ВАЈАН, Андре

ВАЈАН, Андре (Vaillant, André), лингвиста, слависта, универзитетски професор (Соасон, Француска, 3. XI 1890 – Париз, 23. IV 1977). Дипломирао француски и класичне језике на École normale supérieure 1914. Упознавање са српским ратницима на Солунском фронту и са македонским становништвом подстакло га је да од 1919/20. студира српскохрватски језик на париској Школи за живе источне језике, где постаје наставник, а од 1927. и редовни професор. Године 1952. наслеђује Мејеа на Колеж де Франсу. Српски је специјализовао код А. Белића, био у више махова на студијском раду у Југославији, Чехословачкој, Совјетском Савезу, Пољској. Био је члан САН, ЈАЗУ, БАН, Словенског института у Прагу. Оставио је видан траг у разним областима славистике, пре свега у палеославистици. Многи од његових радова представљају права открића и врхунска остварења како у области историјске граматике, историјске лексикологије и етимологије, тако и књижевне историје. Његово најважније дело је вишетомна Grammaire comparée des langues slaves (I Phonétique 1950, II Morphologie 1958, III Verbe 1966, IV La formation des mots, V La syntaxe 1977). По свеобухватном приступу и обиљу података ова књига са својих 2.700 страна остала је непревазиђена до данас и представља круну његове изразито дијахронијске лингвистичке оријентације. Паралелно с радом на историјској граматици, В. је дао незаобилазан допринос проучавању старословенског језика и његовог књижевног наслеђа. Открио је и објавио низ древних словенских књижевних споменика, који су знатно проширили сазнања о најстаријем периоду старословенске писмености. Други том његовог Manuel du vieux slave I–II (Paris 1948) такође је остао јединствен у својој врсти, јер даје реконструкцију старословенске писмености X и XI в. на основу млађих руских преписа, таквих као што су Пространа житија Ћирила и Методија, књижевни радови Црнорисца Храбра, Климента Охридског, Презвитера Козме, Јована Егзарха, Константина Преславског итд. Објавио је, такође, већи број старословенских и црквенословенских споменика и расветлио њихово порекло, текстолошке и језичке особености. Између осталих, Синајски еухологиј, Никодимово јеванђеље, Анонимну хомилију Клоцовог зборника, која се приписује Методију, Беседу против богомила Презвитера Козме, Енохов апокриф и, заједно с А. Мазоном, L'Évangéliaire de Kulakia, un parler slave du Bas-Vardar (Paris 1938). В. је аутор и данас популарне хипотезе о томе да загонетна „руска писмена" из Ћириловог житија треба разумети као сиријска писмена, тј. управо као семитско (блискоисточно) наслеђе које се препознаје у глагољици. Своју научну делатност В. је започео као сербокроатист. Његова прва књига била је чисто синхронична Grammaire de la langue serbo-croate (Paris 1924), написана заједно с његовим учитељем А. Мејеом. Већ у својој другој књизи, двотомној студији La Langue de Dominko Zlatarić, poète ragusain de la fin du XVI^e^ siècle, I–II (Phonétique, Paris 1928; Morphologie, Paris 1931), прешао је у област језичке и књижевне историје, у којима је остао до краја. Трећи том ове студије, посвећен синтакси Златарићевог језика, објављен је посмртно у издању САНУ у Београду 1979. У међувремену је В. у своме часопису Revue des études slaves [RES] (1969, 48) обрадио и лексику Доминка Златарића, чиме је дао један од најсвестранијих описа језика некога од старих писаца са српскохрватског језичког простора.

Вања Станишић

В. се бавио и кључним питањима јужнословенске народне поезије. Увек оригиналан, неке од теза о народној књижевности (теорија позајмица; Бедијеова идеја о настанку песама у околини манастира; Мурково запажање о активној улози слушалаца) промишљено је користио у проучавању наше грађе. Разматрао је порекло, старину и развојне облике наше епике уопште, али и анализирао поједине песме. У раду, који је синтеза његових предавања на ФФ у Бриселу, Les Chants épiques des Slaves du Sud (Paris 1932) поставио је тезу да је јужнословенска епика настала у XIV в., прво у дугом, а потом у десетерачком стиху, на подручју старе српске државе, под утицајем грчких епских песама; да је бугарштица (1) из Богишићеве збирке о Косовском боју учена компилација, а цео косовски циклус првобитно био феудално остварење. Узроке Маркове популарности протумачио је чињеницом да је Марко, будући султанов вазал, постао јунак поданика принуђених на сарадњу с Турцима (што је и данас, делом, прихваћено у нашој науци). Доследно је анализирао народне песме као уметничка дела, тумачећи их кроз варијанте, нпр. песму у Вук II, 38 – Marko Kraljević et la Vila (Revue des études slaves / RES 1928, 8) или Вукову Хасанагиницу. Заступник идеје о сталним контактима између усмене и писане књижевности, одредио је Фортисову варијанту као одраз епохе сентиментализма, страну Вуковим концепцијама. („Vuk Karadžić et l' Hasanaginica", RES, 1939, 19). Међу првима је пратио објективизацију метафоре смрти у различитим песмама (као својеврсну формулу). Истицао је и стабилност тематске структуре, насупрот заменама актера, чија се имена прилагођавају времену и културном простору догађања радње – у бугарштици Богишићеве збирке: Marko Kraljević et son frère Andrijaš (Mélanges Henri Grégoire, I, Bruxelles 1949). У неколико краћих чланака В. се бавио етимологијом речи и израза у појединим народним умотворинама, митолошким и историјским ликовима („Serbo-croate Davori", ПКЈИФ, 1933, 13; „Vrzino kolo"; „Le dieu slave Trojan", ПКЈИФ, 1956, 22, 3–4).

Нада Милошевић Ђорђевић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Банашевић, „André Vaillant, Les chants epiques des Slaves du Sud", ПКЈИФ, 1932, 12, 2–3; „Mélanges André Vaillant", RES, 1964, 40; Годишњак САНУ LXXXIV, 1978; La Langue de Dominko Zlatarić, Tome 3: Syntaxe, Bg 1979 (Поговор, П. Ивић); Кирило-Методиевска енциклопедия, I, А-З, София 1985.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)