ВУЧАРСКЕ ПЕСМЕ

ВУЧАРСКЕ ПЕСМЕ, обредне зимске песме извођене у оквиру опхода вучара, обично по Божићу -- у време месојеђа или на покладе пред Велики пост, а у неким крајевима и пригодно (кад убију вука). Вук Караџић је први објавио текст песме извођене „кад просе с вучином" (Вук I, 688). В. п. су, углавном, испеване у седмерцу или ређе осмерцу, често с парном римом. Текстови су уједначени и у њима се реплицира акционални код обреда. Већ у уводним стиховима појављују се мотиви доласка из даљине -- туђег простора: „Вујо ми је остарио,/ Планине је оставио" (Беговић, 130) или лова и убиства вука: „У поље је салазио/, Грдне ране задобио, те проси храну" (исто). Ради заштите домаћих животиња, општег „берићета" и среће укућана, вучари траже од домаћина да вуку дарује (жртвује) храну, новац и друго: „Подај вуку сочице/, Да не коље овчице/; Подај вуку јарице/, Да не коље јариће" (Лазаревић, 319); „Подај вуку сланине/, Да не слази с планине... Подај вуку вунице/, Да не коље јунице" (Вук I, 688). Завршни стихови су углавном у облику благослова: „Вала теби, домаћине/, Који си нас даровао,/(...) Од Бога се радовао" (Ардалић, 255); „Бог ти чељад поживео/, Твоју стоку заклонио/, Од зла звјера, мрког вука" (Ђорђевић, 230) и сл.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ардалић, „Буковица", ЗНЖОЈС, 1902, 7, 1; Д. Алексић, Личанке, Грачац 1934; Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, I, Бг 1958; Ј. Лазаревић, „Вучарска свадба у Средачкој Жупи", Рад X конгреса СФЈ, Цт 1964; В. Белај, „Обичаји вучара у Јужних Славена и покушаји његова интерпретирања", ЗНЖОЈС, 1983, 49; Н. Беговић, Живот Срба граничара, Бг 1986; Т. Вукановић, Срби на Косову, II, Вр 1986; А. Б. Мороз, „Српски обред ῾вучари' у контексту веровања повезаних с вуком", Расковник, 1995, 21, 81--82; Н. И. Толстој, Језик словенске културе, Ниш 1995.

Ј. Јокић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)