазаревић преузео је рат против Млечана. „Улучивши згодно време и узевши сву своју војску", стигао је у Зету августа 1421. Заузео је Дриваст и Бар, а одмах су се дигли Грбљани и престали да дају данке Которанима. Пошто је с млетачким представницима склопио шестомесечно примирје, вратио се у Србију. Венеција је задржала Скадар, Улцињ и Будву. Како преговори 1422. нису дали резултата, борбе су обновљене дуж Бојане. Пошто је српска страна претрпела пораз, у априлу 1423. Паштровићи су се предали Млечанима. Онда је деспот Стефан бригу о Зети пренео на сестрића Ђурђа Бранковића, с којим је већ деценију сарађивао. Овај је почетком лета 1423. с 8.000 коњаника стигао под Скадар. Склопио је 12. јула мир с капетаном Јадранског мора Франческом Бембом пред својим шатором код Светог Срђа. Деспоту су признати Бар и Дриваст и обећана Будва, а Млечани су задржали Скадар, Улцињ и Котор, као и Грбаљ, чији су житељи остали у побуни. Тако је завршен Други скадарски рат.

Босански војвода Сандаљ Хранић склопио је 1423. с Млечанима мир, одрекавши се Котора за добијену годишњу провизију од 600 дуката. На терену у Зети између српских и млетачких власти осталo је нерешених питања. Пре свега, Грбаљ је био у побуни признајући власт деспота Стефана Лазаревића. Пошто је он оболео од „ножне болести", на сабору у рудничкој Сребреници 1424. одредио је сестрића Ђурђа за наследника српског престола. Млетачки кнез Скадра Франческо Квирин одмах је отишао будућем српском владару. Признавши одлуке сабора у Сребреници, с њим је 26. VIII 1424. у копаоничкој Плани склопио нови споразум, којим је загарантована слобода кретања трговаца и неометано коришћење двовласничких имања. Дипломатски преговори вођени су и 1425, да би 22. IV 1426. „господин" Ђурађ и Франческо Квирин у Вучитрну склопили трећи по реду споразум. Њиме је извршено детаљно разграничење с тим што је Млечанима призната власт над Грбљем. Тако је угушена прва грбаљска буна. Деспот Стефан је препустио Ђурђу управу над српским делом Зете, у коју је сестрић стигао с породицом августа 1426. Пошто су, у међувремену, мешовите комисије завршиле разграничења, Ђурађ и Квирин потписали су 11. XI 1426. у Дривасту „Изјаве" о границама и другим спорним питањима. На Приморју је завладао мир, па су оживели трговачки послови.

Како је 19. VII 1427. умро деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић постао је нови српски владар. Заузет првенствено односима с Турском и Угарском, предао је млетачком кнезу Котора Луштицу и Светомихољску метохију. На мору су му остали једино Бар и Будва. Како су се 1433. поново побунили сељаци у Грбљу упирући очи у српског деспота, власти у Венецији одлучиле су да с њим преговарају. У новембру исте године у Котору су се састали њени представници са српском делегацијом. Решена су нека спорна питања, која су подразумевала и умир у Грбљу. Тако је угушена друга грбаљска буна. Ипак, брзо се увидело да није постигнут трајан мир, поготово што је деспот тражио враћање Луштице и Светомихољске метохије. Онда су Млечани одлучили да му упуте посланство у Смедерево. За амбасадора је изабран племић сер Никола Мемо, који је добио детаљно упутство. Преговори су вођени у „великој сали за аудијенције" (in sala magna audientiae) смедеревског двора, а заједнички споразум потписан је 14. VIII 1435. Њиме су регулисане исплата скадарске провизије деспоту и продаја његове соли у Будви. Одређено је да Паштровићи, укључујући и „катуне Црне Горе", припадају Млечанима, а прецизирана су права которског бискупа, тј. барског надбискупа, као и права православног митрополита Зете.

После склапања Смедеревског споразума, у Зети су настављени мирни свакодневни послови. Турци су, међутим, 1439. посели највећи део Српске деспотовине, с тим што су зетски крајеви остали ван подручја ратовања. Деспот Ђурађ је с двором и благом прешао у Угарску. Затражио је од Млечана да му предају Улцињ поручујући да ће остати њихов „добар пријатељ" ако стекне угарску круну. На предлог Которана власти у Венецији унеле су у своје политичке планове заузимање свих његових места. У пролеће 1440. кренуо је у Зету с намером да из ње организује борбу против Турака. Преко Загреба стигао је у италијански град Кјођу, јужно од Венеције, пошто је добио дозволу да са својом великом пратњом ступи на њену територију. Лепо дочекан, био је у друштву млетачких племића с којима је преговарао у Зети и Смедереву. Његово људство било је размештено у Фурланији, која је била под влашћу Венеције. У јулу 1440. отишао је у Зету, али се следеће године вратио у Угарску.

