ВАЦ

ВАЦ, град у Пештанској жупанији, на левој обали Дунава, 32 км северно од Будимпеште. Године 1910. имао је 18.952 становника, 1990 – 34.015, а 2001 – 34.951. Током XVIII в. овде су, осим Мађара, живели Немци, Словаци, Јевреји и Срби. Царица Марија Терезија основала је 1764. племићку академију од које је 1777. настао Терезијанум. Од 1855. у овом здању налазио се угарски државни затвор. У време револуције (5. I 1849) генерал мајор Артур Гергеи је ту донео манифест по којем је мађарска војска требало да брани априлске законе из 1848. од сваког спољног непријатеља, да се супротстави републиканској пропаганди и да прихвата једино наређења министра војног Лазара Месароша. У биткама које су се овде десиле (10. IV и 15–17. VII 1849) Мађари су победили аустријску и руску војску. У Вацком затвору је у два наврата робовао Светозар Милетић. Први пут је осуђен због чланка „Ћирилица у загребачком полититичком хербергу", у којем је критиковао хрватског бана Левина Рауха због његове наредбе да се у Срему укине ћирилица као званично писмо. У затвору је задржан од средине октобра 1870. до 18. X 1871. Други пут је оптужен за злочин велеиздаје у време Велике источне кризе и српско-турског рата (1876) и одведен у будимски затвор Фортуну. Одатле је 29. VIII 1878. премештен у В., где је тамновао у изузетно тешким условима, до 27. XI 1879.

Дејан Микавица

Од раног средњег века В. је истакнуто црквено средиште са катедралом и утврђеним градом. Данашњи изглед историјски део града добио је највећим делом у XVIII и XIX в. Римокатоличка капела Св. Рока подигнута је око 1740, пијаристичка црква је саграђена до 1745, а доминиканска до 1755. У част посете царице Марије Терезије 1764. при улазу у град је саграђен репрезентативни славолук. Изградња фрањевачке цркве је завршена 1766, а нешто касније, до 1772, сазидана је и нова репрезентативна бискупска палата. Српска православна црква Св. Николе у В. подигнута је између 1793. и 1795, док је звоник цркве дограђен почетком XIX в. Иконостас је у првој половини XIX в. био састављен од засебних икона из различитих периода, а један њихов део и црквени мобилијар потицао је из старијих православних капела из XVIII в. После II светског рата иконостас је расклопљен, а црква предата градској управи, односно Пештанској жупанији. Данас се у Црквено-уметничкој збирци српске православне Будимске епархије у Сентандреји из ове цркве налазе празнично-целивајућа иконица Св. Николе, дело радионице Теодора Симеоновића Грунтовића из око 1771, као и натрапезни крст са Христовим Распећем, изведен око 1815. у класицистичком стилу, рад Михаила Живковића, академског сликара из Будима.

Коста Вуковић; Љиљана Н. Стошић

ИЗВОР: Архив Српске православне епархије будимске у Сентандреји.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Петровић, Светозар Милетић и Народна странка, I–III, Ср. Карловци – Н. Сад 1968–1985; Д. Давидов, Иконе српских цркава у Мађарској, Н. Сад 1973; Споменици Будимске епархије, Бг 1990; К. Вуковић, Михаило Живковић (1776–1824), Н. Сад 1997; Magyar Nagylexikon, 18, Budapest 2002; Д. Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића, Н. Сад 2006; Д. М. Ковачевић, Светозар Милетић, живот и политика, Бг 2009; Д. Микавица, Српско питање на Угарском сабору 1690-1918, Н. Сад 2011.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)