ВОЋКЕ

ВОЋКЕ, вишегодишње поликарпне биљке чији су плодови или делови плода јестиви, односно погодни за исхрану у свежем или прерађеном стању. Према хабитусу надземног дела в. се деле на дрвеће и жбунове. Дрвеће је већих димензија и има јасно диференцирано дебло, чијим се гранањем на одређеној висини формира круна. Овде се убраја већина в. које успевају код нас (јабука, крушка, шљива, бресква, трешња, орах и др.). Жбунови су мањих димензија и немају диференцирано дебло, него се гранају одмах изнад површине земље. Ту спадају леска, малина, купина, рибизла и огрозд.

На основу географске распрострањености, односно потреба за топлотом, в. се деле у три групе: континенталне, суптропске и тропске. Континенталне в. успевају у подручјима са континенталном или умерено континенталном климом. Суптропске в. успевају у суптропској климатској зони. У Србији се могу гајити неке од њих (нпр. смоква или јапанска јабука), али само у топлијим локалитетима или у заштићеном простору (нпр. лимун). Тропске в. успевају само у тропској климатској зони.

На простору западног Балкана, укључујући и простор Србије, доминантно се гаје континенталне в. Према особинама плодова (помолошка класификација) оне се сврставају у четири групе: јабучасте, коштичаве, језграсте и јагодасте. Јабучасте в. су: јабука, крушка, дуња, мушмула и оскоруша. Оне припадају фамилији Rosaceae (руже) и потфамилији Pomoideae. Имају исти тип плода, а то је синкарпна коштуница. У изградњи плода поред плодника учествују цветна ложа и чашични листићи. Коштичаве в. су: шљива, бресква, кајсија, трешња и вишња. Припадају фамилији Rosaceae (руже), потфамилији Prunoideae и роду Prunus. Имају исти тип плода, а то је монокарпна коштуница. Језграсте воћке су: орах, леска, бадем и питоми кестен. Одликују се тиме што је код њих јестиви део плода семе, које се назива и језгра (па отуда потиче и њихово име). Тип плода ових воћака је углавном орашица, или коштуница (бадем). Јагодасте воћке су: јагода, малина, купина, рибизла, огрозд, боровница, брусница и актинидија (киви). Њихова заједничка особина је да имају ситне, сочне плодове који су осетљиви на притиске и убоје, тако да захтевају пажљиву бербу, паковање и транспорт. Плодови ових врста често се заједнички називају ситно воће. Заступљена су три типа плода: бобица, збирна орашица (јагода) и збирна коштуница (малина и купина).

Број родних стабала в. у Србији износи око 80 мил. (просек 2001--2010). Од тога највећи део чине шљиве (42 мил.) а затим следе јабуке (14,9 мил.), вишње (8,5 мил.), крушке (4,9 мил.) и брескве (4,1 мил. стабала).

Поред гајених в., у Србији успева и велик број врста самониклих в., чији плодови се у мањој или већој мери сакупљају и користе за јело у свежем стању или за прераду. Најзначајније и највише распрострањене самоникле в. у Србији су: џанарика (Prunus cerasifera Еhrh.), дивља јабука (Мalus sylvestris), дивља крушка (Pyrus communis), дивља трешња (Prunus avium), оскоруша (Sorbus domestica), питоми кестен (Castanea sativa Мill.), шумска леска (Corylus avellana), шумска јагода (Fragaria vesca), шумска боровница (Vaccinium myrtillus), купина (Rubus fruticosus), дрен (Cornus mas), дуд (Мorus spp.), дивља ружа -- шипурак (Rosa spp.), зова (Sambucus nigra) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Станковић, М. Јовановић, Опште воћарство, Бг 1987; М. Николић, Ј. Миливојевић, Јагодасте воћке: технологија гајења, Бг 2010.

Д. Милатовић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)