ВОЈНИЧКИ ЗАКОН

ВОЈНИЧКИ ЗАКОН, скуп прописа о обавезама друштвених категорија „војника" и „пронијара" у средњовековној Србији. Садржина ових прописа је непозната, изузев обавезе војника и пронијара да своју службу врше у корист владара или цркве. За неког Хранчу који је наследио поседе свог таста и добровољно се потчинио манастиру Св. Ђорђа код Скопља, било је предвиђено: „да је црквени војник у закон Светога Симеона и Светога Саве, и да им се коњи не товаре и товара да не воде". Под „законом Светога Симеона и Светога Саве" подразумева се скуп прописа којима су регулисане обавезе становништва на властелинству манастира Студенице, односно лавре Св. Симеона и на властелинству Милешеве, односно лавре Св. Саве. Међу овим прописима постојале су и одредбе којима су утврђене обавезе и права „црквених војника". Одредбе су биле добро познате савременицима, па због тога нису понављане, тако да се нису ни сачувале у писаној форми. Манастиру Св. Ђорђа код Скопља припадало је село Речице, где је војник Калођорђе имао баштину, а Драгота пронију, па је њихов статус требало регулисати. Краљ Милутин је потчинио војника Калођорђа с децом и баштином манастиру, али под условом: „да работају Светоме Георгију у војнички закон, а да им се коњ не товари, ни товара да воде". Из тога следи закључак да ће Калођорђе „работати", односно вршити лично своју војничку службу на властелинству манастира Св. Ђорђа код Скопља, а тако ће своје обавезе извршавати и поменути „црквени војник" Хранча. За обојицу је речено да се њихови коњи ослобађају преношења терета, а они лично ослобађају од обавезе да воде коње под товаром. У питању су били њихови бојни коњи, коришћени за јахање, на којима су „војници" вршили своју службу како то предвиђа „в. з."

Сличне обавезе у вршењу војне службе имали су и пронијари који су били потчињени манастиру Св. Ђорђа код Скопља. У селу Речице пронијара Драготу наследио је зет Манота, преузевши његове обавезе и потчинивши се као пронијар манастиру Св. Ђорђа, уз обавезу: „да работа цркви у војнички закон, да му се коњ не товари и товаре да не води". Обавезе овог пронијара једнаке су обавезама војника, а дате су им и једнаке повластице када су у питању њихови бојни коњи. Између војника и пронијара постоји велика разлика у власништву над поседима. Војнички посед је увек баштина, а пронија то није, јер припада обавезно владару и држави.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Бг 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Пронија. Прилог историји феудализма у Византији и у Јужнословенским земљама, Бг 1951; Р. Михаљчић, „Војнички закон", ЗФФ, Бг, 1974, XII, 1; И. Божић, Немирно Поморје XV века, Бг 1979; М. Благојевић, „Закон светога Симеона и светога Саве", у: В. Ђурић (ур.), Сава Немањић -- Свети Сава, Бг 1979.

М. Благојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)