Радећи на припреми рата против Турака, деспот Ђурађ је 1441. из Угарске поручио Млечанима да преузму његова места у Зети. Војвода Стефан Вукчић је већ посео део Горње Зете, а у марту 1442. и Бар. Пошто се повукао из Зете, 1. VIII 1442. Будва се предала Млечанима. Пет дана касније исто је учинио и Дриваст. У јуну 1443. млетачки кнез Скадра Франческо Квирин заузео је Бар. Тако је Венеција посела целу некадашњу обалу српске државе. Горња Зета је била под влашћу војводе Стефана Вукчића, али ју је у ствари држао Стефаница Црнојевић.

Пошто је деспот Ђурађ 1444. повратио своју државу, војвода Стефан Вукчић вратио му је Горњу Зету, али су Млечани одбили да му предају места у Приморју. У међувремену им је пришао Стефаница Црнојевић. Како није могао преговорима да добије Бар, Будву и Дриваст, деспот је послао војску, али је његов војвода Алтоман поражен јула 1448. код Бара. Ипак, поново су се побунили сељаци у Грбљу и Паштровићима, као и на поседима Светомихољске метохије, тражећи помоћ деспота. Међутим, Стефаница Црнојевић је почетком 1452. угушио у крви трећу грбаљску буну. Деспот је у току 1452. слао две војске у Зету; Стефаница је спречио да стигну до Доње Зете, а онда је посео и Горњу Зету и развио млетачку заставу до Мораче. Деспот Ђурађ се, међутим, никада није одрекао Зете, али је морао да на њу све мање мисли јер је султан Мехмед II после заузимања Цариграда 1453. почео да осваја Србију. Посео је њен јужни део 1455, а северни 1459. Српска држава престала је да постоји. Од тога времена не може се више говорити о званичним односима између Србије и Венеције.

Током целог средњег века одржавани су трговачки односи између Србије и Венеције, а боље су познати од XIII в. Из српске државе извожени су метали (највише сребро, затим злато, олово, бакар, гвожђе), коже, восак, дрвена грађа и производи домаће радиности. Из Венеције су увожени тканине, оружје, со, уље, стакло, занатска, бакалска и луксузна роба. Под Немањићима посредници у трговини највише су били Которани, а у доба Деспотовине Дубровчани. Паралелно је текао процес исељавања поданика српског владара у Венецију, највише са обале, али и из унутрашњости Србије. Исељавање је појачано у време турског освајања српских земаља.

М. Спремић

Културни односи. Византијске реминисценције, па и одјеци српског монументалног сликарства, нарочито фресака из манастира Студенице, Милешеве и Сопоћана, примећени су на мозаицима у трему Цркве Св. Марка у Венецији (Молитва на Маслиновој гори) и на фрескама капеле посвећене Распећу у Цркви Сан Ђовани Деколато у Венецији (Света Јелена са светитељима и Благовести). Ови утицаји се посредством јадранских путева уметничке размене у венецијанском сликарству прате током целог XIII в., али и у првим деценијама XIV в., у делима највећег венецијанског мајстора овог периода, Паола Венецијана. У то уверава и икона Рођења Христовог настала око 1320 (данас се чува у београдском Народном музеју), с Богородицом која клечи над новорођеним Христом у колевци која обликом подсећа на будући Спаситељев гроб, што представља појединост преузету са источних, српских страна, која ће у венецијанском сликарству доживети велику популарност.

Прву српску штампарију Ђурђа Црнојевића на Цетињу (1496--1498) одликују уметнички утицаји из Италије, видљиви посебно на рубним украсима са ренесансним мотивима, док централне композиције дрвореза остају у духу традиционалне православне иконографије. Војвода Божидар Вуковић од 1519. у својој радионици у Венецији почиње да штампа српске илустроване богослужбене књиге, које од 1546. наставља да прештампава и издаје његов син Вићенцо. Неке од њих (Псалтир и Зборник, 1546/47) убрајају се у најлепше књиге старог србуљског штампарства. Ове дрворезне илустрације одликују се или плошношћу фигура са наглашеним контурама или пластичношћу постигнутом шрафирањем. Као посебан одраз позновизантијске уметности, српско-млетачка дрворезна књига XVI в. доста дуго се користила као предложак на ширем подручју Балкана -- у минијатури, златарству, иконопису и зидном сликарству. Када је млетачки штампар Антонио Рампацето 1597. откупио стару Вуковићеву штампарију, објавио је два издања српског буквара и тиме уједно означио крај ове плодне делатности дуге седам деценија.

