ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ ПРОЦЕСИ

ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ ПРОЦЕСИ, судски процеси у којима је аустроугарска власт за велеиздају и планирање „великосрпске револуције" оптужила и осудила велик број угледних Срба са територије Босне и Херцеговине и Хрватске.

У Босни и Херцеговини. Аустроугарска управа у БиХ је организовала велеиздајничке процесе током целог раздобља своје власти, а врхунац је достигнут у I светском рату. Почело је са Херцеговачким устанком 1881–1882, када су не само устаници него и сви чланови Српске црквено-школске општине у Мостару оптужени за велеиздају и позатварани. Од анексије БиХ 1908. до рата 1914. било је 148 политичких процеса, од којих је 60 вођено у Окружном суду у Бањалуци, 40 у Тузли, 20 у Мостару, 13 у Травнику, 8 у Сарајеву и 7 у Бихаћу. До нових велеиздајничких процеса дошло је у време Балканских ратова 1912–1913, посебно када је у БиХ заведено ванредно стање, а било је и покушаја њиховог монтирања у Бањалуци, Бијељини и Фочи. Такви процеси обележили су и I светски рат у БиХ, а почели су сарајевским против 25 оптужених за учешће у атентату на хабзбуршког престолонаследника (од 12. до 23. X 1914). Само у Бањалуци је после 26. VI 1914. за „политичке деликте" осуђено 449 лица, а око хиљаду за недозвољено поседовање оружја. У БиХ је током I светског рата било 17 велеиздајничких процеса. Oни се деле у две групе: на суђења члановима „Народне одбране" и ђацима средњих школа због стварања удружења. Најзначајнији групни процес вођен руководиоцима „Народне одбране", српским друштвима „Просвјета", „Соко", „Побратимство" и другим, био је Бањалучки велеиздајнички процес 1915–1916. Вођен је под именом народног посланика Васиља Грђића и седморице посланика, 24 професора и учитеља, 21 свештеника, осам студената, те чиновника, занатлија, трговаца и сељака. Оптужницу су подигли државни тужилац Вилим Кенинг и Жига Пинтер. Она је 156 оптуженика поделила у три групе – прву са Васиљем Грђићем на челу (113 лица везаних за „Народну одбрану" – од чега две жене); другу са три радника Културног и просвјетног друштва „Просвјете" (Васиљ Грђић, Симо Мирковић и Владимир Ћоровић); трећу – 31 оптуженик активан у соколским друштвима и „Побратимству". Коначна пресуда од 22. IV 1916. гласила је: 16 осуђених на смрт, 81 на временске казне, а 51 ослобођен. Пред Окружним судом у Сарајеву вођени су процеси против свештеника Дамјана Ђурице и 38 другова, као и Васка Љубојевића и 30 другова. У оба су биле изречене осуде на смрт. Од појединачних процеса познати су они против Симе Бере и Раде Бањца, оптуженог за учешће у атентату на Франца Фердинанда. Пред Окружним судом у Травнику суђено је од 14. до 26. VII 1915. педесет шесторици ученика „Српско-хрватске националистичке омладине". Припадницима организације бањалучке „Југославије", 28 ђака, суђено је после 3. III 1915. Процес деветорици ђака Трговачке академије у Требињу одржан је у Травнику од 14. до 26. VI 1915. Два мања процеса ђацима одржана су у Сарајеву 12. V 1915. и то деветорици чланова „Српске ђачке омладине" из Мостара, а у Травнику 25. II 1915. деветорици муслиманских ђака и неколицини интелектуалаца због стварања српске националистичке организације. Осуду на Бањалучком велеиздајничком процесу прати велика акција усмерена ка помиловању, посебно осуђеника на смрт. Активност је почео Никола Стојановић, који се у Женеви повезао са члановима Југословенског одбора и српском дипломатијом. У акцију су били укључени многи: Драги Јоксимовић, професор Јован Жујевић, Габријел Анатоа, бивша српска краљица Наталија, адвокат Димовић, папски нунције Бонуа, папа Бенедикт XV, шпански краљ Алфонс XIII, швајцарска и шведска влада, као и неке црквене организације и појединци око српске дипломатије. Млади цар Карло је почетком марта 1917. донео нацрт одлуке о помиловању Васиља Грђића и другова, а следиле су одлуке и у вези са осуђеницима на временске казне. Прва група од 27 кажњеника од даљег издржавања казне ослобођена је 2. IX 1917. Крај рата ослободио је све преживеле осуђенике и затворенике.

