ВИШЕГОДИШЊЕ ПОВРЋЕ

ВИШЕГОДИШЊЕ ПОВРЋЕ, група најчешће ботанички двогодишњих врста које остају више година (и до 20) на истом месту, у башти или на њиви, захваљујући хранљивим материјама у корену, подземном стаблу или луковицама. У нашим условима лако презимљава. У Србији су то најчешће баштенске врсте и оне са малом заступљеношћу на њивама. Због тога нема статистичких података о површинама и приносу али је сигурно да се гаје у свим баштама. Најпознатије вишегодишње повртарске врсте код нас су: рен, шпаргла, артичока, зеље и кисељак, рабарбара, лукови.

Рен, хрен (Armoratia rusticana), из породице Brassicaceae, води порекло од дивљег који и сада расте у југоисточној Европи. Подземно стабло (у народу корен) користи се као специфична салата, зачин или индустријски прерађује, а листови су додатак за маринирање поврћа. Карактеристичан укус даје јабучна киселина, а љутину етерична уља типа слачице алил и бутил угљоводоници који рену дају антибактеријски ефекат. Рен има снажан, разгранат корен, подземно стабло образује велик број спавајућих пупољака спирално распоређених који служе за вегетативно размножавање. Листови су ланцетасти са израженим средњим нервом, равне или таласасте ивице. У другој години развија цветно стабло, цваст и цветове типичне за купусњаче. Семе у плоду је најчешће стерилно. Рен је биљка умереног климата, отпорна на ниске температуре, има умерене захтеве према светлости а велике потребе за водом. Највећи принос постиже се на плодним, влажним земљиштима богатим органским материјама. У Србији се рен најчешће гаји као вишегодишња баштенска врста или једногодишња индустријска. Производи се садњом једногодишњег подземног стабла (резницама) у пролеће код вишегодишњих усева, а у јесен код једногодишњих. Вади се у пролеће/јесен, просечан принос је 10--15 т/ха.

Шпаргла, шпарога (Asparagus officinalis), из породице Liliaceae, спада у најфиније поврће и врло је цењена на европском тржишту. У Србији расте дивља по ливадама, крај путева и као жбуње у шуми, чији млади изданци „тетици" су танки, горког укуса. За исхрану се користе млади, нежни и сочни изданци „свеће" беле, зелене или љубичасте боје у зависности од сорте, од којих се справљају укусна јела. Шпаргла је богата протеинима (2,9 г), витаминима А, B1, B2 и фосфором, а мале је енергетске вредности. Лековита је јер стимулише рад јетре, бубрега, повећава перисталтику црева, садржи антиоксидансе и пробиотске материје. Образује разгранат и снажан корен са резервном хранљивом материјом из којег се образују ризоми са којих избијају надземни изданци „свеће". Из изданака се развија високо, танко, разгранато стабло са игличастим листовима, декоративног изгледа. Цветови се образују у пазуху љуспастих листова, плод је троделна глатка бобица црвене боје са по 6--8 црних округлих семена. Шпаргла је дводома биљка, мушке биљке су дужег века и приносније, а женске биљке имају мање али квалитетније изданке. Успева на лаким и средње лаким плодним земљиштима pH 6,5--7,5, раст почиње на 10° С, а оптимум је 15--22° С. Мразеви је ретко оштећују, добро подноси краткотрајну сушу. Најквалитетнији су млади бели изданци који се добијају када се усев шпаргле производи дубљом садњом (30--50 цм) и изнад тога формира трапезаст банак. Они се препокривају белом или бело-црном фолијом за заштиту од мраза и за убрзани раст белих, сочних изданака, што није потребно за производњу зелених и љубичастих сорти. Шпаргла се производи из контејнерског расада уз уобичајену негу усева што укључује обавезно ђубрење стајњаком. Пуна берба је од 3. године, од априла до маја, и траје 15--20 година. Бере се са појавом уздигнућа на банку и тада се земља око „свећа" одгрне специјалним ножем, „свећа" се одсеца у основи и класира према стандардима. Принос је 20--60 т/хa.

**Артичока (**Cynara scolymus) из породице Asteraceae је у Србији мало позната врста, али је увек има у баштама, где је истовремено и украсна врста. У исхрани се користе меснати цветови као салате и варива. Богата је витаминима А и В2, те угљеним хидратима. Гаји се из семена расада и изданцима. Сетва је у пролеће. Изданци се у рано пролеће засецају и плитко саде. Крупније цвасти се образују када се на биљци оставе 2--3 плодне гране. Пред зиму се стабло са листовима скраћује и огрне земљом. Берба започиње две године по садњи. На истом месту може да остане и до 10 година. Принос је 80--100 цвасти по квадратном метру.

Зеље, штавељ (Rumex patientia) и кисељак (Rumex rugosa) из породице Polygonaceae су баштенске врсте у Србији, гаје се на делу баште одвојеном за в. п. За исхрану се користе млади изданци, вршни део стабла и листови као салата, за вариво и за различите пите. Пријатан, слабо кисео укус потиче од високог садржаја јабучне и лимунске киселине. Богате су витамином С. У току зиме добро подносе ниске температуре и успешно расту и у полусенци. Као вишегодишње врсте у пролеће пре садње ђубре се са 4--5 кг/м² компоста, а затим се њиме прихрањују сваке треће године. Могу се гајити директном сетвом, из расада и дељењем бокора када је садња у јесен или рано пролеће. Гаје се и као једногодишње. Принос је 1,5--2,5 кг/м². Самоникле су јестиве биљке у Србији.

Рабарбара (Rheum rhabarbarum) из породице Polygonaceae гаји се због укусних, сочних, дугачких зелених или љубичастих лисних дршки богатих јабучном и лимунском киселином, бојеним материјама и витамином С, од којих се праве сокови, слатко, а сасвим млади листови користе се као вариво. Отпорна је на ниске температуре. Украсна је биљка која се гаји на растојању 100--150 цм, из семена али најбоље из резница (дељењем ризома), са једним до два пупољка. Листови са лисним дршкама се најчешће одсецају први пут после друге године, највише два пута недељно. На једном месту остаје 10--15 година. Принос лисних дршки је до 3,5 кг/м².

Од биљака из породице лукова Alliace као вишегодишње врсте у баштама гаје се: власац, резанац (Allium schoenoprasum); влашац, љутика, шалот (A. ascalonicum); аљма, зимски лук (A. fistulosum), рокамбол (A. scorodoprasum) Оне се у њивској производњи гаје као једногодишње врсте. За исхрану се користе млади листови (власац), млади лук и луковице. Као вишегодишње врсте остају у земљишту 10--15 година стварајући бусен са испреплетеним кореновим системом. Од друге године морају се закидати цветна стабла. Користе се у исхрани, традиционалној медицини, а у баштама су биљке пријатељи које штите поврће, посебно мркву, од напада болести и штеточина.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Радић, Повртарство, Пан. 1878; М. Ђуровка, Гајење поврћа на отвореном пољу, Н. Сад 2008; Б. Лазић, Башта зелена целе године, Н. Сад 2008.

Ј. Савић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)