Почев од 1761. Срби су своје књиге штампали у штампарији Димитрија и Пане Теодосија. Изворно московска и кијевска издања су се, чувањем клишеа, прештампавала на српски и грчки језик. У неким од педесетак српских издања, осим дрворезних, било је и бакрорезних илустрација са грчким сигнатурама и типизованим графичким решењима (Молитвослов). Иако скромних уметничких вредности, дрворезне гравире појефтињавале су штампање популарних буквара, молитвеника и псалтира, чинећи их доступним најширој публици. Слична пракса постојала је и у бечкој штампарији Јозефа Курцбека, а илустровање дрворезима и бакрорезима у једној књизи било је уобичајено и у руским и аустријским издањима. Са краћим или дужим прекидима, Захарија Орфелин живео је и радио у Венецији од 1764. до 1770, где је прво постао незванични саветник, потом технички уредник, а најпосле и ревизор Теодосијеве штампарије, све док коначно није прешао у бечку бакрорезачку Академију Јакоба Шмуцера. Године 1772. Орфелин је у Венецији код Димитрија Теодосија штампао двотомну Историју Петра Великог без илустрација, које ће ову књигу учинити најзначајнијим српским издањем века просвећености. По угледу на велике Венецијанце, Пераштанин Трипо Кокоља је крајем XVII в. радио за високе бокељске црквене прелате, Андрију и Вицка Змајевића, у маниру позног барокног маниризма (Госпа од Шкрпјела, Прчањ, Пераст). Венецијански скулптор рокајног стила Ђовани Марија Морлајтер израдио је за жупну цркву у Прчању три скулптуре анђела за олтар Госпе од Ружарија (1746), док је млетачки архитекта Бернардино Макаруци пројектовао барокни храм у Прчању (1789) по угледу на Сан Рока у Венецији. Велика сличност издужених и изувијаних фигура највећег српског барокног сликара Теодора Крачуна и Ел Грека давала је повода за претпоставку о боравку нашег мајстора, уместо у Бечу, на северу Италије, у Венецији или Милану. Сликар Карло Грубаш, пореклом из Пераста а Венецијанац родом, 1818. уписао се на тамошњу сликарску Академију. Радио је ведуте и марине Венеције по угледу на Каналета и Гвардија. Студирајући на бечкој сликарској Академији 1827, Константин Пантелић изразио је жељу да настави школовање у Венецији. Ова његова намера није остварена јер је Лукијан Мушицки, који му је помоћ обећао, у међувремену постао епископ. Следеће, 1828, на бечкој Академији студирао је сликар Никола Алексић, који је 1830. прекинуо школовање и отишао на три године у Италију. По гарнизонима Венеције и Ломбардије портретисао је аустријске официре српског порекла, издржавајући се и себи омогућујући копирање слика великих италијанских мајстора ренесансе и барока. Боравак у Венецији и Италији 1858. утицао је на то да Новак Радонић дубоко посумња у своје сликарске могућности. После студија на бечкој Академији, Аксентије Мародић отишао је 1867. у Венецију на дошколовање. Провевши три године у свим већим тамошњим уметничким центрима, приликом сликања иконостаса манастира Ковиља испољио је склоност ка копирању дела старих мајстора попут Рафаела, Микеланђела и Леонарда. Истих година на студије у Италију одлазе браћа Радован и Никола Марковић, синови пожаревачког сликара Милије Марковића, где неко време проводе на aкадемијамa у Фиренци и Венецији. Усавршавајући се на римској Академији, Живко Југовић о свом трошку прелази на венецијанску Академију, где остаје 1877/78, занимајући се за стара дела тамошњих сликара византијског и грчког стила. На уметничком школовању у Трсту (1886) и Венецији (1893--1895) био је и Пашко Вучетић, који је с прекидима боравио и у Риму и Фиренци, сарађивао са Иваном Рендићем, излагао, а потом прешао у Београд (1903).