Ђорђе Микић

У Загребу. Покренут је зато што је југословенском политиком Хрватско-српске коалиције задат тежак ударац мађаронству, ексклузивном хрватству (франкофуртимашима) и ексклузивном католицизму. Будимпешта и Беч, у којима су мађарони и франкофуртимаши увек имали снажан ослонац, били су дубоко узнемирени новим смером хрватске и српске политике. Владе у Бечу и Будиму схватиле су да је на југу Монархије створен покрет који је својом суштином уперен против њених животних интереса. Југословенски покрет био је утолико непријатнији и опаснији што се разбуктао у време када су војни и политички кругови у Бечу одлучили да прогласе анексију Босне и Херцеговине. Да би се анексија успешно остварила било је нужно припремити терен за њено извођење. Ради тога је Хрватско-српску коалицију политички требало онемогућити свим расположивим, па и неуставним средствима. Стога је, најпре, 27. XI 1907, влада у Бечу распустила Хрватски сабор у којем је Коалиција имала већину. Потом је јануара 1908. за бана именован Павао Раух, следбеник мађаронске политике. Његов задатак био је да уз помоћ Беча, ослањајући се на Чисту странку права Јосипа Франка, удара по Коалицији, ради на њеном разбијању, на завађању Хрвата и Срба и на гушењу југословенске мисли.

Током припрема за анексију, у пролеће 1908, аустроугарски министар спољних послова А. Ерентал наложио је Рауху да почне да прикупља податке о Србима „велеиздајницима", против којих је у погодном тренутку требало покренути судску парницу. Раух је имао задатак да припреми доказе о превратничким и велеиздајничким везама са званичном Србијом оних Срба и Хрвата који су југословенски опредељени. Тиме се хтело наћи оправдање пред Европом за предстојећу анексију БиХ. Неколико дана пре но што су почели прогони Срба појавила се брошура Finale, коју је написао аустроугарски плаћеник Ђорђе Настић. Брошура је била крцата тешким али исконструисаним оптужбама против Срба да припремају револуцију и да им је циљ да отцепе југословенске земље од Аустроугарске и присаједине је Србији. Неистине изнете у тој брошури чиниће темељ оптужнице у велеиздајничком процесу против Срба.

Хапшења Срба почела су августа, а трајала су све до конца 1908. Истражни судија Мирко Кошутић и државни одветник Милан Акурти, по женској линији потомак српског војводе Стевана Шупљикца, током неколико месеци обилазили су оне крајеве Хрватске и Славоније у којима су Срби имали већину да би пронашли сведоке на темељу чијих исказа би се могла повести казнена истрага и подићи оптужница. Пронађени сведоци теретили су Србе да шире српство, да истичу српске заставе, да се служе ћирилицом, оснивају организације Српске самосталне странке, стварају соколска друштва, подижу новчане заводе, украшавају разне предмете српским грбом и слично. Осумњичени „српски агитатори" су хапшени и везани ланцима спровођени у Загреб. Тај „лов на велеиздајнике", како су савременици називали истражни поступак и хапшење, створио је мучну атмосферу и силно је узнемирио српско становништво. Раух је према Србима имао одрешене руке. Наиме, у једној аудијенцији код цара Франца Јозефа отворено је испољио љутњу на Хрватско-српску коалицију, посебно на Србе, који су, по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу. Да Срба није било 700.000, по сведочењу Исидора Кршњавог, Раух би их најрадије све побио. Али како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити.

