ВАРВАРИН

ВАРВАРИН, насеље у долини Велике Мораве, на левој страни реке, 5 км северно од њеног формирања. Овде је раскрсница локалних путева ка Крушевцу (23 км), Параћину (24 км), ка селима на планини Јухор и селима на десној стани долине. Код В. је мост преко Велике Мораве. Он је локални центар Темнића и центар општине површине 249 км² са 21 насељем у којој је 2011. живело 17.966 становника. Насеље је између леве обале Велике Мораве и корита њене леве притоке Каленићке реке (јужно од Каленићке реке је Варварин Село). Основа центра насеља има правоугаони облик и решеткаст распоред улица, који су поремећени радијалним ширењем периферија дуж друмова. Oд XVIII в. je лепо уређено насеље. Напретку је допринело досељавање Цинцара. Староседеоци су пореклом из Поморавља, Повардарја и Тимочког краја. Током послератног периода број становника је константно растао. Године 1948. било је 1.090 становника, 2002. 2.198, али је 2011. забележен благи пад – 2.169 (97,7% Србa). Само 12,4% активног становништва бавило се пољопривредом, колико и трговином, а много већи број је радио у индустрији (22,8%), а у другим местима 12,4%. У В. раде пољопривредни комбинат, земљорадничка задруга, вински подрум, кланица живине и два погона текстилне индустрије. У насељу су основна школа, предшколска установа, средња техничка школа, дом културе, библиотека, дом здравља, пошта и хотел.

Србољуб Ђ. Стаменковић

Први писани помен В. датира из XVI в. Варошица је у XVIII и почетком XIX в. била позната и под називом Бела Црква. У историји посебно место заузима 1810, када је извојевана једна од славнијих победа над Турцима у време Првог српског устанка. У В. се налази црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, задужбина кнеза Милоша Обреновића из 1825. С градњом се отпочело 1824, на темељима старијег сакралног објекта. За подизање цркве ангажовани су мајстори из Македоније, Јања Михајловић Мали и Никола Ђорђевић Цицерон, најпознатији неимари кнеза Милоша. Црква у В. је једнобродна грађевина с полукружном апсидом на истоку и певницама утопљеним у масу зида, као и припратом са звоником дограђеним 1859. Храм је сазидан од камена утопљеног у кречни малтер и омалтерисан са спољне и унутрашње стране. Ентеријер се састоји од олтара, певничког простора, наоса и припрате. Иконе на олтарској прегради нису настајале истовремено и радило их је више иконописаца. Јован Стергевић, познатији као Јања Молер, зограф са југа, осликао је иконе Великих празника и појединих апостола највероватније између 1828. и 1833. Остале иконе су дела пожаревачког сликара Живка Павловића настале око 1859. Унутрашњост храма је генерално оправљена и измењена 2011.

Ана Костић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, „Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манастира", Гласник СПЦ, 1960,7–8; М. Коларић, Класицизам код Срба (1798–1848), V, Бг 1966; Н. Макуљевић, „Црква у Карановцу – задужбина кнеза Милоша Обреновића: прилог проучавању односа владарске идеологије и црквене уметности", Рудо Поље, Карановац, Краљево, Бг–Кв 2000; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Н. Ђокић, „Духовни живот у Варварину до Другог светског рата", Корени, 2003, 1.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)