Као студент Академије лепих уметности, у Венецији неколико година проводи Драган Стојков, да би укрштањем класичног (Тицијан, Тинторето, Тијеполо) са модерним (Де Кирико) изградио властиту метафизичку пикторалну поетику. Своје измаштане слике Венеције у сумаглици, Предраг Пеђа Тодоровић своди на колористичке мрље блиске поентилистичкој техници. Познат по својим здањима која успешно премошћују традицију са постмодерном, савремени београдски архитекта Борис Подрека је на јавном конкурсу 2011. добио поверење да у старом венецијанском градском језгру Ђудека изгради нови пословно-стамбени блок.

Љ. Н. Стошић

Књижевност. Венеција (Млеци), место развијеног штампарства, вековима је привлачила Србе: Божидар Вуковић, родом из Подгорице, штампа овде своје књиге између 1520--1540, а његов син Вићенцо Вуковић и други продужили су век штампарије до поткрај XVI в. Из ње су изашли Служабник и Псалтир (1519), Зборник и Молитвеник (1536), Октоих петогласник (1537), Минеј (1538), Молтивеник-Требник (1539/40). У Млецима је 1597. објављен и први српски буквар инока Саве.

Нови период у објављивању српских књига почиње 1758, када Грк Димитрије Теодосије добија привилегију од млетачких власти да почне штампање дела за православне Илире. У овој штампарији изашла су 72 наслова на српском. Вероватно је у поменутом периоду прва српска штампана књига у Венецији један псалтир (1761), те Требник и Молитвослов -- можда најлепша књига објављена овде између 1761. и 1813. За Венецију је везана и делатност Захарије Орфелина, најважније личности српске културе средином XVIII в. Радећи у типографији Димитрије Теодосија као ревизор текстова, објавио је више песама (Горестни плач славнија иногда Сербији на рускословенском 1761; Плач Сербији, 1762; Мелодија к пролећу, 1765); претпоставља се да је промовисао и нека друга издања (Краткоје введеније в историју происхожденија славено-сербскаго народа Павла Јулинца). Овде објављује и Правила молебнаја свјатих сербских просвјетитељеј, чувени Србљак, те Славено-сербски магазин (1768), први часопис код јужних Словена. Пошто је 1770. монопол за штампу књига добио Јозеф Курцбек у Бечу, Венеција је изгубила дотадашњи значај, али је извесно време и даље остала значајан српски културни центар. Најважније дело које Орфелин објављује овде је монографија Житије и славнија дјела Государја Императора Петра Великаго, у два тома (1772). Шафарик преноси да је Орфелин намеравао у Венецији да оснује учено друштво за славеносрпску књижевност. У Венецији излазе и први српски уџбеници: Новаја сербскаја аритметика (1767) Василија Дамјановића; Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма (1767) Дионисија Новаковића. Братанац Д. Теодосија, Пане Теодосије преузима 1772. штампарију и ради све до своје смрти 1815.

По Италији путује најважнији писац нове српске књижевности, Доситеј Обрадовић, походећи и Венецију (1780). Иако је већину својих дела објавио у Лајпцигу, у Венецији су штампане Етика или филозофија наравоучителна (1803) -- прерада дела Istituzioni di Etica италијанског филозофа Ф. Соавеа, те Пјесна на инсурекцију Сервијанов (1804), којом је поздравио Карађорђев устанак.

У Венецији је више од 17 година, уз неколико прекида, живео и радио Доситејев пријатељ и сарадник Павле Соларић: Ново гражданско земљеописаније; Пјешиј земљеписник (атлас са 37 карата); Кључић у моје земљеописаније (1804); Улог ума человјеческога у малену (1808); Мудрољубац индијски; Сверх воспитанија к человјекољубију; О Самости (1809); Поминак књижески (каталог словенских књига објављених у Венецији до 1810, 1810); Буквар славенски триазбучни (1812); Златна књижица (1813); Азбука славенска изјаснена римском по правописанију далматинскому, хорватскому, славонскому и крајнскому (1814); Објасненије ко снимку подлинога диплома Стефана Дабише краља сербскога данога жупану Волкомиру Семковићу (1815). Године 1810. у Венецији излази и Бесједовник илирическо-италијански В. Ракића, чији је предговор (као део Јероглифике) написао П. Соларић, а 1813. Наука христијанска Стојана Шобата. Венеција је била референцијално културно упориште за многе јужне Словене: овамо долази архимандрит Герасим Зелић, који тражи Соларићево мишљење о објављивању свог Житија (Будим 1823); у град на Лагуни је допутовао и владика Петар II Петровић Његош 1847. на повратку из Беча и ту се задржао у Државном архиву проучавајући и исписујући документа која се односе на историју Србије и Црне Горе од IX до средине XVIII в., те извештаје млетачких провидура о Боки.