Казнени поступак против осумњичених Срба спровођен је мимо свих закона. Упоредо са хапшењем и саслушавањем, у становима Срба вршена је преметачина. Као докази кажњивог чина плењени су српске заставе, ћилими са извезеним српским грбовима, чаше са ликовним представама из српске историје и слични предмети. Међу 53 ухапшена „велеиздајника" било је 14 трговаца, 12 учитеља, девет чиновника, шест поседника, пет свештеника, три занатлије, два лекара, један професор и један студент. Док се тамница Загребачког судбеног стола пунила „велеиздајницима", 6. X 1908. проглашена је анексија БиХ. Анексиона криза била је у пуном јеку, а њени расплети се нису могли сагледати. У таквој ситуацији, због незаконитог поступка према „велеиздајницима", од којих су неки смештени у ћелије са криминалцима и убицама и недељама нису саслушавани, почетком новембра 1908, њих 11 се одлучило на штрајк глађу. У другој половини децембра започели су штрајк глађу сви „велеиздајници". Штрајком су желели да изнуде од суда да, у складу са законом, буду саслушани. Дуготрајно отезање са подизањем оптужнице доказује да је државни тужилац имао проблема при њеном састављању и прибављању доказа. Од 378 сведока било је 77% франковаца и 36% разних друштвено и морално посрнулих особа (кажњених због убиства, тешких телесних повреда, крађа, преваре и разних других деликата), које су имале задатак да докажу да су ухапшени Срби велеиздајници.

Оптужница (Обтужница) против ухапшених Срба подигнута је 12. I 1909. Штампана у виду брошуре, у хиљадама примерака растурена je по читавој Хрватској, Славонији и Далмацији. Циљ растурања био је распаљивање противсрпског расположења и мржње. Оптужницом су затворени Срби осумњичени да су били у вези са политичким друштвом „Словенски југ" у Београду, којем је циљ да под видом ослобођења и државног, политичког, социјалног, народносног и културног уједињења Југословена пропагира и проведе у Краљевинама Хрватској, Славонији и Далмацији, као и Босни и Херцеговини, мисао великосрпске државе, а онда да се подизањем свеопште револуције у поменутим земљама и уз војну снагу Краљевине Србије и Кнежевине Црне Горе, поменута краљевина и земље отргну од Аустроугарске и присаједине Краљевини Србији и тако се створи једна српска држава под жезлом краља Србије Петра I Карађорђевића. Са том намером оснивали су по Хрватској и Славонији своје организације, држали састанке, путем разних новина и часописа ширили великосрпску пропаганду, тврдили да је народ грчко-источне вере истоветан са народом Србије с којим треба да се уједини, уверавали да су Хрватска и Славонија, као и БиХ, српске земље и да морају, макар и силом, припасти Србији. Са истим циљем, стварања велике Србије, популарисали су грб и заставу Краљевине Србије, растурали слике краља Петра, песмама величали српство, Србију и њеног краља, клицали Србији и краљу. Завели су социјални бојкот и терор против Хрвата, настојали да из општина и народних школа искључе чиновнике и наставнике који нису били грчко-источне вере. У општинским управама, народним школама и у обележавању путоказа служили су се ћирилицом, „као вањским обиљежјем српства". У Оптужници је наглашено да је анексијом БиХ и хапшењем „велеиздајника" осујећена планирана „великосрпска револуција", чиме је отклоњена опасност која је са југа запретила Монархији. Оптужница је мање правни акт а више политички памфлет. Њоме су игнорисане историјске чињенице, а заснована је на слепом придржавању хрватског државног права, по којем у Хрватској и нема Срба. Стварни „докази" за оптужбу против Срба узети су из Настићеве брошуре Finale.

Чим је објављена, Оптужница је у свим југословенским земљама изазвала подсмех и огорчење. Цивилизовани свет није могао да схвати да су 53 Србина ухапшена и оптужена зато што су међу Србима „проповедала српско име", које је било признато земаљским законима, што су „ширили ћирилицу", која је била допуштена земаљским законима, што су „носили српску заставу", која законима није била забрањена, и што су симпатисали са Србима изван граница Аустроугарске и свему што је носило српско обележје. За одбрану оптужених Срба пријавило се 38 адвоката, од којих 16 Хрвата. Два српска историчара, Радослав Грујић и Љубомир Ковачевић, независно један од другог, подухватили су се одговорног научног задатка да историјском анализом података, који су изнети у Оптужници, читавој светској јавности покажу да је она у целини утемељена на погрешним и научно неодрживим тумачењима. Синод Српске православне цркве упутио је владару једну представку у којој је речено да Оптужница служи „на подсмех сваком правном реду". Грујићева Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Ковачевићева брошура Срби у Хрватској и велеиздајничка парница, синодска представка цару и проглас намењен јавности спадају у ред значајнијих манифестација против велеиздајничког процеса. Штампа Хрватско-српске коалиције одлучно је дизала глас против процеса. Велик број у Европи добро познатих имена, као што су: Бјернстен Бјерсон, Емил Вандервелд, Ђузепе Серђи, Емил Пико, Ђорђ Брандес, Жил Леметр, Жак Новиков, Чезаре Ламброзо, Емил Оман, Жорж Фази, Шарл Лоазо и многи други изрекли су оштре осуде на рачун загребачког процеса. Велеиздајничка парница у Загребу постала је тема која је месецима заокупљала пажњу европске а делом и америчке јавности. Њу су пажљиво пратили и осуђивали је бројни чешки, пољски, руски, италијански, енглески, бугарски, немачки, швајцарски, белгијски и неки амерички листови.

