ВИТКОВИЋ, Михаило

ВИТКОВИЋ, Михаило, адвокат, књижевник (Јегра, 26. VIII 1778 – Будимпешта, 9. IX 1829). Син српског свештеника, одрастао је у мађарској средини и усвојио књижевни језик већинског народа. Уважаван је као један од најбољих пештанских адвоката. Учествовао је у раду Угарског сабора у Пожуну (1807). Преводио је српске народне песме на мађарски језик. Одржавао је везе са В. Караџићем, Г. Зелићем и П. Соларићем. Л. Мушицки му је посветио песму Ода мојему пријатељу Михаилу Витковичу (Будим 1811). Ширем кругу српских читалаца постао је познат захваљујући преводу с мађарског вертеровског романа Ј. Кармана, Фаникине оставштине (Спомен Милице, Будим 1816). Мада је приљежно прикупљао српске и мађарске народне песме, стваралачки опус В. поетички је много ближи класицистичким и сентименталистичким токовима европског песништва. Његова најпознатија песма на српском језику (Љубови), објављена је у бечком Забавнику Д. Давидовића (1819). Постхумно су му објављени преводи драмских текстова и романескно дело у епистоларној форми, Песников роман (Пан. б. г.). Преводио с немачког (Ј. Ф. Јингер, Одело из Триеста, Будим 1830; А. Коцебу, Жертва на смерт, Будим 1830).

ДЕЛО: На смерт Јоана Белановича сентандрејског сенатора, благородног Серблина, Будим 1819.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лесковац, „Михаило Витковић. Његов живот и рад у српској и мађарској књижевности", ГИДНС, 1935, VIII; 1936, IX; Б. Маринковић, Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX столећа, II, Бг 1966; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: класицизам, Бг 1979.

Радослав Ераковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)