Венеција је као књижевни мотив противречних вредности (место љубави, али не тако ретко и locus mortis), место радње и повесних догађаја, или као одредиште описа путовања, учестало присутна у српској књижевности: народној песми (нпр. Женидба Максима Црнојевића) и уметничкој књижевности, тј. у великом броју српских дела: у Горском вијенцу (1847) П. П. Његоша, у драмама Јелисавета кнегиња црногорска (1868) Ђуре Јакшића и Максим Црнојевић (1868) Лазе Костића; Костић опева вероватно најлепшу венецијанску цркву, у једној од најлепших песама српске књижевности Santa Maria della Salute (1909). Венеција се појављује и у прози С. М. Љубише (Кањош Мацедоновић, 1870; Причања Вука Дојчевића, 1878) и С. Матавуља (Пошљедњи витезови, 1903). Честа је тема путописа (В. Пелагић, М. Савић, М. Цар, Б. Нушић, М. Павловић), поезије (М. Црњански, И. В. Лалић) и приповедачке прозе, све до новијих генерација писаца (М. Селимовић, М. Павић, Р. Петковић, Д. Великић, А. Гаталица, М. Продановић, В. Пиштало и др.).

П. Лазаревић ди Ђакомо

ИЗВОРИ: S. Romanin, Storia documentata di Venezia, I--V, Venezia 1853--1857; Ш. Љубић, Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке Републике, I--X, Зг 1868--1891; J. Valentini, Acta Albaniae Veneta saeculorum XIV et XV, I--XXV, München--Palermo--Milano 1967--1975.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Н. Томић, „Кад је и с којим смером основана словенска штампарија Д. Теодосија у Млецима", Глас СКА, 1929, 133; К. Јиречек, Историја Срба, I--II, Бг 1952; Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV--XVII века, Бг 1958; Л. Плавшић, Српске штампарије од краја XV до средине XIX века, Бг 1959; М. Пантић, „Штампар старих српских књига Димитрије Теодосије", ПКЈИФ, 1960, 26; Д. Стошић, Штампарије српских књига у ХVIII веку: српска штампана књига, Н. Сад -- Бг 1963; Д. Медаковић, Стари српски дрворез, Бг 1964; Г. Михајловић, Српска библиографија XVIII века, Бг 1964; М. Коларић, Класицизам код Срба 1790--1848, Бг 1965; Историја Црне Горе, I--II/1, II/2, Тг 1967--1970; К. Пријатељ, „Карло Грубаш (Carlo Grubacs): Млетачки ведутиста бокељског поријекла", ЗЛУМС, 1969, 5; О. Ступаревић, Српски путопис о Италији, Бг 1976; Д. Давидов, Српска графика XVIII века, Н. Сад 1978; И. Божић, Немирно поморје 15. века, Бг 1979; Д. Медаковић, Српска уметност у XVIII веку, Бг 1980; Српска уметност у XIX веку, Бг 1981; Историја српског народа, I--II, Бг 1981--1982; Штампарска и књижевна дјелатност Божидара Вуковића Подгоричанина, Тг 1986; Л. Ћурчић, Српске књиге и српски писци 18. века, Н. Сад 1988; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; А. Tenenti, U. Tucci, Storia di Venezia, I--V, Roma 1994--1997; S. Pelusi, Il libro liturgico veneziano per serbi e croati fra Quattro e Cinquecento, Venezia 2000; R. Bernini, Il Trecento adriatico: Paolo Veneziano e la pittura tra Oriente e Occidente, Rimini 2002; М. Лазић, „Иконостас Саборне цркве у Пожаревцу, рад сликарске радионице Милије и Николе Марковића", Саопштења, 2010, 42; Д. Ајдачић, П. Лазаревић ди Ђакомо (ур.), Венеција и словенске књижевности, Бг 2011; Р. ДʹАмико, „Уметнички јадрански кругови: византијски утицаји балканског порекла на венецијанско сликарство током 13. и почетком 14. века", ЗНМ, 2012, 20, 2.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)