Главна расправа на процесу „велеиздајницима" започела је 3. марта а трајала је укупно 150 дана, све до почетка августа 1909. Покренута с циљем да оправда анексију, парница је изгубила сваки смисао оног тренутка кад је 23. III 1909. Русија признала анексију. Тиме је у међународним размерама анексиона криза била окончана а очекивани рат избегнут. Међутим, тек започета парница, која се претворила у прворазредни правни и политички скандал, настављена је и после свршетка кризе. Пресуда је била изречена 5. X 1909. Иако је државни одветник, подижући Оптужницу, тражио да сви „велеиздајници" буду осуђени на смрт вешањем, није изречена таква пресуда. Укупно је био осуђен 31 оптуженик. Адам и Валеријан Прибићевић осуђени су, „као коловође", на по 12 година тешке тамнице. Остали су осуђени на тамницу у трајању од пет до осам година, тако да су сви заједно осуђени на робовање у трајању од 184 године. Чим је пресуда била обзнањена наишла је на оштру осуду. Против ње одбрана је уложила жалбу. Сто седморице, као врховни суд Хрватске, уважио је жалбу, укинуо првостепену пресуду и одредио обнову читавог поступка. Међутим, суђење није обновљено. Изненада, без било чије жалбе, да би прекинуо мучну атмосферу коју је парница изазвала у европској јавности, Франц Јозеф је новембра 1910. донео „превишње решење" о обустављању даљег поступка „против Адама Прибићевића и другова ради злочинства велеиздаје". Тако је испало да су, захваљујући милости владара, окривљени и осуђени Срби амнестирани, да им је владар великодушно опростио кривицу. Правни и политички скандал до којег је дошло у Загребу тако је окончан више на штету оних који су га приредили него оних против којих је био уперен.

Василије Ђ. Крестић

ИЗВОРИ: „Обтужница, коју је кр. Државно одвјетничтво у Загребу дне 12. сиечња 1908. подигло против Адама Прибићевића и 52 друга ради злочина велеиздаје (§ 58, сл.ц. к.з.)", Прилог „Народних новина", 12; „Велеиздајничка" парница, ништавна жаоба проти осуди кр. Судбеног стола у Загребу од 5. листопада 1909. поднио је за оптужене Адама Прибићевића и другове кр. Столу седморице др. Хинко Хинковић, Зг 1911; В. Ђ. Крестић, Грађа о Србима у Хрватској и Славонији (1848-1914), 2, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја, Н. Сад 1909; Љ. Ковачевић, Срби у Хрватској и велеиздајничка парница 1909, Бг 1909; Th. G. Masaryk, Der Agramer Hochverratsprozess und die Annexion von Bosnien und Herzegowina, Wien 1909; D. Petrovics, A „nagy – szerb összeesküvés" politikai háttere – Szózat a magyar politikusokhoz és jogászvilághoz a zágrábi ugynevezett „felségárulási pör" alkalmából, Budapest 1909; Le procès d' Agrama et l' opinion européenne, Paris 1909; М. Екмечић, „Жалосна баштина из године 1914"; Ђ. Микић, „Велеиздајнички процеси у аустроугарској политици у Босни и Херцеговини", у: Зборник радова с међународног научног скупа Велеиздајнички процес у Бањалуци 1915-1916, одржаног 25-27. септембра 1986. године у Бањалуци, Бл 1987; В. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914, Бг 1991.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)