ВЛАДИСЛАВ ХЕРЦЕГОВИЋ КОСАЧА

ВЛАДИСЛАВ ХЕРЦЕГОВИЋ КОСАЧА, војвода, херцег (?, после 1425 --Угарска, 1488). Био је најстарији син Стефана Вукчића Косаче из брака са Јеленом Балшић. Помиње се од 1433. у актима о заоставштини војводе Сандаља. Септембра 1438. још увек није имао пуних 14 година. Следећи пут поменут је 1443. у акту о тестаменту његове прабабе Јелене Балшић. На херцегов двор је 1448. доведена из Фиренце Елизабета, намењена В. за жену, али ју је његов отац узео себи за конкубину, што је погодило В. и мајку му. Афера је утицала на односе у породици, па не чуди што су се они, када је почео рат са Дубровником, окренули против херцега Стефана. У пролеће 1452. В. је отворено устао на оца и заузео Благај, Тођевац, Вратар, нешто касније Невесиње. В. је подржао део хумске властеле, посебно Влатковићи, са војводом Иванишем на челу. До општег напада на Стефанове територије није дошло због неспоразума између В. и босанског краља Томаша, који је тражио град Благај, а В. потврду свих земаља. Босански краљ се повукао из рата, а херцег Стефан је крајем године уз помоћ Турака напао тврђаве у Хуму. До помирења сина и оца дошло је у јулу 1453. В. је вратио градове оцу, а овај је њему опростио побуну и обећао да ће за живота поделити земљу синовима. У пролеће 1454. посетио је Дубровник и бродом отишао на ходочашће у Лорето. Како је херцегова жена умрла 1453, за пролеће 1455. планирана је трострука свадба: самог херцега и двојице старијих му синова. Из непознатог разлога свадба В. одложена је за јесен 1455.

У другом браку херцег је добио сина Стефана, па су односи постали сложенији око поделе земље. Током 1461. херцег се жали на поступке старијег сина. У септембру исте године у Дубровнику бораве В. жена кира Ана и син Балша. Узрок сукоба била је обећана а неподељена земља. В. је за издржавање имао градове Острог, Сусед и Будош. Отишао је турском султану жалећи се да га је отац лишио обећане поделе земље. Обећао је султану 100.000 дуката ако му Турци помогну у борби против оца. То је Турцима пружило прилику да врше притисак на херцега Стефана. В. је добио од султана помоћ у војсци и у пролеће 1463. потукао херцега Стефана на реци Брезници. Убрзо затим султан је освојио Босну. У јулу 1463. долази до привременог помирења и В. заједно са оцем и братом води борбе за повратак градова које су Турци освојили. Тада је уговорена подела земље на четири дела, на коју се В. заклео. Добио је област у западном делу државе, у залеђу Јадранске обале. Убрзо су се односи поново покварили, а Венеција је подржавала В., који је тражио поделу на три дела, тако да Влатку и Стефану заједно припадне један део. Током 1465. односи сина и оца су никада лошији, и такви ће остати до смрти херцега Стефана 1466. У тестаменту В. се спомиње само код поделе ствари и прихода од куће у Дубровнику. Херцегови наследници су били двојица млађих синова -- Влатко и Стефан.

Још и пре смрти херцега Стефана В. је остао без свог дела територије јер ју је заузео турски војсковођа Есе-бег. Територије око Новог које нису заузели Турци припале су Влатку. В. се месецима потуцао по дубровачким острвима јер му због страха од Турака није био дозвољен долазак у град. Због тога у децембру 1466. његов представник присуствује отварању очевог тестамента. Затим је био заповедник венецијанских војника у Босни. У Угарску је отишао 1468, а жену и сина оставио на дубровачком острву Шипану. Вратио се наредне године и 1469. трајно прешао у Угарску, где је од краља Матије Корвина добио градове Велики и Мали Калник, а касније (1481) и Моровић на граници. Био је непосредно потчињен угарском краљу, а имао је титулу херцега: dux sancti Sabe. Крајем 1473. долазио је на Шипан, а до 1475. се помирио са братом Влатком. Обојица су 1476. били у Венецији. В. је дуже време био ангажован око утврђења у Макарској и њихове одбране од Турака. На дубровачку територију поново је долазио 1480. О његовим последњим годинама нема података. Титулу и поседе наследио је син Балша Херцеговић.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача, Бг 1964; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Бг 1979; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; Р. Радић, „Ана Кантакузина -- византијска невеста у кући Косача", ЗИБиХ, 1997, 2; Ђ. Тошић, „Босанска краљица Катарина (1425--1478)", ЗИБиХ, 1997, 2.

С. Мишић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)