ВОЗАРЕВИЋ, Лазар

ВОЗАРЕВИЋ, Лазар, сликар (Сремска Митровица, 15. VI 1925 -- Београд, 29. III 1968). Сликарски одсек на Академији ликовних уметности у Београду завршио 1948, у класи Мила Милуновића. Био је члан УЛУС-а (од 1952), уметничких група „Једанаесторица" и „Децембарска група", као и један од водећих представника струје београдског енформела. Током 50-их и почетком 60-их година у више наврата боравио у Паризу. Од 1960. радио је као доцент на АЛУ у Београду. Осим сликарством, бавио се и илустрацијом књига и мозаиком. Самостално је излагао од 1952, а од 1951. у оквиру југословенских селекција на међународним ликовним смотрама (Париз, 1959; Токио, 1961; Александрија, 1961/62; Сао Паоло, 1967) и на многим групним изложбама у земљи. Добитник је Октобарске награде града Београда (1959) и Награде за сликарство на I југословенском тријеналу ликовних уметности у Београду (1961). Његове слике чувају се у домаћим и страним музејима и галеријама, као и у приватним колекцијама у земљи и иностранству (Вујичић, Вукмановић, Рокфелер, Склар, Тревизан, Боде). Његови монументални мозаици налазе се у београдским здањима -- хотелу „Метропол" (1956/57), Војнотехничком институту (1958) и Дому омладине (1964). У Сремској Митровици је 1973. отворена за јавност Галерија „Лазар Возаревић".

Током релативно кратке уметничке каријере В. је прошао кроз неколико фаза и стилских опредељења. Почетни, реалистички манир у духу домаће међуратне уметности и „париске школе" В. је врло брзо напустио у корист сликарства утемељеног на поукама сезанизма, кубизма, али и српске средњовековне традиције. Дела карактеристична за овај период су Девојка са спуштеном косом (1952) и циклус Материнство (1954/55). Након почетног периода тражења, од 1955. В. постепено формулише особен фигуративни стил са снажним упориштем у Пикасовој посткубистичкој стилистици и византијском уметничком наслеђу, инвентивно транспонованом у модернистичку концепцију слике. Реч је о креативним интерпретацијама иконографије и тематике средњовековних фресака, хералдике и амблематике, односно о геометријски структурираним сликама комбинованим са редукованим елементима предметног света (Pietà, 1956, Симонида I, Симонида II и Оплакивање -- све из 1959), на којима су фигуре грађене комплексно, мрежом линија, и постављене на једноставно решене монохромне позадине. Архитектоника призора, третман фигуре и распоред маса на сликама из овог периода засновани су на геометризованом синтетисању форми, снажној линеарности и загаситој колористичкој гами. Око 1960. под утицајем опште духовне климе Париза, обележене филозофијом егзистенцијализма и радикалним примерима европског енформела, дело В. добија апстрактан израз. Ипак, извесне реминисценције на српско средњовековно уметничко наслеђе и афинитет према иконама остају обележје и ове нове, енформелне фазе која траје 1961--1963 (Мала слика, Светлост у форми, Црне форме, Разорене форме, У простору, Композиција II). Ова остварења изразито разуђене структуре и у суштини превратничких идејних основа проистекла су из технолошких експеримената са цурењем ликвида, спаљивањем или нагризањем материје и концентрацијом слојева несликарских материјала (плех, жица, песак, гит, ексери). Иако их одликује деструкција склада ликовних елемената (композиције, форме, боје) типична за енформелну анти-слику, ови радови показују тежњу ка пиктуралности, систематизовању и уређењу плохе. Последња, постенформелна фаза (1964--1968) представља синтезу његових ранијих уметничких преокупација, која доводи до специфичних геометријско-гестуалних слика-рељефа. Раније насумично, спорадично аплициране металне елементе, тапетарске нитне које асоцирају на окове средњовековних икона, књига или шкриња, уметник сада организује на бојеном пољу (црвеној, мркој и златној основи) у геометризоване облике са универзалним симболима -- кругом, елипсом, правоугаоником, квадратом, троуглом или њиховим комбинацијама (троугао у квадрату, круг у ромбу). Преко рељефне површине В. наноси или отире боју, постижући ефекте патине или просијавања. Дискретан оптичко-кинетички квалитет ових дела последица је незнатних алтернација у величини металних нитни и својеврсног преплитања, „уписивања" једне геометријске фигуре у другу. Врхунац ове фазе представљају радови Површина (1966), Ниско паковање и Круг са оранж линијом (1967), Спектар II и Правилно дељење (1968). Оно што повезује готово сва његова дела јесте њихова универзална хуманистичка порука која проистиче из уметникових духовних стања и свести о сопственој коначности, као и о трагичној судбини појединца у савременој цивилизацији.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Лазар Возаревић, Бг 1969; Српско сликарство ХХ века, Бг 1970; Југословенско сликарство шесте деценије, Бг 1980; Л. Трифуновић, Енформел у Београду, Бг 1982; З. Маркуш, Лазар Возаревић (1925--1968), Бг 1986; Ј. Денегри, Педесете: теме српске уметности, Н. Сaд 1993; Л. Мереник, Уметност и власт: српско сликарство 1945--1968, Бг 2010; С. Тимотијевић, Лазар Возаревић, Бг 2012.

В. Круљац

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)