ВЕЛИКА ЦРКВА

ВЕЛИКА ЦРКВА, по византијској традицији црква у којој се налази седиште поглавара аутокефалне цркве. Прва је тако названа Цариградска патријаршија по храму Св. Софије, који је епитет „велика" добио због својих димензија и свог угледа. Код Срба Жича се од 1219. назива В. ц. али се временом термин везивао за институцију Жичке архиепископије. Преносом архиепископског седишта у Пећки манастир он је назван В. ц. Стварањем Патријаршије 1346. термин В. ц. примењује се на њу, па се у том смислу користи у дипломатици. У Душановом законику одређено је да В. ц. (тј. патријаршија) постави протопопе по свим градовима и трговима како би се спречио римокатолички прозелитизам и вратили у православље они који су прешли у веру латинску. Власник и задужбинар могао је баштинску цркву да потчини В. ц., што није могао ни цар ни патријарх будући да би то ишло на уштрб ктиторских права. У време превласти Охридске архиепископије на српском простору Охрид се називао В. ц.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Бг 1980.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Павловић, „Пећки патријархат и Велика црква", Гласник Српске цркве у краљевини Србији, 1909, 4.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)