ВЕЛИКА СЕОБА СРБА

ВЕЛИКА СЕОБА СРБА, миграције српског становништва изазване променљивим током Великог бечког рата 1683--1699. Тај рат текао је у знаку повлачења Турака из угарских земаља, Северне Далмације, периферних делова Троједне краљевине, Бачке и Срема, али и у миграцијама становништва, првенствено српског, са подручја Македоније, Србије, Херцеговине и Босне према северу у Аустријску царевину и северозападу у новоосвојене крајеве које су Турци напуштали, збијајући се у своју тврђаву – Босну. За почетак миграционог кретања могла би се узети 1685. кад је народни јунак Стојан Јанковић, ратујући на страни Млетачке републике, са својим четама упадао у турски део Лике, Книнско поље, Гламоч и Грахово и кад је у поданство Републике прешло преко 3.200 породица са 10.290 ратника. Исте и наредних година, до 1689, у вези са продором у Босну хрватског бана Николе Ердедија, више десетина хиљада турских поданика, у великој већини Срба, преселило се у Карловачки генералат и Банију. У исто време слично се догађало и на подручју Славоније. У зиму 1687/88. хришћани из Срема и Босне заобилазили су турске страже и одлазили на подручје Дарде у Барањи и око Ђакова, а било је и пресељавања целих насеља из Босне у Славонију. Из Херцеговине до поткрај 1689. више стотина српских породица преселило се у Боку которску под власт Млетачке републике, а те године, пошто је аустријска војска прешла у Србију, из околине Ужица и Поморавља у Славонију је пресељено око 6.000 душа. То се десило и са Србима из Смедеревске Паланке после чега је уследио царски проглас из јула 1689. којим је становништво позвано да се стално насели на подручје Вировитичке и Пожешке жупаније и ступи у чете грофа Фрање Ивановића, чиме је политика насељавања Срба „добила нове хране", па је насељавање вршено „дуж целе Славоније". У току 1690, пре сеобе под патријархом Чарнојевићем, у северну Бачку из Босне је мигрирало око 5.000 Буњеваца – „Срба католика" – са својим капетанима и фрањевцима на челу. Све речено дешавало се пре аустријско-српског пораза у Качаничкој клисури почетком 1690. и преговора између генерала Пиколоминија и патријарха Арсенија III Чарнојевића у Призрену, после којих је уследило царско Позивно писмо (Invitatoria) ради останка Срба на њиховим огњиштима и помагања његовој царској војсци, кад се још веровало да ће она опстати у Србији. Али, ствари се нису промениле, а кад је патријарх прешао у Београд, следиле су га масе народа, које су преплавиле тај град и његову околину, па је већ било и пребегавања на аустријску страну.

Поткрај јуна 1690. патријарх је сазвао збор народних старешина из Србије и Срема, као и официре српске милиције, на којем су епископу Исаији Ђаковићу дате инструкције ради преговора са Бечким двором у вези са будућим привилегијама српског народа, а у уверењу да ће се он наћи под влашћу аустријског цара и вратити на већ напуштена огњишта. Међутим, после срамне капитулације Ниша и покоља над Србима затеченим у њему, било је само питање дана кад ће се сав тај народ покренути на сеобу преко Саве и Дунава у Монархију. То се десило у току септембра, а завршило уочи 8. X 1690. кад су Турци овладали Београдом, који је данима пре тога био изложен куги и глади, са мртвима по улицама и избеглицама које су јеле коњско и пасје месо, па и тело мртвих људи – како сведочи савременик Атанасије Ђакон. Сеоба из Београда изведена је лађама, чамцима-ораницама, колима, коњима и пешице, нарочито оних који су повели и своју стоку, са покретним стварима које су се коме затекле при руци. Дунавом се ишло према северу, преко Бачке ка Будиму, Јегри, Дебрецину, а Савом у Срем па преко њега до Осијека и Барање до Будима, Сентандреје, Острогона, Коморана и Ђура. Поједине групе избеглица задржале су се у Западном Срему, Барањи и дуж Дунава у жупанијама Толни и Веспрему, а друге у северној Бачкој, Суботици, Сегедину и Баји, подижући себи земунице и плетаре, јер их у многе градове и тврђаве нису примали. Успут су остајали мртви и несахрањени као сведоци општенародне трагедије, а разбојници-пустахије узимали су свој део у новцу, одећи, накиту. Патријарх Арсеније Чарнојевић са епископима и монасима је дунавском лађом хитао према Будиму са моштима Срба светитеља, дошао до Сентандреје и продужио до Коморана у којем је постојала српска црквена општина и црква, а и који је био најближи Бечу у којем се решавала судбина српског народа. Савремени хроничар Стеван Раваничанин записао је да је путовање до Будима и Сентандреје трајало 40 дана. Ишло се претежно преко насеља са српским живљем, који је могао, колико-толико, да избеглима пружи помоћ и уточиште. Остаје отворено питање колико је Срба под патријархом Арсенијем прешло у Угарску. Старија српска историографија, полазећи од записа неких хроничара о сеоби, који су говорили о 30.000–37.000, па и више породица, процењивала је број пресељеника од 300.000–500.000 душа, па и више, док новија тај број увелико снижава, полазећи од извора који говоре о броју душа – од 30.000 до 70.000 закључујући да се може говорити о близу 70.000 људи, па и више, уколико се рачунају и они који су се успутно задржали у Срему, источној Славонији и Бачкој. У сваком случају, Србија и Северна Македонија остале су без великог броја становника и давале утисак пустих земаља.

У историјској науци Сеоба под патријархом Чарнојевићем названа је Великом сеобом јер је њоме био обухваћен заиста велик део српског народа с којим је у угарске земље прешло и његово духовништво с патријархом на челу, цео војнички слој, који је у то ратно време избио у први план нације, затим врло значајан, скоро целокупан део трговачко-занатлијског сталежа и, наравно, много сељачког света. Они су прешли као целина, као народ чији су представници о сеоби донели саборну одлуку и са царем Леополдом, преко свог изасланика Исаије Ђаковића, склопили једну врсту политичко-правног договора sui generis, крунисаног општенародним привилегијама којима је легално призната национална и верска посебност Срба као будућих поданика Аустријске царевине. У почетку, до доласка под Београд и у њега, била је то скоро безглава бежанија, а од Београда до Будима и Коморана мање-више сеоба усмеравана како од стране царских власти тако и од сопствених старешина, које су у местима досељавања одмах успостављале власт над народом, чувале га од безнађа и анархије и већ с пролећа следеће, 1691. поред националне милиције, која се борила уз царску војску у Срему, Ердељу и Банату, створиле и посебну српску милицију под подвојводом Јованом Монастирлијом, која ће до краја тог рата и у време Ракоцијевог устанка имати врло значајну улогу. Атрибут велика ова сеоба заслужује и због нове организације српске цркве, легализоване Привилегијом из 1695, која ће довести до потоњег настанка Крушедолске, односно Карловачке митрополије као чувара националног бића Срба у Аустријској царевини.

Пошто В. с. С. 1690. Аустро-турски рат није завршен, ни пресељавање становништва из Турске у Аустрију није сасвим престало, али више није било масовно него спорадично, све док 1697, после победе код Сенте, принц Еуген Савојски није пошао у поход на Сарајево и нову масу избеглица превео у Славонију. Реч је чак о педесетак хиљада душа, од којих је бар половина била српског порекла. О томе, поред осталог, сведочи и патријарх Чарнојевић који је од Двора тражио смештај за 20.000 својих сународника из Босне, расутих по Славонији и Барањи. Презиме Бошњак постаће од тада доминантно међу њима.

Ако бисмо сумирали број пресељеног српског становништва из области под Турцима у угарске и хрватско-славонске земље Аустријске царевине и Млетачке републике, укључујући и оних 40.000 за које је патријарх навео да су избегли у Влашку, у време Великог бечког рата, дошли бисмо до цифре од око 170.000–180.000 душа, па можда и нешто више, што је крајем XVII в. представљало цео један народ који ће током XVIII в. препородити области у које се доселио. Цео тај народ, осим оног у Далмацији, нашао се обједињен у оквиру Крушедолске, потоње Карловачке митрополије, признат од Бечког двора за српску привилеговану нацију, а од угарско-хрватског племства само за нежељене госте, уљезе и, по нужди, толерисане шизматике, које је требало покатоличити, поунијатити, помађарити и кроатизовати, што ће се покушавати током целог XVIII в., па и касније.

ИЗВОРИ: Г. Витковић, „Споменици из будимског и пештанског архива", ГСУД, 1875, 6; Ј. Радонић, Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII и XVIII веку, Н. Сад 1908; И. Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, Н. Сад 1966; С. Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, I–V, Бг 1987–2005; И. Мажуран, Попис насеља и становништва у Славонији 1698. године, Осијек 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Адамовић, Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора 1861, Зг 1902; Ј. Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић, Бг 1911; А. Ивић, Историја Срба у Војводини, Суб. 1929; Ј. Радонић, „Од прве опсаде Беча до Велике сеобе", у: Војводина, I, Н. Сад 1939; Р. Веселиновић, Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности, Бг 1949; Ј. Томић, Срби у Великој сеоби, Бг 1950; Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба, Бг 1954; Срби у Војводини, II, Н. Сад 1959; Г. Станојевић, Србија у време Бечког рата, Бг 1976; С. Чакић, Велика сеоба Срба 1689/90. и патријарх Арсеније III Црнојевић, Н. Сад 1982; Љ. Андрић, Велика сеоба, Бг 1990; Сеоба у споровима, Н. Сад 1991; С. Михалџић, Барања, Бг 1991; Р. Веселиновић, „Срби у Великом рату 1683–1699", у: Историја српског народа, III, Бг 1993; С. Гавриловић, „Иларион Руварац и Велика сеоба 1690", у: Браћа Руварац у српској историографији и култури, Ср. Митровица 1997; Ј. Х. Швикер, Политичка историја Срба у Угарској, Н. Сад – Бг 1998.

Славко Гавриловић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)